PINK PANTERI DEMOKRATSKE SRBIJE
Da li je bezočna pljačka Demokratske stranke pravo lice evropske, pristojne i građanske Srbije
Medijska mreža Antidot ekskluzivno objavljuje dokument o čijoj sadržini danima spekulišu domaći mediji, a koji je izazvao opšti rat između nekadašnjih članova Demokratske stranke predvođenih Draganom Đilasom i sledbenika aktuelnog lidera te partije Dragana Šutanovca.
Nakon višemesečnog istraživanja o uzrocima političke i finansijske devastacije Demokratske stranke, nekada vodeće proevropske političke snage u Srbiji, Antidot je došao u posed internog Izveštaja o kontroli trošenja finansijskih sredstava koji je u novembru 2017. godine sastavila specijalno formirana Radna grupa DS-a. Izveštaj čiju sadržinu ekskluzivno objavljujemo, predstavlja autentično i dokumentovano svedočanstvo o načinima na koje su bivši rukovodioci DS-a, zarad svojih privatnih interesa, doveli do finansijskog kolapsa partije koja je pune dve decenije predstavljala simbol nade i svetionik za sve one građane Srbije koji su težili demokratizaciji i modernizaciji srpskog društva.
Izveštaj koji je sastavljen na osnovu podataka finansijske službe DS i internih dokumenata i ugovora iz te stranke, otkriva kakva je bila stvarna uloga Dragana Đilasa, Aleksandra Šapića, Bojana Pajtića i njihovih pomagača u finansijskom urušavanju stranke koje je dovelo do četvorogodišnje blokade njenih računa i dužničkog ropstva prema Đilasu i Šapiću koji danas predstavljaju najveće poverioce partije koju su nekada vodili.
Photo: AFP
Polaganjem depozita od 200.000 evra kao garant duga Demokratske stranke, Đilas je jednim udarcem pokušao da ubije dve muve - da prikrije informaciju da je sa računa firme podigao 4 miliona evra u kešu i da u isto vreme zaradi od kamate koju je stranka morala da mu isplaćuje na položeni depozit
Antidot takođe otkriva i koliko su novca bivši vodeći ljudi DS-a svojim mahinacijama isisali iz blagajne i sa računa svoje gotovo bankrotirane stranke, kako su njeni funkcioneri i poslanici bili primoravani da stavljaju hipoteke na svoje privatne nekretnine kako bi garantovali vraćanje partijskog kredita, kako su Đilas i Šapić tu situaciju iskoristili da ostvare ekstra zaradu, kako su u prinudnim naplatama u svoje džepove stavljali čak i nadoknade koje je država uplaćivala za trudnice i porodilje zaposlene u Demokratskoj stranci za čija se prava danas navodno bore, ali i kako su Pajtić i Đilas, u vreme dok su rukovodili strankovm, fiktivnim fakturama i nepostojećim poslovima izvlačili finansijska sredstva sa stranačkih računa.
Dokument istovremeno otkriva stvarne razloge i pozadinu sveopšteg rata među dojučerašnjim partijskim drugovima koji se poslednjih dana vodi preko medija i društvenih mreža, a u kojem se bivši i sadašnji čelnici DS-a međusobno optužuju za najteža krivična dela, pljačkanje državnih fondova, nameštanje tendera, formiranje crnih fondova i krađu novca iz partijske blagajne.
Kako su demokrate zaradile etiketu "žutih lopova"?
Jednu od osnovnih karakteristika aktuelnog političkog procesa u Srbiji predstavlja vidljivo odsustvo opozicionog tega na političkom tasu kao prirodne protivteže i alternative strankama na vlasti. Idejno, finansijski, kadrovski i u svakom drugom smislu devastirana opoziciona scena Srbije u takvom stanju se našla nakon 2012. godine, ponajviše zahvaljujući kolapsu Demokratske stranke koja je do tada predstavljala stožernu stranku proevropskog političkog bloka. Pad s vlasti i urušavanje Demokratske stranke koje je usledilo, predstavljali su samo finale procesa njene devastacije koji je započet desetak godina ranije, neposredno nakon ubistva prvog demokratskog premijera Srbije Zorana Đinđića i preuzimanja stranke od strane Borisa Tadića i njegovih najbližih saradnika – Miodraga Mikija Rakića i Dragana Đilasa, a kasnije i Bojana Pajtića.
Danas, pet i po godina nakon pada demokrata s vlasti, derivati te stranke pojavili su se u raznim kolonama kao najglasnija alternativa vladajućoj koaliciji na predstojećim izborima za Skupštinu Grada Beograda. Tako su se oko liste koju predvodi Dragan Đilas, bivši gradonačelnik Beograda i predsednik DS-a, okupili nekadašnji Ombudsman Saša Janković koji je do pre samo pola godine, prema svedočenju akademika Dušana Teodorovića, Đilasa otvoreno nazivao “trojanskim konjem vlasti”, [1] a u bloku se našlo mesta i za Vuka Jeremića koga je Đilas svojevremeno izbacio iz DS-a zbog čega ga je Jeremić nazvao "najvećim zlom koje po svaku cenu mora biti zaustavljeno". Ovoj koaliciji pristupio je i nekadašnji potpredsednik DS-a Borko Stefanović koji je svojevremeno vodio politički rat protiv Vuka Jeremića, a Đilasa je podržao i Bojan Pajtić, čovek koji ga je svojevremeno smenio sa mesta predsednika DS-a.
