Dragan Vasiljković u ulozi kapetana Dragana

U tekstu se ispituje uloga Dragana Vasiljkovića („kapetan Dragan“) tokom ratnih dešavanja 1991. u Hrvatskoj. On se na istorijskoj pozornici pojavio posle sukoba na Plitvicama koji je srpsko-hrvatske odnose, i u Hrvatskoj i u Jugoslaviji, zaoštrio do tačke usijanja, pa ćemo prvo analizirati taj sukob i njegove posledice.

 „Stvaranje etnički čistih sredina nije ništa drugo nego bolest i degeneracija duha i svesti i to se ne sme dozvoliti“

 Plitvice, najpoznatije po nacionalnom parku „Plitvička jezera“, nalaze se severno od Knina, u području Like, naseljenim većinskim srpskim stanovništvom. Centralno mesto u regionu zauzimala je Titova Korenica, koja je na izborima 1990. svoj glas dala reformisanim komunistima (Savez komunista Hrvatske/Stranka demokratskih promjena). Ali, serijom mitinga u organizaciji Srpske demokratske stranke pod kontrolom Milana Babića, lokalna vlast je promenjena i zamenjena strukturom koja je bila lojalna Kninu. Kriza na Plitvicama izbila je posle namere hrvatske vlade da na Plitvicama uspostavi policijsku stanicu.

Sukobi i prve žrtve

Josip Boljkovac, ministar unutrašnjih poslova Hrvatske, u svojim memoarima piše da je u pitanju bila trka sa vremenom. Situaciju u nacionalnom parku pratio je Neven Jurica, njegov pomoćnik; on je Zagreb obavestio da je situacija mirna i da tamo nema naoružanih srpskih pobunjenika: „To nas je ponukalo da djelujemo što prije, kako bismo preduhitrili ‘bradonje’ iz Korenice i tu žurno formirali policijsku postaju. Na kolegiju MUP-a negdje krajem veljače dogovoreno je da nacionalni park zaposjedne formacija jačine 400 do 500 policajaca koja bi obavila taj zadatak“.[1]

Boljkovac, verovatno pogrešno, prvi dolazak hrvatske policije smešta na kraj februara. Milan Martić je još 15. februara obavestio Predsedništvo Jugoslavije da se u ovu oblast ubacila specijalna jedinica hrvatske policije „koja broji 150 redarstvenika, a raspolaže specijalnim vozilima i oružjem. Došlo je do uznemirenja naroda, cijenimo da će najvjerovatnije doći do oružanog sukoba sa nesagledivim posledicama ukoliko se redarstvenici odmah ne povuku. U tom smislu molimo, a MUP RH i ministra Boljkovca upozoravamo, da preduzmete odgovarajuće mjere da ne bi došlo do neželjenih posljedica“.[2]

Međutim, akcija je bila slabo organizovana i još slabije izvedena, policajci nisu imali ni gde da se smeste, pa su se ubrzo vratili u Zagreb, što je prilično neprijatno iznenadilo i Boljkovca i Tuđmana. Nova akcija planirana je tokom marta, a Juricu je na mestu pomoćnika ministra zamenio Slavko Degoricija. Boljkovac piše da Tuđman nije bio sklon nastavku akcije jer je strahovao od velikih žrtava: „Očito je bilo da vjeruje kako su njegove nagodbe s Miloševićem važnije od akcija na terenu. Nije, međutim, izričito zabranio policijsku akciju, što je za mene bilo dovoljno da se upustim u njezinu realizaciju. Dogovorili smo se da nacionalni park opet zaposjedne postrojba od petstotinjak policajaca, mahom specijalaca, a zapovjednik operacije bio je kasniji general Josip Lucić. U toj sam akciji i osobno sudjelovao, budući da sam dobro poznavao plitvički teren“.[3]

Preduzeće koje je brinulo o nacionalnom parku poslovalo je izuzetno uspešno i ostvarivalo je veliki devizni prihod. Vlasti u Kninu optužile su, međutim, Zagreb kako želi da prisvoji nacionalni park koji je pripadao srpskom narodu. Izvršno veće opštine Titova Korenica osnovalo je Komisiju za koordinaciju poslova u javnom preduzeću „Plitvice“ koja je 29. marta sprovela odluku o transformaciji nacionalnog parka u javno preduzeće Krajine. Pet članova upravnog odbora dobilо је otkaze. Toga dana iz Knina su došli specijalci kninskog SUP/a i zauzeli obe upravne zgrade preduzeća.[4] Zbog ovih događaja MUP Hrvatske je 31. marta, u ranim jutarnjim časovima, uputio deo svojih snaga iz Karlovca i Gospića „sa svrhom da uspostave javni red i mir na tom području“.[5]

