Ratovi, propaganda i informisanje
Srpski i zapadni mediji i bombardovanje Srbije 1999.
Srpski novinar Vojislav Lalić navodi staru izreku: „ Ono što novinari nisu zabeležili, nije se nikad ni dogodilo.” Kada to shvatimo, onda nam je jasno zašto se politčari toliko bore da kontrolišu medije. Lalić smatra da Milošević ne bi opstao da nije preuzeo kontrolu nad medijskom grupom „Politika” i Radiotelevizijom Srbije. Stoga se, jedan od najvažnijih stubova moći Slobodana Miloševića nalazio u kontroli medija. Kontrola nije bila potpuna. Novinarka Diana Johnstone je mišljenja da 1999. godine nije poznavala nijedan grad zapada gde je odštampano i prodato na kioscima toliko novina, a da su toliko kritikovale vladu. To je možda slučaj kod nas do bombardovanja NATO-a. Zbog kontrole državne televizije patila je opozicija, a opoziciona štampa kružila je samo u velikim gradovima. Na stotine hiljada osoba je demonstriralo mesec dana u Beogradu (1996. godine ), a da televizija nije pokrila ovu temu. Možemo navesti primer mitinga opozicije nakon bombardovanja, 19. avgusta 1999. godine, koji je državna novinska agencija Tanjug komentarisala, na sledeći način:
„Večeras je u Beogradu, ispred Saveznog parlamenta bio miting lidera srpske opozicije koji su naviknuti da gube sve izbore i koji su između ostalog ovom prilikom slavili rođendan Bill-a Clinton-a .” ( LALIĆ, Vojislav,Pad, Zavet, Beograd, 2001. str. 181.) 
Posao novinara opozicije bio je težak. Vođa Radikalne partije, Vojislav Šešelj za vreme konferencije za štampu 10. februara 2000. zapretio je štampi: „Vi novinari, vi ste ubice.” On je takođe izgovorio pretnje za vreme usvajanja Zakona o informisanju koji je kritikovanje vlasti učinio još težim:
„Vi (novinari) ubijate šefove država kao zečeve, ali budite sigurni, vi grešite. Nema ništa više u rukavicama ( Šešelj podrazumeva da ih on više neće tretirati u rukavicama). Oni koji rade za Amerikance, trebalo bi da trpe posledice. Koje posledice? Najgore moguće! Vi radite protiv vaše sopstvene zemlje. Vi ste plaćeni američkim novcem kako bi uniš_li sopstvenu zemlju. Vi ste izdajice, vi ste najgori. Nema ništa gore od vas. Vi (novinari) ste gori od najgore vrste kriminalaca ." (LALIĆ, Vojislav, op.cit., str. 82,83.)
Podsetimo se da je novinar Slavko Ćuruvija, koji je često kritikovao vladu, ubijen na početku bombardovanja. Od kog naručioca, to ostaje misterija.
To je kontrola koja omogućava pojedincima da kažu da je srpski režim bio diktatura uprkos izborima. Mediji nisu nikad kritikovali srpski režim a opoziciju su opisivali kao nekompetentnu ili kao izdajničku. Deset godina pod Miloševićem i komunističkim režimom naučili su narod da bude oprezan s medijima, ne samo sa zvaničnim izvorima nego i sa svim drugim. Sve informacije su posmatrane kroz prizmu cinizma. Dolazak televizije putem satelita nije promenio taj aspekt. Srpski narod je smatrao da su mediji sa zapada žestoko protiv Srba i ni malo objektivni, dok su medijsku situaciju analizirali na sledeći način: „Bolje slušati laži moje vlade nego laži drugih.” Ovo neprijatno vidjenje zapadnih medija pogoršalo se za vreme bombardovanja. Evelyne Bernhardt Lalović opisuje generaciju koja nikada nije napustila zemlju: „Oni žive u zatvorenom krugu toliki niz godina, nisu izašli iz Jugoslavije, pa čak ni iz Srbije. Kako izvući informacije? Deluju kao da se vrte u krug u nekom kavezu .”
