Zašto su Srbi i Rusi „braća“?

Odnosi Srbije i Rusije nikada nisu bili čisto politički ili ekonomski. Ta veza, često neopravdano veličana bilo od strane običnog stanovnika u Srbiji ili vlastodržaca, oduvek je bila nešto više. Ruse i Srbe najpre su povezivali hrišćanska vera i staroslovenski jezik, da bi u 17. veku počeli prvi društveni kontakti. Interesovanje Rusije za Srbiju, odnosno Balkan, počinju još za vreme Petra Velikog, ali ni tada kao ni sada, odnosi dveju zemalja nisu bili onakvi kakvim smo ih mi doživljavali.

Činjenica je da su u poslednjih sto godina Rusija i Srbija, pod uticajem političkih prilika, četiri puta učestvovale u ratu kao saveznice, kao i da se u celoj svojoj istoriji nikada nisu nalazile na suprotnim stranama.

„Mesto Rusije u srpskom društvu, kulturi, javnosti, pa i politici, mnogo je značajnije, no što to može biti mesto Srbije u ruskoj kulturi, društvu ili politici. Balkan je, od vremena Petra Velikog, imao uočljivo mesto u ruskim spoljnopolitičkim planovima i ambicijama. No, mesto Balkana gotovo nikada nije bilo, kako to Srbi često vole da sebi predstavljaju, ključno u složenom mozaiku ruske diplomatije”, istakao je u jednom intervjuu profesor Miroslav Jovanović, autor nekoliko knjiga o odnosima Srbije i Rusije. [1]

On je objašnjavao kako je ruska diplomatija danas izuzetno aktivna u širokom pojasu od Dalekog istoka do Pribaltika i Severne Evrope i da je fokus njenih aktivnosti usmeren ka prostorima koji se u Rusiji nazivaju „bliže zagraničje”, odnosno bivše sovjetske republike. „Rusija svakako ima interesa i na Balkanu, ali ti interesi, ni približno se ne podudaraju sa željama, ili strahovima, koji su u srpskom društvu prisutni kada se govori o ruskom prisustvu, aktivnostima i interesima na Balkanu”, rekao je Jovanović.

O tome na koji način i koliko uopšte Rusi misle na Balkan, i Srbiju posebno, možda najbolje govori tradicionalno istraživanje moskovskog Levada centra [2] o tome koga građani Rusije smatraju prijateljima, a koga neprijateljima. Srbije nema ni na jednoj listi. Tako su Rusi poslednjih godina najvećim prijateljima smatrali Beloruse, Kazahstance, Kineze, Nemce, Indijce, Jermene, potom Bugare, Ukrajince, Francuze i Italijane.

Međusobne odnose tokom 20. veka obeležile su snažno izražene ideološke isključivosti. Još 1918. došlo je do potpunog prekida zvaničnih odnosa sa Rusijom. Međutim, migracije dva naroda uprkos političkim razmimoilaženjima, odigrale su veliku, istoričari bi rekli ključnu ulogu. Srbi su se selili u Rusiju od 17. veka, a najviše tokom 18. stoleća. Potom i posle Prvog srpskog ustanka. U Rusiji i danas radi oko sto hiljada srpskih gastarbajtera, a 40.000 ruskih izbeglica, koje su posle Oktobarske revolucije i Građanskog rata u Rusiji došli u našu sredinu, ostavilo je izuzetan trag i dalo bitan doprinos razvoju srpske nauke, univerziteta, baleta, opere, arhitekture.

DVA SVETSKA RATA

Tokom 20. veka u nekoliko navrata dolazilo je do radikalnih zaokreta u rusko-srpskim odnosima. Najpre je, nakon povratka Srbije politici oslonca na Rusiju, u vreme izbijanja Prvog svetskog rata 1914, Rusija Nikolaja I dala bezrezervnu podršku Srbiji, izloženoj austro-ugarskom ultimatumu i pritiscima.

Kada je Austrougarska Srbiji postavila ultimatum jula 1914. Srbi su najpre zatražili pomoć od Rusije. Rusija je objavila rat Austrougarskoj, a Srbiji poslala najpre finansijsku, a potom i vojnu pomoć. Kasnije Rusi su odigrali i značajnu ulogu u spašavanju srpskih vojnika tokom povlačenja preko Albanije. Sve to, međutim, nije bilo dovoljno da se spreči veliko stradanje – Srbija je u Velikom ratu izgubila trećinu svog stanovništva.

