Kako su lideri "demokratske, pristojne i građanske" Srbije bezočno pljačkali Beograd

Medijska mreža Antidot ekskluzivno objavljuje 2007 (dve hiljade sedam) strana dokumenata iz Grada Beograda i GO Novi Beograd, koji dokazuju kako je na nezakonit i nemaran način upravljano glavnim gradom u vreme vladavine režima Borisa Tadića od strane njegovih funkcionera Dragana Đilasa i Aleksandra Šapića.

Tragajući za uzrocima i genezom koruptivnog sistema koji je u to vreme bio ustanovljen na svim nivoima vlasti u Srbiji, istraživački tim Antidota došao je do ekskluzivnih saznanja i autentičnih svedočenja visokih funkcionera i članova Demokratske stranke koji su otkrili brojne detalje o tome kako je u praksi funkcionisao koruptivni mehanizam, ali i do koje mere je bila raširena kontrola medija o čemu je pisao i Savet za borbu protiv korupcije u svom izveštaju iz 2011. godine.

U magli devedesetih

Iako je u politiku ušao sa čuvenom rečenicom da je "čovek iz biznisa na privremenom radu u politici", svojim stalnim vraćanjem politici Dragan Đilas uspeo je svoj proklamovani moto da izokrene u njegovu suštu suprotnost. Jedan od svega nekolicine srpskih političara koji je svoju političku karijeru učinio sastavnom, pa čak i ključnom komponentom svog poslovnog uspeha, danas bi za sebe mogao da kaže da je političar sa privremenim izletima u svet biznisa i svakako korisnik svih benefita koje zloupotreba spoja finansijske i političke moći može da donese.

Prema navodima iz zvanične biografije nekadašnjeg gradonačelnika glavnog grada Srbije i predsednika Demokratske stranke, Dragan Đilas je rođen u Beogradu 1967. godine, gde je završio osnovnu školu, gimnaziju, a zatim i Mašinski fakultet Univerziteta u Beogradu, smer vazduhoplovstvo. Prema tim navodima, Đilas za sebe tvrdi da je bio jedan od osnivača „Radija B92“ 1989. godine, gde je jedno vreme radio i kao urednik informativnog programa. Iznoseći svoje subjektivno viđenje Đilasa iz tog perioda, njegov nekadašnji kolega novinar Dragan Mašić, u knjizi Talasanje Srbije, knjiga o Radiju B92 napisao je: "Visok, plav, gotovo prozirnog tena. Kada se iznervira, pršti na sve strane. Ostaće upamćen i po tome što mu je ‘Dnevnik’ u 17 sati, koji je uređivao, jednom kasnio 25 minuta".

Privatna arhiva

U zvaničnoj biografiji dalje se navodi da je Đilas danas većinski suvlasnik kompanije Multicom group, koja je u 2010. zauzimala 28. mesto po uspešnosti u Srbiji. Njegova kompanija je jedna od vodećih na polju medijskog poslovanja na teritoriji bivše Jugoslavije. Prema podacima objavljenim u izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije iz 2011. godine, zajedno sa povezanim preduzećima, Multikom grupa je ostvarila dobit od 498 miliona dinara u 2008, 563 miliona u 2009. i 790 miliona u 2010, tj. za te tri godine oko 18,5 miliona evra.

Prema istim navodima, Đilas je do 2013. godine bio i suvlasnik kompanije Direct media, koja se bavi prodajom reklamnog prostora u medijima i na velikim sportskim događajima. Prema zvaničnim podacima čista zarada firme Direct Media tokom 2008. i 2009. godine bila je 964 miliona dinara, dok je u periodu 2010-2013. godine ona iznosila 2,5 milijardi dinara ili više od 21 milion evra, što ukupno prelazi iznos od 30 miliona evra. Istovremeno, sve do 2011. godine, Đilas je bio i suvlasnik kompanije Emotion, koja je realizovala najskuplje televizijske programe, poput emisija Veliki brat, Menjam ženu, 48 sati svadba, Operacija trijumf, Sve za ljubav.

U političkom delu biografije, Đilas navodi da se “još u mladosti bavio politikom kao deo opozicije Slobodana Miloševića i bio jedan od predvodnika studentskih protesta 1991-1992. godine, kao student-prorektor, a u protestima je učestvovao i 1996. i 2000. godine”. Od 2004. godine Đilas je član Demokratske stranke, a kasnije i član njenih najviših tela Izvršnog i Glavnog odbora. U tom periodu, sve do 2007. godine, obavljao je funkciju direktora Narodne kancelarije predsednika Republike.

Od maja 2007. do jula 2008, u drugoj vladi Vojislava Koštunice bio je ministar bez portfelja zadužen za sprovođenje Nacionalnog investicionog plana. Na skupštini Demokratske stranke 18. februara 2006. godine izabran je za člana Predsedništva DS za beogradski region, a u junu iste godine i za predsednika Gradskog odbora DS-a na teritoriji Beograda. U avgustu 2008. godine izabran je za gradonačelnika Beograda.

Tanjug

Posle poraza Borisa Tadića na predsedničkim izborima 2012. i odlaska Demokratske stranke u opoziciju, Đilas je 25. novembra 2012. izabran za novog vođu stranke na čijem čelu je ostao sve do izbornog debakla u aprilu 2014. godine nakon čega u maju iste godine biva poražen na unutarstranačkim izborima od strane Bojana Pajtića.

Đilas se nakon toga zvanično povlači iz politike i prelazi na mesto predsednika Košarkaškog saveza Srbije, da bi se tri godine kasnije ponovo vratio u politiku najavom svoje kandidature na beogradskim lokalnim izborima zakazanim za 4. mart 2018 godine.

