Brevijar političkog licemerja u Srbiji - početkom XXI veka (2. deo)

U prvom delu serijala o političkom licemerju u Srbiji u 21. veku, pomoću brojnih primera pokazali smo da se u pokušajima zaustavljanja napretka i reformi, od strane onih društvenih grupa i pojedinaca koji na taj način žele da zadrže stečene privilegije i status kvo, primenjuju identični obrasci difamacije i satanizacije onih koji bi, po dolasku na vlast, pokazali želju i odlučnost da reformišu Srbiju. Pored toga što se u obračunu sa refomski usmerenim vlastima, u različitim vremenskim periodima primenjuju identični mehanizmi, zapanjujuće je to da u kreiranju i primeni tih obrazaca učestvuju isti ljudi, iste društvene grupe i isti mediji, kao i to što se na isti način, gotovo identične optužbe koriste u napadima na personalno i vremenski potpuno različite vlade kojima je jedino zajedničko to što su se opredelile za politiku reformi i modernizacije. Ideja serijala svakako nije da stavi znak jednakosti između lidera i vlada koji su prolazile kroz identičan medijski linč, s obzirom na to da okolnosti, način vođenja politike i reformski potezi nisu bili identični, kao ni sami lideri, pre svega Aleksandar Vučić i Zoran Đinđić, već da pokaže da se ista matrica sprovodi od strane istih ljudi i medija u  napadima na one koji su menjali Srbiju. Pri čemu su neprirodno jedinstvo pokazivali pojedinci i mediji koji su osim na temama osude uvek ideološki bili suprotstavljeni. Tako su se crkveni velikodostojnici poput Amfilohija Radovića, glasnogovornici patriotskog bloka poput Matije Bećkovića rame uz rame našli sa istim stavovima sa takozvanom građanskom elitom i novinarima Milošem Vasićem, Dragoljubom Petrovićem, Milanom Ćulibrkom, a Danas i Vreme sa Nacionalom.

Do koje mere su licemerje, neiskrenost, malicioznost i neobjektivnost prisutni kod kritički nastrojene elite, kako one iz takozvanih građanskih, tako i one iz pseudopatriotskih krugova, još bolje se vidi kada se uporede podaci koji iskazuju rezultate rada vlada Zorana Đinđića i onih pod odlučujućim političkim uticajem Aleksandra Vučića i kritika kojima su te vlade sve vreme bile izložene. Ma šta ko mislio o reformskim vladama Đinđića i Vučića, neupitno je da su one upravljanje Srbijom preuzele nakon višegodišnjeg katastrofalnog vođenja države od strane njihovih prethodnika zbog čega su bile primorane da preduzmu radikalne reforme koje su imale značajne rezultate. U takvoj situaciji, kada se čelnici novih vlasti hvataju u koštac sa najtežim mogućim reformama, umesto da imaju podršku bar onog dela društva koji sebe smatra intelektualnom elitom i koje bi trebalo da vide dalekosežnost ili neophodnost političkih i ekonomskih rezova,  reformisti uglavnom doživljavaju difamiranje, etiketiranje i stalna osporavanja. Kampanja satanizacije i etiketiranja bez izuzetka je nastavljana čak i onda kada su rezultati preduzetih reformi već postajali svima vidljivi.

TABELA 1: Primeri neobjektivnog pristupa u pisanju nedeljnika Vreme povodom 100 dana rada vlada posle 2000. godine koje su predvodili različiti političari

Da napadi na reformske vlade nisu bili deo uobičajenog kritizerstva, večito nezadovoljnih elita, najbolje pokazuje ponašanje istih aktera u vreme Vojislava Koštunice i Borisa Tadića što svakako ne znači da u tim periodima povoda za kritiku, pa čak i pobunu protiv pojedinih poteza nije bilo. Naprotiv. U periodu kada su se dogodile najveće privatizacione pljačke, kada je Srbija ostala bez državne zajednice sa Crnom Gorom, a Kosovo jednostrano proglasilo nezavisnost, kada su u Beogradu paljene ambasade što je Srbiju stavilo na međunarodni stub srama, kada je zbog neodgovorne fiskalne politike zemlja ostala bez podrške MMF-a, takozvani dežurni kritičari te vlade su ili hvalili i odobravali njihove poteze, a čak i kada su se usudili da kritikuju neke mere vlasti, ta kritika se po pravilu odnosila na potpuno efemerna i nebitna pitanja. To su radili u pokušaju da javnosti podmetnu priču o sebi kao objektivnim novinarima.

Različite standarde, navijački i neobjektivan pristup u propitivanju javnih pitanja, koji se bazira na spremnosti da se kritikuju svi potezi ukoliko dolaze od političara koji im nisu po volji, pa čak i one koji su dobri po državu, a da se, na drugoj strani, u slučaju političara koji im jesu po volji hvale čak i onda kada uništavaju državu, sprovodi jedna grupa interesno povezanih lica i medija, bivših i neuspšenih političara, urednika, novinara i javnih ličnosti širokog spektra zanimanja. Tu grupu podjednako sačinjavaju kako oni koji su nezadovoljni izostankom sinekura koje očekuju od vlasti, tako i oni koji spadaju u red ideoloških protivnika vladajuće garniture, ali i onih koji bi se mogli svrstati u kritičare opšte prakse koji to smatraju svojom osnovnom delatnošću.

Po ostrašćenosti u iskazanoj mržnji u iskazivanju kritike reformskih vlada, izdvajaju se tabloidi Blic, Kurir i Danas, nedeljnici Vreme i NIN, a u zavisnosti od perioda i postojanja i mnoge druge dnevne novine i televizije poput tabloida Balkan i Nacional ili televizija BK, B92, N1 i drugih. Među ličnostima koje su se isticale u istoj delatnosti bili su Aleksandar Tijanić, Ljiljana Smajlović, Predrag Popović, Olja Bećković, Dragoljub Žarković, Slaviša Lekić, Dragoljub Petrović, Milan Ćulibrk i mnogi drugi.

Reformatori u Srbiji bez prava na uspeh

Da interesno motivisana sklonost dela društveno-političke elite Srbije ka stalnom i upornom osporavanju reformi i modernizacije ide ruku pod ruku sa licemerjem i društvenom neodgovornošću, dokazuju ne samo brojni primeri identičnih napada kojima su bile izložene reformske vlade u zemlji, već i izraziti nesklad između rezultata tih vlada i svega onoga što su im dežurni kritičari javno zamerali. Tako je veoma lako uočljiv manir kritičara da, uprkos brojnim, lako vidljivim i proverljivim empirijskim rezultatima reformski usmerenih vlasti, ta postignuća ne samo da osporavaju, već ih neretko u potpunosti ignorišu kako bi zadržali lažnu konzistentnost svojih javno iznetih stavova.

Upravo ta vrsta raskoraka sa stvarnošću najbolji je dokaz interesne motivisanosti za iznošenje kritike i kreiranje napada koja korespondira sa visokim stepenom društvene neodgovornosti aktera, koji uskogrupne interese i svoje stečene privilegije čuvaju čak i po cenu sprečavanja ukupnog društvenog napretka i unapređenja opšteg dobra, iza čije se navodne zaštite licemerno skrivaju.

Uočljivo je, pri svemu tome, da su napadima naročito izložene vlade koje su nasledile devastirano društvo i koje su, zbog takvog nasleđa, bile primorane na preduzimanje hitnih i posebno bolnih reformi. Uprkos životnoj i egzistencijalnoj nužnosti, kao i važnosti sprovođenih reformi, upravo su te vlade najviše napadane i osporavane, pri čemu im je neretko pripisivana odgovornost čak i za stanje koje su, neodgovornošću prethodnika nasledile. Vrhunac licemerja, međutim, predstavlja ponašanje najžešćih kritičara reformi koji, u vreme onih vlada koje su nesprovođenjem reformi devastirale same temelje države i društva, uglavno ćute, javno podržavaju štetočinsko delovanje vlasti ili, pak, svoju kritičku delatnost u tim periodima svode na minimum, čisto radi održavanja privida objektivnosti i konzistentnosti sopstvenog javnog delovanja.

Iako u prilog iznetim tezama govore brojni primeri koji će u ovom tekstu biti izneti, najilustativniji među njima, koji pokazuju suštinski raskorak između javnih zamerki prema vlastima koje su kritičari iznosili i suštinskih rezultata vlasti ili, pak, njihovog odsustva, svakako su slučaj Železare Smederevo, tradicionalno jednog od vodećih izvoznika, ali i najvećih gubitaša u Srbiji i slučaj kreiranja i realizacije aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom (MMF), čija je namena bila podrška očuvanju makroekonomske stabilnosti u periodu bolne tranzicije.

Tako je, suočena sa nasleđenim problemom Železare, čiji su se gubici u to vreme merili stotinama miliona dolara godišnje, Vlada Zorana Đinđića je, zahvaljujući pažljivo građenim strateškim partnerskim odnosima i, na taj način, zadobijenom podrškom Sjedinjenih Američkih Država, taj problem uspešno rešila tako što je 12. septembra 2003. kompanija U.S. Steel kupila železaru SARTID, čime je sa tereta srpskog budžeta skinuta velika obaveza dok je, istovremeno, obezbeđena sigurna egzistencija 5.000 zaposlenih i njihovih porodica.

Kompanija U.S. Steel je u Srbiji poslovala sve do početka 2012. godine kada je, usled višegodišnje krize na svetskom tržištu čelika, ali i pasivne uloge i nezainteresovanosti tadašnjih srpskih vlasti, Železaru prodala nazad Srbiji za simboličnu cenu od jednog dolara. Od tog trenutka, najveći srpski izvoznik i hiljade zaposlenih u njemu našli su se ponovo u egzistencijalnom problemu, dok je država Srbija, zbog premošćavanja nastalog problema, ponovo bila primorana da iz budžeta izdvaja bezmalo sto miliona evra godišnje.

Rešenje za nastali problem pronađeno je tek 4 godine kasnije kada je, zahvaljujući naporima Vlade Aleksandra Vučića, 18. aprila 2016. sa kineskom kompanijom Hesteel potpisan kupoprodajni ugovor kojim je Železara Smederevo prodata za 46 miliona evra.

TABELA 2: Položaj Železare Smederevo u različitim vremenskim periodima posle 2000. godine

Uprkos očiglednim prednostima prodaje ove, strateški važne, kompanije čiji opstanak, van nekog velikog globalnog sistema čeličana, realno nije moguć, upravo su njene privatizacije nailazile na stalne napade i kritike. To je posebno dolazilo do izražaja u slučaju njene prodaje kompaniji U.S. Steel kada su, zbog nekih proceduralnih propusta, tadašnje srpske vlasti optuživane za korupciju, rasprodaju nacionalnih strateških proizvodnih resursa i lošu ekonomsku politiku. Kada je Srbiji taj isti resurs vraćen nazad, i to po ceni od samo jednog dolara, oni koji su prodaju Sartida najviše napadali, sada su, po pravilu, najviše kritikovali odluku američke kompanije da niz vodu pusti srpsku železaru, a ne onu u Košicama u Slovačkoj.

Situacija gotovo identična onoj sa Železarom Smederevo, ponovila se i u slučaju saradnje sa MMF-om. I dok su dva trogodišnja stand-by aranžmana, sklopljena 2002. i 2014. godine uspešno realizovana, osamnaestomesečni aranžman sklopljen u vreme vlade Mirka Cvetkovića, pod političkim patronatom Borisa Tadića, neslavno je prekinut posle samo nekoliko meseci zbog izrazitog nepoštovanja dogovorenih fiskalnih ograničenja od strane tadašnjih srpskih vlasti. Ovaj slučaj utoliko je ozbiljniji ukoliko se zna da je do nekontrolisane potrošnje iz budžeta došlo usled pojačanih predizbornih apetita vlasti u proleće 2012. godine.To, međutim, neće smetati dežurnim protivnicima aranžmana sa MMF-om da zajednički rad srpskih vlasti i te međunarodne finansijske institucije na očuvanju makroekonomske stabilnosti, redovno napadaju kao vid izdaje ekonomskih interesa zemlje i stavljanja u službu “neoliberalnog imperijalizma” moćnih zemalja Zapada.