Vojna saradnja Rusije i Srbije, prema navodima istoričara Dušana Babca [3], bila je posledica veoma prisnih odnosa između dinastija Karađorđević i Romanov, ali i političkih interesa Carske Rusije na Balkanu. Rusija je 1914. objavila rat Nemačkoj zbog Srbije, ali ne toliko zbog probuđenih osećanja prema njoj kao slovenskoj zemlji, već i zato što bi prepuštanje Srbije Austrougarskoj značilo i prepuštanje celog Balkana, čime bi znatno bile srušene ruske ambicije da zauzimanjem Carigrada sebi obezbedi mirnu plovidbu Bosforskim moreuzom i izlazak na Sredozemno more. To je najbolje iskazao ruski ministar spoljnih poslova Sazonov, koji je rekao da bi Nemačka u ovom moreuzu Rusiji značila smrt. Sa druge strane, kao pouzdan saveznik, carska Rusija je spasavajući sebe istovremeno od propasti spasavala i Srbiju.

Po završetku rata 1918. usledio je dramatičan zaokret – rušenje dinastije Romanov, pokrovitelja Srbije, a potom i nestanak ruske imperije. Ideološke isključivosti i radikalizam, uticali su na odluku kralja Aleksandra, ruskog đaka, i Nikole Pašića, da sa komunističkom tvorevinom SSSR prekinu bilo kakav politički kontakt.

Možda i najsvetliji trenutak rusko-srpskih odnosa, na osnovu kog su kasnije generacije veličale sve rusko, jeste bio onaj u Drugom svetskom ratu. Uloga Rusa u oslobađanju srpskih teritorija od nemačkog okupatora bila je ogromna i na temeljima te ratne pomoći nastali su članci u udžbenicima istorije koji slave ruske prijatelje, te veliko interesovanje za rusku literaturu, ruski balet, muziku, jezik. Međutim, vremenom su se pojavili i istorijski spisi da su po oslobođenju Srbije u Drugom svetskom ratu Crvena armija i komunisti sprovodili teror nad stanovništvom i da je streljano više od 1.000 ljudi koji su smatrani izdajnicima, špijunima i državnim neprijateljima, a koji su se nalazili na spiskovima OZNA. Tako je i mnogo godina kasnije major OZNA Milan Trešnjić svedočio da je u jednom beogradskom kvartu kojim je on komandovao ubijeno 800 civila, a da je Beograd tada imao 16 kvartova [4].

SSSR – SFRJ

Nakon Drugog svetskog rata, pod vođstvom Tita, Jugoslavija je  postala prava komunistička zemlja, nalik Sovjetskom savezu. Tito je Jugoslaviju uredio po sovjetskom principu, uveo petoletku, a privatnu imovinu pretvorio u društvenu. Ta čvrsta povezanost nije narušena ni kada je došlo do razilaženja i potpunog prekida političkih odnosa 1948, odnosno svađe dvojice lidera unutar Informibora, svojevrsnog pakta komunističkih zemalja nastalog kao protivteža demokratskim silama Zapadne Evrope, dojučerašnjim ratnim saveznicima.

U samo nekoliko godina srpsko-ruski odnosi drastično su se promenili. Najpre je zarad prvog sastanka Informbiroa 1947. sagrađen hotel Slavija u Beogradu, da bi nekoliko godina kasnije poštovaoce Staljina i njegove simpatizere u Jugoslaviji Tito zatvarao na Golom otoku. Kriza Informbiroa 1948. nastaje kao kulminacija brojnih neusklađenosti u jugoslovensko-sovjetskim odnosima. Jugoslavija je želela da vodi slobodniju spoljnu i unutrašnju politiku, što se kosilo sa Staljinovim težnjama da sve drži pod svojom kontrolom. Tito i Staljin su se razzilazili u mnogo čemu, pa i po pitanjima Tršćanske krize i pomoći koji su Jugoloveni upućivali grčkim komunistima tokom građanskog rata u toj zemlji. Kao posledica svih ovih događaja, iz Moskve stiže prekor Komunističkoj partiji Jugoslavije da je previše gorda, da preuveličava svoje ratne zasluge i da flertuje sa nacionalizmom i kapitalizmom. KPJ odbija ove kritike, što dovodi do drastičnog pogoršanja odnosa, izbacivanja Jugoslavije iz Informbiroa i premeštanja sedišta u Sofiju. Tito se tada sve više okreće Zapadu. Zatišje u odnosima sa SSSR trajalo je sve do smrti Josifa Visarionoviča Staljina 1953. godine. Čak i tada, veliki je bio broj onih koji su se kleli u “majku” Rusiju.

Odnosi su obnovljeni 1955, ali više ništa nije bilo isto. Od najbližih saveznika, Jugoslavija i SSSR su postali ogorčeni protivnici u okviru komunističkog sveta. Staljinov naslednik Nikita Hruščov “spustio je loptu”, te su tokom 1955. i 1956. sovjetski predsednik i Josip Broz potpisali najpre Beogradski, potom i Moskovski sporazum, što je na neki način odledilo odnose SSSR i SFRJ.

