Brevijar političkog licemerja u Srbiji - početkom XXI veka (1. deo)

Bezmalo puna dva veka moderne srpske istorije, obeležio je beskonačni niz primera otpora reformama i bilo kakvim pokušajima sprovođenja promena koje bi srpsko društvo približile porodici naprednih evropskih nacija. Iza mnogobrojnih pojavnih oblika otpora onih društvenih i političkih snaga, koje su opšte dobro i interes društva kao celine redovno podređivali očuvanju svojih nasleđenih privilegija i partikularnih interesa, po pravilu se skrivao gotovo identičan obrazac koji se ogledao u odbacivanju bilo kakvih promena od strane ustoličene društvene elite i značajnih konzervativnih delova društva.

Kad god je neko od lidera, koji su se na čelu Srbije nalazili od 1830. godine pa sve do današnjih dana, pokušao da se uhvati u koštac sa problemima društvene i tehnološke zaostalosti, bivao je izložen kolosalnim otporima, da bi u odmeravanju snaga, u kojem najčešće nisu birana sredstva, u tome bio zaustavljen bilo nasilnom smenom ili čak i ubistvom kao metodom promene vlasti koju je Evropa odbacila nekoliko vekova ranije.

Upravo ova vrsta pokušaja zaustavljanja napretka i promena, učinila je da početkom 21. veka, dva politički potpuno različita lidera Srbije, među kojima je generacijska i vladavinska razlika skoro pune dve decenije, budu na isti način zaustavljani. Zoran Đinđić, koji je izabran za prvog demokratskog premijera Srbije posle smene režima Slobodana Miloševića, rušen je od trentuka preuzimanja vlasti, po očigledno ranije kreiranoj matrici difamacije, lepljenjem lažnih etiketa i izmišljenih optužbi, da bi se sve završilo tragičnim ubistvom 12. marta 2003. godine.

Deceniju i po kasnije, drugi premijer, Aleksandar Vučić, na politički suprotnom polu od Zorana Đinđića, različit po mnogo čemu, imao je jednu, kobnu, zajedničku osobinu sa Đinđićem. Najpre kao premijer, a potom i kao predsednik Republike, pokazao je želju i odlučnost da reformiše Srbiju, približi je najrazvijenijim evropskim nacijama i stvori od nje savremenu, bogatu i uglednu državu. Čim je tu svoju nameru u praksi i demonstrirao, mehanizmi korišćeni u satanizaciji njegovog reformskog prethodnika počeli su da deluju. Skoro identične optužbe, kreirane i plasirane istim redom, krenule su da se prišivaju i Vučiću.

Zapanjujuće je to da se u navednim slučajevima radi o istim grupama koje u svemu tome učestvuju, identičnim pojedincima, istim medijima, da su na isti način iste optužbe korišćene u napadima na dva, politički i vremenski, potpuno različita srpska premijera. Da ne bude dileme da se u ovim slučajevima ne radi o građanskoj kritici koja se upućuje svakoj vlasti, najglasniji protagonisti kritike reformskih vlada, u periodu od 2004 do 2012, odnosno 2014, upadljivo su ćutali, pa čak i hvalili vlast koja nije radila ništa, koja je ostavljala probleme iza sebe, populistički išla niz dlaku takozvanoj eliti i preovlađujćem delu javnosti, delileći sinekure kupujući, na taj način, sebi podršku.

Analiza prethodnih 18 godina najbolje ilustruje svu hipokriziju građanske Srbije demonstriranu u prve dve decenije 21. veka.

Otpor promenama - stub nasleđenog društvenog poretka

Zahvaljujući niskom nivou političke kulture, obrazovanja, informisanosti, opštem neznanju, nepismenosti i preovlađujućem podaničkom mentalitetu, u Srbiji su uvek u velikoj prednosti bili političari i lideri koji su kao svoj politički put birali nerad, liniju manjeg otpora, nezameranja i održavanja statusa kvo. Podilaženje preovlađujućoj inerciji i učmalosti uglavnom je bio izbor političara, nesuprotstavljanje "narodnim mudrostima" iskazanim kroz poslovice poput one da se "seče samo ono žito koje je više i zato štrči", pokazuju preovlađujući odnos prema vrednostima rada i napretka. Ta i takva etika, ispunjena mitomanskim nerealnim predstavama o sopstvenom značaju i položaju u stvarnom svetu, vekovima se prenosila usmenim predanjima uz ognjište, što je stvorilo model svesti i ponašanja generacija stanovnika Srbije. Do koje mere je to u Srbiji bilo snažno najbolje se vidi iz istorijski poznate činjenice kada je pred sam početak 20. veka kada se u Evropi razvijaju turizam, hotelijerstvo, umetnost, elektrifikacija i ostale blagodeti industrijske revolucije, ideja dovođenja železnice u Srbiji predstavljala pravi bauk.

Od Berlinskog kongresa, kada je Srbija pod velikim međunarodnim pritiskom i ucenom da nema priznavanja države, bila primorana da prihvati izgradnju prve železničke pruge, zbog čega je kralj Milan Obrenović kod kuće, u samoj Srbiji, bio izložen do tada neviđenim osudama, otpori inovacijama i reformama postali su dominantna karakteristika vladajućeg društveno-političkog miljea u zemlji.

Gotovo vek i po kasnije, kad se nakon višedecenijske vladavine komunizma, koju je karakterisala prinudna modernizacija sprovođena na realsocijalističkim osnovama, verovalo da je period otpora tehnološkom razvoju i društvenoj emancipaciji definitivno postao deo prošlosti, ponovno uvođenje demokratije u Srbiji pokazalo je da je nekadašnji duh elitističke Srbije bio samo privremeno učauren, da bi sa prvim nestankom jednopartijskih stega on ponovo bio pušten iz boce. Već u prvim godinama zakasnele tranzicije, veoma brzo se pokazalo da su delovi duboke države (državnih struktura koje se ne menjaju zajedno sa promenom političkih vlasti), adminsitracije, crkve, akademije, intelektualne i političke elite, bili spremni isključivo da aktivno opstruišu reforme, što je, pokazaće se, posebno dolazilo do izražaja tokom vladavine vlade Zorana Đinđića (2001-2003) koja je, iako se događala u 21. veku, završila njegovim ubistvom!

Trajnom eliminacijom ključnog pokretača političkih, društvenih i ekonomskih reformi, u Srbiji se otvorio put za dolazak na vlast onih koji su kako po svojim političkim afinitetima tako i po ličnim karakteristikama bili njegov sušti antipod. Srbija je tako od 2004. godine uplovila u epohu najpre vladavine Vojislava Koštunice i Mlađana Dinkića, zatim njihove kohabitacije sa Borisom Tadićem, a potom i u period gotovo apsolutne vlasti ovog drugog koju je obavljao sa svojim najbližim saradnicima Draganom Đilasom i Vukom Jeremićem. Vladavina ove dve ideološki navodno različite, ali suštinski identične političke strukture, stvorila je svojevrsnu simfoniju između političkih vlasti koja nije radila ništa i društva koje je jelo svoju supstancu i kome je takav vid neaktivnosti u tom trenutku najviše i odgovarao.

Kako je odsustvom reformi i strateškim nečinjenjem tadašnjih vlasti država dovedena gotovo do ivice ekonomske i političke propasti, na opštim izborima 2012. godine dolazi do promene vlasti što je bilo praćeno gotovo opštim uverenjem da će dolazak naprednjaka biti privremenog karaktera ali i da se u pogledu pristupa reformama nimalo neće razlikovati od svojih prethodnika. Međutim, ubrzo nakon promene vlasti to naivno uverenje će se raspršiti, i to onda kada bude postalo jasno ubrzo nakon preuzimanja Srpske napredne stranke od strane Aleksandra Vučića, koji radi izbegavanja pretećeg bankrota države pokazuje da je itekako spreman i odlučan da sprovede bolne, ali preko potrebne reforme u celom društvu.

Bez ikakve namere da se u ličnom, ideološkom ili, pak, političkom smislu povlači nepostojeći znak jednakosti između dva političara sa početka 21. veka, koji su ipak stvarali u različitim vremenskim periodima, pripadali dvema suprotstavljenim političkim opcijama, treba naglasiti da je ono što je njima bilo zajedničko jeste nastojanje da se preduzmu bolne, ali preko potrebne društvene reforme i gotovo identični otpori sa kojima su se na tom putu suočavali. Upravo je to i bio glavni razlog zbog čega su u borbi protiv njih dvojice, uprkos činjenici da su pripadali dvema potpuno različitim političkim opcijama, korišćeni gotovo identični metodi, što je u slučaju vladavine Vojislava Koštunice i Borisa Tadića vidno izostalo. Otpor reformama zarad očuvanja stečenih društvenih privilegija, suštinski je dešifrovao kako razoge za takvo ponašanje i delovanje, tako i samu esenciju kvazielite i njene potrebe da se u društvu, uprkos vidiljivim nedostacima, ipak ništa ne menja.

Primetivši gotovo identične načine na koje su Đinđić i Vučić napadani, iako su u osnovi bili predstavnici različitih političkih škola i uverenja, novinari iz Istraživačkog tima Antidota obavili su detaljno istraživanje i analizu primenjenih metoda i taktika, kao i aktera koji su ih primenjivali u pokušaju rušenja dve reformske srpske vlade. Rezultati koje smo dobili nedvosmisleno su potvrdili da je reč o skoro preslikanim događajima i bezmalo identičnim akterima. Iako su namere i ciljevi pojedinih sudeonika u različitim periodima možda i bili drugačiji, na kraju je ostalo dokumentovano da su im metode i uloge bile identične.

