Jedinstveni slučaj Kosova

Kako nastaju nove države?

Države ne nastaju tako što neka teritorija proglasi nezavisnost u skladu sa univerzalnim principom prava na samopredeljenje. To je samo pokušaj ili želja da neka teritorija postane nezavisna država. Jer je takvo pravo ograničeno principom o nepoveredivosti granica priznatih država.  Ovo se pre svega odnosi na upotrebu sile, ali i unutrašnje zakonodavstvo. A, upotreba sile se pre svega odnosi na spoljnu silu, odnosno agresivni rat jedne države prema drugoj.

Ali, i na upotrebu oružane sile unutar jedne zemlje.

Nastanak država oružanim nasiljem

Prvi primer, spoljne sile, je Turska Republika Severni Kipar.  Zato su, za 50 godina, tu “državu” priznale samo dve članice Ujedinjenih nacija(UN) . Turska čija je vojska zauzela taj deo Republike Kipar i Pakistan. Sličan je slučaj sa Južnom Osetijom, priznalo je pet država i Abhazijom, sedam država. Tajvan danas priznaju 22 države. A nekada je imao oko 80 priznanja. Čak je, do 1972. bio član Saveta bezbednosti (SB) predstavljajući celu Kinu. Ali za sve druge države osim onih koje ih priznaju, ove tri su i dalje delovi matičnih država, Kipra, Gruzije Kine.

Sila može biti i unutrašnja, odnosno oružana pobuna koja obično vodi u građanski rat. Na taj način su u proteklih dvadesetak godina nastale Eritreja (bila deo Etiopije), Južni Sudan, Istočni Timor (Indonezije)... Sve one su danas članice UN. Dakle “separatisti” ili “borci za slobodu”, kako ih ko vidi, u tim ratovima su pobedili.

Jugoslavija – specifičan slučaj

Nešto je drugačiji slučaj nasilnog raspada Jugoslavije jer je tu pomešana upotreba unutrašnjeg i spoljnog oružanog nasilja. Najbolji primer je Bosna I Hercegovina. Kada je počela upotreba oružane sile u rešavanju političkih problema, Bosna nije biila priznata od većine država. Ali do marta 1992. većina svetskih država je priznala Bosnu, te je tada postala punopravni član UN. Rat se nastavio još četiri godine, uključujući i Srebrenicu.  Najbolji dokaz međunarodnog karaktera rata u toj državi je potpisivanje Mirovnog sporazuma u Parizu 1996. Pored predstavnika Bosne i Hercegovine, Alije Izetbegovića, mir su potpisali Predsednik susedne drževe Hrvatske i Predsednik veće federalne jedinice iz druge susedne države (SRJ). Dakle, Crna Gora nema veze sa ratom u Bosni. Na stranu što SRJ tada nije bila članica UN, primljena je u članstvo tek četiri godine kasnije.   Prethodno su predstavnici te dve države u Dejtonu, čak učestovali i u pisanju Ustava njima susedne države Bosne i Hercegovine. Iz čega se može zaključiti da jedino u takvom formatu Ustav BiH i može biti promenjen. Inače Srbija i Hrvatska se često nazivaju “garantima” Dejtonskog sporazuma. One to i  jesu, ali zato što su potpisnice sporazuma. Još od Rimskog prava potpisnik ugovora garantuje za svoj potpis.

Može i bez nasilja

Naravno nove države nastaju i dogovorom, odnosno mirnim putem. Kao što je to bio slučaj sa državama nastalim raspadom Čehoslovačke i Sovjetskog saveza.

Negde unutrašnje zakonodavstvo, pre svega Ustav, nije prepreka za nastanak novih država, a negde jeste. Na primer Škotska ima pravo da proglasi nezavisnost jer se svojom voljom priključila Ujedinjenom kraljevstvu pre 400 godina. Što je i pokušala 2014. godine, ali im referendum nije uspeo. Isto se desilo i kanadskom Kvebeku dva puta, 1980. i 1995. Ali zato Ustav Španije brani Kataloniji da održi referendum o nezavisnosti. On bi bio moguć, ako bi se prethodno promenio Ustav Španije. Isti slučaj je i sa dejtonskim Ustavom Bosne i Hercegovine.