Međutim, ni posle izvesnog otopljavanja, ovi odnosi nisu bili bez smetnji. Razlozi se nalaze u redefinisinaoj spoljnoj politici Jugoslavije, kao i u međunarodnim krizama u kojima su Jugoslavija i SSSR zauzimali uglavnom suprotstavljene strane, pre svega tokom Mađarske revolucije 1956, ali i u tokom Praškog proleća 12 godina kasnije. Uostalom, Tito se već tada okrenuo “novim” prijateljima Nehruu i Gandiju i “nesvrstanima”, kojima je ostao veran do kraja života.

DEVEDESETE

Kraj 20. veka doneo je nove potrese, iskušenja i izazove. Obe države prošle su kroz traumatično zajedničko iskustvo „pada komunizma“. Obe federacije, i sovjetska i jugoslovenska, raspale su se 1991. godine.

Rusija, iako poražena u hladnom ratu, nastavila je po inerciji da se ponaša kao velika sila, a Srbija je tokom „ratova za jugoslovensko nasleđe“, veoma često upirala svoje poglede ka Moskvi, očekujući pomoć ili, preciznije, očekujući da će se sučeljavanje Rusije i Zapada obnoviti i da će SRJ ponovo zauzeti svoje mesto između dva suprotstavljena bloka.

Rusija je u Savetu bezbednosti UN podržala sve rezolucije kojima su devedesetih godina tadašnjoj Jugoslaviji uvođene sankcije zbog ratova u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu. [5] Sve rezolucije usvojene su uglavnom jednoglasno, a kao stalna članica SB UN Rusija ni u jednom od tih slučajeva nije iskoristila pravo veta i sprečila uvođenje sankcija. Očigledno je da je za izostanak podrške Rusije u svim ovim situacijama odgovoran niko drugi do Slobodan Milošević, koji je na početku vladavine Borisa Jeljcina 1991. i 1993. stao na stranu Jeljcinovih protivnika. “Teško je pretpostaviti šta bi bilo da je Jeljcinova Rusija podržala Miloševićevu politiku. Ustvari, mi smo imali nekoliko politika u odnosu prema Miloševiću; jednu je vodilo Ministarstvo spoljnih poslova, drugu Ministarstvo vojske, treću politiku vodila je Jeljcinova administracija. Jedna grupacija u državnom aparatu podržavala je samo Karadžića, ne i Miloševića”, rekao je ruski istoričar Sergej Romanenko [6].

Povodom pitanja u vezi s Jugoslavijom, Moskva je u Savetu bezbednosti UN iskoristila pravo veta samo u decembru 1994, sprečivši usvajanje rezolucije kojom se, zbog teške humanitarne situacije na području Bihaća, tražila striktnija kontrola granica SRJ sa Hrvatskom i BiH, a nekoliko puta se uzdržala od glasanja.

Tih godina Rusija se trudila da učestvuje u odlučivanju o ratnim pitanjima u bivšoj Jugoslaviji, ali “njen angažman i moć nisu zadovoljavali nerealne ambicije srpskog političkog rukovodstva što je stalno izazivalo nova razočarenja, pogotovo tokom i posle NATO bombardovanja Srbije 1999”. [7]

NATO BOMBARDOVANJE I KOSOVO

Godine 1999. kada je počelo NATO bombardovanje SR Jugoslavije, koju su tada činile Srbija i Crna Gora, a čiji je predsednik bio Slobodan Milošević, Rusija je bila jedan od vodećih protivnika ovog čina Zapada, navodeći da za takvu odluku nije postojalo odobrenje Saveta bezbednosti UN. Od moćnijih država Rusija je, zajedno sa Kinom, konstatno pozivala na prekid vojnih operacija NATO na Jugoslaviju. Tokom trajanja NATO intervencije, SRJ je proglasila priključenje Savezu Rusije i Belorusije, što je Državna duma Ruske federacije potvrdila sa 293 glasa „za“ i 54 „protiv“. Međutim, pripajanje tom savezu nije dovelo do nekih konkretnijih mera sa ruske strane da se bombardovanje prekine, a ni sama saradnja u okviru tog saveza nikada nije zaživela.

Srbi su tokom te 1999. godine imali moralnu podršku i ruskog naroda. Ruski pisac Aleksandar Isaijevič Solženjicin često je govorio da je bombardovanje srpskog naroda potpuno osvestilo Rusiju, što su pokazivale i ankete javnog mnjenja. Čak 95 odsto Rusa bilo je protiv bombardovanja Srbije i Crne Gore, održavane su velike antiameričke demonstracije širom Rusije, dok je patrijarh ruski Aleksej II rekao da je „neoprostivo što se NATO oglušio o glas Rusije“. Osim tog „glasa“ i te moralne podrške tadašnja Jugoslavija nije imala konkretnije pomoći od Rusije tokom bombardovanja, jer ruske vlasti tada očigledno nisu imale interesa da ulaze u otvoreni sukob sa zapadnim zemljama.