Od kriminalizacije do nihilizma - širok spektar tema i mehanizama za rušenje reformskih vlada

Da će se, nakon decenijske razarajuće vladavine režima Slobodana Miloševića, nove vlasti na čelu sa Zoranom Đinđićem suočiti sa do tada nezamislivim teškoćama u pokušaju da sprovedu neophodne reforme i tranziciju gotovo razorenog društva, postalo je vidljivo još u prvim danima nakon promene vlasti. Po ranije već viđenom obrascu, po kome se mašinerija Miloševićevog režima obračunavala sa opozicionim liderima tokom devedesetih godina, Đinđiću je odmah nakon preuzimanja premijerske dužnosti prikačena etiketa kriminalca i izdajnika. Izbor da kriminal i izdaja bude prvi plan napada na prvog demokratskog premijera Srbije nije bio nimalo slučajan. Te dve oblasti, prema svim relevantnim istraživanjima, oduvek su bile ono na šta je većina građana Srbije najosetljivija. Navikli na siromaštvo pravdano višim nacionalnim ciljevima, građani Srbije su protiv neodrživog stanja, koje im je nametnuo Miloševićev režim, ustali tek kada je među njima dominantan postao osećaj društvene nepravde. Preciznije, kada je većina građana direktno na svojoj koži počela da oseća neravnomernu raspodelu tereta teškoća sa kojima se srpsko društvo kao celina u tom periodu suočilo. Sve vidljivija nepravda s pravom se pripisivala raširenom delovanju kriminalnih grupa, kao i sveprisutnoj korupciji i privilegijama koje su uživali pripadnici vladajućeg političkog režima. S druge strane, pred kraj devedesetih godina, postali su vidljivi pogubni rezultati Miloševićeve vladavine po nacionalne interese što je počelo da se izjednačava sa njihovom izdajom, na šta su građani posebno postali osetljivi.

Tabela 1: UPOREDNI  PREGLED IDENTIČNIH NAPADA PROTIV VLADE ZORANA ĐINĐIĆA I VLADA KOJE SU FORMIRANE NAKON 2012. GODINE

Upravo zbog toga, ali i zbog problema sa kojima se Đinđićeva vlada već na početku svog mandata morala suočiti, učinili su njegovu kriminalizaciju i lepljenje etikete izdajnika veoma unosnim političkim biznisom koji je svoju kapitalizaciju doživeo u tragičnom atentatu na prvog demokratski izabranog premijera Srbije. Kao dopuna osnovnim etiketama kriminalca i izdajnika, Đinđiću su redovno bile prišivane optužbe za cenzuru (kontrola i pritisci na medije), diktaturu (gušenje opozicije, dominacija izvršne vlasti), privilegije i povezanost s kriminalom najbližih saradnika i prijatelja, nestručnost i nekompetentnost, kontrolu pravosuđa, pogubnu ekonomsku politiku i krađu izbora, da bi navedeni spektar napada bio dodatno začinjen sveopštim nihilizmom u okviru koga je situacija u Srbiji bila predstavljana najgorom mogućom u svetu, pa čak i u poređenju sa najsiromašnijim državama podsaharske Afrike.

Jednu deceniju kasnije, počev od aprila 2014. godine, kada je Aleksandar Vučić preuzeo premijersku funkciju i kada je postalo jasno da je njegova vlada, u nastojanjima da Srbiju spasi od približavajućeg bankrota, spremna da se upusti u ozbiljne društvene reforme, već viđena matrica napada na reformske napore vlade Zorana Đinđića počela je da se ponavlja. Tako je, preko noći, Vučić takođe postao diktator i cenzor okružen kriminalacima, a kako je vreme odmicalo težište optužbi, prema dnevnim potrebama, pomerano je na cenzuru medija, kontrolu pravosuđa, lošu ekonomsku politiku, krađu izbora, nekompetentnost, ali i kriminalizaciju najbližih saradnika, prijatelja, kumova i, posebno, članova porodice, da bi sve to bilo začinjeno pričom o izdaji nacionalnih interesa na Kosovu. Sve to, naravno, stvaralo je sliku opšte nesreće, bede i opšteg nihilizma uz lažne tvrdnje da je, po gotovo svim merilima, stanje u Srbiji najgore na planeti i ikada u istoriji.

SPREČITI TALASANJE PO SVAKU CENU:  Otvorena pretnja, koju je Slaviša Ristić, poslanik sa Kosova, uputio predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, samo je potvrdila da su mehanizmi primenjeni za rušenje reformskih vlada potpuno identični i da je mantra “proći ćeš kao Đinđić” pretnja svim političkim subjektima da se okanu reformi i puta u Evropu, jer ovde važi pravilo “ne talasaj brale, Srbija je ovo”.

Pored identično primenjenih matrica i obrazaca, karakteristično je da su u napadima na dve reformske vlade i njihove čelne ljude, u velikoj meri učestvovali čak i isti društveno-politički akteri – iz redova konzervativnih delova crkve, duboke države, ekstremno desničarskih i anarho-liberalnih delova takozvane inteligencije, identični predstavnici nevladinih organizacija, samoproglašeni medijski eksperti, delovi obaveštajno-kriminalnih struktura, ratni profiteri, medijsko-finansijski tajkuni....... Preterana, paušalna i racionalnim argumentima nesputana kritika sa intelektualnih i mitskih visina, bez ikakvog uporišta u realnosti i još manjeg osećaja za postojeće društveno stanje, postala je dominantni vid politčkih obračuna protiv unapred odabranih meta.

Iako bi ovakav poredak stvari u nekim normalnim uslovima demokratske utakmice možda i mogao da bude protumačen kao legitimna kritika političke i državne vlasti, što je čest argument kojim njeni kreatori nastoje da opravdaju svoju preteranu kritičku ostrašćenost prema vladama Zorana Đinđića i Aleksandra Vučića, ono što ih pak demantuje i ogoljuje njihove namere jeste potpuno odsustvo bilo kakve kritike, apsolutni nestanak primene ovih obrazaca u periodu od 2004-2012 godine.

U periodu kada se u Srbiji događala najveća privatizaciona pljačka kroz čuvene 24 sporne privatizacije, kada je vođena neodgovorna kosovska politika koja je rezultirala jednostranim proglašenjem nezavisnosti i paljenjem zapadnih ambasada u Beogradu, kada je neodgovorno političko kockanje Borisa Tadića, Dragana Đilasa, Vuka Jeremića i Borka Stefanovića dovelo do sudske odluke da je proglašenje Kosova bilo zakonito i uz izvlačenje ove teme iz UN, potpuno usmerilo dalji proces osamostaljenja, u periodu kada je u Srbiji uspostavljena nesumnjivo najveća kontrola nad medijima i cenzura kakva se ne pamti od strane marketinških agencija u vlasništvu ljudi bliskih tadašnjem predsediku Srbije Borisu Tadiću, dežurni kritičari “svih vlasti i režima” kao da su bili zaboravili na svoju samoproklamovanu ulogu demokratskog korektiva.

Teme kojima je ranije rušena vlada Zorana Đinđića, a nakon 2014. godine i ona pod vođstvom Aleksandra Vučića, u periodu 2004-2012. godine naprasno su bile nestale iz javnog diskursa. Istovremeno, dobar deo aktera koji su do tada redovno bili kritički nastrojeni prema vlastima, odjednom su postali toliko snishodljiv prema režimu pri čemu su čak i direktno učestvovli u najvećim zloupotrebama institucija, bezbednosnih službi i pravosuđa što je redovno bilo praćeno politički naručenim kampanjama u dominantnim medijima. Pa ipak, nakon promene vlasti 2012. godine, mehanizmi kojima je rušen ubijeni prvi demokratski premijer Srbije naprasno su oživeli i po istom obrascu nastavili da se koriste u obračunu sa novom reformski orijentisanom vlašću.

Vođeni sopstvenim licemerjem kao glavnom idejom vodiljom, protagonisti rušenja i opstruisanja svakog pokušaja ozbiljnih reformi u Srbiji po pravilu su zaboravljali, pa čak i negirali sve ono što su radili u periodu pre ubistva Zorana Đinđića, da bi nakon njegove smrti sebe predstavljali kao njegove najbliže prijatelje i ljude koji su bezrezervno podržavali njegovu politiku. Kada im se, nakon osmogodišnje stagnacije i vladavine antireformskih vlada, iznova ukazala prilika da zaista i podrže politiku reformi za koju se navodno zalažu, većina njih se bez ikakvog zazora vratila prljavom kritizerstvu koje je primenjivano u doba Đinđićeve vladavine.

Tabela 2: UPOREDNI PREGLED IZJAVA KOJE SU ISTI AKTERI DAVALI U U POSLEDNJIH 18 GODINA

U tom smislu, ilustrativan je primer Velimira Ilića, lidera Nove Srbije, koji je povodom prve godišnjice petooktobarskih promena u Srbiji doslovce izjavio: “Zoran Đinđić je doveo mafiju na vlast u Srbiji”. Nakon promene vlasti Ilić je bio ključni koalicioni partner Vojislava Koštunice koji se tokom učešća u vlasti “proslavio” brojnim aferama i priznanjem da je u njegovom resoru dozvoljeno samo kraduckanje. U vreme vladavine Borisa Tadića, iako u opoziciji, Ilić je mudro ćutao i nije se isticao u kritikama tadašnjih vlasti. Nakon promene vlasti 2012. godine Ilić će nekoliko godina biti deo Vučićeve vlasti da bi, kada je izbačen iz Vlade Srbije, ponovo postao njen istaknuti kritičar. Gotovo 16 godina nakon izjave o Đinđiću, pridružujući se opozicionom bloku protiv vlasti Aleksandra Vučića, Velimir Ilić izjavljuje sledeće: “Mafijaške grupe vladaju Srbijom”.

Identičnost tvrdnji od strane istog aktera je zaprepašćujuća i to utoliko pre što Velimir Ilić nikada nešto slično nije izjavio u vreme vladavine Vojislava Koštunice i Borisa Tadića, iako je, prema sopstvenoj tvrdnji, pretrpeo fizički napad nepoznatog počinioca u sopstvenom stanu. Od značaja je pomenuti i to da je i sam Velimir Ilić lično bio povezan sa pojedinim kriminalnim krugovima u zemlji.

Primere hipokrizije upotpunjuju slučajevi istih izajva koje su u različitim vremenskim periodima davali različiti akteri. Tako je, na primer, u februaru 2003. godine, neposredno pred ubistvo premijera Srbije, Dragan Maršićanin, visoki funkcioner DSS izjavio sledeće: “DS i Zoran Đinđić su političko krilo organizovanog kriminala”.

U julu 2018. godine identičnu sintagmu, ovoga puta usmerenu protiv vlasti SNS i Aleksandra Vučića, u svojoj kolumni ponoviće Slaviša Lekić, predsednik NUNS-a: “SNS je političko krilo organizovanog kriminala”.

Još strašnije izgledaju primeri koji postoje u pogledu optužbi na račun vlasti da stoji iza političkih i kriminalnih likvidacija. Tako je, pozivajući se na neimenovane izvore, list Blic u avgustu 2002. godine objavio informaciju da je “bivši pripadnik DB Momir Gavrilović ubijen samo dan nakon što je ljudima iz kabineta Vojislava Koštunice predao dokaze o povezanosti ljudi iz vrha vlade Srbije sa sa ljudima iz organizovanog kriminala”.

