Srbija, poslednja zemlja na putu ka EU

Talas izbeglica iz ratom uništenih zemalja - Sirije, Iraka i Avganistana, zatim ekonomski migranti iz afričkih i azijskih zemalja pokrenuo se u potrazi za boljim životom preko Balkanske rute u EU.

Na tom putu neke države postupaju "meko", na primer Grčka koja daje migrantima privremenu dozvolu boravka od šest meseci, dok Makedonija i Srbija žele samo da oni što pre odu dalje unutar roka od 72 časa trajanja boravka do podnošenja zahteva za azil. Mađarska se odlučila za podizanje zida prema Srbiji koji treba da zaustavi kretanje masa na poslednjoj stanici pre ulaska u EU

Od proleća ove godine deo slike Beograda postali su migranti tamne puti koji se najčešće mogu videti u širokom pojasu oko železničke i autobuske stanice, Ekonomskog fakulteta i oko Savskog mosta. Razgovarali smo sa nekoliko beogradskih taksista koji svakodnevno prevoze migrante po gradu i kažu da su oni sada postali važan izvor prihoda. Siguran znak da su migranti postali prepoznatljive svakodnevne mušterije je formiranje cena koje su u prećutnom dogovoru među taksistima udvostručene u odnosnu na cenu prema taksimetru.

Taksisti su svedoci da su migranti razvili vlastitu mrežu za pružanje podrške tokom tranzita kroz Srbiju, jer obično kada uđu u vozilo traže da brzo odu i da se vrate sa nekoliko adresa na kojima su njihovi sunarodnici. Najčešće se radi o jednoj adresi u Zemunu, gde migranti traže da ih taksista sačeka da završe 'nešto'. Posle kratkog razgovora sa ljudima koji su im veza za putovanje, migranti se vraćaju u centar grada gde noće u uglavnom novoosnovanim hostelima.

Cilj većine migranata je što brže i jednostavnije doći do EU i onih nekoliko država koje nisu formalne članice EU, ali mogu se pohvaliti visokim standardom i snažnim tržištem radne snage. Većina migranata dolazi iz ratom iznurenih zemalja Sirije i Iraka, zatim Avganistana, ali postoji i "afrički krak" koji vodi od istočnih obala tog kontinenta. Uz glavni talas ratnih izbeglica kreću se ekonomski migranti, za koje prelazak granice u masi predstavlja šansu za ulazak u EU.

Migrantska ruta, koridor prodora u Evropu

Migranti se kreću sa istoka do Turske čije granice relativno lako prelaze i pridružuju se masi od 1,7 miliona ratnih izbeglica samo iz Sirije koje su registrovale turske vlasti. Posle što kraćeg zadržavanja, tranzitna trasa migrante vodi preko Grčke i Makedonije do Srbije i Mađarske. Kada se jednom nađe u nekoj od izabranih zemalja EU, praktično svaki migrant već ima adresu na koju treba da se javi rođacima ili kontaktima među ljudima iz svog naroda.

Put do EU mora da se plati organizatorima prelazaka granica, i to su izuzetno veliki troškovi u odnosu na realne izvore novca u državama iz kojih migranti polaze. Iz razgovora sa njima saznali smo da samo put od Beograda do Subotice, odnosno do granice sa Mađarskom plaćaju 250 evra, a da policija obično postavi dva punkta i da na svakom za prolazak uzme po 150 eura po migrantu. Smeštaj u Beogradu neretko plaćaju po 50 evra za noć u stanovima koji su na brzinu prepravljeni u nešto što se pretenciozno naziva hostelom.

Prema navodima NIN-a već na prvom koraku u Srbiji, u Preševu, dešava se da migranti plaćaju pljeskavicu 5 ili 10 evra, ali navedeni su i primeri ljudske solidarnosti - neki restorani poklanjaju migrantima hranu, neke prodavnice namirnice i osnovne potrepštine [1].

Uhodani koridor prodora migranata u EU do sada je vodio najkraćim putem preko Balkana do Mađarske u kojoj su, kada ilegalno pređu granicu, tražili azil. Pod pritiskom navale migranata Mađari su se odlučili za postavljanje zaštitne ograde prema Srbiji, koja bi trebalo senzorima i patrolama policije da obezbedi granicu od ilegalnih prelazaka. Iz EU snažno su kritikovali stav Mađarske da fizički preseče put migrantima, ali prećutno čini se da se prihvata zid kao efikasan pristup u zaustavljanju "plimnog talasa" sa istoka.

Mađari nisu prvi koji su došli na zamisao da se ograde od migranata. Prvo su to učinili Bugari koji će tokom leta da podignu prvih 32 kilometra ograde na granici sa Turskom [2]. Prateća "preventivna" mera za obeshrabrivanje migranata u prelasku bugarske granice je brutalni tretman koji doživljavaju ilegalci i nasilno izbacivanje sa granice nazad u Tursku [3]. Bugarske vlasti tvrde da su to zlonamerni izveštaji, ali kako god bilo, navodna prebijanja i ponižavanja odvratili su migrante od namere da prelaze na njenu teritoriju.