Poučena samoubilačkim iskustvom koje je stekla podrškom Saši Jankoviću na predsedničkim izborima u martu 2017. godine, Demokratska stranka na čelu sa Draganom Šutanovcem odlučila je da na ove izbore ide sa svojom listom u čemu je podršku dobila od nekadašnjeg lidera stranke i Predsednika Srbije Borisa Tadića. I taj blok je uspeo da spoji do skoro nespojive političke aktere, pa je tako borba za prelazak cenzusa i koji procenat više spojila čak i Borisa Tadića i Zorana Živkovića čiji je razlaz nakon ubistva Zorana Đinđića označio početak kraja DS-a kao stranke koja je svoj identit gradila na Đinđićevoj beskompromisnoj reformskoj politici. Štaviše, Tadić je upravo i napustio DS zbog toga što je njen tadašnji lider Dragan Đilas, pred izbore u proleće 2014. godine, sklopio koaliciju sa Novom strankom Zorana Živkovića.
Nekoliko meseci pre raspisivanja beogradskih izbora, u trenucima kada je na opozicionom delu političke scene već uveliko bilo započelo pregrupisavanje i zauzimanje startnih pozicija za predstojeću kampanju, među nekadašnjim istomišljenicima i stranačkim drugovima započele su optužbe za pljačku i krađu u vreme dok su bili na vlasti. U okviru međusobnog raščišćavanja računa među dojučerašnjim najbližim saradnicima, unutar Demokratske stranke pojavio se interni Izveštaj Radnog tela za utvrđivanje finansijskog stanja i kontrolu načina trošenja finansijskih sredstava. [2]
U situaciji kada su stranački računi već pune četiri godine u blokadi, zaposleni u partiji ne primaju plate, nekretnine članova stranke još uvek se nalaze pod hipotekom, a Multikom Dragana Đilasa i Aleksandar Šapić putem prinudne naplate redovno naplaćuju svoja potraživanja, 13. juna 2017. godine Predsedništvo DS je donelo Odluku broj 004-10/2-626-17 kojom je formirano Radno telo za utvrđivanje finansijskog stanja i kontrolu načina trošenja finansijskih sredstava. Za šefa tog tela imenovan je Goran Paunović iz Novog Sada (čovek koji se poslednjih dana nalazi pod svakodnevnim Tviter napadima Bojana Pajtića), dok su kao članovi imenovani: dr Čedomir Vasić iz Niša, Nenad Borović iz Rume, Živan Mirić iz Šida i doc. dr Goran Radojev iz Novog Sada.
Kao najodgovorniji pojedinci, koji su politički i finansijski upropastili Demokratsku stranku, u Izveštaju su imenovani Dragan Đilas, Aleksandar Šapić, Bojan Pajtić i Dušan Elezović, dok iz opisanih događaja jasno proizilazi da su značajnu ulogu u tom procesu imali i Boris Tadić i Miodrag Miki Rakić koji je važio za nezvaničnog “bankara stranke” u vreme dok je ta partija bila na vlasti. Prema navodima iz ovog dokumenta, umesto da stranci omoguće finansijsku konsolidaciju, Đilas, Šapić, Pajtić i Elezović su sistemom mahinacija našli način da zarade na nevoljama stranke koju su u to vreme predvodili. U Izveštaju se navodi i da su aktivnosti imenovanih funkcionera, koje su bile usmerene na finansijsko uništavanje stranke, nastavljene čak i nakon blokade partijskih računa 2014. godine. “Kreativnim kombinacijama nastavili su da izvlače novac, ovaj put iz same stranke”, ukazuje se u Izveštaju čiju sadržinu Medijska mreža Antidot u celini ekskluzivno objavljuje.