U proleće 2018. godine, povodom ubistva Olivera Ivanovića, Marko Jakšić, jedan od lidera radikalnih elemenata sa Severa Kosova i nekada blizak saradnik Vojislava Koštunice, izjavio je sledeće: “Neposredno pre ubistva Oliver Ivanović se ozbiljno plašio za svoj život i sa imenima je otišao gore i rekao predsedniku. Vlast u Beogradu nosi Olivera Ivanovića na duši”.

Proći ćeš kao Đinđić…

Najbolji dokaz postojanja prikazanih mehanizama i spremnosti aktera koji ih primenjuju da idu do kraja u pokušaji rušenja reformskih vlasti u Srbiji, predstavlja pismo koje je narodni poslanik sa Kosova Slaviša Ristić na Vidovdan, 28. juna 2018, uputio ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, a u kojem je preteći najavio da će predsednik Srbije Aleksandar Vučić proći kao Zoran Đinđić, ubijeni srpski premijer, sa jasnom aluzijom na sudbinu koju priželjkuje i sadašnjem srpskom predsedniku.

Ovom slučaju treba dodati i kolumnu koju je u januaru 2018. objavio Predrag Popović pod naslovom “Početak raspleta – Ako Vučić preživi, Srbija neće”, a koja potpuno identično zvuči sa zlokobnom najavom Đinđićevog ubistva koju je dan pre atentata objavio Aleksandar Tijanić, a koja je glasila: “Ako Đinđić preživi, Srbija neće.” Ishod stvaranja ovakve medijske atmosfere svima nam je dobro poznat.

Ništa manje opasno od direktnih pretnji ubistvom visokim zvaničnicima države, nisu zvučali ni pokušaji relativizacija tih pretnji i podsmevanja pričama o atentatima. Tako je nedavno, gostujući u emisiji Most od 15. jula 2018. na Radiju Slobodna Evropa, sociolog Jovo Bakić govorio o tzv. “slučaju Jajinci”, kada je policija pronašla veću količinu oružja skrivenu u šumi u blizini porodične kuće roditelja predsednika Srbije. Relativizujući značaj i stvarnu opasnost pronađenog oružja, poput zluradih i omalovažavajućih komentara koji su na račun Đinđnića usledili povodom “slučaja Bagzi” i neuspelog atentata kod hale Limes, Bakić je rekao: “Što bi neko ostavljao oružje na gomilu na istom mestu? Ako hoće nekoga da ubije, dovoljan mu je jedan snajper. Od početka do kraja to je bila potpuno blesava priča”. Ruku pod ruku sa Bakićevom relativizacijom išao je i tekst Predraga Popovića objavljen u januaru ove godine pod naslovom: “Kako je Vučić preživeo prvih 8.677 nepostojećih atentata”.

Bakićeva i Popovićeva relativizacija i posprdno pisanje na temu mogućeg atentata na predsednika Republike, baš kao i Ristićeva i Popovićeva najava, gotovo su identične relativizacijama i omalovažavanjima na koja su nailazile priče o mogućem atentatu na Đinđića neposredno pre nego što se on zaista i dogodio. Tako je krajem februara 2003. godine (svega desetak dana pre atentata) list Blic News objavio naslovnicu “Istina ili propaganda: Ko sve preti Đinđiću”, dok je istovremeno list Identitet na naslovnici objavio navodno saznanje: “Đinđić meta slobodnog strelca, haški Srbi naručili atentat”.

Duboko svesni da su opisani obrasci očigledni i nesumnjivo dokazani, bez ikakve namere ulaženja u odbranu ili kritike bilo kog pojedinačnog političkog aktera, Istraživački tim Antidota stavlja javnosti na uvid zapanjujuće primere identičnih napada na reformske vlade kao upozorenje da je na sceni trenutak kada se sprema još jedan opasan i poguban pokušaj zaustavljanja Srbije na putu priključenja savremenom svetu, poput onih koji su se dogodili 1903 (ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića), 1971. (čistke srpskih liberala unutar komunističkog režima) ili 2003. godine (tragičnog ubistva prvog demokratski izabranog premijera Srbije Zorana Đinđića). Građani Srbije koji žele da vide svoju zemlju ravnopravnu sa drugim evropskim nacijama, koji su demokratski orijentisani, ne smeju pristajati na laži i licemerje bilo koje vrste, a ponajmanje na ono koje ih ponovo gura u čeljusti sveopšteg siromaštva i društvenog zaostajanja.

Matrice napada koje se periodično ponavljaju

I dok je u periodu od sredine 2012. godine pa sve do leta 2014. godine, Aleksandar Vučić uglavnom bio meta napada sa leve i desne margine političkog spektra, na kraju ovog perioda broj učesnika u tim napadima značajno se proširuje, i tematski i metodološki počinje u potpunosti da se poklapa sa arsenalom koji je korišćen da bi se rušio Zoran Đinđić u periodu 2001-2003. Dublje analize uzroka pomenute dinamike, pokazaće da je do sveopšteg napada na novu vladu došlo onog trenutka kada je smenama vrha policije postalo jasno da je novi premijer odlučan da sprovede bolne reforme bez obzira na otpore na koje će vlada na tom putu naići.

Za potpuno sagledavanje značaja ove činjenice i kompleksnosti mehanizama koji se koriste, značajno je naglasiti da, pored primenjene matrice koja je potpuno identična, u velikoj meri dolazi do poklapanja i u pogledu samih aktera koji su pomenutu matricu primenjivali.

Tako je Đinđić podjednako oštre napade trpeo kako iz redova nacionalističke Srbije, koja ga je osuđivala zbog prozapadne politike, tako i iz redova građanski orijentisanih intelektualaca koji su mu zamerali to što je bio svestan društvene realnosti Srbije i zbog toga bio primoran da pravi kompromise koji su, sa intelektualnih visina građanskih puritanaca, izgledali isuviše nemoralno i pragmatično. Napadima koji dolaze iz istih delova političkog spektra biće izložen i predsednik srpske vlade od 2014. godine, pri čemu će mu ultranacionalisti zamerati politiku mira i saradnje u regionu, kao i nameru da na održiv način razreši neke višedecenijske sukobe koji opterećuju državu. S druge strane, građanski puritanci stalno će dovoditi u sumnju njegovu iskrenost i veru u politiku koju sprovodi, dok će stanje u Srbiji redovno kritikovati sa pozicija idealnog, što je praktično nemoguće dostići. To će njihovu kritiku učiniti intelektualno besmislenom i praktično beskorisnom, zbog čega će njen jedini cilj postati stalni iracionalni napadi na Aleksandra Vučića, kao ključne figure režima čije rezultate i reformske napore njegovi građanistički protivnici ne mogu da prihvate iz čisto personalnih razloga i nasleđenih animoziteta.

Bez obzira na vrste zamerki, u napadima na obe reformske politike i njihove ključne lidere i simbole, mogu se identifikovati jasna sadržinska polja koja su u velikoj meri bivala ispunjena potpuno iracionalnim zamerkama i argumentima, neretko zasnovanim na lažima i neistinama.

Ali čak i laži i neistine imaju svoj obrazac. Teme, preko kojih se napadaju reformski političari i vlade, ne biraju se nasumično, već po pravilima, sa jasnim ciljem da se meta napada što pre diskvalifikuje i to kod najširih društvenih krugova, zbog čega se koriste već oprobane metode difamacije, koje se u slučaju napada na Zorana Đinđića mogu definisati u 9 osnovnih tematskih polja.

Tabela 3: DEVET KLJUČNIH TEMA PREKO KOJIH JE RUŠENA REFORMSKA VLADA ZORANA ĐINĐIĆA

Ta vrsta napada, pokazaće se, najčešće je dolazila od građanski orijentisanih intelektualaca koji su u svojim kritikama podjednako oštri bili kako prema, sebi ideološki bliskoj, reformskoj vladi Zorana Đinđića tako i prema, po ideološkim kriterijumima, nešto udaljenijoj, ali podjednako reformski orijentisanoj vladi Aleksandra Vučića. U komparativnoj analizi napada kojima su bile izložene vlade u periodu 2001-2004 i posle 2012, pored tematske podudarnosti fascinantan je i visok stepen podudarnosti između samih aktera koji su u tim napadima učestvovali. Još fascinantnija je, međutim, činjenica da isti ti akteri oštricu svoje kritike nisu pokazivali prema vlastima u periodu 2004-2012.

Kriminalizacija

Svesni da u svim anketama najveći stepen osetljivosti građani pokazuju prema temi kriminala i korupcije, protivnici reformiskih vlada u Srbiji kao omiljeno sredstvo političke borbe najčešće su koristili kriminalizaciju svojih protivnika. Iznošenje paušalnih, ničim potkrepljenih optužbi postao je manir dobrog dela domaće javnosti i političara, a u tom poslu neretko su im pomagale čak i pojedine umrežene paramedijske strukture iz regiona. Tako je vremenom uspostavljen i obrazac koji je, po svom kreatoru, nazvan “Tijanićeva šema”, a koju je Aleksandar Tijanić ustanovio zajedno sa Milovanom Brkićem urednikom opskurnog lista Tabloid. Pomenuta šema funkcioniše na taj način što u uzajamnoj sprezi, zainteresovani otuđeni centri moći najpre kreiraju, a potom, preko medija koje kontrolišu, i lansiraju određene izmišljene afere ili tendenciozne priče koje kasnijim prenošenjem, od strane takođe povezanih medija u regionu, postaju centralne teme u javnosti. U drugoj fazi procesa, medijski materijal preuzimaju i dalje u javnosti potenciraju pojedini politički krugovi sa ciljem da se izazove reakcija domaćih ili stranih institucija i medija.

Kada se taj cilj postigne, domaći mediji koji su prvi i pokrenuli čitavu priču, zajedno sa svima onima koji su solidarno učestvovali u njenoj distribuciji, svaku reakciju institucija ili inostranih medija, predstavljaju kao dokaz tačnosti svog pisanja čime započinje novi ciklus eksploatacije afere koji se u osnovi zasniva na recikliranju jedne te iste inicijalne medijske priče. Glavni cilj je da se izazovu sumnje i reakcije međunarodnih faktora, a lažno predstavljena slika stvarnosti u dominantnom delu javnosti stekne status gotovo neupitne istine.