NATO intervencija završena je sporazumom prema kojem su jugoslovenske vlasti prihvatile međunarodno vojno prisustvo na Kosovu, što je posle devet godina, tačnije 2008. rezultiralo proglašenjem nezavisnosti teritorije koju Srbija smatra svojom južnom pokrajinom. Rusija je, ponovo, bila jedan od najvećih protivnika tome i do danas nije priznala Kosovo kao državu. Rusija je te 2008. oštro osudila jednostranu odluku kosovskih vlasti i hitno sazvala sastanak Saveta bezbednosti UN. Ambasador Rusije pri UN Vitalij Čurkin rekao je da će zvanična Moskva insistirati na poštovanju rezolucije UN 1244 [8], kojom se garantuje teritoprijalni integritet Srbije. Nakon dvočasovne debate u UN, u kojoj je Rusija podržala zahtev Beograda da Savet bezbednosti potvrdi teritorijalni integritet i suverenitet Srbije, sednica se završila bez donošenja rezolucije zbog dijametralno različitih stavova Kine i Rusije s jedne, i SAD i evropskih zemalja s druge strane.

Srbija je, posebno prvih godina pokušavala da uspori tempo priznanja Kosova i raspravu sa političkog prenese na pravni teren zbog čega je bila neophodna podrška stalnih članica Saveta bezbednosti UN, a pre svega Rusije. Podrška Rusije sprečila je prijem Kosova u većinu međunarodnih institucija, posebno u one u kojima Rusija ima pravo veta, kao što su UN i OEBS. Osim toga, ova podrška doprinela je da u Generalnoj skupštini UN bude izglasana Rezolucija A/63/l.2, kojom se od Međunarodnog suda pravde tražilo savetodavno mišljenje o legalnosti jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova [9].

Uprkos svemu tome, Rusija, koja je u početku učestvovala u međunarodnim mirovnim snagama na Kosovu, da bi sredinom 2003. povukla svoje trupe uz obrazloženje da bi dalje prisustvo vojnika samo bilo opravdanje za razvoj koji se kreće u pravcu koji Rusija smatra pogrešnim. Ovaj stav je Rusiju, smatraju mnogi, oslobodio odgovornosti da bude uključena u pitanja vezana za status Kosova i život manjina, a Moskvi smanjio troškove te operacije. Iako nije baš najjasniji interes Rusije, mnogi smatraju da je zapravo pitanje statusa Kosova i podrška koju Rusija pruža Srbiji u sprečavanju da Kosovo stekne dalji međunarodni legitimitet samo jedna od poluga ruskog uticaja u Srbiji i da je to ono što Moskva pokušava da zadrži [10].

POSLE DEMOKRATSKIH PROMENA

Posle pada režima Slobodana Miloševića u Srbiji 5. oktobra 2000. godine, sa kojim su ruske vlasti imale relativno dobre odnose, na vlast su došle demokratske partije. Vojislav Koštunica postao je predsednik SRJ, dok je premijer bio Zoran Đinđić - obojica kao predstavnici tadašnje Demokratske opozicije Srbije (DOS). Već sledećeg dana, 6. oktobra, po nalogu Vladimira Putina u Beograd dolazi šef ruske diplomatije Igor Ivanov [11], koji se sastaje i sa odlazećom i sa dolazećom garniturom vlasti. On je razgovarao sa Vojislavom Koštunicom, Slobodanom Miloševićem, Živadinom Jovanovićem i patrijarhom Pavlom i rekao da „Rusija sa velikom zabrinutošću prati razvoj situacije u Jugoslaviji posle izbora 24. septembra“. Ivanov je na pres konferenciji u ruskoj ambasadi rekao kako je u Beograd doputovao po nalogu Vladimira Putina da bi „iz prve ruke dobio informacije o razvoju situacije“ i preneo stav Moskve da politička kriza u SRJ treba da bude razrešena na „civilizovan način, u okviru zakona“.

Nakon hapšenja tada već bivšeg predsednika Slobodana Miloševića [12] i njegovog isporučenja Haškom tribunalu za ratne zločine, njegova supruga Mirjana Marković sa sinom je pobegla u Rusiju, gde su dobili politički azil. Premijer Đinđić zatražio je od Rusa da se oni isporuče Srbiji, ali se to nikada nije desilo. Oni, međutim, nisu jedini koji su u Rusiji dobili azil. Među njima su i bivši vlasnik Mobtela Bogoljub Karić, koji se nalazio na Interpolovoj poternici, general Veljko Kadijević, optužen za rtane zločine, a spekulisalo se i da se bivši načelnik Resora javne bezbednosti general Vlastimir Đorđević jedno vreme skrivao u Rusiji pre nego što je uhapšen u Crnoj Gori i predat Hagu.