“Finansijski moćna manjina unutar stranke, brinući isključivo o ličnim i korporativnim interesima, urušila je ugled i trajno nalepila etiketu 'žutih lopova' svim članovima Demokratske stranke....Velika podrška građana i vlast na gotovo svim nivoima do 2012. godine, stavila je Demokratsku stranku u fokus interesovanja svih društvenih grupa. Osim povećanog interesovanja za članstvo, razne oblike saradnje nudili su različiti poslovni krugovi, bezbednosne strukture, lokalni lideri bez ideologije i dr. Nalazeći unutra partnere, finansijskom pomoći, 'dobronamernim' savetima i različitim uslugama, postepeno su ulazili u sve strukture stranke, čime su sistematski stvarali poslovni i politički ambijent po sopstvenoj meri....Uspostavljanjem njihovog modela ponašanja stranka je, posebno u vreme izbora, postajala zavisna upravo od novca stvorenog zloupotrebom uticaja, ugleda i imena DS-a”, navodi se u Izveštaju koji je sačinila Radna grupa Demokratske stranke. U tom dokumentu se dalje dodaje:
“Uspostavljena je kontrola tokova javnih finansija, nameštani su tenderi i konkursi, a zatim određivani procenti. Koliko je novca zaista završavalo u stranci, a koliko u privatnim džepovima, nemoguće je saznati jer se o nečemu što 'ne postoji' nije smela voditi nikakva evidencija, pa ni izvršiti kontrola. Mnogi funkcioneri koji su bili deo tog sistema samovoljno su zadržavali deo novca za sebe....Stranka sa najboljim članstvom, nosilac najprogresivnijih ideja, proevropskih reformi i društvenih promena, lagano je posustajala pod teretom ličnih, kriminogenih interesa sve moćnijih pojedinaca bez skrupula i ideologije.”
Utabani put u dužničko ropstvo
Prema internom izveštaju Demokratske stranke, koji je u novembru 2017. godine stranačkom rukovodstvu predstavio specijalno formiran tim, glavnu krivicu za finansijsku dubiozu nekada najveće stranke u Srbiji snose Dragan Đilas i Bojan Pajtić, koji su uz pomoć Aleksandra Šapića i Dušana Elezovića ovu partiju bukvalno gurnuli u dužničko ropstvo prema Draganu Đilasu kao svom najvećem poveriocu.
Kao glavne uzroke koji su doveli do višegodišnje blokade stranačkih računa koja traje i danas, u izveštaju se navodi enormno i nekontrolisano trošenje sredstava tokom kampanje 2012. godine. Prema nalazima komisije, finansijska autodestrukcija nastavljena je zaduživanjem kod Razvojne banke Vojvodine pod uslovima za koje se u startu znalo da ne mogu biti ispunjeni, a “čerupanje stranke je nastavljeno i nakon blokade računa, što predstavlja vrhunac bezobzirnosti i otvara brojna, čak i politička pitanja”.
Pozivajući se na podatke iz partijske finansijske službe, u izveštaju se konstatuje da je tokom i neposredno nakon izborne kampanje 2012. godine, DS potpisala dva ugovora sa firmom Communis na osnovu kojih su prema toj firmi nastale obaveze u iznosu od 7,9 miliona evra. Kako bi taj iznos bio isplaćen, rukovodstvo stranke potpisalo je ugovor o kratkoročnoj pozajmici sa Razvojnom bankom Vojvodine od koje je uzet šestomesečni kredit od 360 miliona dinara sa kamatom od 1,4% mesečno (efektivno 18,4% na godišnjem nivou). Taj kredit je uzeo direktor kampanje Dušan Elezović koji je bio neformalni gospodar poslovanja RVB-a, a koji je prilikom uzimanja zajma svojim stranačkim drugovima usmeno obećao da će u primerenom roku biti izvršen reprogram kredita na period od 4 godine. Kako se do trenutka isteka roka za vraćanje kredita to nije dogodilo, od 4. marta 2013. godine usledila je gotovo dvomesečna blokada stranačkog računa od strane RVB.
Iako se u izveštaju navodi da je taj novac bio neophodan kako bi pokrio rashode koji su tokom kampanje prevazišli prihode, visoki funkcioner Demokratske stranke koji je želeo da ostane anoniman, objasnio nam je da je namera bila da se od banke podigne fiktivni kredit čija je jedina funkcija trebalo da bude da pokrije troškove dok se 5.000.000 evra iz crnih fondova stranke postepeno ne ubace na legalan račun. “Taj proces se odvijao preko uplata takozvanih malih donacija od po nekoliko desetina hiljada dinara i da bi se taj novac uplatio bilo je potrebno izvesno vreme. Kako bi se taj vremenski jaz premostio, rukovodstvo je odlučilo da podigne šestomesečni kredit od RVB-a za koji niko nije ni pomislio da će biti problema u vraćanju”, ukazao je naš sagovornik.
Đilasov patološki odnos prema novcu
Objašnjavajući politički kontekst u kome se događala operacija finansijskog uništavanja partije koja je politički već bila srušena, naš sagovornik navodi sledeće: “Istog dana kada Multikom (firma u vlasništvu Dragana Đilasa) postaje garant dela duga prema RVB, Đilas u banci podiže 4 miliona evra. To može samo neko ko ima patološki i bolestan poriv ka novcu. Čovek koji i pored toga što ima toliko novca da u jednom danu može sa računa da podigne 4 miliona evra u kešu, dolazi u stranku kako bi zaradio na mahinacijama sa njenim kreditima, bez ikakve zadrške može se nazvati kleptomanom. On je po istom sistemu ojadio Dragana Sakana, pa Narodnu kancelariju da bi na kraju svoj pir završio potpunom devastacijom sopstvene bankrotirane stranke. Njegove namere očigledno nisu bile da zadrži stranku. Očigledno mu je cilj bio da uzme novac i pobegne. Čak i preuzimanje stranke od strane Bojana Pajtića bilo je rezultat njihovog dogovora. Prva odluka koju je Pajtić doneo bila je ona o potpisivanju ugovora o preuzimanju duga RVB od strane Multikoma na čemu je Đilas zaradio preko 200.000 evra. Šta je bio Pajtićev motiv za potpisivanje takvog ugovora, mislim da je svima jasno.”
