Demokratska drama suočavanja naroda sa sopstvenim strahovima

Vlada nije dobila prvi krug izbora, iako je pobedila. A opozicija je, iako je proglasila pobedu zapravo pretrpela poraz. Makedonski birači na predsedničkim izborima doneli su elegantnu presudu sa kojom kažu da nikome od političara više ne veruju.

Drugi krug 5. maja, je potpuna nepoznanica.

Sjajni politički mislilac, Bugarin Ivan Krastev, pišući o neizvesnosti i očekivanjima  prilkom mnogih važnih evropskih izbora, rekao je i ovo: "Demokratiji je potrebna drama’’. Izbori su oblik terapije u kojoj su birači suočeni sa svojim najgorim strahovma - novim ratom, demografskom propasti,  ekonomskom krizom, ekološkim hororom - ali su se uverili kako oni imaju moć da izbegnu uništenju". Upravo na ovaj način makedonski gradjani su se suočili sa izborima prošle nedelje, 20. aprila, u noći  izborne drame, nakon prvog kruga glasanja na predsedničkim izborima. Mnogi su posmatrali sopstvene strahove. Politički lideri plašili su se za svoje funkcije, zvaničnici oko njih da bi mogli da izgube svoja mesta, biznismeni su mislili da li su odabrali pravo mesto da ulože svoj novac i pomognu u kampanji, politički aktivisti da uzdišu da li su njihova potrošena energija i radna snaga bili uzaludni, a obični građani bili su suočeni sa strahom od nepoznate budućnosti. U svim ovim strahovima na izvestan način ležala je lepota presude makedonskih birača

Za ovakvu odluku malo ko je bio pripremljen. Vladajući tabor pretrpeo je šok, jer se izborna podrška samo 18 meseci posle lokalnih izbora u oktobru 2017. smanjila za 180 hiljada birača, ali je imala i mali trenutak  zadovoljstva  jer je Prespanski sporazum sa Grčkom ipak dobio super tanku većinu  od 4.400 glasova, ali -  većinu . Iako je opozicija slavila pobedu (uprkos porazu) suočila se sa istinom da više ne može da proširi svoj rezervoar glasova. Njena kampanja da su premijer Zoran Zaev i Vlada  počinili  nacionalu izdaju, zajedno s legitimnim kritikama ekonomskog usporavanja, velikog nepotizma i krozima  i mlake borbe protiv korupcije, postigtla je   izvestan uspeh među biračima. Ali oni nisu ubeđeni da se VMRO-DPMNE reformisao i raščistio sa 11 godina autoritarne vladavine Nikole Gruevskog i okrenuo putu ka evropskim standardima. Populistička retorika VMRO-DPMNE je mobilisala svoje standardno biračko telo od 300 hiljada birača, ali nije uspela da proširi političku podršku  među razočaranima koji nisu stranački  opredeljeni.

Mnogo je obavljenih analiza - nekih pogrešnih, nekih površnih, nekih sa partijskim i ideološkim predrasudama, nekih veoma preciznih, nekih proročkih, nekih skromnih, a nekih katastrofalnih - sve zajedno proizvele su  mešavinu koja je veoma gorka za političare i veliko upozorenje da je biračko telo oslobodjeno i da sad odlučuje u slobodnoj volji i slobodno misleći.
I to je najbolji rezultat ovih izbora – da građani više ne drhte zbog političkog pritiska iz vladajućih stranaka, da su elegantno odlučili kako da im ispostave svoju kaznu.

Mnogi analitičari bliski vladajućem  ili opozicionom bloku pokušali su da  kažnjavanje SDSM i njenog kandidata Steva Pendarovskog tumače razočarenjem zbog neispunjenih predizbornih obećanja i neuspeha pravne države da se bori protiv korupcije i nepotizma. I da je  Prespanski sporazum bio poslednji razlog u svesti ljudi koji su odlučili da ostanu kod kuće ili onih koji su na biralištima podršku za oba kandidata podelili  na jednake delove. I  jedni i drugi su samo delimično u pravu.  Prespanski sorazum i Zakon o jeziku (koji je veoma proširio upotrebu albanskog)  jesu,  često prećutkivana, osnova za odluku birača. I kod onih koji su ostali kod kuća.  Sami građani osećaju da ma koliko važan za državu, Prespanski sporazum  donosi i jednu nepravdu koja ide ruku pod ruku sa strahovima pred budućnošću. I da im treba više vremena da se naviknu na ovu veliku promenu.