Iako odnosi sa Rusijom prvih godina nakon demokratskih promena u Srbiji nisu bili na toliko visokom nivou, bez obzira što se smatramo „bratskim državama i narodima“, predsednik Rusije Vladimir Putin bio je u zvaničnoj poseti novim srpskim vlastima već 2001. godine. Odnosi su toliko zahladneli da je predsednik Koštunica tada napravio diplomatski gaf ne dočekavši Putina na aerodromu, prilikom njegove prve posete Srbiji nakon oktobarskih promena, već ga je čekao u zgradi SIV [13].

Putin je tada u Palati federacije u Beogradu razgovarao i sa premijerom Đinđićem [14] , koji je novinarima rekao da su razgovori sa ruskom delegacijom bili uspešni i da se uglavnom razgovaralo o ekonomskim temama. „Dobili smo obećanje predsednika Putina da će predstavnik Rusije u Pariskom klubu podržati naš zahtev za napuljskim uslovima za reprogramiranje naših dugova. Dobili smo obećanje da će obim isporuke gasa ostati konstantan, a da ćemo se, u različitim modelima, dogovarati o načinu regulisanja naših dugovanja koja nastaju po toj osnovi“, rekao je tada Đinđić.

Da Rusija baš i nije „simpatisala“ prvog srpskog demokratskog premijera, pokazalo se zapravo pet godina nakon njegovog ubistva. Naime, godine 2008. na ruskoj državnoj televiziji u emisiju „Vesti plus“ prilikom izveštavanja o tadašnjem mitingu, voditelj je Đinđića okarakterisao kao „zapadnu marionetu koja je zasluženo dobila metak“ i da je „prodao heroje srpskog otpora Haškom tribunalu“ [15]. Uprkos navodima da je Ministarstvo spoljnih poslova Srbije tražilo objašnjenje, a tadašnja vladajuća Demokratska stranka osudila ovaj čin, epilog „incidenta“ ostao je nepoznat javnosti.

Ipak, tokom kasnijih dvehiljaditih došlo je do značajnijeg poboljšanja odnosa Srbije i Rusije i u vreme predsednika Srbije Borisa Tadića potpisan je veliki broj sporazuma o saradnji između dve zemlje, uključujući i onaj o izgradnji Južnog toka kroz Srbiju [16], od kojeg se kasnije odustalo.

DOLAZAK NAPREDNJAKA NA VLAST

Dvanaest godina vladavine predstavnika demokratskih snaga koje su oborile režim Slobodana Miloševića, u Srbiju na vlast 2012. dolazi Srpska napredna stranka, koju čine bivši funkcioneri Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja. Odnosi sa Rusijom istog trenutka su, čini se, podignuti na još viši nivo. SNS je pre nego što je došla na vlast svojim izjavama bila veoma privržena Ruskoj Federaciji. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić i drugi predstavnici vlasti odmah posle pobede na izborima počeli su da razmenjuju bilateralne posete sa zvaničnom Moskvom, što je rezultiralo potpisivanjem niza sporazuma o saradnji. Predsednici Ruske Federacije i Srbije Putin i Nikolić potpisali su 2013. u Sočiju Deklaraciju o strateškom partnerstvu Rusije i Srbije [17], koja je definisala principe za saradnju u gotovo svim oblastima, a, činilo se, obezbeđivala je za našu zemlju tri ključne tačke: nastavak zajedničke politike u diplomatskoj borbi za Kosovo, početak izgradnje srpske deonice Južnog toka do kraja 2013. godine, kao i garanciju nabavke aviona i vojne opreme za Vojsku Srbije.

„Ovim potpisivanjem Srbija i Rusija saradnju podižu na novi, kvalitetniji nivo i daju jak impuls razvoju političkih odnosa. Ubeđen sam da je današnji susret, treći po redu otkako je Nikolić postao predsednik, važan korak u razvoju srpsko-ruskih odnosa. Na svakom od sastanka koji smo imali načinjen je po neki korak napred“, rekao je tada predsednik Rusije, podsetivši da je ruski principijelan stav po pitanju Kosova „dobro poznat“.

Nikolić je ocenio da se tom deklaracijom potvrđuju tradicionalno prijateljski i bliski odnosi dve države. „Ovo je veliki dan za Srbiju, jer je ozvaničila svoje vekovno bratstvo sa Rusijom. Deklaracijom otvaramo mogućnost da se iskoriste izuzetni potencijali obe zemlje. Očekujemo da se nastavi rad u nizu zajedničkih projekata i ulaganja koji su započeti, pre svega, u energetskom sektoru. Obavezali smo se i na zajedničko suprotstavljanje izazovima poput terorizma, organizovanog kriminala, prometa opojnih droga, socijalno-ekonomske zaostalosti i siromaštva“, istakao je tada predsednik Srbije.