Naš sagovornik istovremeno potvrđuje tačnost navoda koji su se pojavili u internom izveštaju stranke iz novembra 2017. godine i navodi da se iz njega jasno vidi da je jedan od ključnih motiva Đilasovog angažovanja u partiji, nakon njenog pada s vlasti, zapravo bilo sticanje finansijske dobiti.
“Već 30. avgusta sekretarka stranke Tamara Tripić je upozorila da taj kredit neće biti moguće vratiti. Dakle, Elezović je uzeo kredit pod nepovoljnim uslovima, a Đilasu je taj kredit savršeno odgovarao kako bi nastavio da mulja sa njim i da na njemu dodatno zaradi. Elezović je dogovorio šestomesečni kredit sa zelenaških 18% kamate i očigledno je da je bio u dogovoru sa RVB da zajedno opljačkaju DS i verovatno podele dobit. Pošto DS nije imala novca da vrati kredit, na scenu stupa Đilas koji najpre preko Zorana Mileševića iz Kikinde nalazi garanta, a kasnije Multikom preuzima ceo kredit čime u jednom danu zarađuje 100.000 evra plus 1,4% mesečne kamate na ukupni dug, čime stranku bukvalno uteruje u dužničko ropstvo”, ukazuje naš sagovornik i dodaje da su Đilas i Pajtić čak i preko fiktivnih faktura i poslova dodatno isisavali novac iz stranke.
“To se dešavalo preko nekakvih printing centara i štampanja nekih navodnih letaka koje niko nije video. DS u to vreme ne samo što nije štampala letke već nije plaćala ni prostorije, niti su isplaćivane plate zaposlenima, a stranka nije imala gde čak ni Glavni odbor da održi zbog dugovanja prema Sava centru. Usred tih događaja Đilas podiže 4.000.000 evra koje daje Milici Delević pred njen odlazak u London. Prethodno, on u kampanji tvrdi da nema nekretnine, a iz maila koji su objavili mediji jasno se vidi da je njegova kuća plaćena milion evra, zgrada nekog Ilketa 1,5 miliona, za Arenu sport skoro milion, od Milice (Delević) je kupio stan od 350.000 i dodao joj razliku još toliko, što je sve novac koji je sa računa Multikoma podigao za manje od godinu dana tokom 2011.”, ukazao je naš sagovornik iz vrha Demokratske stranke. [3]
DS, međutim, u maju 2012. godine gubi izbore, stranka ne uspeva čak ni vladu da formira i na republičkom nivou prelazi u opoziciju. Novac koji je trebalo da bude iskorišćen za vraćanje duga, misteriozno nestaje, a čelni ljudi stranke umesto vraćanju ili reprogramu dugova okreću se međusobnoj borbi za preuzimanje partijskog vođstva. U toj borbi pobedu odnosi Dragan Đilas koji na sebe navodno preuzima misiju spasavanja DS od potpune političke i finansijske propasti. Jedan od prvih koraka koje preduzima u ulozi predsednika stranke bila je brutalna ucena stranačkih funkcionera i poslanika da, ukoliko žele da ostanu u stranci i na dotadašnjim pozicijama, svoje nekretnine moraju da založe kao garanciju da će kredit RVB biti vraćen.
Tom “pozivu” se odaziva 18 funckionera stranke među kojima su se našli i sam Dragan Đilas, Aleksandar Šapić, Dušan Elezović, Oliver i Lazar Dulić, Dušan Senić i drugi. Istovremeno, deo duga bio je obezbeđen deviznim depozitima porodice Milešević iz Kikinde, čiji je glavni predstavnik, lokalni tajkun Zoran Milešević poznat po bliskim odnosima sa Bojanom Pajtićem. Među svima njima, međutim, svoje hipoteke i položene depozite posebnim ugovorima sa strankom osiguravaju jedino Đilas, Šapić i Milešević koji na taj način iz ovog posla stiču novčanu dobit na račun stranke kojoj su navodno pomagali.