TABELA 3: Uspešno realizovani i prekinuti aranžmani Srbije i MMF-a u različitim periodima posle 2000. godine

Vlada Zorana Đinđića 2001-2004: Ekonomski rezultati i ostvarenja

Reformska Vlada koju je predvodio Zoran Đinđić nasledila je osiromašenu, duboko podeljenu i razorenu državu. Tokom celog njenog mandata pratile su je koalicione tenzije, jak otpor pristalica bivšeg režima, ali i mlaka i nedovoljna podrška međunarodne zajednice. To je bila slaba koaliciona vlada sastavljena od 18 stranaka, koja je imala sedam potpredsednika i 17 ministarstava. Svestan složenosti i neodrživosti stanja u kome se Srbija u tom trenutku nalazila, Đinđić je već u ekspozeu svoje buduće vlade, 25. januara 2001. godine, najavio bolne reforme koje je podelio u pet grupa: opšta stabilnost u regionu, stabilne demokratske institucije, dobra vladavina, kvalitetna saobraćajna infrastruktura i kvalitetna radna snaga. Ambiciozni cilj vlade bio je da Srbija za najkasnije 10 godina postane članica EU, a zemlja koja se u tom trenutku nalazila na dnu evropske lestvice, bude društvo u napredovanju i prosperitetu.

U obraćanju građanima Srbije povodom 500 dana rada svoje vlade, premijer Đinđić je podsetio da su tri glavna cilja bila vraćanje zemlje u finansijske međunarodne organizacije, uspostavljanje sistema koji može da funkcioniše i pomoć građanima, institucijama, preduzećima, organizacijama u rešavanju njihovih dnevnih problema, počev od niskog životnog standarda pa sve do onih socijalne prirode.

Zbog navednih ciljeva, već u prvih 500 dana rada vlade donet je paket zakona o poreskom uređenju, privatizaciji, radnim odnosima, javnim nabavkama, stranim ulaganjima, dok su se u pripremi našli zakoni o koncesijama, železnici, energetici, telekomunikacijama, putevima, rudarstvu, štrajku, denacionalizaciji građevinskog zemljišta, porezu na dodatnu vrednost, računovodstvu... U pitanju su bili oni sistemski zakoni koji su od Srbije trebalo da naprave prostor za neometano, efikasno i predvidljivo poslovanje, što je predstavljalo neophodni preduslov za privlačenje ozbiljnih stranih investicija.

TABELA 4: Uporedni pregled rezultata rada Vlade Zorana Đinđića i medijskih napada kojima je bila izložena

Uprkos svim teškoćama i izrazito ograničenim resursima kojima je raspolagala, zahvaljujući jasnoj viziji i iskazanoj političkoj volji da se sprovedu preko potrebne reforme, Vlada Zorana Đinđića postigla je impresivne rezultate.

1. Povratak u članstvo relevantnih međunarodnih organizacija. Zemlja, koja je do oktobra 2000. godine bila u potpunoj međunarodnoj izolaciji, uspela je, posle povratka u UN, da obnovi članstvo u svim značajnim međunarodnim organizacijama, uključujući i međunarodne finansijske institucije – MMF i Svetsku banku.

2. Prosečna plata je sa 35 evra (u to vreme indeksiranim u u nemačkim markama) u 2000, porasla do 164 evra u februaru 2003. godine. Prema odnosu zarade i minimalne potrošačke korpe, što je u to vreme bilo merilo koje se primenjivalo u Srbiji i regionu, u septembru 2000. godine bile su potrebne dve prosečne plate da bi se kupila jedna potrošačka korpa, dok je u junu 2002. godine, za njenu kupovinu bilo potrebno izdvojiti nešto manje od jedne prosečne plate.

3. Isplata svih nasleđenih dugova za zaostale penzije, dečije dodatke i naknade za materijalno obezbeđenje porodice. Na dan preuzimanja dužnosti premijera, penzije zemljoradnicima kasnile su čak 36 meseci, dečiji dodaci 24 meseca, a materijalno obezbeđenje porodice 26 meseci, dok su "obične" penzije kasnile više od 2 meseca.

4. Inflacija je sa zatečenih 113% u 2000, oborena na 8% do 2003. godine.

5. Građanima je otpisano 70% kamata na dugove za struju. Za svega nekoliko meseci potpuno su ukinute restrikcije u isporuci električne energije koje su sve do kraja 2000. godine bile redovna pojava.

6. Na donatorskoj konferenciji, održanoj u junu 2001. godine, za obnovu i reforme u Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJ) prikupljeno je 1,28 milijardi dolara.

7. Srpski budžet 2000. godine imao je samo 65 milijardi dinara, dok je posle izvršenih neophodnih reformi, budžet za 2003. godinu iznosio 261,5 milijardi dinara.

8. Privredni rast u 2001. bio je 5,6%, dok je u 2002. godini iznosio 3,9%.

9. U periodu od 2001. do kraja 2003. godine, obnovljeno je oko 800 km puteva.

10. Stopa poreza na dobit smanjena je sa 20% na 14%. 

11. U jesen 2001. godine školska godina je, posle 10 godina, počela bez obustave nastave, dok su plate prosvetnim radnicima povećane sa 30 evra (2000) na 205 evra (2002).

12. Drastično su povećane i plate u pravosuđu gde je prosečna plata u januaru 2001. iznosila 170 evra, dok je 2002. dostigla iznos od 600 evra.

13. U novembru 2001. godine, dogodio se i prvi susret jednog srpskog premijera i američkog predsednika kada su se u Beloj kući sastali Zoran Đinđić i Džordž Buš.

14. MMF je Srbiji odobrio trogodišnji stand-by aranžman u iznosu od 829 miliona dolara koji je bio ključan za otpis duga prema Pariskom klubu poverilaca.

15. Pariski klub je Jugoslaviji otpisao 66% duga u iznosu od skoro 3 milijarde dolara što predstavlja najveći otpis duga koji je ta institucija odobrila nekoj zemlji do tada.

16. U prvoj godini rada vlade, potpisan je i ugovor o prvoj tranši pomoći EU u iznosu od 150,8 miliona evra, a iste godine Evropska komisija je Srbiji dodelila i dodatnih 34,4 miliona evra pomoći Srbiji.

17. Tokom 2001. potpuno je eliminisano crno tržište naftnih derivata, a u istom periodu uređeno je i normalizovano tržište cigareta čime je zaustavljen masovni šverc iz 90-ih. Ukinute su sve izvozne kvote, koje su bile izvor korupcije tokom 90-ih.

18. Konsolidovani su EPS i NIS.

19. Rast poljoprivredne proizvodnje 2001. godine iznosio rekordnih 25%.

20. Zahvaljujući velikim naporima i ličnom angažovanju premijera Đinđića, posle višedecenijske pauze nastavljena je izgradnja Hrama Svetog Save na kome je postavljeno 49 zvona, a novembra 2002. godine organizovana je donatorska večera na kojoj je prikupljeno 82 miliona dinara za završetak hrama.

21. U sklopu rešavanja nasleđenih problema Vlada je započela proces vraćanja „stare devizne štednje“.

22. Vraćen je suverenitet nad teritorijom Kopnene zone bezbednosti čime je bezbednosno stabilizovana situacija na teritorijama opština Bujanovac i Preševo. Broj terorističkih napada pre ove operacije prosečno je mesečno iznosio 136, dok je do kraja 2002. godine situacija potpuno stabilizovana i pacifikovana.

23. Konsolidovan je rad bankarskog sektora u zemlji.

24. U sklopu pokušaja rešavanja odnosa sa Crnom Gorom formirana je Državna zajednica SCG.

25. U septembru 2003. godine, šest meseci nakon ubistva premijera Đinđića, ali pre svega zahvaljujući njegovim naporima dok je vodio Vladu Srbije, Železara Smederevo je prodata američkoj kompaniji U.S. Steel.

26. U periodu neposredno pre ubistva premijera, Vlada je uspela da donese Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala, na osnovu kojeg su formirani Specijali sud i Tužilaštvo za organizovani kriminal, te uveden institut svedoka saradnika koji se pokazao ključnim u borbi protiv organizovanog kriminala.

27. Nastojeći da povrati deo nacionalnih resursa koji su u vreme Miloševića od Srbije otuđeni po nepovoljnim uslovima, Đinđićeva vlada je postigla dogovor o ponovnom otkupu većinskog paketa akcija u kompaniji Telekom Srbija čime je u državno vlasništvo vraćeno jedno od najprofitabilnijih preduzeća u zemlji.

Za sve to vreme, uprkos impresivnim rezultatima, Vlada Zorana Đinđića bila je izložena stalnim napadima i osporavanjima koji će, u konačnici, i dovesti do atentata na prvog demokratskog premijera Srbije.

Odnos medija i javnosti prema reformskoj Vladi Zorana Đinđića

Napadima su posebno bile izložene ekonomske reforme koje je, u izuzetno složenim okolnostima, sprovodila Đinđićeva vlada, naročito u periodima pokušaja uvođenja fiskalnog reda ili, pak, suzbijanja sive ekonomije. Te mere redovno su kritikovane kao atak na najsiromašnije slojeve stanovništva i uzrok njihove bede, dok je vladi pripisivana odgovornost čak i za stanje koje je nasledila od prethodnog režima i u čijem kreiranju nije imala baš nikakvog udela. Privredni rast i pozitivni ekonomski pokazatelji redovno su prikazivani kao fingirani i falsifikovani, dok su argumenti za katastrofične prikaze realnog stanja traženi ili u iskrivljenom i nepotpunom prikazivanju statističkih podataka ili, pak, u pogrešnim interpretacijama i prećutkivanju elementarnih ekonomskih činjenica. Nemali broj aktera u sferi javnosti redovno je odbacivao opravdanost i racionalnost gotovo svake mere koju su vlasti preduzimale, iz čega se sticao utisak da Srbiju vode ljudi sa urođenim sklonostima ka lopovluku i štetočinskom delovanju.

Tako su početak privatizacionog procesa i donošenje prvih ključnih reformskih zakona u periodu 2001-2004. godine, bili propraćeni brojnim politički organizovanim štrajkovima, najavama socijalnih nemira i osporavanjima ekonomske politike vlade.

Sumirajući prvih 500 dana rada Đinđićeve vlade, ekonomska novinarka Biljana Stepanović je za IWPR Gordane Igrić, napisala analizu u kojoj je istakla da su “optužbe za korupciju i loše upravljanje bacile u senku neke značajne uspehe novih vlasti”, da se “Vlada ne brani uverljivo od optužbi za korupciju”, kao i da premijer “nije bio u stanju da objasni pad industrijske proizvodnje, niti zašto je izvoz porastao samo 10 odsto, dok je uvoz veći za 30 odsto”.

U okviru stalnih najava socijalnih nemira, “vrućeg proleća ili jeseni”, Blic NEWS se početkom avgusta 2001. godine pojavio sa upečatljivom naslovnom stranom na kojoj je dominirala najava teksta “Da li će policija na jesen tući štrajkače”, iako je taj period karakterisalo odsustvo primene bilo kakvih mera represije protiv učesnika protesta.

U istom duhu delovao je i Savez samostalnih sindikata Srbije, koji u vreme Miloševića nije organizovao proteste niti štrajkove radnika, a čiji je predsednik Milenko Smiljanić u leto 2002. godine, sa odmora najavio da će “do jeseni biti prikupljeno dva miliona potpisa za smenu Đinđićeve Vlade”.

Na račun Đinđićeve vlade bilo je i optužbi za nameštanje prvih privatizacionih poslova, kao i nepoštovanje pravne države. U tekstu objavljenom u listu Vreme, u januaru 2002. godine, Dimitrije Boarov je napisao da je “prodaja cementare u Novom Popovcu francuskom Lafaržu bila rezultat ranijeg dogovora vrha srpske vlade i francuskih vlasti”. Na istom fonu bio je i tekst objavljen u julu 2002. godine u listu Svedok pod naslovom “Đinđić razara pravnu državu i privrednici se boje da ulažu u državu koja ima takvog premijera”.

Osporavajući ekonomsku politiku Đinđićevog kabineta, Dragan Maršićanin je u decembru 2001. poručio da je “Vlada antireformska”, dok je list Nacional u julu 2002. godine objavio tekst pod naslovom „Vlada Srbije dovela milion penzionera do prosjačkog štapa“.

Primere kampanje osporavanja ekonomske politike i rezultata rada vlade predstavljaju i izjava Slobodana Vuksanovića iz aprila 2002. godine kako je „Đinđićeva antireformska vlada glavna prepreka istinskom uključenju Srbije u savremeni svet“, kao i saopštenje DSS-a iz juna 2002, u kome se navodi da je „Đinđić bezočno negirao porast nezaposlenosti“.

Jedan od najčešće primenjivanih oblika napada na rezultate vlasti bilo je i širenje defetizma, beznađa i nihilizma svake vrste. Tako se u kritikama i napadima na reformske vlasti u Srbiji veoma često primenjuje obrazac prikazivanja stanja u zemlji najgorim u svetskim razmerama, ali i oduvek, posmatrano u vremenskom okviru. Parola “nikada nam nije bilo gore” postaće sastavni deo preteranih, ekstremnih i neutemeljenih kritika. Za ovu vrstu napada najčešće su korišćeni, iz konteksta izvučeni, podaci iz pojedinih međunarodnih izveštaja koji su često prikazivani na potpuno iskrivljen i maliciozan način.