UKRAJINSKA KRIZA

I Rusija i Evropska unija. To je politika koju aktuelne vlasti u Srbiji vode u vreme kada su odnosi Ruske Federacije sa Zapadom, i Evropom i SAD, prilično zaoštreni zbog ukrajinske krize. Da li Srbija može da balansira između dve zavađene strane, u trenutku kada su otpočeli pregovori o članstvu u EU, pitanje je koje se često postavljalo u srpskoj, ali i inostranoj javnosti. Srbija želi u EU, ali ne želi da po uzoru na evropske zemlje uvede sankcije Rusiji. Moskvi, barem prema zvaničnim tvrdnjama, ne smeta to što Srbija sve više napreduje na putu ka EU, a ni Evropi zvanično ne smeta što je ruski predsednik Vladimir Putin posetio Beograd iako su nezvanično stizali signali da se na taj događaj ne gleda baš blagonaklono.

I u celoj toj priči oktobra 2014. godine Srbija u čast posete ruskog predsednika Vladimira Putina Beogradu organizuje vojnu paradu povodom 100 godina od početka Prvog svetskog rata i 70 godina od oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu. Vojna parada, inače, trebalo je da se održi 20. oktobra na dan oslobađanja Beograda u Drugom svetskom ratu, ali je u čast ruskog predsednika ona pomerana za četiri dana ranije, jer je Putin rešio da poseti Srbiju na putu ka Milanu gde je učestvovao na samitu EU i azijskih zemalja. Uprkos tome, premijer Vučić je izjavio da Srbija vojnu paradu organizuje „zbog svojih građana, a ne zbog Zapada ili Rusije“.

Putin se tom prilikom sastao sa najvišim državnim zvaničnicima Srbije, a predsednik Srbije Tomislav Nikolić mu je uručio najviši orden „na velikoj ogrlici“ za izuzetne zasluge u razvijanju i učvršćivanju miroljubive saradnje i prijateljskih odnosa između Srbije i Rusije. „Dragi brate Vladimire, srpski narod se ponosi što ti nosiš najviši srpski orden“, naveo je Nikolić. Predsednik Putin, koji je za sada jedini kome je dodeljen najviši srpski orden, zahvalio se na ovom odlikovanju i dodao da ne misli da je uradio nešto veliko da bi ga zaslužio. „Prihvatam ovo odlikovanje kao znak poštovanja i ljubavi Srbije prema Rusiji i ruskom narodu“, rekao je Putin primajući orden. U razgovoru sa srpskim predsednikom, Putin je izjavio i da Rusija ne trguje svojim prijateljstvima i da se principijelna podrška po pitanju Kosova ne može promeniti. Rusija i Srbija su tog dana potpisale nekoliko dokumenata o saradnji [18].

Sa Zapada su uoči održavanja ove manifestacije i dolaska Putina stizale oprečne izjave, od toga da ne gledaju blagonaklono na ovu posetu, do da Evropi ne smeta to što će Beograd ugostiti predsednika čijoj je državi EU uvela sankcije zbog ukrajinske krize. Sigurno je da nikome na Zapadu nije baš svejedno što zemlja kandidat za članstvo u EU velikodušno prima ruskog zvaničnika u trenutku kada su međunarodni odnosi zaoštreni. Svi veliki svetski mediji danima su izveštavali o tome.

Putin je pozvao Nikolića i da prisutvuje vojnoj paradi koja će se održati u Moskvi 9. maja ove godine, ali je Eduard Kukan, šef delegacije Evropskog parlamenta, rekao da predsednik Srbije Tomislav Nikolić ne bi trebalo da prisustvuje toj manifestaciji [19]. Prema Kukanovom mišljenju, Nikolić bi trebalo, poput drugih lidera zapadnih zemalja, samo da poseti spomenik vojnicima u Drugom svetskom ratu. Predsednik Nikolić, međutim, ocenio je da Eduard Kukan uzalud vrši pritisak na njega da donese odluku koja nije u interesu građana Srbije, reagujući tako na njegovu izjavu da ne bi trebalo da prisustvuje vojnoj paradi u Moskvi.

Uprkos tome što su mnoge zapadne zemlje otkazale učešće na ruskoj vojnoj paradi ili još razmišljaju da li će učestvovati zbog Putinove politike prema Ukrajini, iz Ministarstva odbrane Srbije stiglo je drugačije saopštenje: „Predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić je u skladu sa svojim nadležnostima, a na osnovu Ustava Republike Srbije, Zakona o odbrani, Zakona o Vojsci Srbije i Pravila službe Vojske Srbije, doneo odluku o učešću pripadnika Vojske Srbije na Paradi pobednika povodom obeležavanja Dana pobede na Crvenom trgu u Moskvi, 9. maja 2015. godine.“ [20]

Tim povodom šef Delegacije EU u Srbiji Majkl Davenport rekao je da je nacionalna odluka Srbije da odredi na kojim skupovima i na kakav način će učestvovati [21], dok je predsednik parlamentarne grupe za Srbiju u Evropskom parlamentu Edvard Kukan rekao da je učešće vojske Srbije na paradi u Moskvi u suprotnosti sa izjavama o posvećenosti integracijama u EU [22]. Kakve će eventualne posledice po Srbiji biti zbog toga ostaje da vidimo.