Nakon toga, nizom špekulativnih operacija u kojima su učestvovali Dragan Đilas, Bojan Pajtić, Dušan Elezović, Aleksandar Šapić i Zoran Milešević, Demokratska stranka je zbog servisiranja postojećeg duga prema RVB u iznosu od 49 miliona dinara, oštećena za dodatnih 80 miliona dinara koji su isplaćeni Đilasu, Šapiću i Mileševiću, a sve to su svojim potpisima odobrili Pajtić i Elezović. Sagledavajući ukupne troškove koji su nastali potpisivanjem niza štetnih ugovora, komisija je taj iznos procenila na više od 134 miliona dinara, odnosno preko 1.000.0000 evra, što je i konstatovano u pomenutom izveštaju.
Stranka pred bankrotom - odlična prilika za dodatnu zaradu
Operacija završnog finansijskog udara na DS započela je 27. januara 2014. godina kada je Dušan Elezović uputio pismo (del. br: 401/10-5-17) Radovanu Ivetiću, povereniku RVB u stečaju, u kojem je zahtevao da se, radi navodnog smanjenja duga stranke prema banci, izvrši naplata dugovanja iz deviznih depozita porodice Milešević. Samo dan kasnije i Dragan Đilas svoj prvobitno založeni stan zamenjuje novčanim depozitom od 200.000 evra. Ta operacija je učinjena kako bi Milešević i Đilas od stranke dobili nadoknadu štete u vidu kamate od 5% na položene depozite. Nakon što je, na Elezovićev zahtev, RVB deo duga naplatila iz položenih depozita, automatski su aktivirane odredbe Aneksa I ugovora o obezbeđenju tuđeg duga koje su dovele do toga da su obaveze koje je DS imala prema banci sada dodatno uvećane prema garantima (Đilasu i Mileševiću). Za položene depozite u iznosu od 93,6 miliona dinara, Đilas i Milešević su od DS naplatili 140 miliona dinara, odnosno oko 50% više od sume koju su kao depozit položili!
Objašnjavajući kontekst u kome se sve ovo odigravalo, naš izvor iz vrha DS napominje da je posebno bestijalan način na koji je Đilas dodatno zarađivao na nevoljama stranke koja ga je vinula u političke i poslovne visine zahvaljujući čemu je i postao jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji.
"S druge strane, Đilas se pojavljuje na svakih 4-5 meseci sa kovertama u kojima pojedinim zaposlenima, koji su radili po 12 sati dnevno, daje po 100-200 evra kako bi odglumio nekakvog dobrotvora. To je isti onaj čovek koji sada roni krokodilske suze nad radničkim pravima”, ističe naš sagovornik i dodaje da je Đilas iskoristio priliku da od stranke, na čijem se čelu nalazio, on i interesno povezana lica zarade dodatnih par stotina hiljada evra iako su na svojim računima već imali na desetine miliona evro iznosa.
PARTIJSKO ZAPOŠLJAVANJE KAO SREDSTVO POLITIČKE KONTROLE: Kao jedan od glavnih aduta u predizbornoj kampanji Dragan Đilas i njegovi koalicioni partneri svakodnevno obećavaju da će se boriti protiv partijskog zapošljavanja. Kako su, međutim, tu politiku sprovodili dok su bili na vlasti, najbolje svedoči dokumentacija procurila iz DS-a koja ukazuje na poseban vid zloupotrebe uticaja i manipulacije upravo preko partijskog zapošljavanja. Tako su stranku preplavila pisma ljudi kojima je tokom izbornih kampanja bilo obećavano da će biti zaposleni nakon izbora. Ilustrativan je slučaj porodice Stanković iz Niša koja se, verujući obećanjima stranačkih čelnika, preselila u Beograd da bi bračni par sa dvoje dece nakon izbora bio ostavljen bukvalno na ulici i bez zaposlenja koje im je bilo obećano. [4][5]
Pored Đilasa i Mileševića, priliku da zaradi na nevolji svoje stranke nije propustio ni Aleksandar Šapić koji je, kao garant za dug stranke, u aprilu 2013. godine stavio zalog na svoj lokal u ulici Jurija Gagarina br. 151g, opština Novi Beograd. U januaru 2014. godine, Šapić je sa strankom potpisao novi Ugovor o obezbeđenju tuđeg duga kojim je predviđeno da se Šapiću nadoknadi “šteta” od 77.500 evra što je iznos koji je predstavljao procenjenu tržišnu vrednost lokala. Međutim, iz ugovora i prateće dokumentacije nije jasno ko je procenio da baš taj iznos predstavlja vrednost “nastale štete” pogotovo u svetlu činjenice da RVB nikada nije aktivirala hipoteku koja je stavljena na Šapićev lokal. Još zanimljivija je činjenica da je ovaj ugovor bio ekskluzivna privilegija Šapića pošto je ovakav ugovor bio potpisan jedino sa njim. Ugovor je potpisan u vreme kada je Dragan Đilas bio predsednik stranke i očigledno sa njegovim dopuštenjem. Po osnovu pomenutog ugovora Šapić je do sada od DS naplatio 3,97 miliona dinara, dok se ostatak duga nalazi u postupku prinudne naplate. U Izveštaju se navodi da je Šapić tokom čitavog perioda važenja hipoteke izdavao svoj lokal i prihodovao zakupninu zbog čega nije jasno kakvu je štetu on zaista pretrpeo, a koju mu sada njegova bivša stranka isplaćuje.