Bombardovanja su takođe strmoglavila zemlju u ratno stanje i na taj način stavila medije još više pod kontrolu tadašnje vlasti. U ratno vreme, kada je zemija napadnuta, mediji postaju patriotski i često su flertovali s najgorim rasizmom. To nije svojstveno samo diktatorima, demokrate takođe padaju u istu zamku za vreme rata. To se dogodilo za vreme Drugog svetskog rata. Dokaz je da je BBC radio na tome da podigne moral narodu. BBCs Charles Gardner:„Ovde je neko pogodio Nemca - on upravo gađa - ima dugu seriju - upravo silno gađa - dugačka putanja u dimu - pilot je iskočio padobranom - to je jedan Junkers 87 i on će udariti u more -eksplozija... O, moj bože, nikad nisam video ništa tako lepo - piloti RAF-a su se stvarno zalepili za te momke .“ (Gardner, C. in BBC radio broadcast, 10 July 1940 dans : CALDER, A., The Peoples War, (Jonathan Cape, 1969), p. 229 cité dans : LAMBERT, A.P.N., Group Captain RAF, The Psychology of Air Power, p. 27)
Ako je taj tip informacija mogao da se oprosti u situaciji potpunog rata, nalazimo ga i u sukobima ograničenog intenziteta. Najpoznatiji primer je rat na Foklandima kada je časopis The Sun izdao na prvoj strain: „GOTCHA” (Dobili smo te) kako bi proslavili razaranje oklopa broda „ Genaral Belgrano” torpedom s britanske podmornice.
„Sun” je nastavio na isti način i za vreme rata na Kosovu sledećim rečima: „Slobine živo_nje su uvreda za čovečanstvo .“ Ako uopšte možemo da oprostimo takav komentar tabloidu kao što je „Sun”, ni neka ozbiljnija štampa ne bi se bolje izborila. Novinar Independent-a, Steve Crawshaw, pišući u „New Statesman-u” 31. maja 1999. godine postavio je sledeće pitanje: „Zašto su milioni Srba postali lažovi do te mere ili postali ludi ili pak i jedno i drugo?“ Kritičar britanskih medija Phil Hammond konstatovao je da Milošević samo 24 sata posle početka bombardovanja, opisan u britanskoj štampi kao: „gospodar rata”, „srpski kasapin”, „beogradski kasapin”, „balkanski kasapin”, „najgori diktator koji se pojavio u Evropi od Adolfa Hitler-a” ,„ psihopata”, „ srpski tiranin”, „tiranin-psihopata.
Ako u Francuskoj imamo naviku da kritikujemo manjak profesionalizma nekih britanskih dnevnih listova za vreme rata, državna štampa nema ni na čemu da im zavidi. Jacques Juillard poredi Miloševića s Hitlerom govoreći o njegovom „nacionalnom rasizmu ”. Nedeljnik Evenement, od 1. do 6. aprila 1999. godine nudi dosije: „Istorija o narodu bolesnom od nacionalizma, Srbima”. Nije bilo dovoljno da se demonizuje šef države, već čitav jedan narod . Nicolas Pelissier pokazuje u „Ratnoj informaciji: francuski mediji i sukob na Kosovu“, kako on to zove „Afera Debray,” kako je bilo teško kritikovati_ primenu političkih dezinformacija i zapadne medije a ne optužiti ih da su za Miloševića . oni koji su bili protiv rata izraze svoje mišljenje, ali podela nije bila podjednaka:
„Šta teži većoj gledanosti? Zaustavljanje na slikama „naspram onih širokih masa" u televizijskom dnevniku (koji skoro nikad nije prikazivao slike onih koji se sele, osim Albanaca)? Zar su saradnici „Marianne“ ili „La Une“ neizlečivi narodnjački suverenis_ i oni iz „Monde Diplomatique” nepopravljivi an_američki ljudi Trećeg sveta?To jest prevazidene osobe...“ (PELISSIER, Nicolas, Informacija u ratu, francuski mediji i sukob na Kosovu , AFRI 2000, str. 215.)