Već i površnim čitanjem romantizovano skrojene biografije Dragana Đilasa, lako se može uočiti manjak informacija koje se odnose na period koji je ključan za razumevanje političkog fenomena čiji simbol on danas predstavlja. Doživljavan kao političar-tajkun, Đilas je tokom čitave svoje političke karijere nastojao da ubedi javnost da je svoje bogatstvo stekao pre ulaska u politiku, zanemarujući lako proverljivu činjenicu da je, tokom nešto više od decenije bavljenja političkom delatnošću, njegovo bogatstvo postalo nekoliko stotina puta veće od onog koje je eventualno mogao da poseduje u trenutku ulaska u nju. Čak i nakon svih ovih godina, ključno pitanje, međutim, ostaje kako je Đilas ušao u poslovni svet i kako je stekao svoj prvi milion?

Od žvakaćih guma do političkih visina

Veštim skrivanjem bitnih detalja iz svoje biografije, period koji se vezuje za njegovo delovanje tokom devedesetih godina Dragan Đilas je učinio prilično maglovitim i nepoznatim. Sam Đilas tvrdi da je početni kapital zaradio u inostranstvu – najpre pranjem prozora u Londonu, a potom osnivanjem firme u Češkoj koja se, prema navodima domaćih medija, bavila proizvodnjom bižuterije. Potom je osnovao kompaniju koja posluje u više zemalja u regionu – Multikom grupu, u čijem je vlasništvu do 2013. godine zvanično bila i kompanija Direct Media.

Photo: Idea Man

I dok Đilas, ne nudeći nikakve konkretne dokaze za svoje navode, samouvereno tvrdi da je do bogatstva došao kao londonski perač prozora i sitni praški preduzetnik, izvori iz vrha Demokratske stranke ozbiljno sumnjaju u tu verziju priče.

“Morate poći od toga da je u izgradnji njegovog karaktera ogromnu ulogu odigrala njegova prva supruga. Njega je u političkom smislu stvorila Milica Delević. Ona ga je dovela na B92, ona je bila na magistarskim studijama u Pragu u vreme kada se on tamo navodno bavio nekakvim biznisom, ona je bila na Pravnom fakultetu kada ju je Šešelj izbacio, ona ga je uvela u proteste. On je sve to vreme uz nju i prati je u stopu. Kada je ona išla na doktorske studije Univerziteta u Kenterberiju, on je imao ulogu bebisitera koji je čuvao njihovu ćerkicu. Toliko o njegovom biznisu. Njegovo bogatstvo počinje sa ulaskom u Demokratsku stranku i postavljanjem na mesto direktora Narodne kancelarije”, naveo je naš sagovornik iz vrha Demokratske stranke koji je želeo da ostane anoniman.

Iz izvora, bliskih marketinškoj industriji u Srbiji, kao i jednog broja zaposlenih u agenciji "Saatshi & Saatchi" sredinom devedesetih godina prošlog veka, našim novinarima je saopšteno da je Đilas do prvog malo većeg novca u svom životu došao zahvaljujući Draganu Sakanu, agenciji "Saatchi & Saatchi", spletu okolnosti i njegovoj poslovnoj bezobzirnosti i nemoralu.

Agencija “Saatchi & Saatchi”, Dragana Sakana i Ivana Stankovića bila je tokom devedesetih godina jedna od par agencija pionira marketinške delatnosti u našoj zemlji. Đilas je kod Sakana bio zaposlen na poziciji medija direktora (planera). Posle Dejtonskog sporazuma i dizanja spoljnog zida sankcija sa oglašavanjima počinju internacionalni klijenti i oni potpuno menjaju advertising industriju u Srbiji.

Trgovina sekundama počinje da bude izuzetno profitabilna grana i agencijama donosi ogromne profite. Đilas kao neposredni akter to uviđa i čak i jako visoka plata za to vreme, počinje da mu bude mala.

Vrednost agencija merila se po budžetima međunarodnih klijenata, a jedan od najvećih u agenciji "S&S" bio je budžet kompanije Wrigley, koji proizvodi svetski poznate žvakaće gume Orbit.

Način na koji Đilas koristi svoju poziciju za ličnu korist, ne vodeći računa o pravilima u poslovnom svetu postaće prepoznatljivi rukopis ovog beskrupoloznog biznismena.

Prema svedočenju ljudi koji su u to vreme radili u agenciji “S&S”, zloupotrebivši poverenje i posao koji mu je poslodavac poverio, on sa klijentom prvo uspostavlja izuzetno blizak privatni odnos, čak toliko blizak da navodno postaju kumovi, uzima budžet iz firme u kojoj radi i osniva svoju sopstvenu agenciju za medija bajing, odvlačeći sa sobom od Sakana ne samo budžet u milionima maraka, nego i jedan broj zaposlenih.

U uslovima relativno niskog marketinškog tržišta koje je tada postojalo u Srbiji, Đilas sa milionskim budžetom Wriglija i malim brojem zaposlenih brzo počinje da se profiliše u jednog od 5 ključnih aktera u kupovini medijskog prostora.

Kako Dragan Sakan nije više među živima, naši novinari su zamolili Ivana Stankovića da nam pojasni početke Đilasove karijere, ali on nam je odgovorio da sve što je imao da kaže na tu temu već je rekao u “svojim javnim nastupima i knjizi Kakodalogija”.

Govoreći o svojoj saradnji sa Đilasom, Stanković je u intervjuu za magazin “Status” u junu 2012. godine rekao: “ Otkriću i jednu tajnu, koju mali broj ljudi zna. Đilas je iz Sačija otišao zbog nekog sukoba sa Sakanom. Rekao mi je da ide i pozvao me da mu se pridružim, objašnjavajući da bismo mogli da budemo dobar tandem, jer je on bolji menadžer od mene, a ja bolji stručnjak od njega.”