Treba dodati i da je mišljenje Badinterove komisije takođe postalo dao međunarodnog prava koji važi za jugoslovenski slučaj. A ono je, analizom poslednjeg Ustava SFRJ utvrdilo da su republike imale pravo na otcepljenje u njihovim postojećim granicama. Kao i da se Jugoslavija raspala jer je većina republika to pravo iskoristila. Te pošto se država “raspala” ona više ne postoji, pa savez dve republike koji je zadržao njeno staro ime može biti samo nova država.

Okupacije i aneksije

Potpuno je drugačiji slučaj kada upotrebom nasilja ne nastaje nova država, već se deo neke države, ili cele države, oružanom silom, koja prethodi nekom “referendumu”, ili čak bez njega, prisjedini drugoj državi. To je aneksija ili poznatije kao “anšlus” po Hitlerovoj okupaciji Austrije iz 1938. Ili aneksiji tada nezavisnih država Letonije, Litvanije I Estonije od Staljinovog Sovjetskog saveza 1939.  Kao i tadašnje Staljinove okupacije zapadne Poljske kao i Hitlerova aneksija sudetskog dela Čahoslovačke.  Skoro isto važi i za Putinovu okupaciju ( aneksiju) Krima 2014.

Zato ovakvi akti mnogo teže ili nikako ne dobijaju priznanje drugih država. Najbolji je primer Izraela.
On decenijama pokušava da anektira teritoriju zauzetu u odbrambenom ratu sa arapskim susedima koji su ga napali 1967.  U međuvremenu se  Jordan odrekao suvereniteta nad okupiranom Zapadnom obalom, a Egipat nad Gazom, ali u korist nezavisne palestinske države, a ne Izraela. I brojne rezolucije UN, dakle bez veta izraelskih saveznika, ne dozvoljavaju aneksiju teritorija okupiranih u, čak pravednom i odbrambenom, ratu. Već se sve te rezolucije pozivaju na pra-rezoluciju UN iz 1948. po kojoj na teritoriji engleske Palestine treba da se formiraju dve države, Izrael i Palestina. Problem je i dalje status Jerusalima jer ga ta rezolucija iz 1948. nije rešila.

Kosovo i evropske integracije Srbije

Dakle države “prave” i “proizvode” nove države svojim priznanjima. Njihovom suverenom voljom koju imaju u skladu sa međunarodnim pravom. A ne stvaraju nove države proglašenja nezavisnosti ili  deklaracije i rezolucije o nezavisnosti.

Kosovo je drugačiji slučaj od svega pobrojanog. Jer je u trenutku “proglašenja nezavisnosti”  bio pod upravom UN, a u skladu sa Rezolucijom SB 1244, (R1244).

“Rešenje statusa mora da bude u “skladu” sa R1244. I prihvaćeno u Savetu Bezbednosti UN”. 

Ovo je najčešći stav onih koji žele da Kosovo ostane nerešen (“zamrznut”) problem. A time i da evropske integracije Srbije takođe budu zamrznute, odnosno prekinute.  Jer je napredak Srbije u evropskim integracijama vezan za normalizaciju odnosa sa Kosovom. Ovde je problem je što oni koji su priznali Kosovo smatraju da je to u skladu sa R1244. Kao što i oni koji ga nisu priznali smatraju da je i to u saglasnosti sa istom rezolucijom. Međunarodni sud pravde u svom mišljenju iz  jula 2010.  sa tim u vezi je izneo sledeće stavove o R1244 SB UN”:

“U tom smislu, sud zapaža da je tadašnja praksa Saveta bezbednosti pokazala da u situacijama kada Savet bezbednosti odluči da uspostavi restriktivne uslove za trajni status neke teritorije, ti uslovi budu naznačeni u odgovarajućoj rezoluciji.

Nasuprot tome, prema Rezoluciji 1244 (1999), Savet bezbednosti nije zadržao pravo određivanja konačnog statusa Kosova, i nije se izjašnjavao o uslovima za postizanje konačnog statusa Kosova.”

Dakle suština R1244 je “konačni status Kosova” ali bez naznaka kakav bi on mogao biti. Ako tada, 1999. oni koji imaju pravo veta nisu bili u stanju da kažu šta je “konačni status” za Kosovo, zašto neko misli da je to danas moguće, kada su tri veto države priznale Kosovo kao nezavisnu državu?  Naravno, niko to ozbiljno ne misli. Oni koji se zalažu da rešenje bude potvrđeno od SB dobro znaju da to nije moguće.  Čak ni po cenu trgovine velikih, po sistemu “ja tebi Kosovo, ti meni Krim”.