Sa ekonomske stane, pad ruske rublje, uzrokovan velikom ukrajinskom krizom, ali i slabi proizvodni kapaciteti domaće industrije, sa akcentom na poljoprivredu, razlozi su zbog kojih Srbija u trgovinskim odnosima sa Rusijom nije zabeležila znatniji pomak. Kada je EU pre godinu dana uvela sankcije Rusiji zbog sukoba s Ukrajinom, a ruski predsednik Vladimir Putin avgusta prošle godine uzvratio istom merom, srpske vlasti i privrednici ponadali su se da bi "ne" koje su rekli sankcijama Rusiji mogli da iskoriste u ekonomskom smislu i znatnije povećaju izvoz na ovo tržište. Međutim, to se nije desilo. Bar ne u očekivanoj meri.

Srbija je za prvih devet meseci prošle godine u Rusiju izvezla robu u vrednosti od 782 miliona dolara, što je gotovo isto kao godinu ranije, a uvezla je robu za 1,8 milijardi dolara, što je 56 odsto više u poređenju sa istim periodom 2013. Prema podacima Privredne komore Srbije, izvezli smo poljoprivrednih proizvoda u Rusiju u vrednosti od 307 miliona dolara, što je za oko 65 do 70 odsto više u odnosu na 2013. [23]

Da Rusija ima interesa da održi ovakav stav zvaničnog Beograda u ovakvoj situaciji pokazuje i to da je sve veći broj ruskih medija počeo sa radom u Srbiji i na srpskom jeziku, među kojima su Rusija Danas [24] i Sputnjik [25], koji su neretko kritični prema opredeljenju Srbije za evropske integracije.

JUŽNI TOK

Krajem 2014. godine ruske vlasti saopštile su da se prekida gradnja Južnog toka, što je u Srbiji dočekano kao „loša vest“. Tako je barem rekao srpski premijer Aleksandar Vučić. Srbija se našla u nezavidnoj poziciji imajući u vidu da je ugovor sa Rusijom o izgradnji ovog gasovoda bio poprilično nepovoljan po Srbiju. NIS je prodat ispod realne cene Rusima, a sporazumom nisu predviđene garancije u slučaju odustajanja od tog projekta.

NIS je privatizovan u decembru 2008, kao deo paketa iz energetskog sporazuma sa Ruskom Federacijom. Većinski udeo u NIS prodat je za 400 miliona evra, a u javnosti se ocenjivalo da je cena bila ispod procenjene vrednosti cele kompanije, koja se kretala oko dve milijarde evra. Tadašnji državni vrh je kao jedan od razloga za privatizaciju NIS po niskoj ceni pravdao i spoljnopolitičkom podrškom Rusije koju je Srbija dobila u vezi sa navodnim očuvanjem teritorijalnog integriteta i suvereniteta na Kosovu.

U Srbiji su zbog najave prekida gradnje Južnog toka svi optuživali jedni druge. Na osnovu tradicionalno prijateljskih odnosa dve zemlje, premijer Srbije je tim povodom razgovarao telefonom sa ruskim premijerom. Takođe, i predsednik Srbije imao je razgovor sa predsednikom Ruske Federacije. Kako su rekli, dogovoreno je da je moguća kompenzacija Srbiji u vidu poljoprivredne saradnje, izvoza pojedinih proizvoda za Rusiju i druge pogodnosti. Pominjale su se i konačno olakšice za izvoz Fiat automobila na rusko tržište. Ono što je sigurno, makar kako su istakli predstavnici srpske vlade, odnosi Srbije i Rusije zbog ovoga neće biti narušeni. Iako je razloga za to itekako bilo. Srbija je prihvatila sve nepovoljne uslove sa ruske strane, a zauzvrat nije imala pravo da se žali niti da traži neku naknadu.

EKONOMSKA SARADNJA

Srbija sa Rusijom već 15 godina ima sporazum o slobodnoj trgovini za 99 odsto proizvoda. Ovakav vid saradnje je ostavio širom otvorena vrata mnogim domaćim proizvođačima da plasiraju robu na široko rusko tržište. Pojedini su to iskoristili, ali ne u meri u kojoj bi svi želeli. Činjenica je da sa Rusijom imamo konstantan deficit u trgovinskoj razmeni, najviše zahvaljujući tome što uvozimo ogromne količine gasa. Na uvoznoj strani godinama dominiraju energenti i to u rasponu od 60 do čak 80 odsto.