Osim interesne koristi za kreatore i izvršioce radova u plasiranju afera, kao krajnji rezultat tako skrojenog i primenjenog mehanizma ostaje široko rasprostranjen interpretativni okvir koji će biti primenjen u svim kasnijim sličnim slučajevima što pokretačima afere otvara neslućene mogućnosti za kriminalizaciju označenih meta u budućnosti. Tako će svaki događaj u budućnosti, naročito onaj koji ima veze sa kriminalnim miljeom, lako moći da se pripiše delovanju vlasti i, kriminalnim etiketama, označenih meta.

Kako je u praksi izgledala kriminalizacija kako Zorana Đinđića, tako i Aleksandra Vučića čitavu deceniju kasnije, najbolje se vidi iz uporednih primera gde postoji gotovo neverovatna podudarnost. 

Tako je ostalo zabeleženo da je, sa pojedinim srpskim opozicionim strankama tesno povezan podgorički list Dan, u jesen 2001. godine objavio tekst pod naslovom “Đinđić ujedinio mafiju i politiku”. Deceniju i po kasnije, lider opozicionog pokreta Dveri Boško Obradović, takođe jedan od omiljenih sagovornika lista Dan, izjaviće doslovce sledeće: “Aleksandar Vučić je šef političke mafije u Srbiji.”

Kao još frapantniji primer može se navesti već pomenuta izjava lidera Nove Srbije Velimira Ilića koji je 5. oktobra 2001. godine, na prvu godišnjicu smene Miloševićevog režima, izjavio: “Zoran Đinđić je doveo mafiju na vlast u Srbiji”. Gotovo 16 godina kasnije, pridružujući se opozicionom bloku protiv vlasti Aleksandra Vučića, Velimir Ilić ponovo izjavljuje sledeće: “Mafijaške grupe vladaju Srbijom”.

U ne tako malom broju slučajeva, identične izjave davali su različiti akteri, ali očigledno je da su same izjave dolazile iz iste političke kuhinje. Tako je u februaru 2003. godine, neposredno pred ubistvo premijera Srbije, Dragan Maršićanin, visoki funkcioner DSS izjavio sledeće: “DS i Zoran Đinđić su političko krilo organizovanog kriminala”. U julu 2018. godine identičnu sintagmu, ovoga puta umerenu protiv vlasti SNS i Aleksandra Vučića, u svojoj kolumni ponovio je Slaviša Lekić, predsednik NUNS-a: “SNS je političko krilo organizovanog kriminala”.

Istoj grupi napada pripadaju i identične izjave Vojislava Koštunice koji je za dnevni list Blic u septembru 2002. godine izjavio da “u Srbiji postoji nesumnjiva sprega državne vlasti sa mafijom” i reči njegovog alterega Borisa Tadića izgovorenih u februaru 2018. godine, a koje su glasile: ”Beograd je postao centar organizovanog kriminala u kome postoji sprega vlasti i kriminala”. Istog meseca, iste godine, na ovu izjavu se nadovezao i Vuk Jeremić rekavši za list Danas da je “u toku je srastanje države i organizovanog kriminala”.

Još strašnije izgledaju paralele koje postoje u pogledu optužbi na račun vlasti da stoji iza političkih i kriminalnih likvidacija. Tako je, pozivajući se na neimenovane izvore, list Blic u avgustu 2002. godine objavio informaciju da je “bivši pripadnik DB Momir Gavrilović ubijen samo dan nakon što je ljudima iz kabineta Vojislava Koštunice predao dokaze o povezanosti ljudi iz vrha vlade Srbije sa sa ljudima iz organizovanog kriminala”. U proleće 2018. godine, povodom ubistva Olivera Ivanovića, Marko Jakšić, jedan od lidera radikalnih elemenata sa Severa Kosova, izjavio je sledeće: “Neposredno pre ubistva Oliver Ivanović se ozbiljno plašio za svoj život i sa imenima je otišao gore i rekao predsedniku. Vlast u Beogradu nosi Olivera Ivanovića na duši”.

Tabela 4: UPOREDNI PRIMERI IZJAVA I MEDIJSKIH NAPISA KOJIMA SU KRIMINALIZOVANE REFORMSKE VLADE U SRBIJI

Nadovezujući se na priče o odgovornosti vlasti za kriminal, a posebno ubistvo Olivera Ivanovića, Aleksandar Vučić će biti javno optuživan čak i za insceniranu otmicu novinara Stefana Cvetkovića. Tako je već u izveštajima o nestanku pomenutog novinara u delu medija već otvoreno plasirana priča o gotovo očiglednoj odgovornosti vlasti za njegov nestanak. Tako su, samo dan nakon nestanka Cvetkovića, NUNS i NDNV zajednički objavili, a većina medija to nekritički prenela, “Spisak svih pretnji od strane političko-kriminogenih krugova koje je nestali novinar Stefan Cvetković prijavio NUNS-u i OEBS-u od 2008. godine do danas”.

U vesti o nestanku novinara, list Danas je najveći deo posvetio reakcijama nevladinih organizacija i pojedinaca koji su uglas isticali da nestanak Cvetkovića “predstavlja još jednu potvrdu da novinari rade u neregularnim uslovima i da su žrtve pretnji, pritisaka i nasilja”, dok su za “niz nerasvetljenih ubistava novinara, pritisaka, pretnji, fizičkog i verbalnog nasilja”, taj dnevnik i nevladine organizacije odgovornost pripisali “institucijama u Srbiji i političarima koji ih vode”.

Još jedan primer nimalo spontane sličnosti može se videti i iz izveštaja o stanju kriminala u Srbiji. Tako je podgorički Dan, u jesen 2001. godine, na svojoj naslovnici objavio članak pod naslovom “U Srbiji cveta kriminal, a broj ubistava i otmica se ne smanjuje”. U martu 2018. godine beogradski portal Espresso objaviće tekst pod naslovom “Kao da su devedesetem a ne 2018. godina! Svakodnevne mafijaške likvidacije postale normalna stvar”. Na istom fonu naći će se i kriminalizatorski članak KRIK-a iz marta 2018. godine, u kome će se istaći da “iako su mafijaške likvidacije u porastu, a policija i tužilaštvo neuspešni u njihovom rasvetljavanju, predsednik Srbije Aleksandar Vučić manipuliše podacima o ubistvima”.

Iz velikog broja dostupnih primera lako se može zaključiti da je proces kriminalizacije vlada Zorana Đinđića i Aleksandra Vučića do te mere identičan da se pojedine izjave iz perioda 2000-2003, lako mogu pronaći i u 2018. godini i obrnutno. To samo dokazuje tezu da su te vrste napada dolazile ili iz iste političke kuhinje ili od strane identičnih centara moći čije su ciljeve sprovodili njihovi politički pešadinci.

Diktatura i cenzura

Nenavikli na prihvatanje osnovnih pravila demokratije, koja podrazumevaju slobodnu utakmicu političkih ideja, ali i odgovornost za njihovo sprovođenje kada se na njih dobije većinska podrška birača, oponenti reformskim vladama u svojim napadima najradije su posezali za pričom o deficitu demokratskih vrednosti, autoritarnim tendencijama navodno praćenim gušenjem slobode misli i izražavanja koja je sprovođena sveopštom cenzruom medijima.

Koliko je ovo daleko od istine najbolje pokazuju brojna istraživanja i analize koje su egzaktno pokazale da je upravo u vreme reformskih vlada, tema kritike njihovog rada najviše bila prisutna u medijima u odnosu na sve druge periode.

To, međutim, samoproklamovanim dežurnim kritičarima nije smetalo da i Đinđića i Vučića, podjednako oštro i beskrupulozno napadaju i optužuju upravo za uvođenje diktature i kontrolu medija u zemlji. Paradoksalno je bilo to što su upravo vlade formirane 2001. godine i one iz 2012. i 2014. godine u najvećoj mogućoj meri bile suočene sa sveprisutnim strukturama bivšeg režima koje su svojim sabotažama i opstrukcijama na sve moguće načine ometale sprovođenje politike reformi. Samo prisustvo takvih struktura unutar države, institucija, adminsitracije, medija i ostalih značajnih društveno-političkih sfera jasan je pokazatelj da bi bilo kakav pokušaj uvođenja diktature ili cenzure unapred bio osuđen na neuspeh i najverovatnije političku smenu onoga ko bi se usudio da takvo nešto i pokuša.

Iako su činjenice na terenu i egzaktni podaci o medijskim sadržajima jasno demantovale tvrdnje o diktaturi i cenzuri, to je, objedinjeno posmatrano, ipak bilo jedno od preovlađujućih polja napada i neutemeljene kritike usmerenih protiv.

Tako je, iako još uvek deo vladajuće koalicije, Demokratska stranka Srbije, vladu Zorana Đinđića i premijera lično redovno optuživala za autoritarne tendencije i pokušaje uvođenja diktature. Saopštenje od 31. jula 2002. godine ta stranka će nasloviti sa “Tiranija i lična diktatura”, dok će, aludirajući na komunističke čistke, lider te stranke Vojislav Koštunica u avgustu iste godine izjaviti da je stanje u Srbiji “identično onome koje je postojalo neposredno nakon Drugog svetskog rata”.

U novembru iste godine, DSS će jedno od svojih saopštenja nasloviti sa “Đinđićeve gebelsovske metode”, dok je lider Nove Srbije Velimir Ilić, nešto ranije “proslaviti” izjavom da “Đinđić sve više liči na Miloševića”. Gototo identičnu izjavu izrekao je i Vojislav Koštunica koji je u julu 2002. godine rekao: “Đinđić i Milošević su isti.”

U maju 2002. godine DSS optužuje predsednika vlade za “zavođenje diktature u Skupštini Srbije”, u avgustu iste godine tvrdi “Đinđić je diktator”, dok u decembru ta stranka izdaje saopštenje pod naslovom “Đinđić suspenduje zakone, ukida predsednika i uvodi diktaturu”. Stranačka saopštenja DSS u to vreme, na dnevnoj bazi, prenosili su apsolutno svi mediji i uprkos nerazvijenosti i ne baš toliko upotrebi interneta u to vreme, ona su bila lako dostupna najširem delu javnosti.