Privilegija koju je Šapić dobio od Đilasa, bila je posledica njihove interesne povezanosti koja potiče još iz vremena kada je bivšeg vaterpolo reprezentativca upravo Đilas doveo u stranku kao svog batinaša.
Njih dvojica su na mesto sekretara stranke doveli bivšu Šapićevu sekretricu iz gradskog odbora stranke Ljiljanu Kuzmanović Vujaković koja je potpisala najmanje dva sporna ugovora – upravo onaj sa Šapićem, ali i ugovor o zameni sredstava obezbeđenja sa Đilasom kojim je tadašnji predsednik DS svoj založeni stan zamenio novčanim depozitom na koji je počeo da naplaćuje kamatu. U izveštaju se nalazi i podatak da je Ljiljana Kuzmanović Vujaković u međuvremenu tužila DS zbog neisplaćenih 12 zarada na ime kojih od stranke potražuje 1,7 miliona dinara.
“Spasavajući” stranku Đilas u džepove stavio više od 200.000 evra
Pored kamate i nepostojećih troškova koje je naplatio zamenom založenog stana novčanim depozitom od 200.000 evra, Dragan Đilas je posebnu kreativnost ispoljio u kasnijoj operaciji otkupa duga DS prema RVB. Predstavljajući se i u tom poslu kao spasilac stranke koji navodno na sebe preuzima ulogu poverioca koji će biti “mekši” od banke, neposredno nakon što je postao predsednik stranke Bojan Pajtić sa Đilasovom firmom Multikom group potpisuje Ugovor o poravnanju, dok Multikom sa RVB istog dana potpisuje Ugovor o ustupanju potraživanja. Tim ugovorima, ukupan dug DS prema RVB u iznosu od 49,4 miliona dinara, uvećan za troškove parničnog postupka, upisa hipoteke i izvršnog postupka u iznosu od 1,9 miliona dinara, Đilas je otkupio za 38,3 miliona dinara plus 1,9 miliona za pomenute troškove.
Za cenu od 38,3 miliona dinara Đilas dobija potraživanje od svoje stranke u iznosu od 49,4 miliona dinara sa kamatnom stopom od 1,4% mesečno kao i iznos od 1,9 miliona dinara za nastale troškove koje je isplatio RVB. Multikom grupa tim poslom ostvaruje dobit od 11 miliona dinara (skoro 100.000 evra) samo na razlici između cene koju je platila i iznosa koji će naplatiti od DS-a, dok je Đilasova firma dodatnu zaradu ostvarila naplatom kamate od 1,4% mesečno na ukupan iznos duga. Ovim poslom ne samo da DS-u nije olakšan teret duga prema banci, već naprotiv, on je još više uvećan pošto je Multikom kamatu od 1,4 % zaračunavao na iznos od 49 miliona, dok je RVB tu kamatu zaračunavala na iznos glavnice od 39 miliona dinara. Po osnovu ovog štetnog ugovora Multikom grupa se kroz prinudnu naplatu i danas naplaćuje od Demokratske stranke. Od trenutnog postojećeg duga Demokratske stranke od oko 100 miliona dinara, 2/3 duga otpada na dugovanja koja ta partija ima prema Draganu Đilasu i Aleksandru Šapiću, koji stranačke račune drže u konstantnoj blokadi.
Prema internom izveštaju o finansijskom poslovanju DS-a, ključnu ulogu oko ugovaranja nepovoljnog kratkoročnog dinarskog kredita uzetog od RVB-a imao je Dušan Elezović, tadašnji direktor kampanje za opšte izbore 2012. godine. Pored odluke da se uzme pomenuti kredit, Elezović je kasnije neovlašćeno potpisao štetan ugovor sa porodicom Milešević, kao i zahtev RVB od 27. januara 2014. godine da se deo duga DS za kredit uzet od RVB naplati iz Mileševićevih depozita.
Pored Elezovića, ključnu ulogu u mahinacijama sa dugom DS odigrali su Dragan Đilas i Bojan Pajtić. Prema nalazima iznesenim u izveštaju, epilog ugovora koji su nastali kao rezultat dogovora dvojice bivših predsednika stranke, jeste da, umesto glavnice duga prema RVB u iznosu od 38,3 miliona dinara (za koliko je Đilas i otkupio taj dug), DS danas Multikom grupi duguje čak 55 miliona dinara i pored toga što je u međuvremenu toj firmi već isplaćeno 10 miliona dinara kamate i 2,5 miliona na ime parničnih i izvršnih troškova! Zahvaljujući okolnosti da gotovo celokupni prihodi stranke odlaze na namirivanje Đilasovih kamata, čini se da je ovaj tajkun uspeo da svoju bivšu stranku stavi u položaj dugoročnog dužničkog ropstva i de facto je prevede u svoje privatno vlasništvo što je slučaj koji može ući u udžbenike kao jedinstven primer u istoriji partijskih praksi.