Neki novinari su priznali da su mediji na Zapadu krivi za propagandu. Britanski novinar John Pilger, smatrao je da u čitavoj njegovoj karijeri, nikad nije čuo za ovako nešto: „što može da se uporedi s intezivnom skrivenom propagandom u novinarstvu .“ Najžešću kritiku zapadnih medija za vreme rata napisao je Fredrick Bonnart, glavni urednik NATO ʹs Nations u članku „NATO Has a Duty To Be Truthful” u kome smatra de je propaganda NATO-a „bila korišćena protiv Zapada”:
„U demokratiji, to je zadatak javnih službi da predstave istinu, čak i u ratno vreme, a posebno kada kontrolišu informaciju. Ako je to namerno projektovano da generalizuje strah i mržnju, onda je pravi termin propaganda ”. ( Herald Tribune, 1. October 1999.)
Bonnart je smatrao da je NATO koristio reputaciju Zapada koja se zasniva na objektivnoj informaciji kako bi se vodila operacija dezinformisanja protiv Srba .
Korisno je napraviti kratak osvrt na zapadne medije pre nego što se ocene srpski mediji. Za Zapad srpski mediji, a pre svega RTS (srpska televizija), su se bavili propagandom za režim konstantno napadajući vođe Alijanse, skrivajući situaciju na Kosovu i tvrdeći da je napad NATO-a bio neosnovan i da je uporediv s nacističkim bombardovanjem za vreme Drugog svetskog rata . Tačno je da su se srpski mediji razularili na vulgaran i ni malo profesionalan način protiv Zapada i ta mržnja pre svega proističe iz opšte nemoći zemlje koja ne može efikasno da odgovori na bombardovanje.
Naspram takvog osećaja nepravde i nemoći vređanje ostaje jedini način. Da li činjenica da su novinari neprofesionalni opravdava da oni mogu biti potencijalna meta ?
“Novinar, koji je manje ili više samo svedok, postaje glavni akter drame. Reporter, specijalni izveštač ili član desk-a, se nalazi na prvoj borbenoj liniji sa informacijom koja se isporučuje Beogradu i Briselu. On je u isto vreme vojnik, talac i žrtva borbe za monopol istine .” (CLARINARD, Raymond, COLLETTE, Julien, Kosovo : Bitke za informacije, I'Harmattan,Paris, 1999. str. 9).
Tony Blair je smatrao da televizija predstavlja legitimnu metu jer je ona bila deo Miloševićeve moći . Želja da se pošto poto učutkaju srpski mediji imala je za posledicu bombardovanje zgrade nacionalne televizije RTS u Beogradu. U to vreme tamo je radilo 120 civila, a 16 njih je ubijeno .
Uprkos tom bombardovanju, RTS je nastavio da emituje 24 sata nakon bombardovanja i možemo se s toga upitati o korisnosti tog čina. Šta više, ako je zapadna štampa veoma loše reagovala, Reporteri bez granica su definisali ovaj akt kao: "... cenzuru uz pomoć bombe ."Onda kada je ministаr italijanskih inostranih poslova izjavio da je to bombardovanje bilo strašan čin i da nije bio u inicijalnom planu NATO-a , uprkos tome portparol NATO-a Konrad Frejtag izjavio je da bi Alijansa nastavila svoje akcije protiv stanica kojima bi ugušila propagandu režima .