Evo paralele. Palestina ima brojne rezolucije SB UN da treba da bude država. Ona je inače jednostrano, proglasila nezavisnost još 1988. iako uopšte nije kontrolisala svoju teritoriju. Ali je međunarodno-pravni status stekla tek 2012. Tada je glasanjem u Generalnoj Skupštini UN dobila status koji zvanično glasi: DRŽAVA posmatrač u UN. Dakle jeste država. Inače, Palestinu nisu priznali Izrael, SAD, ni jedna država EU, osim Švedske. Ali, jeste Srbija i dve članice SB sa pravom veta, a sve ukupno 138 država. Dakle Palestina nije mogla i ko zna kada i da li će ikada proći SB da bi postala punopravna članica UN.

Znači da je pozivanje na SB UN, kada su pet država se pravom veta oko nekog problema podeljene, slepa ulica.

Da li je rešen status Kosova?

Zato je ključno pitanje – da li je “konačni status” Kosova još uvek nerešen ili je odavno rešen? Ako nije, koji su argumenti za to? A ako je rešen – na osnovu čega se to tvrdi?

Nije!

Prvi argumenti, da “konačni status” nije rešen, su sledeće činjenice. Srbija nije priznala Kosovo, niti su ga priznale mnoge države sveta od kojih I dve članice sa pravom veta. Iako je Kosovo članica mnogih međunarodnih organizacija, isto tako mnogih drugih nije, pa ni UN.  U korist ovih stavova u R1244 piše:

“ponovo potvrđujući privrženost svih država članica suverenitetu i teritorijalnom integritetu SR Jugoslavije i drugih država regiona, kako je navedeno u Helsinškom dokumentu i aneksu 2”.

O “drugim državama regiona” nešto kasnije. Aneks 2 govori o principima ”kako bi se krenulo u pravcu rešavanja problema krize na Kosovu”. Dakle da bi se počelo sa rešavanjem, a ne da bi se do takvih rešenja došlo ili da takva treba da budu. Ovo  “kako bi se krenulo” jasno se odnosi na 1999. godinu kada je usvojena rezolucija.  Dve od 10 tačaka Aneksa 2 odnose se na tadašnji “suverenitet I teritorijalni integritet SRJ”.

Peta tačka: “Uspostavljanje privremene administracije za Kosovo kao dela međunarodnog civilnog prisustva pod kojim će narod Kosova moći da uživa suštinsku autonomiju u okviru SR Jugoslavije o čemu će odluku doneti Savet bezbednosti UN. Privremena administracija treba da obezbedi prelaznu upravu, i da pri tome uspostavlja i nadgleda razvoj privremenih demokratskih samoupravnih institucija kako bi se obezbedili uslovi za miran i normalan život svih stanovnika Kosova”.

U ovoj tački je kljućno da će Kosovo “moći da uživa suštinsku autonomiju u okviru SRJ” kada odluku o tome donese SB UN. On takvu odluku nikada nije doneo, niti će. Čak da je i doneo dok je Kosovo bilo protektorat UN, iz celog teksta R1244 je jasno da bi to važilo do “konačnog rešenja”. I, zanimljivo, da ne piše “u okviru Srbije” već SRJ. Iako Kosovo tada nije bila “autonomija” u SRJ, već Srbije. Ali svakako ne i “suštinska”.

Usput,  ovde treba uočiti, za kasnije, važnu reč -“nadgleda”.

I osma tačka: “Politički proces u cilju uspostavljanja sporazuma o privremenom političkom okviru koji će obezbediti suštinsku samoupravu za Kosovo, uzimajući u potpunosti u obzir sporazume iz Rambujea i principe suvereniteta i teritorijalnog integriteta SR Jugoslavije i drugih zemalja regiona, kao i demilitarizaciju OVK. Pregovori između strana u pravcu postizanja rešenja ne treba da odlažu ili ometaju uspostavljanje demokratskih samoupravnih institucija”.

Većina će, na prvu loptu reći da je suština osmog principa u dve međusobno protivrečne tvrdnje. Da suštinska (ali privremena, do konačnog rešenja ) samouprava Kosova (misli se na institucije na Kosovu) uzima u obzir, ali u potpunosti, sporazume iz Rambijea (koji inače potvrđuju građanima Kosova pravo na samoopredeljenje). Kao i principe (ne piše – u potpunosti) suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ. 