Navedene činjenice bacaju potpuno novo svetlo i na operaciju preuzimanja DS od strane Pajtića koje je izgledalo isuviše lako s obzirom na energiju koju je Đilas samo godinu dana ranije uložio u njeno preuzimanje. Njihov finansijsko-politički dogovor daje i objašnjenje na hiperaktivnu podršku koju Pajtić danas pruža Đilasovoj kandidaturi za gradonačelnika Beograda.
TABLOIDNI RAT STRANAČKIH KLANOVA: Naš sagovornik iz vrha DS-a potvrdio je da je obračun između stranačkih frakcija započeo mnogo pre pada s vlasti. “Taj obračun išao je pre svega preko tabloida. Dule Petrović i Cole Homen su kontrolisali Kurir, dok je Đilas zajedno sa Miškovićem svoje stranačke rivale napadao preko tabloida Press. Uvek kada je Tadiću postavljano pitanje u vezi sa pisanjem Pressa, njegov odgovor je bio da je i on meta napada tog tabloida i da to govori koliko on ima kontrolu nad njegovim pisanjem”, precizirao je naš izvor.
Prema izveštaju, osim štetnog ugovora koji je potpisao sa Đilasovom firmom, postoje još najmanje dva ugovora koje je Bojan Pajtić potpisao bez pečata i delovodnog broja stranke, a na osnovu kojih firma IMCG – Ogranak Beograd od stranke tužbom potražuje gotovo milion dinara.
U izveštaju se zaključuje da je teško “ne uočiti povezanost interesa prilikom sklapanja i potpisivanja brojnih ugovora u periodu 2012-2016. godine, a koji su za krajnji rezultat imali dodatno finansijsko urušavanje DS-a”.
“S druge strane, očigledno je da su pojedini funkcioneri koji su članstvu, nakon blokade računa, predstavljani kao 'spasioci', povlačili poteze kojima su uvećavali dugove stranke, istovremeno stvarajući sebi i povezanim licima višemilionsku zaradu”, zaključuje se u internom izveštaju o poslovanju i trošenju novca Demokratske stranke.
Autentičnost sadržaja izveštaja indirektno je potvrdio i predsednik DS Dragan Šutanovac koji je, u intervjuu za list “Danas” od 3. februara 2018, ocenio da su rukovodstva Demokratske stranke posle 2012. godine urušila stranku.
"Neka rukovodstva posle 2012. su svojim neznanjem, ali i lošim odlukama stranku devastirali kako u biračkom telu tako i finansijski i doveli nas u ogromne dugove iz kojih još ne možemo da se izvučemo", rekao je Šutanovac. Upitan da li misli na bivše lidere Dragana Đilasa i Bojana Pajtića, Šutanovac je potvrdio da misli na obojicu i dodao da se i kandidovao za predsednika DS kako bi se zaustavio slobodan pad kome je ta stranka već duže vreme izložena.
Koreni i poreklo procesa najpre političkog, a potom i finansijskog uništavanja DS-a
Da je stanje u kome se Demokratska stranka našla nakon gubitka vlasti na svim nivoima predstavljalo logičan ishod davno započetih procesa njenog temeljnog urušavanja, moglo se naslutiti daleko ranije u trenucima kada je, opijena vlašću i na vrhuncu popularnosti, ta stranka od ideološki jasno profilisane partije postala klijentelistički strukturisana organizacija koja više nije okupljala vrednosno povezane individue već interesno povezane pojedince i grupe.
Prvi koraci u pravcu potpune razgradnje samih temelja i tkiva DS-a koji su brižljivo građeni i negovani tokom devedesetih godina prošlog veka, a naročito u prvim godinama nakon pada Miloševićevog režima kada je identitet DS građen na reformskoj politici Zorana Đinđića, započeti su odmah nakon njegovog ubistva. U uslovima paralelne borbe za preuzimanje kontrole nad strankom od strane Đinđićevih političkih naslednika, sticajem istorijskih okolnosti, ali i dobro planiranim dejstvom tajnih službi preživelih iz Miloševićevog vremena, na čelo DS dolazi Boris Tadić, ideološki i karakterni antipod ubijenom predsedniku stranke.
U trenucima faktičkog preuzimanja stranke, tokom predizbornih kampanja u decembru 2003. i u proleće 2004. godine, kao i tokom unutarstranačke kampanje u januaru i februaru 2004, Boris Tadić je učinio sve da se napravi takozvani sanitarni otklon od nasleđa Zorana Đinđića. Taj otklon je podrazumevao ne samo obračun sa najbližim Đinđićevim saradnicima, već u značajnoj meri i sa politikom ubijenog prvog srpskog demokratskog premijera. Kako bi uvećao svoju potencijalnu glasačku bazu, Tadić se u političkom smislu sve više oslanjao na nacionalistički populizam, narušavajući jasnoću ideoloških postulata na kojima je stranka do tada počivala. Napuštanjem i relativizacijom opredeljenja za osnovne vrednosti koje je u ranijem periodu zastupala Demokratska stranka, Tadić dobija predsedničku trku i time uliva dodatni vetar u jedra novouspostavljenom kursu.