Premijer Zaev je često izjavljivao kako je spreman da plati političku cenu dogovora sa Grčkom, ali očigledno nije očekivao da će ta cena biti toliko velika. I da će zbog Prespanskog sporazuma i zbog razočaranja neostvarenim rezultatima na biračka mesta izaći samo 42% birača.   Mada zbog velike migracije u inostranstvo (u odnosu na one koji žive u Makedoniji) ta brojka faktički iznosi oko 55 odsto. Prozaična su i objašnjenja kako prepolovljena podrška  Stevu Pendarovskom,  u odnosu na broj glasova za Prespanski sporazum na referendumu,  znači da su građani zaboravili na dogovor o ’’Severnoj’’.  

Jeste da je za Prespanski sporazum prošle godine u septembru glasalo 600 hiljada građana,  ali je sve ono što se potom dešavalo s njegovom realizacijom, ustavnim amandmanima, zakonom o amnestiji za neke učesnike u krvavom upadu u parlament 27. aprila 2017. godine, duboko povezano sa svečanosću u selu Njivice na grčkoj strani ostrva Prespa.  Kod mnogih građana uvreženo je osećanje nepravde u ovom sporazumu, koji je napravljen u interesu velikih sila, a ne stvarne koristi za zemlju, koja se sad prinudno naziva Severna Makedonija. Tu nepravdu prati nepravda pravde vođene brojčanim kalkulacijama u parlamentu pri usvajanju ustavnih promena. Selektivna Amnestija donela je još jednu dozu razočarenja – da  neko zarad političkog oportuniteta može biti pošteđen krivičnog postupka. I to je mnogo važnije od predočavanih nepotističkih avantura poslanika, ministara, gradonačelnika, direktora ili lokalnih funkcionera. 

Skopje nije Makedonija (iako je poznat narativ kako onaj koji tu pobedi na izborima  dobija i državu), tako da je razlika od  samo 100 glasova,  u svih 10 gradskih opština, između kandidata opozicije, profesorice ustavnog prava Gordane Siljanovske - Davkove i Steva Pendarovskog, adut VMRO.

Činjenica da je istočni deo izborne karte Makedonije  skoro u potpunosti obojen u crveno (što je stranačka boja VMRO-DPMNE) je uglavnom povezana sa Prespanskim sporazumom i zakonom o jeziku.

Istok zemlje ima drugačiju patriotsku,  čak zanemarenu, nacionalnu supstancu, i uvek je postupao drugačije u odnosu na teme građana, smatrajući da ugrožavaju nacionalno tkivo. Zbog homogene nacionalne makedonske strukture on reaguje veoma različito od etnički mešovitog Skoplja i Tetova, na primer.

Naravno, bilo bi apsurdno tvrditi da  loši ekonomski rezultati, nepotizam i kronizam nisu deo percepcije rada ove vlade. Oni su odigrali veoma važnu ulogu u dramatičnom smanjenju podrške za SDSM, a preko njega i Pendarovskog.

Zoran Zaev je u prvom instiktvinom reagovanju  rekao  "poruka je primljena". Ali on i Stevo Pendarovski znaju da su jedini veliki koraci ove Vlade sporazumi sa Bugarskom i Grčkom, i da će ako se ostave po strani,  a do kraja kampanje bavi gašenjem požara koji znaju izbiti, onda izgubiti najvažniji narativ od prvog dana posle dolaska na vlast - članstvo u NATO-u i EU – kojim je trebalo  da se plati "severna" cena. Činjenica da je Prespanski sporazum ipak osvojio većinu u prvom krugu (malu, ali ipak većinu) jeste ključ koji bi vladajuća stranka trebalo ljubomorno da čuva. Zato jer izgleda kako su glasači su spremni da podnesu žrtvu za njega.

Stevo Pendarovski (koji je nekad bio savetnik za spoljnopolitička pitanja dvovijce bivših predsednika Borisa Trajkovskog i Branka Crvenkovskog , a sada je nacionalni koordinator za NATO) je u debati na državnoj televiziji MTV sa Gordanom Siljanovskom-Davkovom, prošlog četvrtka, pokazao da zna kako da postavi temelje svoje kandidature i kako da predstavi pravi koncept svoje vizije.