Ali,  suština ovog principa je u suverenitetu i integritetu “I drugih zemalja regiona”. Otkud susedi u R1244 po drugi put? Zato što su, očito u SB  prihvaćeni principi Kvinte (SAD, Velika Britanija, Francuska, Italija i Nemačka). Da nema povratka na staro (vraćanja Srbiji), nema priključenja drugim državama (Albaniji) i nema priključenja delova drugih država (Makedonije, Crne Gore, pa ni Srbije - Preševske doline) Kosovu”. To i danas piše u Ahtisarijevom Ustavu Kosova. Dakle rezolucija 1244 garantuje teritorijalni integritet Makedonije, Crne Gore pa čak i  Albanije. Uz sve to, garantuje i da Preševska dolina ostaje u Srbiji. A važi I obrnuto, niko od komšija ne može da se proširi na račun Kosova.  Jer su granice Kosova garantovane Kumanovskim sporazumom i  R1244. 

Jeste!

Argumenti onih za koje je status Kosova jeste rešen su sledeći. Kosovo je 17. Februara 2008. proglasilo nezavisnost posle izveštaja specijalnog izaslanika Generalnog sekretara UN, Martija Ahtisarija. On je predložio “nadgledanu nezavisnost Kosova”, a Generalni sekretar Ban Ki Mun u pismu Savetu Bezbednosti u potpunosti je podržao Ahtisarijev predlog. Inače taj mandat je Ahtisari dobio na osnovu R1244 da bi se, mirnim putem, pregovorima došlo do “konačnog rešenja”:

“Traži od generalnog sekretara da imenuje, nakon konsultacija sa Savetom bezbednosti, specijalnog predstavnika koji će kontrolisati implementaciju civilnog prisustva i dalje traži od generalnog sekretara da da instrukciju svom specijalnom predstavniku da vrši koordinaciju sa međunarodnim bezbednosnim prisustvom kako bi se obezbedilo da oba prisustva rade u pravcu istih ciljeva i da se međusobno pomažu”

A šta se dešava dok dok traju pregovori oko konačnog rešenja.?

“Unapređenje uspostavljanja, do konačnog rešenja, suštinske autonomije i samouprave na Kosovu, uzimajući u potpunosti u obzir aneks 2 i sporazume iz Rambujea (S/1999/648)”

I još jednom - Rambuje.

Zanimljve su neke od “odgovornosti civilnog prisustva na Kosovu” iz R1244.

organizovanje i nadgledanje razvoja privremenih institucija za demokratsku i autonomnu samoupravu, do konačnog političkog rešenja, uključujući i održavanje izbora; 

d. prenošenje, u skladu sa uspostavljanjem tih institucija, svojih administrativnih zadataka, a nadgledajući i podržavajući učvršcivanje lokalnih privremenih institucija Kosova i drugih aktivnosti u pravcu gradenja mira; 

e. olakšavanje političkog procesa ciji je cilj definisanje budućeg statusa Kosova, uzimajući u obzir sporazume iz Rambujea (S/1999/648);                                           
f. u konačnoj fazi, nadgledanje prenosa vlasti sa privremenih institucija Kosova na institucije koje će biti uspostavljene u skladu sa političkim rešenjem;''

Prema ovome odgovornosti UMNIK-a su razvoj privremenih institucija Kosova kroz održavanje izbora. Ne po zakonima Srbije, već UNMIK-a i privremenih institucija. A u skladu sa razvojem tih institucija i prenošenje na njih svojih “administrativnih zadataka i drugih aktivnosti”, odnosno vlasti. I na kraju, nadgledanje prenosa vlasti sa privremenih institucija na one koje se formiraju po konačnom rešenju. Osim što je opet pominje da će to rešenje mora da “uzme u obzir sporazume iz Rambujea”, a dva puta se pominje “nadgledanje”.

U kratkoj hronologiji bitnih događaja ključno je pitanje odnosa prema pregovorima u Beču od 2004 do 2007.