Zbog blagonaklonog odnosa Grčke prema migrantima oni se odlučuju za prelazak tursko-grčke granice putem, preko otvorenog terena ili mora. U Grčkoj, levičarska vlada, pruža migrantima sigurnost u periodu od šest meseci od registracije migranta. Zbog ekonomske krize u Grčkoj perspektive za migrante na njenom tržištu radne snage nema i oni posle kraćeg zadržavanja idu dalje prema severu vardarsko-moravskim pravcem do Beograda i zatim do severa do granice sa Mađarskom. Makedonija kao tranzitna zemlja zabrinuta je zbog velikog talasa migranata. Vrlo neugodni događaj za makedonske vlasti je masovno stradanje migranata, kada je na njih naleteo ekspresni voz 334 [4].

Vrlo neugodno svedočenje o odnosnu makedonske policije objavio je ugledni novinar Robert Fisk u nedavnom izveštaju o proputovanju kroz Makedoniju. Njemu je grupa mladih ljudi iz Alepa u Siriji pokazala modrice i posekotine "nanete rukama makedonskih graničnih baraba. Hajde da ih ne zovemo čuvarima iako je na njihovim vozilima pisalo Policija. Neki su bili polugoli, sunčali su se između rundi prebijanja Arapa" [5].

Pod pritiskom rastućeg problema, parlament Makedonije je 18. juna kao hitnu meru, po skraćenom postupku, na sednici sa samo jednom tačkom dnevnog reda doneo izmene Zakona o azilu i privremenoj zaštiti[6] koji predviđa zaštitu migranta tokom 72 časa. Prema novom zakonskom rešenju stranac na graničnom prelazu ili u unutrašnjosti teritorije Makedonije može usmeno ili pismeno makedonskom policijskom službeniku da iskaže nameru da traži azil. Policija na osnovnu zakona treba da pribeleži lične podatke stranca i da mu izda potvrdu o iskazanoj nameri i on ima rok od 72 časa unutar koga može da zatraži azil u Makedoniji ili da učine ono što vlasti prećutno žele - da nastave dalje svoj put.

Zaštita migranata tokom tri dana jasna je poruka da oni treba da što brže prevale put od Đevđelije do Tabanovca i sada oni mogu da koriste autobuse ili vozove za odlazak iz Makedonije. Do sada su se kretali uglavnom peške po prugama i putevima ili su prevoz uz visoku nadoknadu organizovali šverceri ljudi.

Migranti u Srbiji

Kada uđu u Srbiju migrante čeka zakonska procedura koja je slična Makedonskoj. Zakon o azilu kaže da lice koje traži azil neće biti kažnjeno za nezakonit ulazak ili boravak u Srbiji, pod uslovom da bez odlaganja podnese zahtev za dobijanje azila i da pruži valjano obrazloženje za svoj nezakonit ulazak ili boravak. 

Stranac koji izrazi nameru da traži azil evidentira se i prosleđuje Kancelariji za azil Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije odnosno na smeštaj u Centar za azil. Stranac je dužan da se u roku od 72 časa javi ovlašćenom službeniku Kancelarije za azil, odnosno Centra za azil, za smeštaj i obezbeđenje osnovnih životnih uslova. On ima potvrdu i sa njom ima pravo boravka od 72 časa, što se u praksi pretvara u rok za odlazak dalje.

Za sada zvanična statistika, kada se radi o Srbiji, govori o više od 8.000 zahteva za azil koji su podneti u mesecu maju, što je 70 odsto više u odnosu na broj zahteva u prošloj godini. Dosadašnje postupanje Srbije u suočavanju sa izbegličkim talasom strani predstavnici vide kao odlično. Šef predstavništva Visokog komesarijata UN za izbeglice (UNHCR) Hans Fridrih Šoder pohvalio je vlasti za brzo i efikasno reagovanje, ocenivši da je otvaranje prihvatilišta u Preševu dobar korak [7].Taj prvi prihvatni centar za izbeglice otvoren je 8. jula [8].

Podršku je pružila Vojska Srbije koja je uredila prostor za smeštaj do 300 ljudi u zgradi bivše Fabrike Duvanske industrije "Vranje" u Preševu, koja osam godina nije bila u funkciji. Medicinsko zbrinjavanje migranata povereno je sanitetskom timu Vojne bolnice Niš koji radi na tom zadatku od 22. juna. Prema izjavi sanitetskog majora Dušana Tatića, "najveći problemi su bolovi koji se javljaju usled iscrpljenosti i premora od dugog hoda, neadekvatne ishrane, neredovnog unosa hrane i vode" [9].