U pomenutoj knjizi Stanković, međutim, ne navodi nikakve dodatne informacije o prirodi i razlozima zbog kojih su Dragan Sakan i Dragan Đilas prekinuli saradnju.

Objašnjenje za odbijanje Stankovića da otkriju više detalja o tajni Đilasovih početaka, odnosno prirodi sukoba sa Draganom Sakanom, po svemu sudeći krije se i u činjenici da Đilasove firme danas još uvek kontrolišu značajan deo marketinškog tržišta u regionu, zbog čega su vlasnici drugih manjih agencija u zavisnom položaju od njega kao najmoćnijeg igrača na tržištu.

Đinđićeva krivična prijava protiv Đilasa

Da su beskrupuloznost i bezobzirnost glavne odlike poslovnog stila Dragana Đilasa i da je sa time nastavio i posle napuštanja "S&S", svojevremeno je svedočio i Goran Vesić, nekada visoki funkcioner Demokratske stranke, koji je javno potvrdio da je lično Zoran Đinđić tražio da DS podnese krivičnu prijavu protiv Đilasa i njegove firme, kako bi zaustavio dalje reketiranje firmi po Srbiji od strane Đilasove agencije, a koje je ovaj činio lažno se pozivajući na Đinđića i DS. Iako Đilas nije bio ni član DS-a, niti je poznavao Đinđića, još manje bio uključen u kampanju DOS-a, odmah posle 5.oktobra, dok su fukcioneri pobedničke koalicije pokušavali da preuzmu poluge vlasti, on je krenuo u oblilazak preduzeća po Beogradu, na čijem su čelu bili kadrovi postavljeni od strane MIloševića, osiono ih terao da potpisuju ugovore o oglašavanju sa njegovom firmom, da svoje budžete za kupovinu vremena daju njemu uz lažne tvrdnje da to radi u ime samog Đinđića i tada pobedničke demokratske stranke.

“U vreme Miloševićeve vlasti, napravio je firmu vrednu milione evra, trgujući reklamnim sekundama državne televizije. Odbio je ponudu pokreta Otpor da radi marketinšku kampanju protiv Miloševića. Pokojna predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, Verica Barać, tvrdila je 2011. da je Đilas zarobio medije, da je vlast uspostavila kontrolu nad njima i da 25 odsto novca za reklamiranje dolazi iz republičkog i gradskog budžeta. Đilas je obećao u intervjuu Večernjim novostima 2005.godine da će da proda svoje firme zbog sukoba interesa, što naravno nije učinio. Nikada nije odgovorio odakle mu 1,5 miliona evra kapitala kojim je osnovao svoju Multikom grupu. Tvrdio je da je prvi million zaradio perući prozore u Londonu”, podsetio je Vesić u autorskom tekstu za Politiku u decembru 2017. godine. 

Tanjug

Beogradski mediji ranije su objavili informaciju da je Đilas, pozivajući se na svoje navodne veze u vrhu Demokratske stranke, ucenjivao direktora “Pekabete”, te da je Đinđić zbog toga u ime stranke potpisao krivičnu prijavu protiv Đilasa i to zbog iznude i lažnog predstavljanja. Prema tim navodima, početkom novembra 2000. godine Đilas je otišao u "Pekabetu" kod tadašnjeg direktora i pozivajući se na Đinđića i navodne prijateljske veze u vrhu DS, tražio da se taj trgovinski lanac za desetine miliona evra reklamira preko njegove marketinške agencije.

Međutim, tadašnji direktor „Pekabete“ se požalio jednom bliskom Đinđićevom saradniku i istaknutom funkcioneru DS da je skandalozno to što pokušavaju da ga reketiraju i da bi maltene ceo budžet trebalo da potroši na ime nekakvih reklama. Celu priču član DS je preneo Đinđiću koji je vidno iznerviran tim saznanjima svoje najbliže saradnike upitao: „Da li smo se za ovo borili?“.

Ova saznanja je potvrdio i Miodrag Kostić, nekadašnji direktor DS-a, koji je, odgovarajući na Đilasove navode o njihovim navodnim pregovorima o kupovini PKB-a, 24. februara 2014. godine u pisanoj izjavi Tanjugu rekao da je netačno da je on ili bilo ko od njegovih saradnika bilo kada razgovarao sa Đilasom na tu temu. "Tačno je da netrpeljivost gospodina Đilasa prema meni datira još od 2000. godine, kada sam rekao gospodinu Đinđiću da postoji 'neki Đilas', tada za mene nepoznat član ili simpatizer Demokratske stranke, koji na poseban način daje ponudu kompaniji Pekabeta, nudeći im marketinške i druge usluge, uz enormne finansijske nadoknade", naveo je Kostić u saopštenju otkrivajući da je upravo on bio neimenovani član DS koji je Đinđića upoznao sa Đilasovim nezakonitim delovanjem.

Ulazak u DS i vrtoglavi politički uspon

Ništa manju misteriju razvojnog puta Dragana Đilasa ne predstavlja ni njegov povratak u Srbiju te pristupanje i vrtoglavi uspon kroz Demorkatsku stranku u vreme vladavine Borisa Tadića.