U martu 2003. godine u listu Blic će osvanuti naslovna strana sa udarnim naslovom „Država ne pruža nadu, redovi kod psihijatara“, dok su Večernje novosti u novembru 2002. godine upitale „Kad će biti bolje“. List Nacional je u julu 2002. godine najavljivao ozbiljne potrese u sistemu naslovima „Ako Đelić poveća poreze, štrajkom ćemo da blokiramo celo pravosuđe“ i “Odbijena ponuda vlade, sudovi obustavljaju rad”.

Prikupljajući jeftine političke poene na temi teškog socijalnog stanja i prilika u zemlji, Velimir Ilić je krajem decembra 2002. godine poručio da „Premijer treba da obiđe siromašnu Srbiju“, dok je na talasu sveopšteg defetizma i nihilizma u oktobru 2001. godine sa naslovne strane Blica najavljivano da će se „protest radnika tek zahuktati“.

Koliko je ovakav pristup u javnom propitivanju rada Đinđićeve vlade bio široko prihvaćen i gotovo podrazumevajući, najbolje svedoči i slučaj novinarke BK TV Branke Nevistić koja je tokom intervjua sa profesorom Sergijom Lukačem iz 2002. godine, bez imalo ustezanja postavila više nego sugestivno pitanje: “Da li mislite da izbori koče reforme kojih nema?”

Posebno je simptomatično to što su pojedini mediji i politički akteri bili aktivni učesnici u kampanji neargumentovanog osporavanja reformskih rezultata Vlade koju je predvodio Zoran Đinđić.

Tako je list Blic serijom tekstova, u dužem vremenskom periodu vodio kampanju protiv svega što je vlada u to vreme radila. Taj dnevni list je istu praksu nastavio vodeći kampanju protiv novih vlasti nakon majskih izbora 2012. godine, dok je u vreme vladavine Borisa Tadića, uprkos negativnim rezultatima, aktivno podržavao tadašnji režim pa čak i učestvovao u naručenim kampanjama diksreditacije politički označenih meta od strane tadašnjih vlasti.

U izdanju od 28. aprila 2001, u jednom od tekstova Blic je objavio sledeće navode: “Zakonadavne i ekonomske reforme već uveliko kasne, živi se teško, nezaposlenost je velika, preduzeća rade sa drastično smanjenim kapacitetom, ako uopšte rade, dugovi su nam ogromni, svuda vlada oskudica....” List je nastavio da “izveštava” u istom duhu pa je tako u izdanju od 24. septembra 2001. objavio tekst pod naslovom “Republička vlada podriva saveznu državu”. U oktobru iste godine Blic objavljuje sugestivno-navijačke tekstove o štrajku radnika pa tako konstatuje da je “zbog nezadovoljstva predlogom Zakona o radu, u generalnom štrajku učešće uzelo oko 40 odsto radništva u Srbiji ili oko 500.000 zaposlenih”.

“Više stotina radnika okupljenih na niškom Trgu oslobođenja zatražilo je povlačenje Zakona o radu i smenu republičkog ministra za rad i zapošljavanje Dragana Milovanovića”, izvestio je Blic 17. oktobra, da bi u istom broju bio afirmisan stav predsednika reformista Vojvodine Mileta Isakova i, što je najlicemernije, potpredsednika Đinđićeve vlade koji je izjavio da “podržava štrajk radnika”. Krajem decembra Blic iznosi zaključak da “Vlada koči suštinske promene samo zbog održanja na vlasti pojedinih lidera DOS, koji su članovi vlade”, da bi u januaru naredne 2002. godine preneo izjavu Nebojše Medojevića da su “promene u Srbiji izvedene u saradnji dela stare finansijske oligarhije i nove političke oligarhije”. U istom tekstu Medojević “upozorava”, a Blic prenosi da bi “obećanja kupaca preduzeća da će ulagati mogla bi da se pretvore u šarene laže”.

U širenju negativnih sentimenata protiv Đinđićeve Vlade, Medojević se istakao i sledećim tvrdnjama: “I vlast u Srbiji uz duvansku mafiju...Vlast u Srbiji ima ideološki negativan odnos prema nižim socijalnim slojevima i radnicima, mnogo više pažnje posvećuje domaćim i inostranim kapitalistima i predstavnicima međunarodne zajednice....Protesti radnika u Srbiji su normalan i očekivan revolt prema jednoj političkoj eliti koja nije na adekvatan način uvažila značaj sindikata i radnika u sprovođenju reformi...”

U kampanji protiv Đinđićeve vlade za Blicom nije zaostajao ni dnevni list Danas koji se isticao naslovima: Nedovoljno brzo sprovođenje obećanih reformi (24.09.2001), Promene ne idu željenim tempom (01.10.2001). U izdanju od 24. septembra isti list konstatuje da “Vlada Srbije ne deluje na najadekvatniji način, glomazna je, nedovoljno operativna, do načela pravne države u svojim uredbama i zaključcima ne drži mnogo”, da bi 24. decembra naveo da “reforme jesu potreba, ali samo ako su prave...reformska retorika mogu poslužiti zadržavanju postojećeg stanja”.

Serijom tekstova Danas je direktno napao i samog premijera i to sa naslovima: Od reformi u Srbiji mogu da se nahrane samo jedna usta – svi znaju koja su to usta, Đinđić je promašena investicija, Najskuplja promašena investicija međunarodne zajedice u jugoistočnoj Evropi je Zoran Đinđić, Ne postoji niko, ni u zemlji, ni u inostranstvu da je u Đinđića ulagao znanje i sredstva, a da nije bio prevaren, Nema reformi bez poverenja građana, a srpskom premijeru niko ne veruje. to bi trebalo da shvati i međunarodna zajednica, U srpskoj privredi vlada atmosfera straha, iščekivanja i pravne nesigurnosti, Vladu treba oštro kritikovati zbog antireformskih mera u održavanju i proširivanju komandnih linija partijske države i potiskivanja legalnih institucija....

Za pomenutim dnevnicima nije zaostajao ni nedeljnik Vreme u kome je 31. maja 2001. objavljeno: “Priča koja se prenosi neformalnim političkim kanalima otprilike kaže 'da premijer Đinđić smišljeno stavlja pod državnu kontrolu trgovinu/šverc cigaretama/naftom, a onda će taj unosni posao uzeti za sebe ili će isto raditi u dilu sa svojim prijateljem Milom Đukanovićem'“. U istom broju Vreme navodi i da “na račun vlade, koja o reformama još govori samo u načelu, posle sto dana njenog rada počele su da stižu optužbe za kriminal i korupciju, ali i sve češće za nesposobnost i nekompetentnost.” Da bi se sve završilo zaključkom da su “Đinđić i njegovi ministri još daleko od posla koji je svojevremeno odradio Ante Marković i moglo bi se reći da je sadašnja srpska vlada skup reformskih šminkera koji za sada još samo obećavaju, a malo čine da novim zakonima sprovedu obećane radikalne promene”.

Da bi se potkrepili maliciozni komentari na račun reformske vlade i premijera, Vreme je koristilo podatke Saveznog zavoda za statistiku koji su govorili da je industrijska proizvodnja u Jugoslaviji u aprilu 2001. bila 57,6 odsto manja nego u aprilu 1991. godine!

U kampanji se istakao i novinar Vremena Miloš Vasić koji je premijera Đinđića pokušao da kriminalizuje preko veza sa Stankom Subotićem. “Subotić je zaradio grdne pare muvajući cigaretama sa Zoranom Đinđićem koga voza svojim avionima tamo i amo; sa Đinđićem je ugovorio monopol za proizvodnju cigareta u Srbiji; Đinđić je od Caneta dobijao novac; Đinđić je politički pokrovitelj Subotićevih poslova u Srbiji; Đinđić je zabranio prodaju 'Nacionala' i crnogorskog dnevnika 'Dan' zbog pisanja o slučaju Caneta Subotića”, pisao je Vasić u izdanju od 07. juna 2001. Na istom talasu Vreme je nastavilo i u izdanju od 16. avgusta 2001: ”...preko njih neprijatno preleće i senka krila aviona Caneta Subotića, a u nemačkoj štampi ovih dana počinju spekulacije da će duvanski dim možda zamagliti imidž energičnih srpskih reformatora.”

U izdanju od 23. februara 2003. godine, 15-ak dana pre atentata na premijera Srbije, Vreme je pisalo: “Vlastodršci u Beogradu i Podgorici čine sve da se ono što oni nazivaju reformama ostvari, ali bez oslonca na jake institucije i vladavinu zakona. to je karikatura reformi, možda su to reforme u interesu njihovog ličnog bogaćenja.”

U kampanji protiv Đinđića istakao se i nedeljnik NIN i to naslovima karakterističnim za taj list:

Broj nezaposlenih već prelazi čitav milion (14.06.2001); U Srbiji zvanično radi 700 hiljada ljudi manje, a prosečna zarada istopila se na tek – 150 nemačkih maraka (14.06.2001); Potrebne su velike promene, rezovi, usaglašavanje sa standardima u demokratskom svetu i tu se nije postiglo ono što se moglo i moralo postići (04.10.2001); Đinđić se u nekim stvarima ponaša ili postupa na onaj način na koji se Milošević ponašao (04.10.2001); Stanje u nosećem stubu pravde, u pravosuđu, nije se menjalo na valjan način i kao da se nije činilo da se menja onako kako je trebalo (04.10.2001); Đinđić podriva saveznu državu: Odnos sa Crnom Gorom kao „zidanje Skadra na Bojani“ – sve ono što bi preko dana neko podigao, preko noći je rušeno (04.10.2001)....

Reformske vlade u periodu posle 2012: Ekonomski rezultati i ostvarenja

Preuzevši državu koja se, usled neobuzdanog zaduživanja, našla na ivici samog bankrota vlade nakon 2012, u kojima je, nezavisno od formalne pozicije, dominantnu političku ulogu imao Aleksandar Vučić, vratile su se politici reformi čiji je cilj da se performanse i konkurentnost srpskog društva dovedu na održive osnove, a Srbija uhvati korak sa razvijenim delom čovečanstva. U svojim nastojanjima vlade nakon 2012. godine zabeležile su zavidne rezultate koji su, po već viđenom obrascu, napadani i osporavani sa različitih strana. I dok svi objektivni ekonomski pokazatelji, što se poklapa i sa mišljenjem relevantnih međunarodnih ekonomskih foruma i institucija, ukazuju da Srbija iz godine u godinu sve više napreduje, na domaćoj društveno-političkoj sceni na delu je prava ofanziva dežurnih kritičara, koji iz samo sebi znanih pobuda nastoje da stanje u državi prikažu nikad gorim, a perspektive nikad mračnijim. To što se takve predstave i projekcije nalaze u potpunom raskoraku sa stvarnim stanjem na terenu, samo pokazuje koliko su delu društveno-političke elite interesi društva kao celine nebitni naspram njihovih ličnih i uskogrupnih interesa, koji se ogledaju u očuvanju ranije stečenih, očigledno ničim zasluženih privilegija.

Uprkos snažnom pritisku krugova povezanih sa vodećim tajkunima u zemlji, kao i onih koji su organski srasli sa bivšim režimom Borisa Tadića, vlade koje je predvodio sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić, nizom reformskih odluka uspele su da spasu zemlju od bankrota i povećaju njen međunarodni ugled, a budući ekonomski razvoj postave na realne i održive osnove.

U prilog iznetim tezama govore brojni podaci o preduzetim reformama i postignutim rezultatima:

1. Na kraju 2014. godine budžet Republike Srbije bio je  u deficitu od 258 milijardi dinara (6,6% BDP), dok je ukupni dug države iznosio čak 76% BDP. Na kraju prvog polugodišta 2018, u budžetu Republike postignut je suficit od 30,9 milijardi dinara, dok je javni dug na kraju juna iste godine iznosio 59,6% BDP.

2. Nakon razornih poplava u 2014. i drastičnih mera štednje u okviru fiskalne konsolidacije, privredni oporavak je postignut već u 2015. kada je ukupna ekonomska aktivnost iz stanja recesije i negativnog rasta prešla u fazu ekspanzije i u odnosu na 2014. realno bila veća za 5,5%. U prvom kvartalu 2018. zabeležen je rast od 4,6%, što je najveći međugodišnji rast od izbijanja krize. Istovremeno, promenjen je model privrednog rasta koji je pre krize bio baziran na potrošnji koja se finansirala pre svega zaduživanjem, dok su danas glavni pokretači rasta održivi izvori - izvoz i investicije.