 Slavko Degoricija je stupio u kontakt sa Boškom Božanićem, gradonačelnikom Titove Korenice; on mu je rekao da nema kontrolu nad Martićevim ljudima. Na putu Karlovac – Plitvice milicija SAO Krajine napala je autobus pun pripadnika MUP/a Hrvatske. Razmena vatre trajala je 15 minuta, a na kamion sa hrvatskim specijalcima ispaljena je i jedna raketa koja nije eksplodirala jer nije imala detonator. Boljkovac piše da je „Srbin koji je ispalio granatu morao pucati jer je bilo takvo naređenje, ali je prije toga, ne želeći izazvati pokolj, iz nje potajice izvadio detonator. I danas bi bilo preopasno navesti mu ime, iako više ne živi na prostorima bivše države. Ipak, ne možemo ni u to, kao ni u neke druge stvari, biti potpuno sigurni. [..] Svjesno smo prešućivali da sam helikopter za evakuaciju ranjenika zapravo dobio od generala Antona Tusa,[6] komandanta ratnog zrakoplovstva, s kojim sam već bio u intenzivnim kontaktima“.[7]

 Borbe su vođene i na samim Plitvicama, a znatno bolje opremljene hrvatske snage potisnule su srpske policajce. U sukobu oko lokalne pošte poginuli su Rajko Vukadinović iz Titove Korenice i Josip Jović, pripadnik MUP/a Hrvatske. Milan Martić je odmah poslao telegram Predsedništvu Jugoslavije: hrvatska policija je izvršila oružanu agresiju na rubnom području SAO Krajine u predelu Plitvičkih jezera, a „goloruki narod pružio je aktivni otpor braneći svoje kuće i porodice, suprotstavljajući se redarstvenicima regrutovanim iz redova kriminalaca. Tom prilikom život je izgubio građanin Titove Korenice Vukadinović Rajko, a ranjen je u ruku pripadnik rezervnog sastava SUP-a Krajine Cvijanović Borislav. […] Na rubnom području općina Obrovac, Gračac i Knin gomilaju se snage redarstvenika koji su namjerni izvršiti agresiju na srpski narod na njegovom istorijskom i etničkom prostoru. Izvještavamo vas da ne snosimo posljedice kao i odgovornost za nastali etnički sukob“.[8]

Boljkovac ostavlja mogućnost da je Josip Jović ubijen greškom sa hrvatske strane, jer je obdukcijom utvrđeno da je smrt nastupila od američkog metka za pumparice kakve smo tajno kupili u Singapuru i rabili ih u toj akciji. Svakome tko je tog mračnog i maglovitog jutra bio na plitvičkom terenu, moglo je biti razumljivo da nekog nesretnika pogodi i zalutali metak iz vlastitih redova. Time, dakako, ne tvrdim da i neki sprski pobunjenik nije možda imao istovrsno streljivo“.[9] To su bile prve žrtve u seriji ratova za jugoslovensko nasleđe. Ranjeno je 13 srpskih civila i sedam pripadnika hrvatske policije. Novinaru Borbe u Kninu je rečeno: „Plitvice su pale, ali će ih kninske snage ponovo osvojiti“.[10]

Slavko Degoricija je saopštio da je akcija pokrenuta kada su „Martićevi teroristi“ došli iz Knina da nasilnim putem sruše rukovodstvo radne organizacije „Plitvice“. Uhapšeno je 29 srpskih policajaca i dva visoka funkcionera SDS/a.[11] U pitanju su bili Goran Hadžić i Borivoje Savić, predsednik i sekretar ogranka SDS-a u Vukovaru.

Boljkovac piše da su Hadžić i Savić zagovarali umerenu opciju, da je Degoricija sa njima održavao redovni kontakt, da je Hadžiću čak poklonio i službeni pištolj, i bio uveren „da je time svoje ‘pipke’ protegnuo u same vrhove srpskoga pobunjeničkog osinjaka, što se ipak pokazalo zabludom. Ujutru su bili među uhićenima, a zbog pištolja koji je Hadžić imao zaradili su i gadne batine, jer su ih policajci tretirali kao pobunjenike. Pozivali su se na Degoriciju, što su policajci shvatili kao dodatnu provokaciju. Nakratko su zbog povreda završili u bolnici. Tek kad smo obaviješteni o uhićenju, taj je dvojac pušten, pa su se vratili u Vukovar“.[12]