Sličnim optužbama biće izložen i Aleksandar Vučić s tom razlikom što će, zbog porasta uticaja društvenih mreža, spisak kreatora tih napada biti značajno proširen. Tako će, pored opozicionih partija, protiv Vučićeve vlade ustati brojne javne ličnosti, novinari, glumci i brojni drugi pojedinci različitih profesija koji su svoje neslaganje ili ličnu netrpeljivost ovoga puta mogli da izraze preko društvenih mreža što kasnije redovno biva dalje eksploatisano putem opozicionih štampanih i elektronskih medija.

Tabela 5: UPOREDNI PREGLED IZJAVA I MEDIJSKIH NAPISA U KOJIMA SU ZORAN ĐINĐIĆ I ALEKSANDAR VUČIĆ OPTUŽIVANI ZA POKUŠAJE UVOĐENJA DIKTATURE I CENZURE U MEDIJIMA

Tako će Vučića za diktaturu optuživati nedeljnik Vreme i urednik tog lista Dragoljub Žarković koji će u martu 2015. izjaviti: “Ovde ne postoji cenzura, već diktatura”, dok će u pomenutom nedeljniku mesec dana ranije novinarka Tamara Skrozza objaviti tekst pod naslovom “Diktatura ili cenzura”. U istom duhu, u maju 2014. godine, pojaviće se prilog na sajtu Radija Sobodna Evropa pod naslovom “Vlast, Vučić i mediji: Babarogina cenzura”, a kao povod za taj članak poslužiće saopštenje tadašnjeg Ombudsmana, a već tada i opozicionog političara Saše Jankovića u kome je izrazio zbrinutost zbog saznanja da se, “sve češće pojedine informacije i kritike povlače iz javno dostupnih sredstava informisanja i informacionog prostora”.

Na talasu priče o nedemokratskom karakteru vlasti u Srbiji, do tada potpuno nepoznati novinar u zrelim godinama Srđan Škoro objavio je knjigu "Vučić i cenzura", a u promociji te knjige aktivnu ulogu će preuzeti Nezavisno udruženje novinara Srije (NUNS), koje neće propuštati priliku da u svojim saopštenjima vlasti optuži za gušenje slobode govora i izražavanja.

Vučić će biti izložen i optužbama za gušenje institucija, posebno Skupštine Srbije a biće mu spočitavano i da je odgovoran zbog toga što je situacije u Srbiji “gora nego devedesetih”. Tako će u nedeljniku Vreme u martu 2017. godine biti objavljen tekst Zore Drčelić “Blokada institucija: Šta sve možeš kad si Vučić”, dok će u novembru 2016. godine Dveri saopštiti da: “Naprednjaci žele da ukinu Skupštinu Srbije”.

Poput Koštunice i DSS-a tokom 2002. godine, u septembru 2014. godine Olja Bećković će reći: “Gore je nego devedesetih, Vučić uređuje sve tabloide”, dok će u maju 2017. godine predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) Nedim Sejdinović izjaviti da je “stanje s medijskim slobodama gore nego devedesetih godina”.

Napad na porodicu, prijatelje, kumove..

Posebno beskrupulozna, ali veoma zastupljena vrsta denunciranja koja je primenjivana u političkim obračunima i napadima na reformske vlade, odnosila se na kriminalizaciju ljudi iz bliskog okruženja čelnih ljudi vlasti. Tako su se na meti nalazili članovi porodice, bliski prijatelji i posebno kumovi kako Đinđića tako i Vučića. Cilj je očigledno bio da se prikaže kako je na delu privatizacija države i nepotizam na šta su građani veoma osetljivi.

U ovoj vrsti napada bilo je izvesnih razlika s obzirom da su Đinđićeva deca, u vreme kada je bio premijer, bila jako mala zbog čega su izostali pokušaji kriminalizacije po toj liniji, čega Aleksandar Vučić nije bio pošteđen. Tako će Vučićev sin Danilo postati meta brojnih napada uprkos činjenici da je reč o mladom čoveku koji se ne bavi nikakvim biznisom, niti je stekao bilo kakvu korist od toga što mu je otac na vlasti. Jedini njegov greh, ispostaviće se, jeste to što voli da posećuje sportske utakmice I na njima strastveno navija i ide u večernje izlaske sa svojim društvom.

Druga linija napada u ovoj tematskoj oblasti ići će preko ljudi iz bliskog okruženja Đinđića i Vučića pri čemu će se birati oni sa uspešnim biznisima što će se bez ikakve zadrške ili provere pripisivati bliskim vezama sa vlašću i privilegijama koje odatle proističu.

Iako postoje brojni primeri ove vrste napada, najupečatljiviji su oni koji su istovremeno predstavljali i insinuacije o bliskim vezama sa ljudima iz kriminalne sredine, Tako je Velimir Ilić u februaru 2003. godine, nakon pokušaja atentata kod hale Limes izjavio da se “pokušaj atentata na premijera dogodio u okviru porodice, blizu Surčina, što predstavlja Đinđićev teren”. Samo 20 dana kasnije premijer Đinđić biće ubijen u atentatu koji su organizovali pripadnici Zemunskog klana. U januaru 2017, Ilić će reći: “Vučićev brat kontroliše stranke, preti i poziva telefonom”.

Ostaće zabeleženo da je isti političar u oktobru 2001. godine rekao da je “Zoran Đinđić doveo mafiju na vlast koja vlada Srbijom”, da bi u oktobru 2017. godine izjavio kako “Srbijom vladaju braća Vučić i njihovi kumovi”.

U saopštenju iz avgusta 2002. godine DSS je obavestila javnost da je “Ljubiša Buha Čume – vođa surčinskog klana blizak prijatelj premijerovog kuma Dragoljuba Markovića”, dok će, napadajući ministra zdravlja, pokret Dveri u martu 2017. izdati saopštenje pod naslovom “Zlatibor Lončar – od Zemunskog do Vučićevog klana”.

Podgorički list Dan, osnovan od strane Miloševićeve vojne bezbednosne službe za borbu protiv vlasti Mila Đukanovića, objavio je u decembru 2001. godine članak u kome se tvrdi da “premijerovi kumovi Milan Beko, Dragoljub Marković i Miodrag Kostić kontrolišu sve poslove u Srbiji”. U junu 2017. godine bivši predsednik i lider opozicione Socijaldemokratske partije Boris Tadić izjaviće to isto, samo za Aleksandra Vučića, da “Vučićeva braća i kumovi drže sve u Srbiji, njihovi su putevi, struja, poljoprivreda, štite sve najveće tajkune”.

List Dan je u decembru 2001. takođe objavio informaciju kako je “premijerov kum Milan Beko uzeo ogromnu proviziju od prodaje Telekoma”, dok je u maju 2002. Blic News izvestio kako “Đinđićevi prijatelji i kumovi grade puteve po Srbiji”.

Deceniju i po kasnije, dnevni list Danas objavio je tekst pod naslovom “Vučićev kum Nikola Petrović vlasnik bar 10 hidroelektrana”, dok Boris Tadić izjavljuje “Vučićev brat i kumovi preuzimaju firme po Srbiji”.

Tabela 6: UPOREDNI PRIMERI NAPADA NA PORODICU, PRIJATELJE I SARADNIKE ZORANA ĐINĐIĆA I ALEKSANDRA VUČIĆA

Za političke obračune zloupotrebljavane su i porodične prilike, pa je tako Ljiljana Buha, bivša supruga Ljubiše Buhe Čumeta bila oteta i primorana da piše pisma u kojima je optuživala tadašnje vlasti za navodne kriminalne veze sa svojim bivšim suprugom. U jednom od tih pisama, koje su objavljivali mediji pod kontrolom Zemunskog klana, Buha je napisala sledeće: “Hoće da me ubije suprug Čume, narko bos, koga štite premijer Đinđić i njegova policija”. Po istom receptu u avgustu 2016. godine beogradski tabloid Kurir je objavio vest pod naslovom “Supruga optužila Sinišu Malog da je pretukao”. Slučaj brakorazvodne parnice bračnog para Mali iskoristiće i portal KRIK koji će sa bivšom suprugom gradonačelnika Beograda uraditi intervju koji će ona iskoristiti za dobijanje boljih uslova pri podeli imovine u okviru brakorazvodne parnice, a KRIK za nastavak kampanje koju godinama unazad vodi protiv Siniše Malog.

Članovi porodica Đinđića i Vučića biće optuživani i za navodno bogatstvo koje poseduju pa će tako urednik Tabloida Milovan Brkić za sajt vesti.rs napisati tekst pod naslovom “Da li je Ružica Đinđić najbogatija žena u Evropi?”. Na istom nivou naći će se i tekst koji je u aprilu 2016. objavio portal KRIK pod naslovom “Premijer i njegova porodica vlasnici 786 kvadrata”.

Kriminalizujući političke mete preko članova njihovih porodica i bliskih prijatelja, list Nacional je u decembru 2001. godine objavio tekst pod naslovom “Dragoljub Marković povezan sa surčinskim klanom”, dok je nedeljnik Vreme u junu 2018. godine objavilo naslovnicu sa udarnim tekstom “Predsednikov sin među Janjičarima”.

Poseban vid ekstremne propagande i napada na vodeće političke ličnosti predstavljale su brutalne izmišljotine o njihovom porodičnom poreklu. Tako je ostalo zabeleženo da je nekadašnji visoki funkcioner SPS-a Dragan Tomić u aprilu 2000. izjavio: “Đinđica je odgajio ujak ustaški oficir”.

U proleće 2014. godine, bivši potpredsednik SRS Ljubiša Petković izjavio je da je “rođeni stric Aleksandra Vučića bio istaknuti ustaša”, što će u novembru iste godine ponoviti i dodatno proširiti Tabloid koji će ustvrditi da je “Vučićev otac Albanac, a stric ustaša”.

Izdajnici – loši Srbi

Jedna od najzastupljenijih tema napada, koja je pretežno dolazila sa ekstremno desnog polja političkog spektra i javnosti, odnosila se na optužbe za izdaju nacionalnih interesa. Iako zbog različitih nacionalnih tema, koje su u posmatranim periodima bile aktuelne, ima određenih razlika u pogledu sadržine optužbi, i u ovom slučaju matrica se u potpunosti ponavlja. Tako su, po istom obrascu, i Đinđić i Vučić bili optuživani kao loši Srbi i ljudi kojima je bitno jedino očuvanje vlasti, ali ne i očuvanje nacionalnih interesa.