3. Od 2014. tri vodeće agencije (Standard and Poor’s, Fitch i Moody’s) podigle su kreditni rejting Srbije, a i izgledi su u kontinuitetu poboljšavani. Srbija se u protekle tri godine dobro prilagođavala šokovima iz turbulentnog međunarodnog finansijskog okruženja na šta ukazuje i pad premije rizika Srbije i sve bolji makroekonomski parametri.

TABELA 5: Uporedni pregled rezultata rada reformskih vlada nakon 2012. godine i medijskih napada kojima su one bile izložene

4. Pored mera štednje, fiskalnoj konsolidaciji u velikoj meri je doprinela i politika aktivne borbe protiv sive ekonomije čime je poboljšana naplata poreskih prihoda. Koeficijent efikasnosti naplate PDV (glavni indikator u praćenju efikasnosti naplate) povećan je u 2018. godini za više od 5 procentnih poena u odnosu na 2014. godinu, dok je učešće svih poreskih prihoda u BDP sa 36,8% u 2014. godini povećano na 38,5% u 2017. godini.

5. U periodu od 2012-2018. godine, zabeležen je i najstabilniji kurs dinara ikada, dok su u istom periodu ozbiljno uvećane devizne rezerve zemlje. Početkom ove godine prestižna agencija Bloomberg proglasila je dinar drugom najstabilnijom valutom na svetu. Dinar je danas prema evru na gotovo istom nivou kao pre šest godina, kada je (početkom avgusta 2012.) dr Jorgovanka Tabaković postavljena za guvernera NBS. Uprkos brojnim turbulencijama na svetskim tržištima (trgovinski rat, Bregzit, krize na berzama, povećanje kamatnih stopa FED-a, geopolitičke tenzije), stabilnost kursa dinara ni jednog trenutka nije bila dovedena u pitanje. To ne samo da je omogućilo smanjenje inflacije, već je doprinelo i tome da srpska preduzeća posluju u izvesnijem okruženju, a otvoren je i prostor za uspešnu fiskalnu konsolidaciju, rešavanje pitanja problematičnih kredita (NPL) i dalje sprovođenje procesa dinarizacije. NBS je u posmatranom periodu svojim intervencijama doprinela povećanju deviznih rezervi za preko 1,4 milijarde evra. Na kraju juna 2018. godine devizne rezerve iznosile su 11.104 miliona evra, dok su neto devizne rezerve na kraju juna iznosile 9.317 miliona evra, što predstavlja njihov novi najviši nivo od 2000. godine. Poređenja radi, u periodu od 2008. do avgusta 2012. dinar je izgubio dve trećine svoje vrednosti, a da ne bi još više oslabio, intervencijama je potrošeno 5,7 milijardi evra deviznih rezervi. Danas, kada su gotovo sve valute u regionu nestabilne i slabe (neke dostižu najslabije nivoe ikada), NBS kupuje devize da dinar ne bi previše jačao, čime se dodatno povećavaju devizne rezerve.

6. U prethodnih nekoliko godina, Srbija je napredovala čak 50 mesta na Doing Business listi Svetske banke i nalazi se na 43. mestu po ukupnim uslovima poslovanja.

7. U istom periodu referentna kamatna stopa NBS je snižena sa 9,5% na 3% zahvaljujući čemu su kamatne stope na nove dinarske kredite stanovništvu i privredi smanjene za oko 8 procenata. Dobri ekonomski pokazatelji omogućili su povoljnije kamate i na nove evroindeksirane kredite – smanjene su za 4,1 procentna poena za stanovništvo i 3,3 procentna poena za privredu. Zahvaljujući nižim kamatnim stopama privreda je u 2017. za kamate platila 54 milijardi dinara manje nego u 2014, iako je povećala obim korišćenja kredita. Pored toga, kreditna aktivnost je iz zone negativnog rasta prešla u pozitivan i, po isključenju efekta kursa, sada se povećava po stopi od oko 8% godišnje. Privreda sve više koristi investicione kredite – 26% novih kredita u pet meseci ove godine naspram 16% u istom periodu 2014. Kod stanovništva se ubrzava stambeno kreditiranje čime su mesečni iznosi došli na nivo iz perioda njihovog subvencionisanja (2011. godine).

8. U posmatranom periodu u Srbiji je izgrađeno 163,1 km auto-puteva. Tako je na Koridoru 10 završeno 110,3 km autoputa, dok je na Koridoru 11 završeno 52,8 km autoputa. Takođe, u okviru Projekta rehabilitacije puteva i unapređenja bezbednosti saobraćaja rekonstruisano je oko 220 km državnih puteva.

9. Pored putne, ozbiljni rezultati postignuti su i u modernizaciji železničke infrastrukture. Završeni su projekti vredni 297 miliona evra u okviru kojih je rekonstruisano i modernizovano 223 km pruga, započet remont regionalnih pruga u dužini od 226 km i otvoren Žeželjev most za železnički saobraćaj. Takođe, obezbeđena su sredstva za finansiranje modernizacije i rekonstrukcije novih deonica čija realizacija će početi krajem ove i početkom sledeće godine: pruge Niš-Dimitrovgrad (108 km) u vrednosti od 268,28 miliona evra, Novi Sad – Subotica (108 km) u vrednosti od 943 miliona evra i Niš - Brestovac (23 km) u vrednosti od 62,7 miliona evra.

10. U okviru sveukupnog poboljšanja poslovnog ambijenta u zemlji, od 1. januara 2016. uveden je sistem za elektronsko izdavanje građevinskih dozvola (CEOP). Zahvaljujući tome, broj izdatih građevinskih dozvola, u odnosu na 2014. godinu, povećao se za 2,4 puta, odnosno 141,7% više nego što je to bilo pre uvođenja ovog sistema, a period izdavanja građevinske dozvole je sa prosečnih 264 dana smanjen na 9 dana. Prema poslednjem Doing Business izveštaju za 2018. godinu Srbija je zauzela 10. poziciju po ovom kriterijumu, dok je u 2014. godini bila pozicionirana na 182. poziciji.

11. Jedan od najvećih uspeha vlasti posle 2012. godine, predstavlja ponovno otvaranje Železare Smederevo čime je trajno sačuvano 5.000 postojećih radnih mesta. Dana 18. aprila 2016. godine zaključen je kupoprodajni ugovor između Vlade Srbije i kineske kompanije Hesteel Group kojim je Železara prodata po ceni od 46 miliona evra uz obavezu investiranja novog vlasnika u iznosu od 300 miliona evra. Mesečni prihodi Železare kreću se između 95 i 100 miliona dolara, izvoz je od junuara do maja 2018. iznosio ukupno 538.900 tona, što je povećanje od 43.6% u odnosu na isti period prošle godine. Od predviđenih investicija do sada je realizovano ulaganje u iznosu od 158 miliona evra, dok je do kraja 2020. godine predviđeno ulaganje dodatnih 150 miliona evra. Kompanija ukupno ima 4.935 zaposlenih, proizvodnja je u 2017. godini bila za 24,6% veća u odnosu na 2016. godinu.

12. Od aprila 2014. godine izgrađeno je 147 elektrana koje koriste obnovljive izvore energije ukupne snage 64 MW u vrednosti od oko 100 miliona EUR. U istom periodu izgrađeni su i prvi vetroparkovi i solarne elektrane u zemlji.

13. U periodu od 27. aprila 2014. do danas, potpisano je 79 ugovora za realizaciju investicionih projekata ukupne vrednosti ulaganja 872 miliona evra uz obavezu otvaranja 34.319 novih radnih mesta. Do sredine 2018. godine u firmama nosiocima ovih projekata bilo je zaposleno 45.371 ljudi. U tom periodu ostvaren je veliki broj strateških investicija poput otvaranja robne kuće Ikea (zapošljava 416 ljudi), izgradnje nove fabrike kompanije Simens (u Kragujevcu), investicija firme Continental koja zapošljava 1.000 radnika, japanskog Jazakija, filipinske kompanije Integrated Micro Electronics koja planira da zaspoli 1.250 radnika, austrijskog Zumtobel koji je najavio zapošljavanje 1,100 radnika, Johnson Electric iz Hong Konga uz zapošljavanje 2,400 radnika, nemačkih kompanija Svarovski, Boš, Kromberg and Schubert, Leoni, Vorwerk i ZF koje zapošljavaju nekoliko desetina hiljada radnika u Srbiji, te turskih kompanija Aster tekstil, Taypa, Ormo, Džinsi i Teklas Automotiv koje će zaposliti nekoliko hiljada novih radnika.

14. U nastojanju revitalizacije nacionalne aviokompanije, višedecenijskog gubitaša, Vlada Republike Srbije i nacionalna vazduhoplovna kompanija Ujedinjenih Arapskih Emirata Etihad Airways, potpisali su Ugovor o strateškom partnerstvu i preuzimanju 49 odsto udela u kompaniji Jat Airways od strane Etihada, što je omogućilo sigurnu budućnost i opstanak srpskoj nacionalnoj avio-kompaniji.

15. Posle punih 30 godina ponovo je uspostavljen direktan let Beograd-Njujork, kao i direktan let od srpske prestonice do Šangaja.

16. U posmatranom periodu započet je i jedan od trenutno najvećih građevinskih projekata u Evropi – Beograd na vodi, vredan 3,5 milijardi evra. Projektom je predviđeno da se na površini od oko 177 hektara izgradi više od milion kvadratnih metara stambenog prostora, oko 750.000 kvadrata poslovnog i komercijalnog prostora, više od 62.000 kvadrata javnih sadržaja kao što su vrtići, škole, ustanove kulture, socijalne i zdravstvene zaštite i oko 242.000 kvadrata novih zelenih površina. Ti kapaciteti omogućavaju da na tom prostoru bude više od 13.000 zaposlenih i više od 17.000 stanovnika.

17. Posle decenija uništavanja pronađeno je rešenje i za firmu Galenika koja je ponovo postala lider u farmaceutskoj industriji. Ministarstvo privrede je 2. novembra 2017. godine potpisalo ugovor o prodaji kapitala Galenike Beograd kupcu AELIUS S.A.R.L. iz Luksemburga, kojim je kapital srpske farmaceutske kompanije prodat za 16 miliona evra. Kupac se obavezao da poveća osnovni kapital Galenike uplatom iznosa od 25 miliona evra koji će se koristiti za finansiranje izmirivanja obaveza prema finansijskim poveriocima (bankama), u skladu sa Ugovorom o prodaji, kao i da u roku od dve godine investira dodatnih 5,5 miliona evra. Obaveza kupca je i da zadrži 900 zaposlenih.

18. Posle višedecenijskih gubitaka, preduzeća u državnom vlasništvu Republike Srbije počela su da ostvaruju profit. Efikasnija kontrola poslovanja i ograničenje troškova rezultirali su značajno boljim poslovnim i finansijskim rezultatima. U odnosu na 2014. godinu kada su javna preduzeća ostvarila zbirni neto gubitak od 65,3 milijardi dinara, u 2015. godini ostvaren je zbirni neto dobitak u iznosu od 2,5 milijarde dinara, u 2016. godini zbirni neto dobitak u iznosu od 4,6 milijarde dinara i u 2017. godini ostvaren je ukupan neto dobitak u iznosu od 20,4 milijardi dinara. Pozitivan trend poslovanja se nastavlja i u 2018. godini, tako da su javna preduzeća u prvom tromesečju ostvarila zbirni neto dobitak od 16,4 milijardi dinara koji je veći za 22% od planiranog.

19. U Nišu je otvoren jedan od najmodernijih kliničkih centara na Balkanu u čiju izgradnju i opremanje je uloženo 50 miliona evra. Čitav projekat je uspešno realizovano za tri i po godine. U kompleksu novog KC koji je sagrađen po modelu "pametnih zgrada", nalazi se i jedan od najvećih operacionih blokova u Srbiji i na Balkanu sa 16 najsavremenije opremljenih hirurških sala, tri angio-sale, dva urgentna centra. Prvi put u najrazvijenijim zdravstvenim ustanovama u Srbiji sagrađen je i zaseban centar za transplantaciju organa i praćenje stanja pacijenata u najmodernijim uslovima za zbrinjavanje stanovništva. U toku je i projekat rekonstrukcije i izgradnje klinika UDK Tiršova, GAK Višegradska, KBC Dragiša Mišović, KBC Zemun, Institut za kardiovaskularne bolesti Dedinje, Urgentni centar KC Srbije, Klinika za neurohirurgiju KC Srbije i Centar za radiologiju i magnetnu rezonancu KC Srbije. Planirano je da se u projekat uključe i Institut za ortopedsko-hiruške bolesti „Banjica“, Institut za onkologiju i radiologiju Srbije, Specijalna bolnica za lečenje cerebrovaskularnih oboljenja „Sveti Sava“ i GAK „Narodni front“. Sredstva za rekonstrukciju ovih zdravstvenih ustanova trebalo bi da iznose oko 113,2 miliona evra.