Tanjug

“Đilas se 2004. godine pojavio kao stručnjak za marketing u izbornom štabu Borisa Tadića, koji tada nije imao nikoga. Đilas nikada ništa nije govorio niti je išta znao po pitanju politike. Tu poziciju je zadržao i kasnije kada je bio potpredsednik stranke. On nikada nije govorio na Predsedništvu stranke. Umeo je stalno za sebe da kaže: 'Ja se ne razumem u politiku, ja sam inženjer'. On se oglašavao samo onda kada je biznis bio u pitanju, a sve vreme je radio i bio interesno povezan sa Mlađanom Dinkićem i to je ono što bi trebalo posebno i detaljno istražiti. Sve projekte Mlađana Dinkića on je podržavao iz petnih žila. Počev od Zakona o lokalnoj samoupravi, koji nam je napravio ogromne probleme u budžetu, preko medijske strategije da se unište lokalni mediji koje su oni hteli da kupe, pa sve do Dinkićevog Zakona o autorskim pravima, koji su pisani za Brenu, Bobu i Grand, a što je obeležilo najpre uvođenje, a potom u kampanji i ukidanje muzičkog dinara. Posebno mesto u njihovoj saradnji zauzimala je medijska strategija koja se zasnivala na konceptu izlaska države iz medija i njihovoj privatizaciji. U toj priči Đilas je bio zainteresovan da privatizuje beogradske medije, pre svega Studio B, dok su Dinkića zanimali regionalni lokalni mediji tamo gde su njegovi Ujedinjeni regioni imali takve interese”, tvrdi naš sagovornik iz vrha DS-a opisujući Đilasovu ulogu u političkom životu Srbije nakon ubistva Zorana Đinđića.

On navodi da su u osnovi postojala tri izvora Đilasove moći: prvi od njih bio je njegov medijski uticaj, drugi je poticao od novca koji je donosio Miodragu Mikiju Rakiću kojim je kupovao svoje pozicije u stranci, dok je treći izvor Đilasove moći bila njegova poslovna povezanost sa Mlađanom Dinkićem. “Strah od izlaska Dinkića iz koalicije i gubitka većine bio je ogroman. Kad god jednom od njih dvojice nešto nije odgovaralo oni su jedan drugog podržavali. Dinkić će da izađe iz koalicije ako se ne uradi ovo ili ono što je bilo u Đilasovom interesu i što je on redovno koristio za ostvarenje svojih interesa”, navodi naš sagovornik iz vrha DS-a.

Tanjug

Što se tiče Đilasovog rada u Narodnoj kancelariji, pa i samog delovanja tog paradržavnog organa, visoki funkcioner demokrata ističe da je u pitanju bilo simuliranje i fingiranje društveno korisnog rada. U to vreme Boris Tadić je bio u kohabitaciji sa vladom Vojislava Koštunice i nije imao mnogo toga da ponudi ljudima koji su mu pomogli tokom predsedničke kampanje. Tako je došao na ideju da osnuje Narodnu kancelariju predsednika Republike. Na čelo kancelarije postavio je Dragana Đilasa i to telo se pre svega bavilo humanitarnim aktivnostima na Kosovu kako bi Tadiću obezbedilo odgovarajuću poziciju i rejting u vezi sa tom temom. Đilasove firme u to vreme doživljavaju veliki skok pre svega zahvaljujući tome što je DS imala svog predsednika države, ali i zato što je učestvovala u vlasti u velikom broju lokalnih samouprava, gde je bilo dosta novca. Zvanični podaci iz tog perioda govore da je za samo godinu dana, od 2005. do 2006. godine, promet u Đilasovoj firmi Multikom skočio sa 3 miliona na vrtoglavih 4 milijarde dinara, što je rast od čak 1.300 puta.

“Tadić tada pozicionira stranku za parlamentarne izbore, sprema je za preuzimanje vlasti i preko Đilasa i Šapera finansira stranku. Uprkos političkim neslaganjima sa Koštunicom, poslovna veza između Aleksandra Nikitovića i Mikija Rakića normalno je funkcionisala. Treba naglasiti da je medijsko tržište u tom trentuku bilo nešto što Koštunicu nije zanimalo pošto se on tada bavio krupnim privatizacijama - C-marketa, Večernjih novosti, prodajom Mobtela. Tada je rast bio 8 posto, privatizacioni prihodi bili su veliki i bilo je dovoljno novca za sve”, ističe naš sagovornik.

Photo: screenshot

Iako je od 2008. godine zvanično bio na mestu gradonačelnika Beograda, Đilas je sve vreme bio siva eminencija Cvetkovićevog kabineta. “Svoj uticaj je ostvarivao preko Dušana Nikezića, koji je sada Đilasov ekonomski savetnik, čovek koji je pisao njegov program za Beograd i koji je radio plan restrukturiranja PKB-a, a tada je bio glavni ekonomski savetnik Mirka Cvetkovića. Nikezić u kabinetu sve vreme radi za Đilasa i sve vreme de fakto upravlja finansijama. Svi krediti za Grad Beograd i državne garancije idu tim kanalom. Kada su u pitanju bili Đilasovi zahtevi za novim zaduživanjima i kreditima, tu niko nije smeo da kaže ne. Đilas je bez ikakve zadrške nezajažljivo zaduživao grad, na šta je Mirko Cvetković zabrinut stalno upozoravao. A evo kako je izgledao taj proces: Đilas od Tadića zatraži da sa Kinezima ispregovara kredit za most, pošto Đilas ne govori jezik i ne može da pregovara. Tadić to ispregovara, Cvetković obezbedi garancije, a Đilas onda to dalje sprovodi”, opisao je naš sagovonik. Na pitanje zašto su oni to radili, on ukazuje da je odgovor bio krajnje jednostavan.

“Đilas je već tada bio bič božiji sa medijima. On je naručivao tekstove protiv Tadića u Blicu i Pressu. Prema internom stranačkom monitoringu, pre nego što je Blicu bilo plaćeno 800.000 evra da se smiri, za samo godinu dana u tom listu je bilo oko 600 negativnih tekstova o Tadiću i iza svih njih je stajao lično Đilas”, otkrio je naš sagovornik do sada nepoznate detalje o vezi između medija i tadašnjeg vrha DS-a.