Bečki pregovori

Kosovo je 1999. Srbija predala na upravu UN i izabranim organima lokalne samouprave. Zatim je 2001. potpisan UNMIK Ustavni okvir, poznatiji kao sporazum Čović-Hakerup kojim je Kosovo dobilo pravo na Ustav, a njegova Skupština zakonodavnu vlast čime je ukinut pravni sistem Srbije  Njime su “izabrani organi lokalne samouprave” – dobili svoja imena. Predsednik Kosova, Vlada Kosova, Ustavni sud itd. Ali sve uz superviziju (nadgledanje) specijalnog predstavnika Generalnog sekretara UN kao drugog po vlasti na Kosovu. Prvi je ipak Komandant Kfora.

Zatim su, 2004. u Beču, u skladu sa Rezolucijom 1244. počeli pregovori o konačnom status Kosova. Između predstavnika Beograda i Prištine, a u organizaciji specijalnog izaslanika Generalnog sekretara UN Marti Ahrisarija. Beograd je insistirao na nastavaku UN  protektorata, odnosno, da se konflikt “zamrzne”.To je značila tadašnja mantra V.  Koštunice  - više od autonomije, manje od nezavisnosti. Jer tada je Kosovo bilo upravo to. Niti deo Srbije, niti nezavisno, već UN protektorat. Teritorija pod upravom svetske organizacije kojom ona nije želela da upravlja decenijama.

 Priština je u Beču tražila punu nezavisnost.

Specijalni izaslanik Ahtisari je svom šefu, posle tri godine pregovora, uz konstataciju da dve strane ne mogu da se dogovore o konačnom statusu Kosova, kao i da su pregovori propali, predložio  “nadgledanu nezavisnost Kosova”. Mun je predlog u potpunosti prihvatio i o tome pismom obavestio SB. Zanimljivo je kako Ahtisarijevo rešenje uključuje reč “nadgledana” koja je mnogo puta, očito ne slučajno, upotrebljena u R1244. Cinik bi rekao da je to “kompromisno” rešenje potpuno u skladu sa R1244 . Doduše bliže zahtevima Prištine koja je tražila punu nezavisnost, ali je ipak tada nije dobila. Inače “nadgledanje” nezavisnosti Kosova trajalo je četiri godine kada je ukinuto.

Beograd nije prihvatio ovo rešenje, ali Kosovo jeste, te je Deklaracijom o nezavisnosti Kosova  17. februara 1998. proglasio nezavisnost. Nju je relativno brzo priznalo oko polivine članica UN, od kojih i tri sa pravom veta u SB UN.

Mišljenje Međunarodnog suda prevde (MSP)

Već iste godine Generalna Skupština UN je na traženje Srbije, od svog suda, MSP u Hagu, zatražila mišljenje o usklađanosti proglašenja kosovske nezavisnosti sa međunarodnim pravom. Sud je rekao da je pitanje uopšteno jer nije zabranjeno proglasiti nezavisnost, pošto to ne krši opšte međunarodno parvo.

''Sud primećuje da je Savet bezbednosti, iako je osuđivao pojedina proglašenja nezavisnosti, u svim tim slučajevima procenu donosio u svetlu konkretne situacije koja je postojala u vreme tih proglašenja nezavisnosti, te da on navodi da „nelegalnost tih proglašenja nezavisnosti ne proizilazi iz unilateralne prirode tih proglašenja, već iz činjenice da su ona bila, ili bi bila, vezana za nezakonitu upotrebu sile ili druga flagrantna kršenja normi opšteg međunarodnog prava, naročito onih kategoričkog tipa (jus cogens)“. Sud primećuje da „u kontekstu Kosova, Savet bezbednosti nije zauzeo ovakav stav

Zbog navedenih razloga, Sud smatra da u međunarodnom pravu nema primenjive zabrane proglašenja nezavisnosti. U skladu s tim, zaključuje da proglašenjem nezavisnosti 17. februara 2008. nije narušeno opšte međunarodno pravo.''

Zato je sud ocenjivao konkretan dokumet, Deklaraciju o nezavisnosti Kosova u odnosu na posebne izvore međunarodnog prava koje važe samo za Kosovo i ni za jedan drugi slučaj. Što Kosovo čini jedinstvenim slučajem jer niko drugi nema Ustavni okvir i R1244, kao dva izvora međunarodnog prava na koje se MSP u odluci iz 2010. godine pozvao. Inače “jedinstven slučaj” je suprotan od “presedana” koji bi mogao da važi za druge slične slučajeve u svetu.