20. U Srbiji je najzad uspostavljen i sistem brige o obolelima od retkih bolesti za šta je u budžetu za 2018. godinu obezbeđeno 1.5 milijardi dinara, što predstavljanja povećanje od čak 36 odsto u odnosu na 2017. U budžetu za 2017. godinu, sredstva za ove namene su povećana za 55% u odnosu na 2016. godinu i planirana su u iznosu od 1,1 milijardu dinara. Inače, retke bolesti su u budžetu bile prepoznate tek 2012. godine, kada je izdvojeno 130 miliona dinara, 2013. godine je bila obezbeđena ista suma, 2014. godine 260 miliona, 2015. godine 335 miliona, a 2016. godine 600 miliona.

21. Od osnivanja budžetskog Fonda za lečenje bolesti koje se ne mogu uspešno lečiti u Srbiji u novembru 2014. godine do 12. jula 2018. godine, odobrena su sredstva za 114 odlazaka na lečenje i kontrolne preglede u inostrane zdravstvene ustanove za 68 pacijenta. Utrošena sredstva u toku 2017. godine iznosila su 171 miliona dinara, dok je u prvoj polovini 2018. utrošeno 174 miliona dinara.

22. Naporima Vlade obezbeđeno je preko 165 miliona evra za prevenciju i potrebe sanacije posledica poplava iz maja 2014. godine, od čega po prvi put i sredstva iz Fonda solidarnosti EU u iznosu od 60,2 miliona evra. Ova sredstva se koriste za rekonstrukciju javnih (škola, bolnica, vrtića...) i privatnih objekata, pomoć preduzetnicima i poljoprivrednicima, rekonstrukciju putne infrastrukture i mostova, izgradnju obaloutvrda, nabavku mobilnih zidova za odbranu od poplava, rehabilitaciju mreže odvodnih kanala, trajno saniranje klizišta itd.

23. Na političkom planu ostvaren je ozbiljan napredak u pregovorima o pristupanju Srbije Evropskoj uniji. Prva poglavlja u pregovorima sa Evropskom unijom otvorena su 14. decembra 2015. godine u Briselu, čime je otpočet proces pregovora o punopravnom članstvu Srbije. Na do sada održanih osam sastanaka Međuvladine konferencije, ukupno, od 2015. godine do sada, otvoreni su pregovori u 14 poglavlja, a zatvoreni u 2 poglavlja. U ovom periodu obezbeđena je bespovratna pomoć iz pretpristupnog (IPA) fonda EU u ukupnom iznosu od 1,1 milijarde evra.

24. Nakon potpisivanja Briselskog sporazuma kojim je predviđeno formiranje Zajednice srpskih opština kao institucionalnog okvira održivog opstanka i unapređenja položaja srpskog naroda na Kosovu, naporima vlade sprečeni su pokušaji vlasti u Prištini da prisvoji imovinu rudnika “Trepča”, akumulaciju Gazivode i ski centar Brezovica. U međuvremenu započet je unutrašnji dijalog o konačnom rešenju za problem Kosova i Metohije, a paralelno sa njim započeta je i velika diplomatska ofanziva kako bi se obezbedila međunarodna podrška za postizanje kompromisnog rešenja između Beograda i Prištine.

25. Nakon 15 godina, 28. juna 2018. godine otvoren je rekonstruisani Narodni muzej u Beogradu, a nešto ranije, 20. oktobra 2017. završen je i projekat adaptacije i rekonstrukcije Muzeja savremene umetnosti nakon što je 2007. godine ta ustanova kulture bila zatvorena za posetioce. Za rekonstrukciju ove dve ustanove iz budžeta je izdvojeno više od 110 miliona evra.

26. Pored sistemskog Zakona o radu, doneti su i zakoni o zaštiti uzbinjivača i sprečavanju nasilja u porodici. Za četiri godine primene Zakona o uzbunjivačima preko 400 lica je zaštićeno od odmazde poslodavca, dok su za godinu dana primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici državni organi razmotrili preko 44.600 slučajeva porodičnog nasilja, sudovi su izrekli više od 16.000 hitnih mera, a grupe za koordinaciju su izradile oko 11.000 individualnih planova zaštite i podrške žrtvama nasilja.

27. Posebno dobri rezultati postignuti su na polju IT industrije čiji je izvoz u 2017. godini dostigao rekordnih 900 miliona evra, što je za 21,5 odsto više u odnosu na 2016. godinu. To je prvi put u istoriji da je obim izvoza IT usluga premašio izvoz voća i povrća.

Hipokrizija i društvena neodgovornost dežurnih kritičara reformi

Uprkos svim pobrojanim nespornim rezultatima vlada u periodu nakon 2012. godine, koji pokazuju uravnoteženi suštinski napredak na svim poljima društvenog života, gotovo da nije bilo reformskog poteza vlasti koji je nailazio na neutemeljene, histerične napade od strane dežurnih kritičara. Te kritike neretko su predstavljale svojevrstan oblik negiranja stvarnosti, ili u najmanju ruku umanjivanja realnih rezultata vlasti. Simptomatično je, da su kritike po pravilu izostajale ili bile na daleko nižem nivou intenziteta u vreme dok je Srbija propadala i nazadovala na svim poljima, osim kriminala i korupcije koji su u periodu 2004-2012 doživljavali svoj puni procvat.

Jasni empirijski pokazatelji nisu sprečili dežurnog kritičara svih vlasti u Srbiji, anarho-levičarski orijentisanog sociologa Jovu Bakića da izjavi: “Našu državu je mafija zarobila i drži je čvrsto u svom zarobljeništvu, i to je, bez ikakve dileme, najozbiljniji problem našega društva.” Ili da konstatuje: “Ova Vlada je Vlada koja brani interese stranih investitora umesto interesa građana Srbije. Zato što Vlada nije naša Vlada, ona je Vlada Fijata, Hestila, različitih investitora Jure koji ovde dođu, i onda sirotinja kreditira bogate, to je sistem u kojem mi živimo i to je sistem koji je ova Vlada stvorila.”

Na istom fonu nalaze se i izjave politički angažovanog analitičara Đorđa Vukadinovića koji je, u pokušaju da objasni razliku između rezultata vlasti i svoje kritike, između ostalog, ustvrdio da je u Srbiji “na delu vladavina obmane, laži i manipulacije”.

U istom duhu bile su i izjave Dragana Đilasa, domaćeg tajkuna i odnedavno povratnika u politički život Srbije, koji ekonomske rezultate takođe smatra svojevrsnom obmanom od strane vlasti: “Građani svaki dan u medijima gledaju Potemkinova sela, dok Srbija ekonomski propada...”. Đilas svakodnevno građanima poručuje da “provučićeva Srbija uništava pravnu državu, gazi po ljudskim pravima i slobodi medija i podjednako uništava i nacionalni i građanski deo Srbije” te zaključuje: “Kažu ljudi da smo dotakli dno. Dotakli jesmo, ali sa propadanjem nismo stali. Strmoglavi pad se nastavlja.”

Iako formalno nisu u koaliciji, Zoran Živković kao Đilasov partner u “uverenjima”, koji je, takođe, svojevremeno ozbiljno profitirao od bavljenja politikom, izjavljuje: “Ceo budžet se zasniva na neistinitim podacima, dok u Srbiju dolaze strani investitori zbog subvencija koje štete budžetu. Iznose se lažni podaci i u vezi sa smanjenjem javnog duga, smanjenjem procenta nezaposlenih, javnim dugom.”

Zamerke na račun dovođenja stranih investitora imao je i lider desničarskih Dveri Boško Obradović koji je povodom rasprave o budžetu za 2018. godinu izjavio: “Najveća zamerka budžetu Republike jeste ta što se sredstva poreskih obveznika daju za subvencionisanje brojnih stranih firmi. Time se podstiče uvoznički lobi koji ugrožava domaću privredu.” Isti stav podržava i Obradovićev pokret Dveri koji u jednom od saopštenja tvrdi da je jasno “da su prodaja strateških resursa, ispumpavanje para iz subvencija i državnih preduzeća i opštepoznata nestručnost jedini rezultat naprednjaka u celoj Srbiji, pa i u Er-Srbiji.”

Slično mišljenje o budžetu iznela je i Demokratska stranka: “Budžet za 2018. nije napravljen po volji građana, već po partijskoj osnovi Srpske napredne stranke. Ništa u njemu nema inovativno. Promašili su rast za ovu godinu, a sigurni smo da će ga promašiti i za sledeću 2018. godinu.”

Odnedavno lider te stranke Zoran Lutovac, pak, tvrdi: “Mi nemamo normalnu državu, nemamo slobodne izbore, nemamo mogućnost da izkažemo svoje programe na javnom servisu.Pitanje statusa Kosova i Metohije ne može da pokreće i rešava nedemokratski režim. Najavljeni referendum o tom pitanju bio bi samo oruđe u rukama autokrate....Nema države, nema politike, sve je to performans jednog autokrate koji je okovao državu i građane propagandnom mašinerijom...”

Osporavanjem rezultata Vučičeve vlade preko negiranja stvarnosti bavi se i bivši lider Demokratske stranke, danas Tviter aktivista Bojan Pajtić koji redovno poručuje: “Vučićev režim je došao na vlast lažima, održava se na vlasti lažima i želi da ponovo dodje do vlasti lažima. Već četiri godine obećavaju da će svake sledeće godine biti bolje i ništa se ne dešava. Režimu smeta istina zato što mladi odlaze iz zemlje, zato što se živi sve siromašnije i sve gore, zato što smo sve zaduženiji...”

U kritikama se ističe i Boris Tadić, bivši predsednik Republike i DS-a, čovek koji je najodgovorniji za devastaciju Srbije do sredine 2012. godine, koji sada tvrdi da je “pitanje vremena kada će režim krenuti u ogoljeno nasilje”, te navodi da “Vučiću danas veruju samo lakoverni i oni koji su za to plaćeni”.

Talasu kritika svoj doprinos dala je i nekadašnja novinarka Nataša Jeremić, danas supruga opozicionog lidera Vuka Jeremića. Iako za sebe tvrdi da nije deo političkog života u Srbiji, Jeremićeva svojim prisustvom aktivno podržava kampanje svog supruga. U toku predsedničke kampanje 2017. u jednom od intervjua Jeremićeva je izajvila: “Mi u Beogradu nemamo pravu sliku o tome kako se u Srbiji teško živi. Ljudi su odsutni, nemaju energiju, deluju kao da im nije ni do čega, nemaju ni nade ni snage. E, to mi treba da im povratimo, kako bi savladali svoj očaj i umor.”

Opisujući “nepodnošljivost” ekonomske situacije u Srbiji, politički angažovani ekonomski eksperti i novinari često zloupotrebljavaju svoja zvanja i društvene pozicije za slanje političkih poruka. Tako je, primera radi, Mijat Lakićević, novinar koji se istakao po bliskim poslovnim vezama sa Božidarom Đelićem, situaciju u Srbiji opisuje sledećim rečima: “Morate da imate normalne odnose u društvu da biste imali visoke investicije. A ovde je poštovanje svojinskih prava nikakvo, pravosuđe loše funkcioniše, politička atmosfera je loša, nesigurnost je velika, mladi napuštaju zemlju.” Ne treba posebno isticati da je u vreme vladavine Borisa Tadića, uprkos izuzetno negativnim ekonomskim rezutlatima i pokazateljima, Lakićevićeva kritika bila gotovo zanemraljiva i neprimetna.

Sličnih “uverenja” je i profesorka Ekonomskog fakulteta Danica Popović koja je ekonomske prilike u zemlji opisala u sledećoj izjavi: “Vi nemate pravosuđe, vi nemate nijedan sistem koji funkcioniše, jer sve drže politički funkcioneri. Postoji neka vlast iznad vlasti, sve se radi iza zatvorenih vrata, i u takvoj atmosferi se veći ekonomski rast i ne može očekivati. Dakle, nemamo ambijent, nemamo investicije, nemamo rast, i svakog dana sve više zaostajemo za razvijenim zemljama...”

Iako je bio deo Đinđićeve vlade koja je trpela istovetnu vrstu napada, bivši ministar kulture i nedavni kandidat na izborima za lidera Demokratske stranke Branislav Lečić, obraćajući se svojoj političkoj publici, uprkos svim pokazateljima, danas tvrdi da su “Vučiću iluzije sakrile stvarnost”.