Tabela 7: UPOREDNI PREGLED OPTUŽBI ZA IZDAJU NACIONALNIH INTERESA KOJIMA SU JAVNO ETIKETIRANI ČELNI LJUDI REFORMSKIH VLADA 2001-2003 I VLADA FORMIRANIH NAKON 2012. GODINE

U napadima na prvog demokratskog premijera, u maju 2001. godine, Kosta Čavoški je izjavio za Glas javnosti da “Đinđić prodaje obraz naroda i države”. Po identičnom modelu, u maju 2013. godine, napadajući nove vlasti, Čavoški će reći: “Nikolić, Vučić i Dačić su veleizdajnici koji su, pored izdaje, prevarili i sramno obmanuli narod”. Čavoški će, u izjavi za Naše novine, takođe reći da su pomenuta tri vodeća političara u Srbiji “sahranili Kosovo”. U istom periodu, Naše novine su objavile i tekst pod naslovom “Vlast se namerila da proda Kosovo i srpski narod”.

U napadu na vladu Zorana Đinđića, funkcioner DSS sa Kosova Marko Jakšić izjavio je u decembru 2001. godine da se “Vlada Srbije obračunava sa Srbima na severu KiM i protivzakonito vrši čistke kadrova DSS na Kosovu”. Slična izjava doći će 17 godina kasnije od strane Rade Trajković koja će Vučića optužiti da je “mafiji predao Srbe na Kosovu”. Ovu optužbu će potvrditi i sam Marko Jakšić izjavom da je “od Vučićevog dolaska na vlast Mitrovica postala Kolumbija, jako opasno mesto za život”.

Napadajući saradnju sa Haškim tribunalom, list Blic News je objavio članak pod naslovom “Milošević otišao u Hag za 1,2 milijarde šuške”, a u okviru kampanje protiv premijera Srbije isti list je objavio seriju članaka na istu temu u kojima su se našli sledeći navodi:

- “Đinđiću se učinilo da je Hag dobrostojeća firma koja će ga preporučiti strancima kao dečaka koji obećava”;

- “Ne znamo da li bi za neku stranu kintu Đinđić izručio i Miku pekara ili patrijarha Pavla, ukoliko bi mu to neko iz inostranstva tražio”;

- “Đinđić nas uči da je sve pitanje cene”;

- “Đinđić će isporučiti u Hag pet lepo zapakovanih paketa, ali Koštunica tu ništa ne može”;

- “Za hapšenje Miloševića je obećana nagrada od pet miliona dolara. Pitanje je i da li su i kome isplaćene te pare”.

Pošto je problem saradnje sa Hagom, pod snažnim pritiskom Zapada, rešen u vreme vladavine Vojislava Koštunice i Borisa Tadića isporučivanjem svih optuženih, za Aleksandra Vučića je za ovu vrstu optužbi pronađena druga tema – Kosovo. Vučić će tako biti napadan zbog kosovske politike i pokušaja da dijalogom pronađe održivo kompromisno rešenje za taj višedecenijski problem. Tako je u januaru 2018. godine, mitropolit Amfilohije izjavio za list Danas da se boji da “politika Aleksandra Vučića vodi izdaji”, dok je u junu iste godine rekao da “politika predsednika Srbije Aleksandra Vučića vodi izdaji Srbije i Kosova”. Povodom najava organizacije unutrašnjeg dijaloga o Kosovu, tabloid Kurir je u julu 2017. godine objavio tekst pod naslovom “Sprema se velika izdaja: Vučić traži saučesnike za priznanje Kosova i Metohije”, dok je na istom talasu lider pokreta Dveri Boško Obradović rekao sledeće: “Vučić sada pokušava da pripremi teren za priznanje Kosova i da u sopstvenu izdaju uvuče i druge delove srpskog društva”.

Pravdajući pobunu Crvenih beretki, podgorički list Dan je u novembru 2001. objavio tekst “Crvene bertke su se pobunile jer su videle da Đinđićeva vlada krši Ustav i uzima novac za isporuku Srba u Hag”, dok je Kosta Čavoški Đinđićevoj vladi preteći poručio da se “na izborima može izgubiti samo vlast, dok se zbog izdaje može izgubiti mnogo više”.

Vučić će biti izložen napadima opozicije čak i zbog svojih međunarodnih aktivnosti, pa će tako za njegov sastanak sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel u martu 2017, bivši Ombudsman Saša Janković reći da je bio “plaćen imovinom na Kosovu”. U aprilu 2018. godine lider Narodne stranke Vuk Jeremić izjavio je da je “Vučić obećao Amerikancima Kosovo, ali mu je problem kako to da uradi”. Isti političar će u maju 2018. izjaviti i to da će predsednik Srbije “već tokom ove godine Kosovu dati stolicu u UN”.

Borba protiv ekonomskih reformi

Pored optužbi za gušenje političkih sloboda, opozicije i medija, veliki deo napada na reformske vlade dolazio je iz polja kritike i stalnih osporavanja njihovu ekonomsku politiku. Iako se u oba slučaja radilo o vladama koje su nasledile ekonomiju u katastrofalnom stanju i javne finansije na ivici bankrota, upravo je odgovornost za nasleđeno stanje olako pripisivana novim umesto starim vlastima. Pored pogrešnog adresata kada je odgovornost u pitanju, kritičari nisu propuštali priliku da svaki potez reformskih vlada prikažu kao nekompetentan i gotovo izvesno katastrofalan za stanje srpske ekonomije i javnih finansija uopšte. Tako su budžeti uvek bili “najgori u istoriji”, mere štednje predstavljane kao pljačka građana, dok su strane investicije po pravilu bile prikazivane kao proizvod afera, korupcije i pranja novca.

Tabela 8: PRIMERI MEDIJSKIH NAPISA O VLADAMA DS I DSS U PERIODU 2004-2012

Kao što se vidi najveći broj pojedinaca i medija koji su kritikovali Zorana Đinđića i danas kritikuju Aleksandra Vučića, o vladama u periodu 2004-2012. govorili su u superlativima.

Napadima su posebno bili izloženi tzv. ekonomski delovi vlada, dok su pokušaji uvođenja PDV u vreme Đinđića ili, pak, suzbijanja sive ekonomije desetak godina kasnije, redovno predstavljani kao atak na najsiromašnije i uzrok bede velikog dela stanovništva. Privredni rast i pozitivni ekonomski pokazatelji redovno su prikazivani kao fingirani i falsifikovani, dok su argumenti za katastrofične prikaze realnog stanja traženi ili u iskrivljenom i nepotpunom prikazivanju statističkih podataka ili, pak, u pogrešnim interpretacijama i prećutkivanju elementarnih ekonomskih činjenica. Nemali broj aktera u sferi javnosti po difoltu je, kao pogrešne, bez izuzetka odbacivao svaku meru vlasti iz čega se sticao utisak da su na vlasti u Srbiji ljudi sa urođenim genetskim sklonostima ka lopovluku i štetočinskom delovanju.

Tako su početak privatizacionpog procesa i donošenje prvih ključnih reformskih zakona u periodu 2001-2004. godina bili propraćeni brojnim politički organizovanim štrajkovima, najavama socijalnih nemira i osporavanjima ekonomske politike vlade.

Sumirajući prvih 500 dana rada Đinđićeve vlade, ekonomska novinarka Biljana Stepanović je za IWPR Gordane Igrić, napisala analizu u kojoj je istakla da su “optužbe za korupciju i loše upravljanje bacile u senku neke značajne uspehe novih vlasti”, da se “Vlada ne brani uverljivo od optužbi za korupciju”, kao i da premijer “nije bio u stanju da objasni pad industrijske proizvodnje, niti zašto je izvoz porastao samo deset odsto, dok je uvoz veći za 30 odsto”.

Gostujući na televiziji N1 u martu 2017. godine, ista novinarka je izjavila da se “u Srbiji jako teško posluje” kao i da u tom pogledu “ne pamti teže vreme”.

U okviru stalnih najava socijalnih nemira, “vrućeg proleća ili jeseni”, Blic NEWS se početkom avgusta 2001. godine pojavio sa upečatljivom naslovnom stranom na kojoj je dominirao tekst “Da li će policija na jesen tući štrajkače”, iako u tom periodu nije bilo nikakvih represivnih akcija policije.

U istom duhu delovao je i Savez samostalnih sindikata Srbije, koji u vreme Miloševića nije organizovao proteste niti štrajkove radnika, a čiji je predsednik Milenko Smiljanić u leto 2002. godine najavio da će “do jeseni biti prikupljeno dva miliona potpisa za smenu Đinđićeve Vlade”.

Na račun Đinđićeve vlade bilo je i optužbi za nameštanje prvih privatizacionih poslova, kao i nepoštovanje pravne države. U tekstu objavljenom u listu Vreme u januaru 2002. godine, Dimitrije Boarov je napisao da je “prodaja cementare u Novom Popovcu francuskom Lafaržu bila rezultate ranijeg dogovora vrha srpske vlade i francuskih vlasti”.

Na istom fonu bio je i tekst objavljen u julu 2002. godine u listu Svedok pod naslovom “Đinđić razara pravnu državu i privrednici se boje da ulažu u državu koja ima takvog premijera”.

Osporavajući ekonomsku politiku vlade, Dragan Maršićanin je u decembru 2001. poručio “Vlada je antireformska”, dok je list Nacional u julu 2002. godine objavio tekst pod naslovom „Vlada Srbije dovela milion penzionera do prosjačkog štapa“.

Kampanja osporavanja ekonomske politike i rezultata rada vlade nastavljena je izjavom Slobodana Vuksanovića iz aprila 2002. godine u kojoj je rekao kako je „Đinđićeva antireformska vlada glavna prepreka istinskom uključenju naše zemlje u savremeni svet“, kao i saopštenjem DSS-a iz juna 2002. u kome se navodi da je „Đinđić bezočno negirao porast nezaposlenosti“.

I dok je Đinđićeva vlada muku mučila sa brojnim problemima nasleđenim iz Miloševićevog vremena, vlada Aleksandra Vučića suočila se sa nešto drugačijim izazovima. Nakon što je uspešnim merama fiskalne konsolidacije, koje su zbog snage političkog autoriteta i popularnosti njenog prvog čoveka prošle uz relativno malo otpora i protesta, Vlada se suočila sa merama za privlačenje stranih investicija i povećanje zaposlenosti domaćeg stanovništva. Zbog toga su kritike ekonomske politike vlasti uglavnom bile usmerene na ove oblasti i svodile su se na osporavanje ekonomske opravdanosti usvojenih mera, ali i načina na koje se privlače direktne strane investicije u zemlji.