Pritisak na Kancelariju za azil je prevelik jer ona ne može da prihvati masovni priliv migranata, 32.000 zahteva podneto je samo od početka ove godine do 24. juna [10]. Jedno od rešenja predviđenih u zakonu je privremena zaštita koja se primenjuje u "slučaju masovnog dolaska lica iz države u kojoj se njihov život, bezbednost ili sloboda ugrožava nasiljem opštih razmera, spoljnom agresijom, unutrašnjim oružanim sukobima, masovnim kršenjem ljudskih prava ili drugim okolnostima koje ozbiljno narušavaju javni poredak, kad zbog masovnog dolaska ne postoji mogućnost da se sprovede individualna procedura za dobijanje prava na azil. Privremena zaštita je izuzetna mera i može trajati najduže godinu dana, a ukoliko razlozi za privremenu zaštitu i dalje postoje, može se produžiti [11]."

Da li će biti potrebne vanredne mere zavisi od toga koliko će migranata da se pokrene prema Balkanu. Ako se pođe od procene da par miliona ljudi koji su u Turskoj i Grčkoj neće moći da tamo ostane, onda ima razloga za pesimizam. Procena koliki će broj ljudi da krene putem preko Srbije nezahvalan je zadatak, jer će pokreti masa sa istoka u velikoj meri zavisiti od toka borbi u Siriji. Eventualni nastavak prodora Islamske države prema obali Sredozemnog mora u priobalni pojas Sirije, i prema Damasku, mogao bi pokrenuti stotine hiljada ljudi prema Turskoj i Balkanu.

Za sada očigledno je da EU nema jasan plan šta činiti sa balkanskim izbegličkim tranzitnim putem, ali iz visokorazvijenih zemalja stižu oštre kritike postupka prema migrantima. Nedavni izveštaj Amnesti internešenela od 7. jula navodi da "hiljade izbeglica, azilanata i migranata - uključujući decu - kreće se opasnim putem preko Balkana gde trpe nasilje, grube zloupotrebe i iznude od ruku vlasti i kriminalnih bandi, sramotno napušteni od azilantskog i migracionog sistema EU, zbog čega ostaju u zamci bez zaštite u Srbiji i Makedoniji" [12].

Već citirani Fisk je lucidno primetio da, kada se radi o tom odnosu, "Makedonci ne mogu da zaustave hiljade izbeglica koje dolaze iz Grčke, zemlje u kojoj ne žele da ostanu. Ne žele da idu u Makedoniju, kao ni u Srbiju, kroz koju takođe treba da prođu, pa ni u Mađarsku (pre nego što zloglasni zid bude podignut), već u onu zemlju koja bi prilično volela da Grčka napusti Evropu" [13].

Bezbednosni rizik

Neki od migranata dugo vremena prikupljali su novac da bi obezbedili novi život u bogatim državama EU, ali otvoreno pitanje je koliko ljudi koji sada prolaze kroz Srbiju nisu dobronamerni, i koji na put su krenuli po zadatku i sa novcem neke od ekstremističkih organizacija. Relevantnih podataka na tu temu nema, ali nadamo se da službe bezbednosti svih država kontinenta budno prate šta se dešava, jer na prvi pogled je očigledno i u centru Beograda da su migranti najčešće onih godišta koja su pogodna za vojnu službu. Migrant iz Sirije koga smo pitali koliko ima godina i zašto je otišao iz otadžbine, tvrdio je da ima 28 i da ne želi da bude mobilisan. U krvavom građanskom ratu u Siriji već četiri godine troše se ljudski resursi i marginalne su šanse da se znatan broj mladih ljudi drži po strani, posebno kada se ima u vidu da migranti koji su u tranzitu preko Srbije tvrde da su uglavnom iz većih gradova Sirije.

Zvaničan stav vlasti je da migranti nisu bezbednosni problem: " Među evidentiranim migrantima nema onih koji su povezani s ratištem Siriji" tvrdi direktor Bezbednosno-informativne agencije Aleksandar Đorđević [14]. Samouveren stav čoveka koji vodi agenciju nadležnu za suzbijanje terorizma verovatno će imati pozitivan uticaj na smirivanje evetnualnih paranočinih i ksenofobnih reakcija javnog mnenja, ali za sada procena o tome da evidentirani migranti nisu bili involvirani u oružane konflikte mora da se uzme sa velikom rezervom. Za bezbednosni interes Srbije najbolje rešenje je da migranti što pre odu dalje i to posredno može da se primeti u Đorđevićevoj izjavi da "za sada nije bilo ekscesa. Oni mirno prolaze kroz našu zemlju".

Zaključak

Dosadašnja iskustva sa vrlo pragmatičnim postupcima Islamske države i posebne psihološko-propagandne delatnosti njene organizacije čine neverovatnim da će propustiti priliku da kroz talas migranata u EU inflitriraju obučene i odane ekstremiste, ljude sa iskustvom iz borbi. Prirodno, ako su na svom zadatku oni ga neće učiniti prepoznatljivim. Za obaveštajno-bezbednosnu zajednicu regiona najbezbolnije je propustiti migrante kroz svoj prostor što brže, ne zalazeći puno u biografije ljudi koji žele da idu u EU. Doduše, mogućnosti preventivnog rada su skromne kada se ima u vidu da dolazi previše ljudi iz regiona čiji jezik i navike nisu poznati domaćim bezbednosnim službama.