U obračunu sa reformskim merama vlasti često vodeću ulogu imaju pojedini mediji pod kontrolom onih finansijskih i tajkunskih centara moći koji su nezadovoljni svojim položajem i izostankom privilegovanog statusa koji su ranije imali u vreme vladavine starog režima. Tako u kritikama vlasti i reformskih mera, baš kao i u vreme Đinđićeve vlade, uglavnom prednjače nedeljnici Vreme i NIN, te dnevni listovi Danas i Blic, ali i portali poput Radio Slobodna Evropa i Dojče vele. Opisujući situaciju u Srbiji, u redakcijskom komentaru sajta Dojče vele se kaže: “Ako ste slušali samo zvanična saopštenja političara na vlasti, mogli ste pomisliti da je Srbija ekonomski tigar na Balkanu. Možda i jeste – u propagandnim pamfletima vlasti. Ali ekonomska stvarnost daleko je surovija.”

Slično tome i novine Vranjske, koje su se istakle kao jedan od značajnijih medijskih primalaca državne pomoći tvrde da “Vučić od Srbije pravi Potemkinovo selo”, dok se, po profesionalnim dometima, njima srodan Tabloid pita: “Da li će režim Aleksandra Vučića pasti: Hoće li otići kao Čaušesku?”, te konstatuje kako “vlast podstiče masovnu smrt građana”. Na istom fonu nalaze se i tekstovi sa pseudopatriotskog portala Koreni koji objavljuje tekstove poput “Vreme manipulacija: Tehnike vladanja Aleksandra Vučića”, i kriminalizatorskog Kurira koji je u vreme sukoba sa predsednikom Srbije vodio kampanju tekstovima i naslovnicama poput ove: “Vučićev režim ogrezao u kriminalu: Diktator i njegovi saradnici prete distributerima lista Kurir”.

U kritikama prednjače i nekada rivalski, a danas nedeljnici na istom zadatku Vreme i NIN. Tako se u Vremenu mogu naći tekstovi poput: Srpska politika prema Kosovu: Ko je prodao “najskuplju srpsku reč”?; Mionica, mesto u koje je stigla SNS budućnost: Ne radi ni jedini semafor ili Šta je sve bilo najavljeno u saradnji Srbije i UAE: Presušile najave.

Slični i gotovo indentični naslovi i najave mogu se naći i u nedeljniku NIN koji redovno objavljuje tekstove poput “Nezavisna kontrolna tela: Rušitelji kolektivne hipnoze” ili pak u komentarima i nameštenim istraživanjima tvrdi “Srbija je gora od Rumunije, Bugarske, Hrvatske, Albanije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije po čak četiri od 10 ekonomskih parametara, zbog najsporijeg rasta BDP-a, plata i kupovne moći i najviše inflacije. To je presudilo da se sa NIN-ovim indeksom od 3,37 poena nađe na začelju zemalja regiona.”

U kampanji protiv vlade Aleksandra Vučića na dnevnom nivou prednjači list Danas koji objavljuje naslove poput Vlast u paralelnoj stvarnosti; Istekli rokovi Vučićevih obećanja; Vučić bi da svira na dva klavira ili Skroman epilog velikih obećanja. U redakcijiskim komentarima tvrdi se i sledeće: “Gospodina Vučića ćemo pamtiti kao nekog ko nam je citirao Vebera, leteo od Abu Dabija do Berlina, Moskve i Londona kako bi proćerdao još malo onoga što nam je ostalo”.

U kampanji istaknuto mesto imaju i urednici i novinari pojedinih medija, kao i čelnici politički angažovanih novinarskih udruženja poput NUNS-a i NDNV-a. Tako urednik nedeljnika NIN Milan Ćulibrk u jednom od javnih nastupa tvrdi: “Imamo potpuno šizofrenu situaciju da tvrdimo da smo na evropskom putu, a Vučić razgovara sa Putinom i Lukašenkom” Ili: “Mi smo bolesni, mi nismo normalni. Mi tvdimo da je voda suva i da je kamen mek. Ne vredi, ovde stvari ne mogu racionalno da se objasne.”

Predsednik NUNS-a Slaviša Lekić, koji se ističe po ostrašćenim i vulgarnim kritikama na račun vlasti često navodi da je “Vučić opasniji od Miloševića iako još ne ubija”, te tvrdi: “Sve što je karakterisalo i karakteriše Šešeljeve radikale – nakaradna i opasna retorika, niski i mučki udarci, ofanziva zlobe i okeanska bahatost – danas u svojim saopštenjima baštini Srpska napredna stranka. Ne samo u saopštenjima već i u radu na terenu. I ne samo u saopštenjima i radu na terenu, već i u nastupima prvog čoveka stranke i države Srbije.”

Lekić dalje za predsednika Republike kaže da je “bivši huligan sa Severa” koga je na centar terena izbacio sticaj nesrećnih okolnosti. “Nije problem u tome što Srbiju vodi bivši fudbalski huligan, već u činjenici da je reč o huliganu niže kategorije od onih huligana koji nisu dorasli da se popnu 'na šipku' i komanduju navijanjem. Tome kome nisu dali da koordinira vređanjem na Marakani, dopalo je da komanduje Srbijom”, navodi Lekić u jednom od svojih zluradih komentara.

On najzad tvrdi da je “danas situacija daleko gora nego u vreme Miloševića. Miloševićevi ljudi su novinare i ubijali, ova vlast to ne radi, ali ja uvek kažem - još ih ne ubijaju. Zaista je pitanje dana kada će se ovde desiti i takvo zlo.” Iz svega nevedenog proizilazi i Lekićev zaključak da je “SNS političko krilo organizovanog kriminala”.

Njegov kolega iz NDNV-a, Nedim Sejdinović pak izjavljuje: “Ono što već duži niz godina karakteristiše vladavinu Aleksandra Vučića - na šta su nezavisni mediji stalno upozoravali - u poslednje vreme postalo je veoma vidljivo. Čini se da vlast i ne skriva svoju želju da onemogući nezavisne medije i novinare. Na delu je operacija gušenja medijskih sloboda koja se ogleda u činjenici da vlast obilato finasijski nagrađuje medije koji su joj bliski, dok one koji joj nisu po volji na različite načine uništava - od finansijskog iscrpljivanja do pretnji ličnoj bezbednosti.”

On dalje navodi kako provladini mediji “učestvuju u kreiranju paralelne stvarnosti koja sa realnošću nema previše dodirnih tačaka. Uz pomoć režimskih medija stvara se neka vrsta science fiction-a, ružna sadašnjost zamenjuje se sjajnom budućnošću. Simbol te priče je Beograd na vodi. U kreiranju tog mita u velikoj meri su učestvovali mediji.”

Urednik agencije Beta i istaknuti član i bivši funkcioner NUNS-a Dragan Janjić na Tviteru poručuje kako su u Srbiji “počele likvidacije političkih protivnika” navodeći kao dokaz za ovu smelu tvrdnju slučaj ubistva Olivera Ivanovića koji je “neprekidno progonjen i satanizovan po medijima".

Da je uprkos pokazateljima iz zvanične istrage, ubistvo Olivera Ivanovića bilo politički motivisano tvrdi i novinarka Antonela Riha koja tim povodom tvrdi: “U Srbiji, gde je 2018. započela političkim ubistvom Olivera Ivanovića koji je pre toga mesecima prozivan kao izdajnik, svako slično označavanje ljudi poruka je koja zastrašuje.” Ta “zastrašujuća situacija” pak ne sprečava Rihu da na svom Tviter nalogu zbija šale poput: “Opet Vučić nešto uživo, priča o putu ozdravljenja i napretka Srbije. Rezultati su kaže vidljivi. Raste privreda fiskalna politika, suficit, pala je nezaposlenost, ubrzano se približavamo zemljama centralne Evrope. Ovo ne sluti na dobro.”

Koristeći ranije primenjivane obrasce demonizacije Zorana Đinđića, politički protivnici aktuelnih vlasti u Srbiji neretko ističu tvrdnje o autoritarnoj prirodi režima. Tako nekadašnji funkcioner DSS i bivši ambasador u Londonu Vladeta Janković kaže: “Režimi poput Vučićevog ne umeju da se zaustave; nesposobni su da vide da društvo u datom momentu više nije u stanju da podnese nesklad između stvarnosti i onoga što mu govore da ta stvarnost jeste.” Pokret Dveri pak navodi da “Vučićev režim ponižava i obespravljuje vojnike i policajce” kao i da je “Kriminal između Srbije i CG nikad bolji – Srbima u CG nikad gore”. S druge strane političkog spektra, sociološkinja Vesna Pešić tvrdi da se “Milošević nije bojao opozicije kao ova vlast”, dok pozorišni reditelj Goran Marković poručuje: “Na korak smo od fašizma.” Bivši sudija Vrhovnog suda Srbije Zoran Ivošević poručuje kako su “problemi u pravosuđu danas dvostruko gori” dok aktuelne vlasti optužuje za pritiske na sud i tužioce. Sve to Ivošević ne okoliša da začini i političkim izjavama poput ove: “Vučić traži premijera kome neće smetati njegovo zvocanje.”

Poput prakse koja je bila preovlađujuća u vreme Vlade Zorana Đinđića, i za period vladavine SNS-a karakteristična je postala kampanja širenja defetizma i beznađa. Istaknuto mesto u toj kampanji zauzeo je Dragan Maršićanin, koji je preko svog Tviter profila sačinio pravi spisak katastrofičnih pokazatelja: „godišnje se 45.000 iseli iz Srbije”; “poslodavci ne zapošljavaju majke i žene sklone da to postanu”; “komplet knjiga za osnovnu školu košta oko 15.000 dinara, a deca besna – hoće i da jedu”; “stanodavci ne primaju porodice sa decom”.

Sajt Telegrafa je u julu 2013. ustanovio da je „Beda u Srbiji uzrok sve većeg broja samoubistava“, dok je Kurir u decembru 2017. objavio da je u zemlji na delu “Masovno iseljavanje, odlaze i stari i mladi: Ne vide perspektivu u Srbiji”. Opozicioni političar levičarskih uverenja Borko Stefanović poručio je u maju 2015. da su „Beda i siromaštvo okovali Srbiju“, dok je list Danas u oktobru 2017. objavio vest da je “Srbija i dalje na dnu u Evropi po visini plata”.

Poslednjih godina u zemlji se naročito forsira kampanja “Srbija na dnu” u kojoj se tvrdi da je zemlja u svemu najgora u evropskim okvirima, što ne odgovara istini ni po jednom posmatranom parametru. Tako je u listu Svet u januaru 2015. godine osvanuo tekst “Srbija na dnu liste najsrećnijih zemalja”, dok je u septembru 2017. sajt Koreni objavio tekst “Ekonomski tigar od papira: Srbija je na dnu Evrope, najgori rast u istoriji”. Sajt svetmedicine.com objavio je vest da je “Srbija na dnu liste kvaliteta zdravstvene zaštite u Evropi”, dok je Kanal 9 dodao da je “Srbija na dnu po broju transplantacija”.

Primer nastojanja da se socijalna situacija u Srbiji prikaže najgorom mogućom predstavlja i lažna vest lista Danas pod naslovom “Radnicima fabrike Jura ne daju da idu u toalet, teraju ih da nose pelene”, ali i “vrednosni” sud Olje Bećković kada kaže “Posisali su nam krv, Srbijom bauljaju horde depresivnih zombija”.

Slične ocene samozvanih eksperata, analitičara i društveno-političkih aktivista često vode zaključku poput onog Vuka Jeremića da “Vučićev režim kontroliše sve, od pravosuđa do medija”, pa do poruka Dušana Teodorovića da “Vučić nije uspeo, vreme je da to prizna i da podnese ostavku” ili, pak, Branka Dragaša da u Srbiji zapravo “Reformi nema”. Uprkos suprotnim pokazateljima, lakoj merljivosti i jasnim brojkama na meti su neretko i ekonomske mere vlade. Tako list Kurir tvrdi da povećanje penzija zapravo nije povećanje već “smanjenje smanjenja plata i penzija od pre tri godine”, Radio Slobodna Evropa istražuje da li je Beograd na vodi “Zvezda regiona ili maketa za kritiku”, pokret Dosta je bilo navodi da “Vlada krije od građana da je Er Srbija gubitaš”, a televizija N1 zaključuje da je “Vučićeva vlada – velika propuštena šansa”. 