Tako je u okviru kritike investicionih poslova, Dragan Đilas putem Tvitera vlast optužio da “izgradnja pruge Beograd-Budimpešta, koja će biti finansirana kineskim kreditom, predstavlja pljačku državne kase”.

Komentarišući protest protiv poskupljenja cena goriva, Đilas će takođe putem Tvitera poručiti da “smanjenjem akciza vlast može da spreči poskupljenje goriva” iako je do povećanja cena došlo usled povećanja cena nafte na svetskom tržištu.

Tabela 9: PRIMERI NAPADA NA EKONOMSKU POLITIKU REFORMSKIH VLADA 2001-2003 I ONIH FORMIRANIH POSLE 2012. GODINE

Bez navođenja konkretnih primera i dokaza za svoje tvrdnje, u julu 2018. godine, opoziciona Narodna stranka će u svom saopštenju optužiti vlast da je “urušila radnička prava” i da “država ćuti povodom neljudskog ponašanja stranih poslodavaca prema radnicima”.

Kampanju o kršenju radničkih prava započeće dnevni list Danas i televizija N1 prenošenjem lažnog saopštenja od 27. aprila 2016. godine političkog sindikata Sloga u kome je vlast optužena da toleriše “teror nad radnicima u Juri” gde navodno radnicima nije bilo dopušteno da idu u toalet i gde su bili primorani da nose pelene.

Na meti će biti i mere fiskalne konsolidacije u okviru čega će premijer Vučić biti optuživan da je plate i penzije smanjio da bi “strankama dao 5,5 miliona evra više” (srbijadanas.net, 21. oktobar 2014), ali i da je iste smanjio kako bi “finansirao Er Srbiju i Beograd na vodi” (Balša Božović, maj 2015). Tokom iste godine sajt Istinomer će ustvrditi da smanjenje penzija “nije dovelo do fiskalnih ušteda već samo do smanjenja životnog standarda penzionera”.

Posebno velikim kritikama, napadima i osporavanjima biće izložen projekat Beograd na vodi za koji će se tvrditi da je “najgori ugovor koji postoji u Srbiji, na osnovu kojeg je grad Beograd dao sto hektara zemljišta u Savskom amfiteatru, sumnjivom investitoru iz Abu Dabija”, da se preko njega “pere novac zbog čega je Srbija došla na međunarodnu crnu listu država u kojima se pere novac”; da se stari tramvajski most “ruši” zbog Beograda na vodi zato što se “ne sviđa investitoru” što će sve izjaviti funkcioner Narodne stranke Nikola Jovanović u intervjuu za sajt Espresso u julu 2018.

Tabela 10: NAPADI I DISKREDITACIJA NAJBLIŽIH SARADNIKA ZORANA ĐINĐIĆA I ALEKSANDRA VUČIĆA

Napadima će biti izloženi i rezultati rada vlasti u Beogradu u vreme gradonačelnika Siniše Malog, pa će tako bez mnogo uporišta u realnosti, Nova srpska politička misao i Istinomer u junu 2018. objaviti da je “nivo investicija u Beogradu 2-3 puta niži nego u periodu 2005-2013”, da “dug Grada Beograda nije prepolovljen, kako govore zvanični podaci”, pa do tvrdnji da je “fontana na Slaviji napravljena i puštena u rad bez građevinske i bez upotrebne dozvole”, ali i onih da “nije tačno da su u Beogradu smanjene cene vrtića” koje su u vreme prethodne vlasti iznosile 9.500, da bi sada bile spuštene na 5.700 dinara.

Kontrola pravosuđa

Iako su vlada (2001-2003), baš kao i one formirane nakon 2012. godine, nasledile partijski strukturisan pravosudni sistem, izvršna vlast redovno je bila izložena neutemeljenim napadima koji su se bazirali na tezi o navodnoj kontroli i pritiscima na pravosuđe. Optužbe ove vrste utoliko su bile licemernije ukoliko su dolazile od strane ljudi iz samog pravosuđa, koji su o kontroli i pritiscima na pravosuđe ćutali u vreme najvećih zloupotreba i čistki, koje su se u ovoj sferi dešavale krajem devedesetih godina prošlog veka ili pak tokom reforme 2009. godine. Čak je i javno iskazivano nezadovoljstvo stanjem u pravosuđu od strane funkcionera izvršne vlasti redovno korišćeno kao krunski dokaz o kontroli i pritiscima na pravosuđe, iako su kritike na račun stanja u ovoj grani vlasti redovno obuhvatale najveći deo izveštaja o stanju u Srbiji, koje su sačinjavale razne međunarodne organizacije i stručna tela.

Tabela 11: OPTUŽBE ZA NAVODNE POKUŠAJE KONTROLE I PRITISKE NA PRAVOSUĐE U VREME VLADA ZORANA ĐINĐIĆA I ALEKSANDRA VUČIĆA

I dok su u vreme Đinđića vlasti optuživane zbog navodne želje da izvrše reformu kompletnog pravosuđa, za šta će sedam godina kasnije Boris Tadić dobiti apsolutnu podršku medija i stručne javnosti, Vučićeva vlada na udaru se našla zbog sudskih odluka pod nepotkrepljenom pretpostavkom da su one donošene pod uticajem izvršne vlasti.

U februaru 2003. godine beogradski Nacional objavio je na naslovnoj strani upozorenje Slobodana Vučetića pod naslovom “Smenjivanje svih sudija potpuno je neustavno”, iako takvih najava nije ni bilo. Početkom marta iste godine, Blic News će naslovnicu posvetiti tekstu “Batićeva presuda sudijama” u kome se najavljuje najveća čistka u srpskim sudovima od 1945. godine.

U oktobru 2003. godine, sudija Vrhovnog suda Srbije Vida Petrović Škero izjavila je za nedeljnik Reporter da je “sudstvo u Srbiji ućutkano i demoralisano”, dok u je istom tekstu pod naslovom “Reforma srpskog pravosuđa: Krupnim koracima nazad”, advokat Božo Prelević rekao da je u odnosu na Miloševićevo vreme “srpsko sudstvo u poslednje tri godine unazađeno”. U decembru 2017. godine Vida Petrović Škero će u izjavi za televiziju N1 poručiti da su u toku “najgrublji pritisci na sudstvo”, dok će u novembru 2017. godine u intervjuu za nedeljnik Vreme, Prelević izjaviti da Vučićeva vlast teži “potpuno da uništi sve – zdravstvo, školstvo, pravosuđe, medije, celu zemlju, sve što dotakne”.

Početkom marta 2003. godine Dragan Maršićanin je izjavio da bi u Srbiji pod hitno trebalo “odbraniti sudsku i zakonodavnu vlast od vlade”. Sredinom 2002. godine, Zoran Ivošević je rekao da se “izvršna vlast neprimereno meša u sudsku granu vlasti”. S druge strane, u februaru 2013. godine Ivošević će za B92 izjaviti: “Vučić se meša u sudsku vlast”, dok će u aprilu 2017. godine takođe poručiti da su “problemi u pravosuđu danas dvostruko gori nego ranije”.

U kritikama obeju reformskih vlada svoju ulogu odigrao je i Momčilo Grubač, nekadašnji predsednik Saveznog ustavnog suda, koji je početkom marta 2003. godine izjavio da „lustracija u sudstvu uopšte nije potrebna, Batić neće dobiti podršku Skupštine Srbije“. U aprilu 2015. godine Grubač će, kritikujući vlast Aleksandra Vučića, izjaviti kako u „pravnoj državi nema mesta suspenziji nacionalnog zakonodavstva voljom izvršne vlasti“ što očigledno podrazumeva pretpostavku da je u Srbiji upravo to bio slučaj.

Najveću brigu za nezavisnost pravosuđa, kritičari su pokazali nakon zabrinutih rekacija predstavnika izvršne vlasti, pa i samog premijera Zorana Đinđića zbog puštanja Dejana Milenkovića Bagzija iz pritvora nakon neuspelog pokušaja atentata kod hale Limes. Legitimna pitanja o razlozima zbog kojih je Bagzi ekspresno pušten iz pritvora, izmamila su reakcije Zorana Ivoševića (“ovo je sačekuša za vrh sudske vlasti”), Leposave Karamarković (“Milenković nije mogao da ostane u pritvoru jer po novom zakonu uznemiravanje javnosti nije razlog za pritvor”) i Miroslava Todorovića koji je za list Nacional izjavio: “Zaustavite Batića, siluje pravosuđe.”

U vreme Vučićeve vlasti pojaviće se zamerke zbog pojedinih sudskih odluka koje će se pripisivati uticaju izvršne vlasti, dok će opravdano nezadovoljstvo nosilaca javnih funkcija pojedinim sudskim odlukama redovno biti predstavljano kao vid pritiska na sud. Tako će KRIK u tekstu “Ko je i zašto ukinuo presudu Šariću”, Vučićevoj vlasti zameriti pad ove presude, ali i navodne pritiske na sudiju koji je dodelio pasoš optuženom tajkunu Miroslavu Miškoviću što će biti elaborirano u tekstu “Hronologija pritisaka na sudiju Vučinića”. KRIK će vlastima posebno zameriti neizbor Miljka Radisavljevića na mesto specijalnog tužioca, što će u decembru 2015. godine biti propraćeno tekstom “Sve kontroverze izbora specijalnog tužioca”. U junu 2018. godine, list Blic će u tekstu “Pahomije, Šarić, Kertes i Cane: Njih četvorica su oslobođeni za teška krivična dela, a evo kome mogu da zahvale”, napraviti svojevrsni popis oslobođenih tajkuna i zastarelih procesa za šta će optuživati izvršnu vlast.

Istu šemu napada primenjivali su i opozicioni političari i pokreti, pa je tako u junu 2018. godine Vuk Jeremić izajvio da “vlast razara institucije”, ali i da “režim Aleksandra Vučića potpuno kontroliše pravosuđe, tako da je izvršna vlast stavila pod svoju šapu i zakonodavnu i sudsku vlast”.

Optužbe za kontrolu pravosuđa na račun Vučićeve vlasti izreći će i već pomenuti bivši sudija Vladimir Vučinić koji će u septembru 2017. izjaviti “Vučić svojim reakcijama nezakonito usmerava sud“.