To je bio najbolji nastup Pendarovskog na mnogo načina,  a i zato što se, konačno,  vratio svom stilu kazivanja dobro poznatog novinarima - da odgovora brzo, jasno, precizno i da ume da prenese poruku.
Veliko je pitanje da li će i stratezi komunikacije SDSM  moći da prate takav njegov narativ.

Od ponedeljka posle prvog kruga premijer ponavlja  da će  "raditi metla" i da sledi rekonstrukcija Vlade i  smena mnogih rukovodilaca. Njegova retorika je u opasnosti da se pretvori u besmisleno ponavljanje posla koji je morao da apsolvira  s dva tri nastupa. Trebalo je da kaže da će nakon izbora preduzeti značajne korake i da onda energiju fokusira na ono na čemu je uglavnom i proveo dve godine svog mandata. Opozicija će sebi moći da pripiše kao veliki uspeh ako ga je izbacila iz ravnoteže.
Za Zaeva će biti još važnije da ostvari to što sada najavljuje, bez obzira na to kako će se izbori završiti.  Ako se svede na jeftinu kozmetiku odmah će biti će jasno da će zbog oportuniteta u partiji  i bliskosti s pojedinim funkcionerima biti na dobrom putu da izgubi i vlast.

Dr Gordana Siljanovska- Davkova (koja je veoma cenjena zbog svje naučne komptenecije) 1990. bila je ministar u prvoj vladi tadašnjeg premijera Branka Crvenkovskog,  predstavljajući liberale.

U ovoj kampanji, predstavljajući se kao vrhunski pravni i naučni autoritet  potcenjujući  druga dva kandidata, podsetila je na već zaboravljenu aroganciju vlade kojoj je pripadala.
Ona je pokušala da zaštitni znak svoje kampanje predstavi tako da neodoljivo podseća na legendarnu sliku Eugene-a Delacroix-a  "Sloboda predvodi narod."  Samo što umesto da u desnoj ruci drži zastavu, ona ima vagu pravde,  a umesto Delacroix-ove mlade žene koja sanja slobodu, bratstvo i jednakost, plakat Siljanovske-Davkove poručuje "Otadžbina zove ".
Ovo sužavanje poziva vidi se i u glasovima  za Siljanovsku-Davkovu, koja gotovo da nije dobila nijedan glas albanskih građana. Njen pleodaje  je u potpunosti bio okrenut ka Makedoncima dok su  ostali građani smešteni u kolonu prisutnih po nužnosti.

Ali njen stav da će primeniti Prespanski sporazum  i da poštuje Ustav, koji sada iznosi novo ime države, važan je korak kojim je pokušala da kroči izvan tabora VMRO. Ta njena izjava razljutila je neke tvrdokorne nacionaliste, pa su odlučili da bojkotuju glasanje, ali Gordana Siljanovska-Davkova u suštini nije imala izbora. Ako se predstavljaš kao legalista, onda ako postaneš predsednik moraš položiti zakletvu pred Ustavom Republike Severna Makedonija. Upravo je taj stav je bio neka vrsta njenog rasterećenja. I sučio  tabor pristaša VMRO sa istinom koja je za njih je možda bolna, ali je istina. Imala je nekih neodređenih najava da će kao predsednica formirati međunarodnu komisiju koja će se zakonski i institucionalno boriti za mogući povratak imena, ali to je u suštini bio alibi da otvoreno ne prizna kako je Prespanski sporazum - završena rabota. Rekla je i da će poštovati Ustav dok se ne promeni. Što znači u neodređenoj budućnosti.