Vlade u periodu 2004-2012: Ekonomski rezultati i ostvarenja

Iako se najveći broj zamerki Vladi Zorana Đinđića ticao privatizacije, saradnje sa Hagom, optužbi za korupciju i kontrolu medija, ti fenomeni svoju punu afrimaciju i procvat doživeće baš u vreme vladavine njegovih oponenata i najžešćih kritičara. Tako će u vreme vladavine Vojislava Koštunice i Borisa Tadića, u periodu 2004-2012, najveći broj državljana Srbije biti isporučen u Hag, dok će se u istom periodu obaviti i najveći broj privatizacija od kojih će mnoge biti sporne i predmet kasnijih istraga. Korupcija i organizovani kriminal će doživeti svoj puni zamah, Srbija će ostati najpre bez državne zajednice sa Crnom Gorom, a potom će se suočiti i sa jednostrano proglašenom nezavisnošću Kosova, odnosi za zemljama u regionu ponovo su krenuli silaznom putanjom, dok je u drugoj polovini ovog perioda, na unutrašnjem planu, režim uspeo da uspostavi gotovo potpunu kontrolu nad medijima kakva nije zabeležena čak ni u vreme vladavine režima Slobodana Miloševića. U drugoj polovini 2011. godine, Srbija će se naći na samoj ivici oružanih sukoba na severu Kosova, zbog čega će uslediti i međunarodna izolacija od strane vodećih zemalja Zapada, posebno Nemačke.

TABELA 6: Uporedni pregled rezultata rada nereformskih vlada u periodu 2004-2012 i medijskih napisa o njima

1. Čak 20 od 24 spornih privatizacija dogodile su se u periodu od 2004-2012. godine. Procene govore da je država u njima oštećena za oko 8 milijardi evra koji su se prelili u džepove tajkuna bliskih s vlašću: Miroslava Miškovića, Milana Beka, Miroslava Bogićevića, Vojina Lazarevića, Vuka Hamovića, Mila Đuraškovića, Zorana Drakulića.... Iako je Savet za borbu protiv korupcije jos od 2004. godine u svojim izveštajima redovno upozoravao na uočene nepravilnosti, a Evropska komisija zahtevala da se one istraže, do pokretanja zvanične istrage došlo je tek nakon promene vlasti 2012. godine. Zbog opstrukcija unutar Tužilaštva za organizovani kriminal, u kome su rukovodeću ulogu imali kadrovi starog režima, u najvećem broju slučajeva istrage nisu dobile svoj pravosudni epilog.

2. U posmatranom periodu, koji su u političkom smislu karakterisale slabe koalicione vlade sastavljene od velikog broja malih partija, koje su zbog tesne većine sve bile u poziciji da ucenju svoje partnere, dominantan uticaj na donošenje političkih i ekonomskih odluka imali su tajkuni - finansijeri članica vladajuće koalicije. Zahvaljujući uticaju na centre političkog odlučivanja, u ovom periodu vodeći tajkuni u zemlji drastično su uvećali svoju imovinu na račun društva kao celine. Ilustrativni primeri koji dokazuju ove tvrdnje jesu privatizacija Knjaza Miloša, C marketa i Luke Beograd, tokom kojih su Milan Beko i Miroslav Mišković, zahvaljujući političkoj protekciji i pomoći tadašnjih vlasti u Srbiji, stekli enormno bogatstvo.

3. U periodu do sredine 2012. godine, a naročito nakon 2008, tadašnji režim uspeo je da uspostavi gotovo apsolutnu kontrolu nad medijima u zemlji. Zloupotrebljavajući političku moć i stečene pozicije, marketinške agencije u vlasništvu ljudi bliskih tadašnjem predsedniku Borisu Tadiću, preuzele su dominantan, oligopolski položaj na tržištu, da bi taj položaj iskoristile za kontrolu i finansijsko ucenjivanje medija. Pored marketinških agencija, za kupovinu lojalnosti medija korišćeni su kako državni tako i fondovi pomoći EU, odakle su sredstva usmeravana ka politički podobnim medijima koji su zauzvrat, uprkos teškoj situaciji u zemlji, cvetanju korupcije i odsustvu perspektive, vodili afirmativne kampanje u korist vlasti. O kontroli i nedozvoljenom uticaju na medije od strane tadašnje vlasti u Srbiji, Savet za borbu protiv korupcije sačinio je detaljan izveštaj koji je objavljen 2011. godine. Iako većina medija o tom izveštaju uopšte nije izveštavala, on je ostao dragocen dokument i svedočanstvo iz tog vremena koje govori o pravoj prirodi tadašnjeg režima.

U istom periodu primenjivane su represivne mere protiv medija pa je tako ugašena BK Televizija, uhapšen je vlasnik Kurira Radisav Rodić, dok su urednici medija smenjivani po nahođenju i nalozima koji su dolazili iz vladajućih struktura.

4. Pored medija, u obračunu sa politički targetiranim neprijateljima, režim Borisa Tadića masovno je zloupotrebljavao i državne institucije, pre svega tužilaštvo, policiju i sudove. Simulirajući borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije, mediji su unapred najavljivali ko će biti uhapšen, dešavalo se da osumnjičeni iz medija saznaju da su privedeni, čak i pre nego što se to zaista dogodi, a protiv označenih meta u medijima je vođena kampanja kriminalizacije usled koje su gotovo unapred bili proglašavani krivima, uz kršenje svih novinarskih kodeksa, naročito prezumpcije nevinosti. Tokom simulirane borbe protiv organizovanog kriminala vlast se bavila izmišljanjem raznih mafija poput stečajne, medicinske, đubretarske, sportske, grobarske...koje su sve kasnije bile oslobođene u sudskim postupcima.

5. Tokom kohabitacione vladavine Vojislava Koštunice i Borisa Tadića, Srbija je 2008. godine sa Ruskom Federacijom sklopila tzv. Energetski sporazum kojim je Naftna industrija Srbije po izuzetno niskoj ceni, od svega pola milijarde dolara, prodata ruskom Gaspromu, dok je Rusija zauzvrat, bez ikakvih garancija da će taj posao zaista i biti realizovan, Srbiju uvrstila među zemlje preko kojih će proći trasa gasovoda Južni tok.

Izostanak garancije da će taj posao biti i realizovan ili, pak, klauzule obezbeđenja u slučaju njegove propasti ili odustajanja druge strane, pokazaće se kobnim 2015. godine kada je Rusija, pod pritiskom Evropske komisije, objavila odluku o odustajanju od realizacije ovog projekta. Zbog loše ispregovaranog sporazuma, Srbija je ostala bez ikakvog obeštećena za izostanak realizacije ovog projekta, dok je NIS, zajedno sa dominantnom pozicijom na srpskom tržištu, nepovratno ostao otuđen po izuzetno nepovoljnim uslovima.

6. Ono što je obeležilo ovaj period jeste i uspeh crnogorskog referenduma za nezavisnost i raspad Državne zajednice Srbije i Crne Gore, kao i propast bečkih pregovora o Kosovu, odbijanje Ahtisarijevog plana od strane zvaničnog Beograda i jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova koju je u nekoliko narednih godina priznalo gotovo 100 svetskih država dok je, u prvi mah, jedini odgovor Srbije bio paljenje zapadnih ambasada u Beogradu što je državi donelo nove probleme. U pokušaju da uspore proces priznavanja kosovske nezavisnosti, predsednik Srbije Boris Tadić i njegov ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić uspeli su u Generalnoj skupštini UN da proguraju zahtev za savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova bilo u suprotnosti sa odredbama međunarodnog prava. Nakon što je, na tako nespretno formulisano pitanje, u leto 2010. godine sud dao negativan odgovor, Srbija je ostala bez ključnog pravnog argumenta u borbi za očuvanje svojih pozicija na Kosovu, dok je pitanje priznavanja nezavisnosti te teritorije postalo stvar političke procene i interesa svake države pojedinčano. Kao posledica negativnog mišljenja Međunarodnog suda pravde, pregovori o statusu Kosova izmešteni su iz UN i preneti pod okrilje EU, dok je statusno neutralna misija UNMIK-a svoj primat na Kosovu ustupila pristrasnoj misiji EULEX-a.

7. Kraj ovog perioda obeležili su i incidenti i blokade puteva na severu Kosova koje je naseljeno pretežno srpskim stanovništvom, a tenzije su rezultirale političkom izolacijom Srbije od strane vodećih EU zemalja predvođenih Nemačkom, kao i početkom tehničkog dijaloga u Briselu tokom kojeg je Srbiji bilo nametnuto nekoliko izuzetno loših i nepovoljnih sporazuma.

8. Frustracije nastale nemogućnošću sprečavanja kosovske nezavisnosti i sve većeg broja njenog priznanja, tadašnje rukovodstvo Srbije pokušavalo je da kompenzuje svađalačkim tonom i nepotrebnim tenzijama u odnosima sa susedima u regionu. Tako je, nakon priznavanja Kosova, selektivnim odlukama Beograd odlučio da protera crnogorskog i makedonskog ambasadora iz Srbije, sa Crnom Gorom su odnosi zaoštreni zbog statusa srpske manjine u toj državi, ali i stalnih pokušaja srpskih vlasti da režim u Podgorici dovedu u vezu sa organizovanim kriminalom. Odnosima sa susedima nisu pogodovali ni nediplomatska retorika ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića usmerena prema Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Crnoj Gori, kao ni poternice koje je Srbija preko Interpola raspisivala za čelnicima BH u vreme rata. To će na kraju dovesti do toga da Interpol ukloni srpske poternice što je bio do tada nezabeležen presedan i lakmus velikog nepoverenja prema tadašnjem režimu u Srbiji.

9. Nerešeni politički odnosi u regionu, odsustvo dijaloga sa prištinskim institucijama, uz izostanak unutrašnjih reformi rezultirali su izuzetno usporenim putem Srbije ka članstvu u EU. Uprkos zvučnim obećanjima tadašnjeg predsednika Srbije da će zemlja postati članica EU do 2014. godine, za vreme njegove vladavine ostvaren je veoma skroman napredak na tom putu.

Fingirani i čisto formalni napredak uglavnom je ostvarivan od izbora do izbora, pa je tako, tokom predizborne kampanje, u aprilu 2008. godine u Luksemburgu potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju između Evropske unije i Srbije. Tom prilikom Evropska unija donela je odluku da ne primenjuje Prelazni trgovinski sporazum (PTS) koji je potpisan uz SPP, a čija će primena otočeti tek 7. decembra 2009. godine. Proces ratifikacije SSP u zemljama članicama Evropske unije završen je tek 18. juna 2013. godine kada ga je ratifikovala Litvanija.

Krajem novembra 2009. godine, Savet Evropske unije je objavio dokument o viznoj liberalizaciji za zemlje Zapadnog Balkana, na osnovu kojeg je 19. decembra 2009. godine stupio na snagu bezvizni režim sa Evropskom unijom.

U decembru 2009. godine Srbija je podnela zahtev za prijem u članstvo u Evropkoj uniji, 25. oktobra 2010. godine Savet ministara spoljnih poslova zemalja članica EU zatražio je mišljenje Evropske komisije o kandidaturi Srbije za članstvo, da bi nakon pozitivne preporuke Komisije, tokom predizborne kampanje u Srbiji, 1. marta 2012. godine Evropski savet doneo odluku da Srbiji dodeli status kandidata za članstvo u Uniji.

10. Pored skandaloznih privatizacija, rasprodaje državne imovine i enormnog bogaćenja malog broja privilegovanih tajkuna, period 2004-2012 u sferi ekonomije obeležila je velika ekonomska kriza koja je započela sredinom 2008. godine, zbog koje je Srbija za svega nekoliko godina završila gotovo na ivici bankrota. Iako je od strane čelnika tadašnjih vlasti kriza najavljivana kao velika šansa Srbije, stvarnost je te neutemeljene tvrdnje veoma brzo demantovala, dinar je za svega nekoliko meseci izgubio preko 60% svoje vrednosti u odnosu na evro, nivo ekonomske aktivnosti doživeo je drastični pad, a zemlja je ušla u recesiju i proces stalnog zaduživanja na međunarodnom tržištu kapitala pod izuzetno nepovoljnim uslovima. Takva ekonomska situacija rezultirala je recesijom već naredne 2009. godine kada je Srbija zabeležila pad BDP-a od 3,1 odsto. Zatim je usledila godina stagnacije sa rastom od 0,6 odsto, pa tek bleda naznaka napretka u 2011, da bi onda došli izbori 2012. kada su čelnici tadašnjih vlasti zaključili da su nekontrolisano zaduživanje i raskid sporazuma sa Međunarodnim monetarnim fondom pravi put u izbornu pobedu zbog čega je, nakon njihovog poraza na izborima, Srbija opet upala u recesiju.

11. Zbog nepovoljnih dešavanja na svetskom tržištu i pasivnog odnosa vlasti, američka kompanija US Steel odlučila je krajem 2011. da Vladi Srbije za jedan dolar proda vlasništvo u Železari Smederevo čime se najveći srpski izvoznik, koji zapošljava oko 5.000 radnika, našao na ivici propasti i direktno na teretu državnog budžeta.