Rusija je peti partner Srbije u izvozu sa učešćem od oko 7,6 odsto, a drugi u uvozu sa učešćem od 10,2 odsto. Srbija je u 2014. u Rusiju izvezla robu vrednu 1,32 milijarde dolara. Prema podacima Privredne komore Srbije [26], prošlogodišnji ukupan izvoz u Rusiju bio je manji za tri odsto, od poslednjih godina prosečnih 33 odsto. Tome je kumovala ukrajinska kriza, koja je najpre dovela da međusobnih sankcija Rusije i Zapada, a sankcije do pada rublje. Kriza ruske monete uticala je pomalo neočekivano za naše privrednike i na izvoz srpskih proizvoda na rusko tržište.

Trgovinska razmena Srbije i Rusije prošle godine dostigla je tako 3,4 milijarde dolara, što je za 12,3 odsto više nego u prethodnoj godini. Srbija je uvezla robu za 2,37 milijardi, a naš deficit je iznosio 1,34 milijarde dolara, što je za čak 49 odsto više nego u prethodnoj godini. Prošle godine Srbija je najviše izvozila u Rusiju hulahop čarape, jabuke, svinjske polutke, pokrivače podova, podne ploče, cirkulacione pumpe za grejne sisteme i lekove. Najviše smo uvozili energente.

U ekonomskom smislu poslednjih godina najjača priča bila je prodaja NIS-a, potom i propast projekta Južni tok, za koji je kompletna vladajuća vrhuška verovala da će biti spasonosan za pokleklu domaću privredu. Kada se govori o novcu treba spomenuti da su se političke elite često odlučivale da rupe u budžetu “krpe” ruskim kreditima. Tako početkom 2013. Srbija je pozajmila više od 800 miliona dolara za rekonstrukciju zastarele železničke mreže , iste godine uzet je još jedan zajam od 500 miliona dolara u cilju popune rupa u državnom budžetu i obnavljanja ekonomskog rasta.

Često pominjanje zajmova i veličanje “ruske braće” stvorilo je u javnosti i jednu potpuno iskrivljenu sliku o tome ko Srbima ustvari najviše pomaže finansijski. Na pitanje ko je najveći donator Srbije [27], najviše ispitanika (17 odsto) spontano je odgovorilo „Rusija“. Evropska unija je na drugom mestu (11 odsto), potom slede, prema mišljenju građana, Japan i Nemačka, pa Kina. Međutim, prema podacima vladine Kancelarije za evropske integracije o bespovratnoj pomoći koju je Srbija dobila od 2000. do 2013. godine, EU je na prvom mestu sa skoro tri milijarde evra za 13 godina, potom slede SAD, Nemačka, Grčka, Švedska, Italija, Norveška, Švajcarska, Holandija, Japan i Kina. Na osnovu poređenja ovih podataka sa rezultatima dobijenim ispitivanjem javnog mnjenja, uočljivo je da građani greše kada misle da je Rusija najveći donator Srbije.

Ono što Rusima ne može da se ospori jeste da su proleća 2014. kada su nezapamćene poplave ostavile na hiljade porodica bez krovova nad glavom bili među prvima koji su poslali spasilačke timove. Iz Ruske federacije stiglo je 76 spasioca sa opremom, dva specijalna vozila, deset čamaca i humanitarna pomoć.

ZAKLJUČAK

Kada se sumira viševekovna veza između dveju zemalja bilo je svega. Počela je brakom srpske plemkinje sa dedom Ivana Groznog i kao i u mnogim ljubavnim vezama bilo je tu donekle vernosti, turbulentnosti, raskida i pomirenja, ali na kraju daleko je od one koju nazivaju pravom. Verna, jer Rusija i Srbija u ratu nikada nisu bile na suprotnim stranama. Pomalo paradoksalno, ali u ratovima su se Srbi i Rusi najbolje slagali. Turbulentnost odnosa dve zemlje na ispitu je bila u miru. Tada smo često bili na suprotstavljenim stranama. Između dva rata, pa odmah posle Drugog svetskog rata. Rusi nisu bili blagonakloni ka Titovoj “aferi” sa nesvrstanima, a mnogo decenija kasnije nisu se značajnije zagrejali ni za srpski problem s NATO bombardovanjem. Stare ratne zasluge očigledno u Srbiji još nisu zaboravljene „braći“ Rusima, ali nove generacije iako tvrde da simpatišu Rusiju, ipak bi radije svoju decu videli kako žive u EU [28]. Ruskom narodu nikada se neće zaboraviti pomoć u oslobođenju od okupatora, ali neki novi klinci koji dolaze možda će više pamtiti to što smo ostali uskraćeni za Južni tok ili to što su jedan Japan, Kina ili EU Srbiji novčano mnogo više pomogli od “baćuški”.