“Koliko je Đilas kontrolisao medije i koliko je bio opsednut kontrolom medija najbolje svedoči događaj kada nas je sve probudio usred noći tražeći da se smesta smeni direktorka Tanjuga Branka Đukić, zato što je dežurni agencijski urednik objavio servisnu informaciju da se pokvario španski tramvaj. Stepen njegove sklonosti ka cenzuri je bio toliki da je čak i to tražio. Jedino na koga nije smeo direktno da udari bio je Dušan Petrović koga je napadao pobočno preko Sneže Malović i Slobodana Homena. Dakle on je u to vreme bio medijski strah i trepet”, ukazao je naš sagovornik.

Tanjug

I ostali sagovornici iz DS-a potvrdili su saznanja da je Dragan Đilas sve vreme bio opsednut svojim imidžom i marketingom. “Znajući da mu izgled nije jača strana, što je Borisu na primer donosilo dosta glasova žena, on je mnogo energije ulagao u izgradnju svog imidža. On je po nekoliko sati dnevno išao na časove samokontrole i dikcije, držao je pampur u ustima kako bi vežbao da sporije i razgovetnije govori. Ljuba Dišić, koji je radio kod njega, po ceo dan se bavio isključivo njegovim ličnim marketingom. U to je bila uključena cela mašinerija. On je u tom pogledu imao mnogo ozbiljniji tim od Borisa Tadića”, saglasni su naši sagovornici.

Koliko je pažljivo pristupao izgradnji svog imidža “političara od uverenja” svedoči i njegov manevar koji je izveo neposredno nakon što je Demokratska stranka poražena na decembarskim parlamentarnim izborima 2006. godine. Đilas je tada podneo neopozivu ostavku na mesto predsednika Gradskog odbora zbog, kako je rekao, loših izbornih rezultata, uprkos tvrdnji stranačkih kolega da je to „najbolji rezultat u istoriji stranke“. Posle mesec dana izabran je novi predsednik gradskog odbora DS Beograda, a jedini kandidat za ovu funkciju ponovo je bio Dragan Đilas.

Opsesivna kontrola medija

Koliki je bio stvarni Đilasov uticaj u medijima svedoči mnogo ilustrativnih primera koji podsećaju na brojne događaje koje su građani, ali i javnost Srbije olako zaboravili.

mc.rs

Naš izvor iz vrha DS-a svedoči da kada je Savet za borbu protiv korupcije 2011. godine objavio izveštaj o kontroli medija, Đilas je izdavao naređenja ko sve od poslanika mora da ustane u njegovu odbranu u Parlamentu kada su na dnevnom redu bila pitanja poslanika. On je tu temu otvarao i na Predsedništvu i Glavnom odboru stranke gde se zaklinjao da nema veze sa Pressom, a kao argument za tu tvrdnju navodio je servisne informacije tog lista koje je on predstavljao kao navodnu propagandu da u gradu ništa ne funkcioniše. “Istovremeno je gurao tezu da mu to namešta Dušan Petrović što nije imalo veze sa istinom. Već tada je, međutim, bilo jasno da će njegov politički kraj uslediti onog trenutka kad bude izgubio kontrolu nad medijima. Kolika je kontrola medija bila kad je on u pitanju, svedoči i to što je u stranci uvek bilo vanredno stanje kad bi se pojavio neki negativan tekst o Đilasu. Takvo stanje nije se stvaralo čak ni kada je meta medijskih napada bio Tadić koji je to prihvatao mnogo ležernije”, istakao je naš sagovornik.

Isti izvor otkriva i da je u vreme izborne kampanje 2008. godine izbio skandal kada se na naslovnoj strani Kurira pojavila slika Đilasa sa ljubavnicom, u vreme kada je bio u naizgled srećnom i skladnom braku sa Milicom Delević. “On se zbog toga razvodi, ali kasnije smenjuje Igora Miklju sa mesta gradskog sekretara za sport i to samo zbog toga što je Miklja znao da je Đilasova ljubavnica sa naslovnice Kurira bila u paralelnoj vezi sa još jednim muškarcem, a nije mu to rekao. Zbog toga je izbio skandal na nivou države kada su Savo Milošević i Vlade Divac zbog toga javno prozivali Borisa Tadića i stranku, a niko od nas nije smeo reč da kaže iako smo svi znali o čemu se radi”, otkrio je naš izvor iz vrha DS-a.

Prema istom svedočenju sličnu sudbinu doživela je i Radmila Hrustanović koju su Đilas i njegovi najbliži saradnici na jednom sastanku 2010. godine psihički maltretirali zbog čega je ona u suzama htela da napusti sastanak. Na to joj je Đilas zapretio ako u tom trenutku izađe da više neće moći da se vrati. Nakon tog sastanka ona je iz medija saznala da je smenjena sa mesta pomoćnika gradonačelnika za međunarodnu saradnju . “U međuvremenu. Đilas je od Tadića tražio da je pošalje na neko ambasadorsko mesto kako bi izbegao izbijanje skandala. Dakle, on je išao okolo i pravio nered koji je Tadić sve vreme morao da čisti za njim”, podseća naš izvor i dodaje:

Tanjug

“Tokom kampanje 2008, godine, Đilas je tražio da se sa naslovne strane Kurira preko noći skine tekst o Mlađanu Dinkiću. Nešto slično se dogodilo i tokom kampanje 2012. godine kada je inače odbio da bude kandidat za premijera uprkos tome što su ankete govorile da bi njegova ili Jeremićeva kandidatura podigle ukupni rejting stranke. Đilas je to odbio zato što je njegov interes bio da lista padne, a preko Mikija Rakića je završio da to ne bude ni Vuk Jeremić koga je doživljavao kao svog najvećeg konkurenta u borbi za Tadićevog naslednika na čelu stranke. Stranka je u to vreme bila potpuno podeljena na Đilasove ljude i one koji su bili protiv njega.”