Bombardovanje televizije je istisnulo mnogo mastila, a većina Srba je ubeđena da je direktor televizije znao da će RTS biti meta, ali o tome nije informisao svoje zaposlene. Anika Krstić piše da je 28. aprila, procurela vest da su vodeći ljudi RTS znali da će zgrada biti bombardovana, da su pobegli I spasli se, a da pri tome nisu informisali tehničare . Italijanski novinar Ennio Remondino piše u svojoj knjizi da su svi znali da će televizija biti bombardovana. Strani novinari su svi do jednog prekinuli satelitsku konekciju . NATO je izjavio suprotno. Sedmog oktobra 2002. godine delegaciju Reportera bez granica (Robert Menard, Soria Blatmann i Alexandra Levy) primili su Edgar Buckley, generalni sekretar i saradnik atlanske Alijanse (NATO) odgovoran za planiranje i operacije i Yves Brodeurm portparol i šef službe za odnose s javnošću i medijima. Edgard Buckley je objasnio da je RTS bio indetifikovan kao vojna meta posle dugog procesa konsultacija među saveznicima i posle konsultacija s pravnicima i potvrdio je da je: „Zgrada RTS-a bila odabrana samo iz političkih razloga.” On nije želeo da komentariše deklaracije odgovornih političara Alijanse koji su protivurečili svojim primedbama, ali je precizirao: ''Vojni cilj NATO-a nije obavezno po prirodi stvari vojni .” Međutim, kad se tiče pitanja o „upozoravanju u dato vreme i putem efikasnih sredstava”, M. Buckley je ponovo potvrdio da Alijansa nije objavila nikakvo specifično upozorenje Miloševićevom režimu. „ Mi nismo upozorili na neizbežnost ovog udara kako bismo sačuvali živote naših pilota i isključili mogućnost da režim names_ živi zid na ovu metu .” Interesantno je da NATO smatra da su mediji vojna legitimna meta i na drugom mestu da su ovom deklaracijom zbacili Miloševičevu srpsku vlast.
Zoran Anđelković, visoki kadar SPS-a, daje drugačije objašnjenje bombardovanja srpske televizije. On objašnjava da je postojao jedan znatan broj lokalnih televizija, otprilike 200, samo u Nišu bilo ih je 10 i da su te televizije često bile donacija sa Zapada čiji je zadatak bio da pružaju više informacija od režima. Često su se antene tih televizija nalazile na civilnim objektima i ni u kom slučaju nisu mogle biti bombardovane, iako su u toku rata te stanice prenosile emisije RTS-a. Po njemu, bombardovanje televizije u centru Beograda nije imalo za cilj da ućutka televiziju režima, jer je to tehnički nemoguće, nego da ućutka strane novinare, jer je zgrada RTS-a imala satelitski priključak . On objašnjava da je na početku vlada počela da udaljava strane novinare s Kosova, pa su se neki skrivali u hotelu u Priš_ni i ostali su tu za vreme čitavog rata na Kosovu. Ti novinari su počeli da kazuju suprotne činjenice od NATO-ovih. Kako je to napisao Paul Watson:
„Čak ni na Kosovu nisam mogao da izbegnem glas Jamie Shea na satelitskim kanalima. On me je uhodio u najčudnijim trenucima, negirajući podatke za koje sam znao da su tačni, potvrđujući ono što je netačno .” (WATSON, Paul, « A witness to war », The Los Angeles Times, édition du 20 juin 1999.)
Još gore je što su oni pokazivali užasne slike rata, koje su uznemirile narod, pokazujući na taj način da rat nije bio tako precizan i čist. Kako je izjavio komandant USAF-a Wayne A. Larsen:
„Kao i većina osoba, gledao sam rat na Kosovu preko CNN-a i Interneta. Dok sam posmatrao rat kako se otkriva, bio sam zapanjen slikama. Izgledalo je da je NATO uhvaćen u stalni reaktivni režim, boreći se da racionalno objasni zbog čega Srbija nije kapitulirala, kao i mnogobrojne kolateralne štete. Slike Beograda, čak i u stranim novinama, izgledale su izuzetno jednostrane, pune fotografija bombardovanih stanova ali bez izveštaja ili slika srpskog „etničkog čišćenja“. Brzo sam zaključio da su te slike bile informacije namerne kampanje Slobodana Miloševića ." (Larsen, Wayne A., Major USAF, Serbian Information Operations During Operation Allied Force, Air Command and Staff College, Air University, Maxwell Air Force Base, Alabama, Avril 2000, AU/ACSC/100/2000-0)
U tezi pretstavljenoj Air Command and Staff College-u on objašnjava da bi, mada NATO kontroliše skoro sve informacije, ono malo što su srpski i zapadni mediji uspevali da prenesu populaciji Zapada, značilo da su Srbi dobili propagandnu bitku .