Učešće trećeg kandidata na ovim izborima, profesora Bljerima Reke kao kandidata albanske opozicije, bivšeg makedonskog ambasadora u EU, bilo je izuzetno korisno za društvo u celini. On je u kampanji uspeo da sruši jedan broj  predrasuda Makedonaca, koji albanske političke aktere vide samo kao borce za etnička prava. Predstavio se kao razuman profesor koji želi da bude razuman političar.  Njegova podrška Prespanskom sporazumu i objašnjenje kako je reč o bolnom kompromisu koji se  jednog dana morao dogoditi i tumačenje političkih odnosa u Evropi, kao i izrazita  podrška specijalnom državnom tužiocu, verovatno je najbolji nastup jednog albanskog političara koji je bio potreban svim građanima društva. Kao kandidat albanske opozicije osvojio je 80 hiljada glasova, što je odličan rezultat koji je za trećinu nadmašio broj glasova vladajuće DUI koja je stajala iza  Pendarovskog.  Mnogi od albanskih birača u prethodnim izborima  glasali su za SDSM pa tako sada i za Pendarovskog. Ali rezultat Reke je veliki i zato  što je značajan broj Albanaca glasao za njega u prvom krugu samo zato što je on deo njihove zajednice, a ne zbog političkog opredeljenja za opoziciju ili vladu.

Još u noći kada su saopštavani rezultati prvog kruga počela je sezona  lova na albanske birače koji su podržavali Blerima Reku. U političkom smislu oni su bliži Pendarovskom nego Siljanovskoj - Davkovoj jer dele osnovna opredeljenja  SDSM kandidata - EU i NATO. S druge strane, oni su veoma razočarani dubokom korupcijom albanske DUI, koja je od 2002. godine na vlasti 15 godina. U stvarnosti, mnogi od ovih birača će  uzdržati  od  drugog kruga, jer predsednički izbori nikada nisu bili poseban izazov za Albance da glasaju. Njihov odziv u mnogim aspektima uticaće na to da li će biti  dosegnut potreban prag izlaznosti  od 40 procenata ili izbori neće biti uspešni pa će se, onda, posle šest meseci ponoviti.

Još jedna činjenica pomalja se posle prvog kruga predsedničkih izbora – konsolidacija rukovođenja  Kristijana Mickoskog sa VMRO-DPMNE. Ma koliko bilo paradoksalno ta konsolidacija u osnovi odgovara SDSM. Ako bismo  pozajmili primer njihove sestrinske partije u Hrvatskoj, HDZ-a,  Mickoski je kao lider bliži profilu kratkoročnog Tomislava Karamarka, nego proevropskog i na rečima mekog aktuelnog premijera Andreja Plenkovića. Mickoski konsoliduje svoju lidersku poziciju, ali ne uspeva da pobegne iz senke svog prethodnika, begunca u Budimpešti, Nikole Gruevskog. On se  u poslednjih 5 - 6 godina  pomaljao iz šinjela Gruevskog, dok je ovaj bio na vlasti. A u stvari, on je i bio direktan izbor Gruevskog  da bude njegov naslednik. Retorika Mickoskog je opsednutost traumom, tamom, katastrofama,  režimom, patriotskim heroizmom, VMRO mitomanijom i grotesknim klečanjem po binama  i nastojanjima da se distancira od od evropskih politika. To je pravi poklon za SDSM  vođstvo, koje bi moglo da predstavlja Mickoskog kao čoveka zarobljenog u prošlosti, dok oni pokušavaju da se predstave kao evropska strana makedonskog novčića.

Povrh svega, univerzitetski profesor Mickoski sa svojom arogancijom političara koji želi da potceni sve ostale i tretira ih kao neiskusne brucoše, ne privlači, samo odbija. Ili pak uspeva da zadrži oko sebe u gomili samo one koji se dive omalovažavanju. Mickoski zaista može biti zadovoljan sa onim što je postigao  na ovim izborima (mada je to rezultat stranke koji je najslabiji u poslednjih 15 godina), ali je opsednut narativom  o sebi samom i nepogrešivosti u onom  šta radi. Samouverenost je veoma važna za političara, ali on mora da zna i granice do kojih birači nju mogu da tolerišu. Ako on iz dana u dan tu granicu pomera sve dalje i dalje onda to postaje nepodnošljivo teško i za jednu introspekciju. Upravo to se dešava Mickoskom. A posebno nakon prvog kruga. U javnosti se ima utisak da mu  je nezamislivo da Pendarovski pobedi 5. maja. Čak i da bi to bilo neprirodno i protiv zakona fizike. U svojoj aroganciji potisnuo je u drugi plan i Siljanovsku-Davkovu. Teško je poverovati da je jedna profesorica  ustavnog prava bila zadovoljna ovakvom marginalizacijom i čak potcenjivanjem, ali verovatno zna u kakvo se kolo uhvatila.