Bahati tajkun - strano telo u Demokratskoj stranci

Uprkos svim pritiscima, Dragan Đilas je ipak bio i ostao neprihvaćen u stranci. Njega su stranački funkcioneri doživljavali kao nekoga ko ima moć i kome se ne treba zamerati, ali ga politički nisu uzimali suviše ozbiljno pošto je i on sam tvrdio da ga politika u osnovi ne zanima, dok se u praksi isključivo koncentrisao na Beograd i svoje biznis kombinacije.

U vreme kada je DS bila na vlasti, uprkos gotovo apsolutnoj kontroli medija, brojne afere ipak su ugledale svetlost dana zbog sukoba unutarstranačkih frakcija. Sve afere u to vreme dolazile su iz same stranke. “Na primer, kampanja koja je vođena protiv Jeremića i njegov razlaz sa Borkom Stefanovićem, koji kao šef kabineta i politički direktor MSP-a nastupa protiv ministra, iza svega toga je stajao Đilas. Tvrdim da je Stefanović njegov igrač bio od tada pa sve do danas kada ga podržava na ovim izborima. Kampanji protiv Jeremića doprineo je i Miki Rakić koji ga takođe nije voleo”, otkriva naš izvor.

Koliko je Đilas bio doživljavan kao strano telo i troublemaker unutar DS-a, svedoči i to što je u svim problematičnim situacijama stranačkom vrhu bilo izuzetno teško naći ljude koji će ga braniti u medijima. “Pogledajte pres kliping iz vremena kada je DS bila na vlasti i vidite da li možete da nađete nekoga da ga je branio u slučajevima romskih kontejnera, njegovih stavova protiv EU, protiv gej prajda, rekonstrukcije Gazele koja je trajala godinu dana, zatim u slučaju platana ili Bus plus-a. Stranački mehanizmi koji se u vanrednim situacijama aktiviraju radi kontrole štete, u njegovom slučaju nisu funkcionisali niti su delovali. On je to nadomeštavao aktiviranjem nekih njegovih plaćenika i ljudi zaposlenih u gradskoj upravi koje je držao pod kontrolom”, navodi izvor iz vrha demokrata i dodaje da je suština Đilasove pobede protiv Tadića na unutarstranačkim izborima bila u obećanju da on ima “dogovor sa Vučićem da će stranka koja je pala s vlasti, u februaru ući u vladu umesto SPS-a. Kada se to nije ostvarilo stranka ga je odbacila i zamenila Pajtićem koji je imao još manji autoritet unutar partije.”

Tanjug

U Demokratskoj stranci, takođe, ukazuju i na to da kada govori da je dva puta pobedio Aleksandra Vučića, Đilas ne govori istinu pošto on u to vreme nije izlazio na izbore pod svojim imenom već na listi 'Boris Tadić - za evropski Beograd'. “Tadić je bio taj za koga su ljudi glasali. U vreme dok je bio na vlasti, Đilas tu vlast nijednom nije dobio pod svojim imenom. Jedini put kada je na izbore izašao pod svojim imenom bilo je onda kada je bio predsednik DS i tada je katastrofalno poražen. Čak i kada su bili vanredni izbori za Voždovac i ta lista je nosila ime Borisa Tadića. Po svim istraživanjima Tadić je imao višestruko veći rejting od same stranke. Uprkos svom ličnom rejtingu i realnoj moći koju je imao Tadić, jedino su ljudi pod Đilasovom zaštitom čak i za njega bili nedodirljivi.”

Kao posebno svedočanstvo Đilasove bahatosti ostaće zabeležen i slučaj gradskog menadžera Saše Vlaisavljevića koji je u avgustu 2009. godine bio smenjen posle samo tri nedelje rada i to samo zato što se našao na putu Đilasovim finansijskim interesima i nije želeo da sarađuje u korupcionaškim poslovima. Đilas je slično postupio i kada je kao potpredsednik vlade zadužen za Nacionalni investicioni plan, za državnog sekretara imenovao tadašnjeg direktora DS-a, da bi ga potom, čim se ovaj suprotstavio njegovim bahatim odlukama, Đilas ne samo smenio već se postarao da ovaj bude i izbačen iz stranke.

MOSTOM NA ADI SABOTIRANA IZGRADNJA METROA: Jedno od mnogobrojnih obećanja koje je Dragan Đilas tokom ove predizborne kampanje dao građanima Beograda bilo je i ono da on lično “garantuje” da će izgraditi metro u glavnom gradu. Ono što ozbiljno kompromituje ovo Đilasovo obećanje jeste činjenica da je upravo on projektom izgradnje tramvajskog mosta na Adi sabotirao mnogo važniji projekat izgradnje metroa u Beogradu. O tome je 2011. godine pisao arhitekta Branislav Jovin u tekstu “Đilas gradi pogrešan most” koji je tadašnji urednik Politike Dragan Bujošević odbio da objavi. Zbog sveopšte kontrole medija koja je postojala u to vreme, tekst arhitekte Jovina, projektanta „Mostarske petlje“, prenelo je svega nekoliko niskofrekventnih portala zbog čega nije dobilo adekvatnu pažnju javnosti.

Kao što se i danas vidi, to Đilasu nimalo nije zasmetalo da u svakoj predizbornoj kampanji građanima Beograda obećava da će baš on uskoro započeti izgradnju metroa u glavnom gradu. Tako je tokom kampanje 2008. godine Đilas objavio vest da su gradske vlasti “donele odluku o početku realizacije projekta izgradnje metroa”. U kampanji 2012. godine gradske vlasti u predizborne svrhe usvajaju “studiju opšteg koncepta metro sistema Beograda”, a sam Đilas građanima poručuje da nikada “nisu bili bliži izgradnji metroa”. Identična slika ponovila se uoči kampanje za gradske izbore 2014. godine kada je Đilas obećao da će gradnja metroa početi za dve godine. Slogan Dragana Đilasa na beogradskim izborima 2018. godine glasi: "Svi obećavaju, JA GARANTUJEM"!