Da li je bombardovanje imalo zadatak da ućutka CNN, kako je to primetio Ennio Remondino. CNN je znatno uložio kako bi bio na mestu zbivanja. Za rat na Kosovu, CNN je trošio 150 000 dolara dnevno, ali nasuprot Drugom zalivskom ratu, nije imao ekskluzivu. Ono što je CNN trošio dnevno bilo je više nego što je italijanska RAI trošila na Balkan godišnje. Dve ekskluzivne reportaže italijanske RAI s Kosova za vreme rata koštale su 3098 dolara, velikim delom za podmićivanje i da se plati vodič. CNN je trošio tu sumu novca da bi platio dvodnevni rad lokalnom prevodiocu. Šta više, vrednost CNN-ovog materijala uništenog za vreme rata bila je procenjena na 250000 dolara, ukradeno je pet džipova, a satelitska antena uništena bombom NATO-a tokom bombardovanja srpske televizije . CNN je takođe odgovoran što je F-117 pao u neprijateljske ruke jer olupina nije mogla da bude uništena kako je nalagao USAF. Trebalo je isuviše vremena kako bi se lokalizovao, dok su predstavnici stranih medija i ekipa CNN-a već bili na mestu pada aviona.
Ako je teško utvrditi da li cilj bio da se ućutka strana štampa, sigurno je da je glavni zadatak bio da se ućutkaju srpski mediji. NATO je napao 17 od 19 transmitera za televiziju . Možemo se upitati o korisnosti ovog besa, pet televizija koje su imale nacionalnu pokrivenost emitovalo je različite pragrame: TV Palma - pornografske filmove; TV Košava - kineske filmove bez titla; TV Pink - turbofolk muziku; RTS - patriotske filmove .
NATO je sve činio da ućutka srpsku televiziju, ali bezuspešno. Commando Solo nije bio sposoban da zauzme mesto RTS-a. Jedna informacija, isfiltrirana za vreme rata, upućivala je da je NATO bio spreman da predupredi bombardovanje kako bi dobio tri sata na beogradskoj državnoj televiziji i tom prilikom prenosio svoj program. Pa i da je NATO mogao da ga emituje, narod ne bi poverovao u te informacije. Dnevno preživljavanje imalo je prvostepenu važnost naspram onoga što se dešavalo na Kosovu i što nije ni malo interesovalo narod, naročito pri kraju rata kada je patnja bila intezivnija. Kako je jasno zaključila jedna apotekarka: „Imam dvoje dece. Ljudi koji su bombardovali moju decu su moji jedini neprijatelji.
Mediji su sigurno bili važni za Miloševića u vreme rata, ali ne toliko koliko je NATO mislio, jer je mogao da se oslanja na narodni patriotizam. Mediji su mu bili korisniji pre i posle sukoba. Suprotno tome, mediji su NATO-u bili osnovni. Alistar Campbell direktor za komunikacije Tony-a Blair-a govorio je da su mediji bili centralni za NATO u ratu, da su oni štitili Alijansu i osigurali podršku naroda i čak ubedili Miloševića da zatraži primirje . Malo je verovatno da su zapadni medi ubedili Miloševića, ali su odigrali osnovnu ulogu bez svog znanja. Rat na Kosovu je ponovo ukazao na čuvenu rečenicu Winston-a Churchill-a: „U ratno vreme istina je takva dragocenost da bi trebalo da bude okružena lažima koje bi delovale kao čuvari“.
***
Ovaj tekst prenet je iz poglavlja o uticajima na državne i civilne strukture iz knjige ''Pouke bombardovanja Jugoslavije 1999'.', sa dozvolom njenog izdavača FBD, Foruma za bezbednost i demokratiju, samo za ANTIDOT.