''Nikakva odluka koja prepravlja Rezoluciju 1244 nije doneta na sastanku Saveta bezbednosti održanom 18. februara 2008, kada se prvi put raspravljalo o proglašenju nezavisnosti, niti na bilo kom drugom sastanku od tada. Ni Rezolucija 1244 ni ustavni okvir ne sadrže klauzulu o njenom ukidanju; time se, dakle, stvara međunarodno pravo primenjivo na Kosovu 17. februara 2008. Sud zatim primećuje da specijalni predstavnik generalnog sekretara i dalje obavlja svoju funkciju na Kosovu i da generalni sekretar i dalje predaje periodične izveštaje Savetu bezbednosti, kao što nalaže tačka 20 Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti.

Iz gore navedenog, Sud zaključuje da Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti (1999) i ustavni okvir čine deo međunarodnog prava koji će biti razmatran u odgovoru na pitanje Generalne skupštine postavljeno u zahtevu za savetodavno mišljenje.''

Dakle Sud kaže da to što je R1244 tada važila, čini je delom međunarodnog prava važećeg za Kosovo u trenutku proglašenja nezavisnosti. Dalje Sud kontatuje da su Deklaraciju usvojili “demokratski izabrani lideri naroda ”, a ne privremene institucije Kosova.

''Treba primetiti i da deklaracija nije dostavljena specijalnom predstavniku generalnog sekretara radi objavljivanja u službenom glasniku.

Sud zapaža i da je reakcija specijalnog predstavnika generalnog sekretara takođe značajna. Ustavni okvir ovlašćuje specijalnog predstavnika  da kontroliše i, u određenim okolnostima, poništi mere koje usvaju privremene institucije samouprave.

Neoglašavanje specijalnog predstavnika generalnog sekretara povodom deklaracije o nezavisnosti od 17. februara 2008. navodi na zaključak da on nije smatrao da je deklaracija delo institucija privremene samouprave, usvojena kako bi stupila na snagu u pravnom poretku za koji je on odgovoran. Kako praksa pokazuje, on bi imao obavezu da reaguje na postupke skupštine Kosova za koje smatra da su ultra vires.''

Ovo znači da specijalni predstavnik nije mogao sve i da je hteo, da poništi Deklaraciju. Obrni, okreni zaključak suda je nedvosmislen.

„Deklaracija o nezavisnosti doneta 17. februara 2008. nije prekršila opšte međunarodno pravo, Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti (1999) niti ustavni okvir.Shodno tome, usvajanje te deklaracije nije prekršilo nijedan primenjivi princip međunarodnog prava.“

Ko će priznati nezavisnost Kosova, a ko neće stvar je suverenih odluka država koje tu vlast imaju po međunarodnom pravu. I ni jedne, ni druge države svojim različitim odlukama ga ne krše. Čak ni Turska (pogotovo ne Pakistan) nije prekršila međunarodno pravo priznavši Tursku Republiku Kipar. Ali Turska je to uradila kada je izvršila oružanu agresiju na susednu državu. Brojne Rezolucije SB osuđuju Tursku okupaciju dela Kipra i pozivaju je da povuče svoju vojsku. Ali ni jedna od njih nije doneta na osnovu glave VII povelje  UN. To znači da protiv država koje te rezolucije ne poštuju, može biti upotrebljena oružana sila UN. Takve rezolucije SB su retke, ali je R1244 baš takva.

Da li je bombardovanje SRJ legalizovano R1244?

Iz te činjenice, kao i onoga što u njoj piše da se zaključiti da je SB imao u vidu i prethodno bombardovanje SRJ. Jer u R1244 piše i ovo:

''Podsećajući na svoje rezolucije 1160 (1998) od 31. marta 1998, 1199 (1998) od 23. septembra 1998, 1203 (1998) od 24. oktobra 1998. i 1239 (1999) od 14. maja 1999,                                                      Izražavajući žaljenje zbog toga što nije došlo do potpunog poštovanja zahteva iz ovih rezolucija,                                              Odlučan da razreši ozbiljnu humanitarnu situaciju na Kosovu, u Saveznoj Republici Jugoslaviji, i osigura bezbedan i slobodan povratak svih izbeglica i raseljenih lica njihovim domovima,                                                                        
Osuđujući sve akte nasilja protiv stanovnika Kosova kao i terorističke akte bilo koje strane,                                                                                                             Podsećajući na saopštenje generalnog sekretara UN od 9. aprila 1999. u kome se izražava zabrinutost zbog humanitarne tragedije pogotovo koja se odvija na Kosovu, Podsećajući na nadležnost i mandat Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju,        Utvrdujući da situacija u regionu i dalje predstavlja pretnju međunarodnom miru i bezbednosti,                                                          Odlučan da obezbedi sigurnost i bezbednost međunarodnog osoblja i sprovođenje obaveza koje proističu iz ove rezolucije od strane svih na koje se ona odnosi, i delujući u tom cilju u skladu sa Glavom VII Povelje Ujedinjenih nacija…''