Helivideo

Đilas je, s druge strane, optužbe o kontroli medija redovno demantovao, pa čak i onda kada su se pojavljivali pisani dokazi o njegovom vlasništvu u listu Press. Tako je u intervjuu za nedeljnik Vreme u martu 2014. godine, kada je protiv njega kampanju vodio Kurir, odgovarajući na pitanje da li je iz opozicione perspektive napokon razumeo o čemu su Tomislav Nikolić i funkcioneri Srpske napredne stranke govorili kada su 2012. Demokratsku stranku optuživali da protiv njih vodi brutalnu kampanju, rekao: “Razumem, naravno. Ali ne prihvatam da je bilo isto. Pored toga, budući da sam bio jedini koji se suprotstavio toj vrsti kampanje, mislim da nije fer da se sve to baš meni vraća.”

Na pitanje da pojasni način na koji se tome suprotstavljao, Đilas je rekao da je to radio na svim sastancima izbornih štabova. "Ljudi", upozoravao sam, "šta radimo?! Nije to Demokratska stranka. Ne slušajte svoje američke savetnike, ne montirajte spotove... Možda bi i naprednjaci mogli da pronađu nešto protiv nas, da i oni naprave spot", rekao je tada Đilas u intervjuu za nedeljnik pod finansijskom kontrolom njegovog poslovnog partnera Miroslava Miškovića.

Da situacija ni izbliza nije bila baš onakva kakvom ju je Đilas predstavljao kada je uhvaćen u laži u vezi sa vlasništvom u tabloidu Press koje je dugo vremena negirao, dokazuje i email koji je dospeo u javnost u kome se navodi da je sa računa te firme, tokom 2011. godine, isplaćeno milion evra za Đilasovu kuću i 700.000 evra za stan Milice Delević, ali i 300.000 evra za papir plus 500.000 evra na ime garancije. Ta stavka se odnosila na troškove štampanja tabloida Press.

Kako je nesuđeno sedište DS-a postalo centrala Đilasovih kompanija

U tekstu objavljenom 20. februara 2018. godine, beogradske Večernje novosti otkrile su informaciju da je Dragan Đilas u oktobru 2017. godine, za 4,4 miliona evra prodao poslovnu zgradu suvlasniku kablovske mreže SBB Draganu Šolaku. Novosti su tom prilikom otkrile i sadržaj ugovora o prodaji zgrade u ulici Antifašističke borbe 13b, u Bloku 21 na teritoiji opštine Novi Beograd. Ono što je javnosti, međutim, ostalo nepoznato jeste poreklo pomenute zgrade, kao i način na koji je ona dospela u vlasništvo Đilasove firme.

google street view

Izvori Antidota iz Demokratske stranke, koji su bili bliski saradnici ubijenog premijera Zorana Đinđića, otkrili su u razgovoru za naš portal da je u ovom slučaju reč o zgradi nesuđenom sedištu DS-a. Prema navodima naših sagovornika, čitava priča počinje još u leto 2000. godine, kada je tadašnje rukovodstvo stranke obavešteno da će u narednom periodu biti primorano da zgradu u Krunskoj 69, koja je bila centrala stranke, vrati prvobitnim vlasnicima kojima je ona protivpravno oduzeta nakon Drugog svetskog rata.

Suočen sa tim, za stranku teško rešivim problemom, Zoran Đinđić sa najbližim saradnicima kreće u potragu za budućim novim sedištem stranke. Uz pomoć posrednika on stupa u pregovore i sa beogradskom firmom Imel Grupa, u vlasništvu Slobodana Uroševića, postiže dogovor o kupovini parcele i izgradnji zgrade od 1.500 kvadrata za potrebe budućeg sedišta DS-a. Po tvrdnjama ljudi bliskih Đinđiću, on je smatrao da će prelazak u novu, moderno opremljenu centralu na Novom Beogradu, simbolično predstavljati početak rada nove moderne stranke sa programom orijentisanim na budućnost, modernizaciju i ubrzane reforme srpskog društva.

Prema dogovoru koji je postignut krajem 2001. i početkom 2002. godine, izgradnja nove zgrade trebalo je da počne u proleće 2003. godine. Međutim, neposredno pred početak gradnje, 12. marta 2003. godine, Zoran Đinđić je ubijen u atentatu ispred zgrade Vlade Srbije. Nakon toga, a posebno posle preuzimanja stranačkog vođstva od strane Borisa Tadića i njemu bliskih ljudi, saradnici Zorana Đinđića, među kojima su bili i ljudi koji su bili svedoci postignutog dogovora sa Imelom, bivaju proterani iz stranke uz političko-medijski linč tokom kojeg su besomučno kriminalizovani. Za razliku od njih, sam Tadić je pred Đinđićevo ubistvo bio u nemilosti stranačkog vrha i pretilo mu je izbacivanje iz partije, zbog čega nije bio upoznat ni sa jednim ozbiljnijim dogovorom koji je sklopio tadašnji stranački vrh.

imel.rs

Godinu dana kasnije, nakon Tadićeve pobede na izborima za predsednika Srbije, Đilas kao njegov bliski saradnik tokom kampanje, saznao je od jednog, sebi bliskog, tajkuna za dogovor Imela i Đinđića. Tu informaciju Đilasov prijatelj je saznao direktno od Slobodana Uroševića koji mu je rekao za dogovor ne znajući kome da se obrati radi njegove realizacije.