12. Pad priliva stranih investicija i opšteg nivoa ekonomske aktivnosti, kao i rastući problem nenaplativih dugovanja u srpskoj privredi, rezultirali su naglim porastom nezaposlenosti, a procene govore da je u tom periodu bez posla ostalo između 100.000 i 200.000 ljudi.

13. Teška ekonomska situacija i odsustvo političke volje za njeno suzbijanje, doveli su do ekspanzije korupcije na svim nivoima vlasti, državni novac je nekontrolisano trošen preko nameštenih i netransparentnih tendera, budžeti Republike i lokalnih samouprava su nenamenski pljačkani, novac dobijen iz inostranih kredita kroz nameštene projekte prelivan je u privatne džepove, a zemlja se našla na samoj ivici bankrota sa nikada nižim kreditnim rejtingom. Na porast korupcije i odsustvo odlučne borbe sa tom društvenom pojavom redovno je upozoravano i u izveštajima Evropske komisije, u kojima je posebno zahtevana istraga 24 sporne privatizacije na koje je ukazao Savet za borbu protiv korupcije.

14. Jedno od ključnih obeležja perioda vladavine Borisa Tadića i Demokratske stranke jeste propala reforma pravosuđa koja je, zbog proceduralnih nedostataka i kršenja Ustava, osporena pred Ustavnim sudom. Zbog toga je preko 800 sudija, koji su bili izbačeni iz srpskog pravosuđa, moralo biti vraćeno na posao, dok su istovremeno morali biti zadržani i svi oni koji su tokom reforme bili imenovani na sudijske funkcije. Pored masovne infiltracije partijskog kadra u sve pore pravosudnog sistema, haos koji je nastao kao posledica ovog neuspelog eksperimenta u pravosuđu, oseća se do današnjih dana.

15. Nakon pritiska vlasti na sud vladika SPC Pahomije osumnjičen za silovanje dece, uprkos dokazima oslobođen svih optužbi.

16. U kasarni Vojske Srbije na Topčideru pod misterioznim okolnostima ubijeni vojnici Dražen Milovanović i Dragan Jakovljević. Slučaj je do danas ostao nerazjašnjen, a odgovorni iz kabineta predsednika Borisa Tadića i Ministarstva odbrane nikada nisu odgovarali.

17. Uprkos javnim uveravanjima predstavnika vlasti i države Srbije, državne strukture aktivno pomagale u skrivanju haških optuženika Ratka Mladića, Radovana Karadžića i Gorana Hadžića, što je negativno uticalo na ugled i kredibilitet Srbije u inostranstvu.

18. Hapšenjem tužilaca i sudija, pretnjama, napadima, ubistvima svedoka, javnim izjavama visokih funkcionera vlasti, smenom specijalnog tužioca Jovana Prijića, posebnim tretmanom prvooptuženog Milorada Lukovića Legije i medijskom kampanjom vlast pokušala da opstruiše suđenje za ubistvo premijera Zorana Đinđića i uspešno sprečila istragu o političkoj pozadini atentata.

19. U periodu vlade Vojislava Koštunice vođena kampanja političkog revanšizma tokom koje su kriminalizovani saradnici ubijenog premijera Zorana Đinđića, hapšeni bivši ministri Vladan Batić i Marija Rašeta Vukosavljević, te iz policije, bezbednosnih službi i tužilaštva smenjeni i odstranjeni svi učesnici u akciji "Sablja".

Medijsko ulepšavanje stvarnosti

Uprkos izuzetno negativnim rezultatima po ukupan razvoj srpskog društva, vlasti u periodu 2004-2012 imale su izuzetno blagonaklon tretman u medijima. Taj fenomen delom se može objasniti kontrolom medija koja je bila uspostavljen u to vreme, finansijskom povezanošću pojedinih civilnih i ekonomskih krugova sa vlastima, ali i neodgovornim i licemernim javnim delovanjem dela društveno-političke elite koja je podrškom tadašnjem režimu branila svoje stečene privilegije. Uprkos činjenici da je i Savet za borbu protiv korupcije u svom Izveštaju o kontroli medija potvrdio ovu negativnu nedemokratsku pojavu u društvu, stepen kontrole je bio toliki da se u tadašnjim medijima nisu mogle naći priče o cenzuri i autocenzuri u medijima, što će postati masovna pojava u periodu posle 2014. godine, kada će, paradoksalno, veliki deo medija gotovo horski ponavljati mantru o cenzuri u zemlji.

Odmah po preuzimanju liderske pozicije u Demokratskoj stranci, a naročito nakon pobede na predsedničkim izborima 2004. godine, u izgradnji imidža Borisa Tadića angažovali su se brojni mediji i javni radnici. Tako je u jednoj od analiza IWPR (kasnije BIRN) pod rukovodstom Gordane Igrić, tadašnji predsednik opisan sledećim rečima: “Tadić je energični reformista odlučan da ubrza reforme i zato zaslužuje podršku.”

U hvalospevima režimu i njegovim viđenijim ljudima, naročito finansijskim moćnicima, gotovo da i nije bilo mere pa su se tako pojavljivali napisi poput ovih: Božidar Đelić je srpsko-francuski genije između privrede i politike (B92 24.05.2008), Tadićev uspeh je nesumnjiv (Peščanik, 24.05.2008), Za prvih 100 dana vlada je zabeležila nekoliko dalekosežnih uspeha i čvrsto naznačila glavne pravce svoje politike (Vreme, 16.10.2008) ili Kolikogod se mi bunili i imali genijalnije ideje od Tadića, on na svoj način sprovodi naše zamisli (Peščanik, 20.10.2008).

Niz se nastavio utiskom nedeljnika Vreme da “Vuk Jeremić ostavlja utisak ozbiljnog, odlučnog i dobro potkovanog čoveka, doraslog misiji u kojoj se nalazi” i Nebojše Medojevića koji je javno širio dobro plaćeno uverenje da “Boris Tadić i njegovi najbliži saradnici nemaju nikakve veze sa organizovanim kriminalom”.

B92 Verana Matića je svoj doprinos dao plasiranjem tekstova pod naslovom “Boris Tadić je balkanski šarmer" i “Boris Tadić je balkanski politički supermen", dok je “nezavisni” sajt Radio Slobodna Evropa u junu 2010. poručio da je predsednik “Tadić najsiromašniji” među srpskim političarima i regionalnim liderima.

U decembru 2010. godine nedeljnik Vreme izabralo je Dragana Đilasa za ličnost godine, dok je list Press, u skrivenom vlasništvu Đilasa i njegovog poslovnog partnera Miroslava Miškovića, javnost upoznao sa saznanjima da je “Tadić lider okrenut Evropi i napretku Srbije”.

Veličajući uspehe tadašnjih vlasti, list Danas je u avgustu 2011. objavio tekst pod naslovom “Most na Adi je najveći most na svetu sa jednim pilonom”, nekadašnji zakleti kritičar Đinđićevih reformi Mile Isakov je poručio da je “Tadić čovek od reči - neće biti premijer”, dok je nekadašnji Koštuničin medijski savetnik Aleksandar Tijanić doslovce napisao: “Tadić je pametan, lep, moderan, proevropski tip”.

U vreme kohabitacije sa Vojislavom Koštunicom, deo njemu bliskih medija aktivno je vodio kampanju u korist Borisa Tadića i njegovog značajnijeg učešća u izvršnoj vlasti. Nedeljnik Vreme je tokom 2006. godine objavljivao tekstove u kojima se tvrdi da “Tadić i njegova stranka jačaju kao 'vizionari' i načelni reformatori” ili kako je “Boris Tadić političar evroreformskog opredeljenja, kome ni najveći kritičari nisu mogli da prebace nepoštenje i umešanost u korupcionaške afere”.

U trenucima kada je došlo vreme da DS preuzme vodeću ulogu i formira vladu sredinom 2008, mediji su se prosto utrkivali u pokušajima da građane Srbije ubede u bliski dolazak svetlije budućnosti. U junu 2008, licitirajući imenima potencijalnih kandidata za premijera, list Blic je pisao da “Pajtić ima iskustvo i uspeh u vođenju vlade, Cvetković mudrost i staloženost, Jeremić dinamizam i viziju”, a u jednom od narednih izdanja (od 27. juna) Blic navodi da “Redak dar za dogovor i držanje date reči koji predsednik Tadić ima nešto je što su građani prepoznali kao politiku koju žele da podržavaju”. Istog dana taj dnevni list donosi i tekst o novoj vladi pod naslovom “Vlada razvoja i solidarnosti, a sve u cilju boljeg života ljudi”.

Početkom jula nedeljnik NIN objavljuje da je mandatar “Mirko Cvetković konsultant, njegov mozak je naučio da rešava probleme, a ume sa svakim da razgovara o svemu i da ga ubedi u trećem satu diskusije”, a u istom broju od 03. jula taj nedeljnik navodi kako “Mirko Cvetković ima sve elemente uspešnog tranzicionog premijera – obrazovan je, kreativan, iskusan, sposoban”.

Puno razumevanje za anemičnu politiku predsednika i vlade pod njegovom kontrolom imali su i list Danas koji u izdanju od 12. januara 2009. godine tvrdi kako je “Boris Tadić primer saradnje u teškim vremenima”, dok Glas javnosti navodi kako je “Vlada Mirka Cvetkovića dobro radila u vanrednim ekonomskim okolnostima zbog svetske krize”.

Poseban napor mediji i pojedini akteri uložili su u pokušaje da javnost ubede u Tadićevu privrženost borbi protiv mafije i organizovanog kriminala. Na tom zadatku našli su se Nebojša Medojević koji je otvoreno izražavao zahvalnost predsedniku “na borbi protiv mafije”, a izrazi zahvalnosti nisu izostali ni predsednikovim saradnicima: “Moje poštovanje i zahvalnost Borisu Tadiću, Mikiju Rakiću, Snežani Malović na njihovoj žrtvi i naporima u borbi protiv mafije”. U tom marketinškom poduhvatu učestvovale su i televizije sa nacionalnom frekvencijom, brojni dnevni listovi i nedeljnici pa je tako Kurir objavljivao tekstove “Tadić daje šansu tajkunima”, “Uništićemo kriminal”, “Zajedno protiv mafije”, Blic se istakao tekstovima “Oštro protiv korupcije” i “Država ili mafija”, a na visini zadatka bili su i Politika sa tekstom “Šarić u šiframa pretio preko novina” i Press sa člankom “Cane preti Tadiću kao Legija Đinđiću”. 

ZAKLJUČAK

 

Neverovatno otkriće da se reformske vlade u Srbiji napadaju po gotovo identičnim obrascima i mehanizmima, da to rade isti akteri i grupe, uz pomoć jednih te istih medija, pokazalo se tek kao vrh ledenog brega sastavljenog od, u društvu veoma raširenog, licemerja i sveprisutnog interesnog oportunizma. Iako se interesno i politički motivisani napadi uglavnom skrivaju iza navodne borbe za određene vrednosti i ukupni društveni boljitak, veliki broj primera dokazuje da se političke kampanje protiv reformi i njihovih protagonista gotovo bez izuzetka vode zarad ličnih i uskogrupnih interesa. U tome se istrajava čak i onda kada se kritikuju one odluke koje su dobre za državu ili, pak, kada se hvale i opravdavaju pojedine političke opcije uprkos svom štetočinskom delovanju po interese društva kao celine.

Stvarna dubina ovog raširenog fenomena može da se sagleda tek kada se u dužem vremenskom periodu uporede rezultati pojedinih vlasti i svega onoga što se u javnom diskursu govorilo o njima. Komparativnom analizom pomenutih fenomena lako se može doći do zaključka da su vlasnici privilegija i povlašćenog statusa u društvu, po pravilu spremni da te svoje beneficije brane čak i po cenu pružanja podrške državno i društveno štetnom političkom delovanju. I obratno, kada su preduzimanjem reformi te privilegije na bilo koji način ugrožene, njihovi uživaoci pokazuju spremnost da se promenama suprotstave čak i kada su one dobre za opšte-društveni interes.

Do koje mere i kojim intenzitetom ovi fenomeni mogu da se ispolje u javnom prostoru, najbolje svedoči slučaj ubistva prvog demokratskog premijera Srbije Zorana Đinđića. Upravo ta tragedija, do koje su doveli neodgovorno i neobuzdano etiketiranje i satanizacija Đinđića i njegove vlade, opominje da se u javnom diskursu moraju poštovati jasna pravila demokratske borbe koja podrazumeva široku slobodu kritike, ali i odgovornost za tačnost izgovorene reči. Jedino tako će u budućnosti biti moguće sprečiti pogubne pokušaje zaustavljanja Srbije na putu priključenja savremenom svetu, poput onih koji su nam se događali tokom čitave istorije srpske državnosti, a nažalost, ponovili su se i u ne tako davnoj prošlosti.