Izjavu gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića kojom je izrazio nezadovoljstvo povodom oslobađajuće presude Predragu Bubalu, Visoki savet sudstva će okarakterisati kao “ugrožavanje samostalnosti i nezavisnosti sudova i sudija” i “direktan napad na pravosuđe i podrivnje Ustavom zagarantovane podele vlasti”. Predsednica Društva sudija Dragana Boljević će je okarkterisati kao “jasan primer pritiska na pravosuđe”, a Centar za pravosudna istraživanja kao vid “zastrašivanja suda“.

Krađa izbora

Još jedno polje napada koje se, zbog različitih aktuelnih tema, donekle razlikuje u sadržinskom pogledu, ali čija se matrica savršeno poklapa kako u napadima kreiranim do kraja 2003. tako i sa onim koji su viđeni u periodu posle 2014. godine, predstavljaju optužbe za krađu izbora i manipulacije izbornim sistemom. I dok su se te optužbe u Đinđićevo vreme uglavnom odnosile na propale predsedničke izbore u kojima su u drugom krugu snage odmerili Vojislav Koštunica i Miroljub Labus, u Vučićevo vreme optužbe za izbornu krađu postale su sastavni deo političkog folklora i delovanja opozicije nesposobne da racionalizuje i svojim biračima objasni uzroke sopstvenih katastrofalnih izbornih rezultata.

Tako je, povodom oduzimanja mandata poslanicima DSS u Skupštini Srbije, ta stranka izdala saopštenje od 31. jula 2002. godine pod naslovom “Nezapamćena izborna krađa”, dok je Velimir Ilić u decembru iste godine izjavio kako je „Vlada kupila glasove“. Istog meseca 2002. godine Dragan Maršićanin je poručio da „u Srbiji više neće biti lopovi na vlasti“, dok je njegova DSS saopštila kako je „ustanovljeno 452.707 nepostojećih birača“ pripisujući to mahinacijama izvršne vlasti.

Tabela 12: OPTUŽBE ZA KRAĐU IZBORA I MANIPULISANJE IZBORNIM PROCESIMA U PERIODIMA 2001-2003 I 2012-2018

Neposredno nakon neuspelih izbora za predsednika u decembru 2002. godine, list Nacional je objavio članak “Režim prikriva veliku izbornu krađu”, a na naslovnici istog lista osvanuo je i tekst “DSS: RIK nam je već po drugi put ukrao čistu izbornu pobedu”.

U septembru 2002. godine Vojislav Koštunica je izjavio kako premijer „Đinđić krade još gore od Miloševića“, a u decembru iste godine Koštunica je rekao da je „Đinđić uspeo da spali sve biračke listiće“. Najzad, u februaru 2003. godine, nepunih mesec dana pre atentata na Đinđića, Koštunica je poručio: „Platiće se cena izbornih krađa“.

Uprkos nizu ubedljivih izbornih pobeda, optužbi za izborne krađe, manipulacije izbornim sistemom i neregularne izborne uslove neće biti pošteđen ni Aleksandar Vučić.

Tako će, odmah nakon izbora u proleće 2016, Boško Obradović izjaviti :„Neviđena izborna krađa“, dok će godinu dana kasnije, nakon predsedničkih izbora, Velimir Ilić poručiti: „Ne priznajemo izbore, Vučić priča o kraduckanju, a ovo je krađa najvišeg stepena“.

Pre nego što će postati koalicioni partneri, lider PSS-a Saša Janković izjavio je da je „Đilas glavni čovek SNS-a za izborne krađe“, dok će u aprilu 2017. Janković reći kako je “na izborima pokradeno 319.000 glasova”. U istom periodu pokret Dosta je bilo optužiće RIK da “prikriva krađu glasova”, dok će opozicioni aktivista Igor Milanović izjaviti „Na nezakonitim izborima, nezakonita pobeda: topove na lopove“.

Jedna od najbesmislenijih optužbi na račun vladajućeg SNS-a pojaviće se uoči beogradskih lokalnih izbora u proleće 2018. godine kada će kandidat za gradonačelnika Dragan Đilas preko Tvitera poručiti da je u toku “seoba desetina hiljada ljudi koji iznenada postaju 'Beograđani' sa idejom da pomognu naprednjacima da vladaju još 4 godine”.

Nihilizam

Jedan od tradicionalno najčešće primenjivanih oblika napada na rezultate vlasti oduvek je bilo širenje defetizma, beznađa i nihilizma svake vrste. Tako se i u kritikama i napadima na reformske vlasti u Srbiji veoma često primenjivao obrazac prikazivanja stanja u zemlji najgorim u svetskim okvirima, ali i oduvek posmatrano u vremenskom okviru. Parola “nikada nam nije bilo gore” postće sastavni deo preteranih, ekstremnih i neutemeljenih kritika koje su postale same sebi cilj. Za ovu vrstu napada najčešće su korišćeni, iz konteksta izvučeni, podaci iz pojedinih međunarodnih izveštaja koji su često prikazivani na potpuno iskrivljen i maliciozan način.

U okviru kampanje širenja sveopšteg defetizma, list Blic je u novembru 2011. godine objavio tekst „Cene rastu više od primanja“, dok su Večernje novosti u novembru 2002. godine upitale „Kad će biti bolje“.

U martu 2003. godine u listu Blic će osvanuti naslovna strana sa udarnim naslovom „Država ne pruža nadu, redovi kod psihijatara“.

Tabela 13: PRIMERI VOĐENJA KAMPANJE "SRBIJA NA DNU" TOKOM KOJE SU ŠIRENI OPŠTE BEZNAĐE, DEFETIZAM I NIHILIZAM

List Nacional je u julu 2002. godine najavljivao ozbiljne potrese u sistemu naslovima „Ako Đelić poveća poreze, štrajkom ćemo da blokiramo celo pravosuđe“ i “odbijena ponuda vlade, sudovi obustavljaju rad”.

Aludirajući na teško socijalno stanje i prilike u zemlji, Velimir Ilić je krajem decembra 2002. godine poručio da „Premijer treba da obiđe siromašnu Srbiju“, dok je na talasu sveopšteg defetizma i nihilizma u oktobru 2001. godine sa naslovne strane Blica najavljivano da će se „protest radnika tek zahuktati“.

Kampanja širenja beznađa karakteristična je i za period vladavine SNS-a. Istaknuto mesto u toj kampanji zauzeo je Dragan Maršićanin koji je preko svog Tviter profila sačinio pravi spisak katastrofičnih pokazatelja: „godišnje se 45.000 iseli iz Srbije”; “poslodavci ne zapošljavaju majke i žene sklone da to postanu”; “komplet knjiga za osnovnu školu košta oko 15.000 dinara, a deca besna – hoće i da jedu”; “stanodavci ne primaju porodice sa decom”.

Sajt Telegrafa je u julu 2013. ustanovio da je „Beda u Srbiji uzrok sve većeg broja samoubistava“, dok je Kurir u decembru 2017. objavio da je u zemlji na delu “Masovno iseljavanje, odlaze i stari i mladi: Ne vide perspektivu u Srbiji”.

Opozicioni političar levičarskih uverenja Borko Stefanović poručio je u maju 2015. da su „Beda i siromaštvo okovali Srbiju“, dok je list Danas u oktobru 2017. objavio vest da je “Srbija i dalje na dnu u Evropi po visini plata”.

Poslednjih godina u zemlji se naročito forsira kampanja “Srbija na dnu” u kojoj se tvrdi da je zemlja u svemu najgora u evropskim okvirima, što ne odgovara istini ni po jednom posmatranom parametru. Tako je u listu Svet u januaru 2015. godine osvanuo tekst “Srbija na dnu liste najsrećnijih zemalja”, dok je u septembru 2017. sajt Koreni objavio tekst “Ekonomski tigar od papira: Srbija je na dnu Evrope, najgori rast u istoriji”.

Sajt svetmedicine.com objavio je vest da je “Srbija na dnu liste kvaliteta zdravstvene zaštite u Evropi”, dok je Kanal 9 dodao da je “Srbija na dnu po broju transplantacija”.

 

*******************

Brojni primeri i pokušaji da se napori reformskih vlada osujete vođenjem kampanja zasnovanih na neistinama, podmetanjima, neargumentovanim optužbama, spletkama i intrigama najrazličitije vrste, pokazali su da se ta vrsta parapolitičkog delovanja u različitim vremenskim periodima odvija po identičnom obrascu. Simptomatično je, pri tome, da se taj obrazac gotovo u potpunosti bio zagubio u periodu vladavine Vojislava Koštunice i Borisa Tadića, čije su vlade bile izrazito antireformske i koje su nastojale da očuvaju i održe status kvo. To je, međutim, bio period gotovo apsolutne kontrole nad medijima i period kada su se vlasti populističkim merama dodvoravale biračkom telu. U tim i takvim uslovima, pokazalo se, kritički nastrojeni pojedinci i organizacije licemerno su propuštali da upute makar i blage reči kritike tadašnjim vlastima zbog čega je njihova kritika reformskih vlada izgubila svaki kredibilitet i autentičnost.

 

Svesni da je licemerje bilo koje vrste u javnom prostoru štetno i neprihvatljivo kao vid političkog delovanja i ponašanja, zahvaljujući brojnim primerima i statističkim podacima, u sledećem nastavku ovog serijala novinari istraživačkog tima Antidota će egzaktno pokazati da je u periodu od 2000. godine naovamo ekonomski, društveni i svaki drugi napredak države i društva bio obrnuto srazmeran količini pohvala ili kritika koje su iz polja javnosti dolazile na račun vlasti.

Komparativne analize statističkih podataka u različitim vremenskim periodima, kombinovane sa različitim izjavama usmerenim prema vlastima koje su dolazile od strane istaknutih pojedinaca i medija, pokazaće koliko su ti, javno izrečeni stavovi bili motivisani stvarnom brigom za stanje društva i građana, a koliko ličnim interesima dežurnih dušebrižnika. U drugom delu istraživanja moći će jasno da se vidi koju su neposrednu korist građani Srbije osetili kako od hvalospeva nereformskim vlastima, tako i od nesputanih kritika kojima su bile izložene reformske vlade, a čiji je jedini cilj bilo očuvanje stečenih privilegija i zaustavljanje promena i benefita koje one donose građanima. Iz tih pokazatelja biće moguće sagledati i koji su to stvarni uzroci fenomena licemerja koji je široko rasprostranjen na javnoj sceni Srbije.