Uz pomoć Đilasovog prijatelja tajkuna, Borisa Tadića i tadašnjeg direktora Gradske direkcije za građevinsko zemljište Siniše Nikolića, plac DS-a i zgrada koja je trebalo da bude izgrađena bivaju predati Đilasu pod nepoznatim uslovima. Zanimljivo je da su za taj dogovor znali čak i niže pozicionirani članovi stranke koji su sve vreme sedište Đilasovih firmi interno nazivali sedištem DS na Novom Beogradu.

Finansijsko uništavanje Beograda, vrhunac karijere "inženjera na privremenom radu u politici"

Vrhunac realizacije svog destruktivnog potencijala, Dragan Đilas je dostigao u vreme kada je obavljao funkciju gradonačelnika Beograda. Njegovu suverenu vladavinu glavnim gradom Srbije obeležilo je na desetine kontroverznih i nezakonitih odluka praćenih nameštenim tenderima i trošenjem na stotine miliona evra bez ikakve kontrole od strane nadležnih državnih institucija.

Našavši se u mogućnosti da za potrebe svojih hireva i ličnog marketinga neograničeno zadužuje gradsku kasu preko garancija Vlade Srbije, Đilas je svojim naslednicima ostavio kumulativni dug od preko 1,2 milijarde evra koliko je iznosio ukupan zbir javnog duga grada u zbiru sa dugom komunalnih preduzeća. Primera radi, samo dug Gradskog saobraćajnog preduzeća, u proleće 2014. godine, dostigao je visinu od preko 100 miliona evra. Iz gradske kase koja je posustajala pod teretom nepodnošljivo visokog deficita, nisu isplaćivane čak ni nadoknade za trudnice i porodilje zbog čega je iza Đilasa ostao dug po tom osnovu od preko 3.000.000 evra.

Pored toga što iz gradske kase nisu dobijale ono što im po zakonu pripada, trudnice nisu uživale ni elementarnu zakonsku zaštitu u pogledu svojih radnih prava u periodu trudnoće i porodiljskog odsustva zbog čega je u to vreme bila veoma raširena pojava davanja otkaza ženama koje su svojim poslodavcima otkrivale informaciju o svojoj trudnoći. Istovremeno, na osnovu protivzakonite odluke Đilasove uprave, cene u gradskim vrtićima bile su gotovo dvostruko više od dozvoljenih - 9.600 dinara umesto sadašnje cene od 5.700 dinara.

Tanjug

Poražavajući finansijski rezultati u vođenju glavnog grada bili su praćeni istovremenim vrtoglavim uvećavanjem ličnog bogatstva Đilasa i njegovih bliskih saradnika. Za potrebe obavljanja gradskih poslova, preko noći su nicale nove firme koje su nakon promene vlasti u Beogradu isto tako, preko noći nestajale. Kao dokaz raširene prakse korupcije, na koju su mediji, otkrivanjem detalja o desetinama afera, u velikoj meri već ukazivali nakon Đilasovog pada s vlasti, Antidot objavljuje bazu sa preko 2.000 strana dokumenata iz Grada Beograda, iz kojih se može videti način na koji su u vreme vladavine Dragana Đilasa vođeni javni poslovi glavnog grada.

U bazi dokumenata koji dokazuju slučajeve zloupotreba zbog kojih je do sada uhapšeno i procesuirano više od 50 Đilasovih saradnika i povezanih lica, između ostalog nalazi se i dokumentacija iz JKP Gradska čistoća o projektima Inex Interexport, podzemni kontejneri; zatim dokumentacija iz JKP Beogradski vodovod i kanalizacija; JKP Gradsko saobraćajno preduzeće Beograd (o nabavci klima uređaja Masterfrigo, isplata Omladinskim zadrugama po mesecima za period 2008- maj 2013. god, imenima i prezimenima ljudi koji su na nezakonit način zapošljavani); JKP Beogradski vodovod i kanalizacija (o aferama "INTERCEPTOR", Kišni kolektor Zemun polje – Dunav, Optički kablovi – NUBA INVEST); JKP Infostan ( SRC "Pionirski grad", GO Rakovica, video nadzor, nabavka softvera - Dell i Max Bill).

U bazi dokumentacije takođe se nalaze i podaci iz Sekretarijata za sport ( afera "Kuća Velikog brata" u Pionirskom gradu); Sekretarijata za komunalne i stambene poslove, Sekretarijata za saobraćaj (Bojan Bovan), Agencije za investicije i stanovanje (Savski trg, nerealizovane primopredaje); Agencije za investicije i stanovanje (o nabavci softvera SAP i Oracle, kao i nabavci CAF tramvaja); o mostu Zemun–Borča ("Severna tangenta, informacije o naknadama isplaćenim pravnim licima za nepokretnosti koje su ekspropisane odradi izgradnje saobraćajnice "Severna tangenta" dužine oko 21 kilometar, kao i popis katastarskih parcela na teritoriji gradskih opština Zemun i Palilula, za koje se rešavaju imovinsko pravni odnosi za lokaciju "Severna tangenta".

Ceneći da dokumentacija, do koje smo došli tokom višemesečnog istraživačkog rada na temu geneze i posledica koruptivnog sistema koji je u Srbiji postojao u vreme vladavine režima Borisa Tadića i njegovih istaknutih funkcionera, predstavlja dragoceno svedočanstvo o duhu jednog vremena i prirodi vlasti koja ga je oblikovala, Medijska mreža Antidot odlučila je da celokupnu građu učini dostupnom javnosti i zainteresovanim pojedincima.

Kompletnu bazu podataka sa 2007 (dve hiljade sedam) strana dokumenata možete pogledati ovde.