Dakle R1244 kaže da se na Kosovu “odvija humanitarna tragedija”, da SB osuđuje “nasilje nad stanovnicima Kosova, kao i terorističke akte bilo koje strane”, da ima ratnih zločina te “podseća na mandat” Haškog suda za zločine u bivšoj Jugoslaviji,  kao i da “situacija u regionu i dalje predstavlja pretnju međunarodnom miru I bezbednosti”.

Stvar je tumačenja da li se ovde, pozivanjem na glavu VII Povelje UN, preti samo eventualnom budućom silom, ako ona bude nužna ili se pravno pokriva i prethodna upotreba sile u operaciji  “Saveznička snaga” (od Miloševićevih propagandista prekrštena u Milosrdni anđeo). Ima tumačenja da R1244 ovim stavovima iz preambule post festum ipak legalizuje bombardovanje Srbije i Crne Gore. Posebno što su na početku pobrojane rezolucije koje Milošević nije poštovao. One doduše nisu donošene sa pozivanjem na glavu VII, ali su upravo u R1244 naknadno vezane za Glavu VII koja dozvoljava upotrebu oružane sile od strane UN.

Povratak našeg osoblja

U Anksu 2 R1244, tačka 6. glasi:

''Nakon povlačenja, dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog osoblja će biti dozvoljeno da se vrati i obavlja sledeće funkcije:                                                        

1. vezu sa međunarodnom civilnom misijom i međunarodnim bezbednosnim prisustvom;                                                                                                                           
2. obeležavanje/čišćenje minskih polja 
                                                                        
3. održavanje prisustva na mestima srpske kulturne baštine;                                   
4. održavanje prisustva na glavnim graničnim prelazima.''

Ovo je prilično jasno. “Biće dozvoljeneo” bez dvosmislenosti. I dobar je prevod. U originalu stoji “will be permitted to return”. Ne piše recimo “može biti dozvoljen”. I “dogovoren broj” je jasan. Kasnije će broj biti dogovoren. Ovde je najčudnije što se pominje povratak “jugosovenskog I srpskog osoblja”. U celoj rezoluciji postoji samo SRJ. Čak je i Kosovo njena autonomija, a ne Srbije. I ne pominju se vojnici već osoblje. Dalje postaje dosta nejasno. Pretposlednji pasus rezolucije glasi:

''Osoblje koje se vraća

• Oprema osoblja koje se vraća;
• Okvir za funkcije koje ce obavljati;
• Raspored njihovog vraćanja;
• Geografsko razgraničenje oblasti u kojima će oni delovati;
• Pravila koja će regulisati njihov odnos sa međunarodnim bezbednosnim prisustvom i međunarodnom civilnom misijom. ''

Ovo više liči na neki podsetnik, belešku, šta još treba da se dogovori oko povratka osoblja. Verovatno i jeste jer nema drugog objašnjenja.

Poslednji pasus R1244 u srpskoj verziji glasi “Drugi traženi elementi”. A u originalu “Notes”. Tu stoji:

''Brz i precizan raspored povlačenja što znaci, npr. 7 dana za okončanje povlačenja; povlačenje oružja za vazdušnu odbranu 25 km izvan zone bezbednosti u okviru 48 sati;

• Povratak osoblja za četiri gore navedene funkcije obaviće se uz nadzor medunarodnog bezbednosnog prisustva i biće ograničeno na mali dogovoreni broj (stotine, ne hiljade);
• Obustava vojne aktivnosti po otpočinjanju proverljivog povlačenja;
• Razgovori i postizanje Vojno-tehničkog sporazuma neće prekoračiti ranije dogovoreni rok za okončanje povlačenja.''

Druga tačka, koja precizira okvirnu cifru onih koji će se vratiti, ima smisla i vezu sa prethodnim jer se odnosi na povratak našeg osoblja.