Uprkos fasadnom sjaju i izbornom uspehu novoustanovljene politike, njena osnovna karakteristika bila je i ostala prazna forma bez stvarne sadržine i vizije rešavanja gorućih problema sa kojima je Srbija morala da se suoči u periodu koji je dolazio. Odsustvo sadržine i vrednosne utemeljenosti poltike koju su promovisali Boris Tadić i partija koju je, ubrzo po preuzimanju, kadrovski i organizaciono upodobio svom političkom sentimentu i populističkom političkom kursu, potkopali su same temelje Demokratske stranke. Ulepšavanju fasade, koje je donosilo glasove i trenutnu popularnost, žrtvovani su sami programski i vrednosni temelji organizacije koja je do tada bila prepoznatljiva kao stranka sa najvećim reformskim i demokratskim potencijalom u zemlji. Jedino tako razgrađena i od Đinđićevog nasleđa očišćena stranka, mogla je da se upusti u kohabitacionu vlast sa svojim dotadašnjim ideološkim antipodom koji se ogledao u Demokratskoj stranci Srbije Vojislava Koštunice. Sanitarni otklon od Đinđića i oportuno upodobljavanje kohabitacionom partneru predstavljali su politički pakt koji je utabao put za donošenje novog Ustava 2006. godine i koji je dominantno oblikovao osnovne konture političkog procesa sve do sredine 2012. godine.
Od tog trenutka, umesto ljudi koji veruju u političke ideje i demokratske vrednosti, DS počinju da opsedaju beskrupulozni karijeristi čiji je jedini cilj angažovanja u stranci i politici uošte, bio samopromocija i zadovoljavanje ličnih i usko grupnih interesa. U tako organizovanoj strukturi jedini smisao političkog angažovanja svakog člana DS više nije bilo nesebično davanje doprinosa ostvarenju zajedničkog opštedruštvenog cilja, već isključivo lično napredovanje na stranačko-finansijskoj lestvici što je, opet, kao preduslov podrazumevalo uklanjanje onoga ko se u datom trenutku, na pomenutoj lestvici nalazio na neposrednoj višoj poziciji. Tako je, čak i u vremenima kada je imala gotovo apsolutnu vlast na svim nivoima, moglo da se dogodi da DS potresaju stalni unutarstranački frakcijski sukobi, koji su se neretko vodili preko stranica tabloida pod kontrolom stranačkih klanova, dok je spremnost da se podrže nacionalno i društveno važni projekti u potpunosti nestala.
Takva atmosfera na kraju je rezultirala potpunom nespremnošću članstva da se aktivnije angažuje čak i u izbornoj kampanji 2012. godine koja je predstavljala odsudnu bitku za budućnost stranke, a izborni debakl koji je usledio definitivno je označio kraj vladavine samog DS i njenog dotadašnjeg lidera Borisa Tadića.
Iznete konstatacije umnogome danas potvrđuju čak i funkcioneri i organi same Demokratske stranke koji su u pomenutom izveštaju iz novembra 2017. godine konstatovali da je “sve ono dobro što je DS uradila tokom svog postojanja palo u senku delovanja male grupe ljudi koja je kroz stranku zastupala isključivo lične i korporativne interese”.
Kompletan sadržaj Izveštaja Radnog tela za utvrđivanje finansijskog stanja i kontrolu trošenja finansijskih sredstava Demokratske stranke možete pogledati ovde.
********************************
U drugom delu dosijea koji je rezultat višemesečnog istraživanja o uzrocima i akterima propasti Demokratske stranke, Medijska mreža Antidot će objaviti do sada nepoznate detalje o skrivenim delovima biografije Dragana Đilasa:
- o tome kako je bivši lider DS-a prevarom svog prvog poslodavca Dragana Sakana, vlasnika agencije "Saatchi & Saatchi", započeo svoj privatni biznis;
- kako je postao deo tima Borisa Tadića i nakon predsedničkih izbora 2004. godine bio nagrađen mestom direktora Narodne kancelarije Predsednika Republike koju je iskoristio za uspon svog privatnog biznisa;
- kako su iza Đilasa kao gradonačelnika Beograda ostale desetine afera sa proneverama koje se mere desetinama, a prema nekim procenama čak i stotinama miliona evra.
Antidot će, istovremeno, objaviti bazu podataka sa preko 2.000 dokumenata iz vremena kada je Đilas upravljao Beogradom koji dokazuju brojne nezakonitosti u funkcionisanju tadašnje gradske vlasti.