Ali ostale tri tačke baš i nemaju. Tu pišu stvari koje se već nalaze u Kumanovskom sporazumu koji je veoma detaljan i potpisan je dan ranije. I kraj je čudan, kao da je zaostao tekst od neke ranije verzije rezolucije. Jer su se “razgovori i postizanje Vojno-tehničkog sporazuma” već desili. Njegovo potpisivanje bio je uslov  da se usvoji R1244.

A zašto se naše osoblje nije još vratilo? Pa zato što ih komandant KFOR nije pozvao da dođu. Jer bez njegove dozvole povratak nije moguć. Možda će ih pozvati u budućnosti jer u tekstu, kao što se vidi, nema roka u kome to treba da se desi. Uostalom možda Komandant KFOR-a pod svojom komandom želi samo vojnike iz država koje su priznale Kosovo. Što je razumljivo i logično i u skladu je sa njegovim ovlašćenjima.

Briselski sporazumi

Još jedna propagandna floskula se ukorenila u javnosti posle potpisivanja Briselskih sporazuma 2013. i 2015. Protivnici normalizacije odnosa sa Prištinom, želeći da prekinu  pregovore Srbije sa EU, tvrde kako su ti sporazumi “protivustavni”, pa čak i da je to “izdaja”. Misli se na regulisanje režima na graničnim prelazima, carinu, integraciju policije u četiri severne opštine u kosovsku policiju, održavenje lokalnih izbora u tima opštinama po kosovskim zakonima, uključenje sudova i sudija sa severa u sudski sistem Kosova, poseban pozivni broj itd. Sve to je potpuno u skladu sa R1244, jer ona ne predviđa, a Kumanovski sporazum čak zabranjuje, institucije Srbije na bilo kom delu Kosova, pa ni na severu.  Dakle može se reći da je tek sa Briselskim sporazumima, došlo do ukidanja (formalno) “paralelnih institucija” Srbije na Kosovu. Znači da je tek tada sprovedena u potpunosti R1244, 14 godina posle njenog donošenja.

Tvrditi da su Briselski sporazumi suprotni Ustavu Srbije je isto kao kada bi rekli da je i R1244 suprotna Ustavu. Može biti samo obrnuto. Važeći Ustav je suprotan R1244, ali to je problem Ustava, a ne rezolucije. Jer je ona pravno obavezujuća i doneta po glavi VII povelje UN. I kada je doneta 1999. nije bila u skladu sa tadašnjim Miloševićevim Ustavom. Uprkos tome ona je važila ne samo za Kosovo već i za Srbiju. A naš Ustav je time prestao da važi na Kosovu. Kako tadašnji, tako i sadašnji.

Mogući zaključak

Da li se pregovori u Briselu između Beograda i Prištine vode oko “statusa” ili oko “normalizacije odnosa” kao i da li jedno drugo isključuje?

Argument onih koji  misle da je pitanje statusa Kosova i dalje otvoren kažu – “ako je status rešen i Kosovo je nezavisno, zašto se od nas (Srbije) traži da ga priznamo”.  Mogući odgovor bi glasio. Ne traže oni da ga priznamo zbog Kosova, već zbog nas. Da bi Srbija pokazala da li je iskreno posvećena evropskim integracijama, što je već 20 godina njena zvanična politika .

Sa druge strane u zvaničnim stavovima EU od nas se očekuje normalizacija odnosa sa Kosovom kroz potpisivanje Pravno obavezujućeg sporazuma. Da li to uključuje i formalno priznanje? Teško, sve dok pet država članica EU to nisu uradile.

Dakle, da li je moguća “normalizacija odnosa” bez formalnog priznanja?

Oni koji vide Srbiji u EU, odgovoriće -  da. Oni koji je ne žele tamo reći će – ne.

Videćemo koji su u pravu.

Napomena autora:

Oni koje interesuje skraćeni tekst mišljenja MSP  mogu ga pročitati ovde. https://pescanik.net/odluka-msp-o-kosovu/
Inače, ovo je jedini izvor na srpskom jeziku koji sam pronašao. Zanimljivo da ga nema na sajtu Vlade Srbije, iako su tadašnji predstavnici Srbije rekli da će prihvatiti mišljenje, “kakvo god da bude”. Na sajtu Vlade Srbije inače postoje tekstovi Kumanovskog sporazuma i Rezolucije 1244.