Veljko Džakula, nekadašnji predsednik SAO Zapadna Slavonija, svedočio je oktobra 2012. pred Tribunalom u Hagu da su Hadžić i Savić u zatvoru teško pretučeni, kao i da se Hadžić zbog toga od „tolerantnog i demokratičnog“ političara koji je neposredno pred hapšenje na sastanku u Obrovcu zagovarao dijalog sa Hrvatima, pretvorio u „ekstremistu“ koji više nije bio spreman na razgovor i kompromis. Borivoje Savić je izjavio da su on i Hadžić nakon oporavka u zatvorskoj bolnici, po odluci vrha hrvatskog MUP/a, pušteni na slobodu. Rekao je, međutim, i da je posle toga prekinuo sve veze sa Hadžićem, jer je on „potpao“ pod uticaj Slobodana Miloševića. Govorio je da je nakon dolaska HDZ na vlast srpski narod bio u strahu od ponavljanja zločina iz Drugog svetskog rata i da je poseban razlog za zabrinutost predstavljala promena Ustava u kojem Srbi više nisu bili konstitutivni narod već nacionalna manjina, ali i da je bio za dijalog sa vlastima u Zagrebu a ne za politiku Hadžićevog okretanja Beogradu. Izjavio je da ga je jednom prilikom pitao „šta mu znači to šurovanje sa Miloševićem“; dobio je odgovor da je Milošević „dobar čovek i veliki Srbin koji ništa ne radi iz političkih interesa“.[13]

Tajna analiza JNA

U tajnoj analizi armijskog vrha o dešavanjima na Plitvicama, napisanoj 31. marta, rečeno je da su uzroci sukoba ležali u novom hrvatskom Ustavu koji je suspendovao federalni Ustav i Srbe u Hrvatskoj tretirao kao nacionalnu manjinu, u ilegalnom uvozu oružja i stvaranju jednonacionalnih hrvatskih policijskih snaga, u deklaracije Sabora o razdraživanju Hrvatske od Jugoslavije: „Kao odgovor na navedene poteze usledilo je postepeno objedinjavanje opština naseljenih srpskim življem i stvaranje SAO Krajine, uz pripreme za oružani odbranu teritorije Krajine“.[14]

Neposredni povod za sukob bila je odluka SO Titova Korenica o proglašenju Plitvičkih jezera javnim preduzećem SAO Krajine uz spremnost da se to područje brani i po cenu oružanog sukoba: „Dejstvo snaga SAO Krajina imalo je za cilj da pokaže spremnost i mogućnost da se uspešno suprotstavi snagama MUP-a Hrvatske i očuva kompaktnost teritorije Krajine, što se pokazalo kao nerealno. Ciljevi dejstva snaga MUP-a bili su: da se razbiju snage SAO Krajine na Plitvicama, da se ovlada područjem Titove Korenice, preseče teritorija Krajine na dva dela i stvore povoljni uslovi za napad na Knin“.[15]

U analizi je rečeno da je koncentracija snaga hrvatske policije počela 17. marta, kada je iz Zagreba na Slunj prebačeno 330 a u Drežnik (mesto između Slunja i Plitvica) 88 pripadnika MUP-a. Istoga dana iz Valbadona (kod Pule) u Gospić je prebačen bataljon od 430 policajaca. Neposredne pripreme počele su 29. marta kada je zavedena akcija „HOS“. Istoga dana angažovane su i dodatne snage iz Karlovca (2,100), Gospića (600) Slunja (480), Drežnika (110) i Ogulina (350 policajaca). U noći između 30. i 31. marta izvršena je koncentracija svih snaga na prilazima nacionalnog parka: „Pored toga, neki podaci ukazuju da je u sastavu ‘italijanskih turista’ dan ranije u Plitvice ubačeno oko 40 specijalaca MUP-a kojima je u ranim jutarnjim časovima 31.03. kamionom dotureno oružje sa zadatkom da napadom s leđa na glavnom pravcu napada, odnosno težištu odbrane snaga SAO Krajina postignu iznenađenje, čime se može i objasniti zarobljavanje 29 pripadnika SAO Krajina na centralnom delu odbrane što je narušilo kompletan odbrambeni sistem i doprinelo bržem ovladavanju prostorom Plitvica“.[16]

Srpske snage bile su inferiornije: 70 aktivnih i rezervnih policajaca, a u ranim jutarnjim satima 31. marta pridružilo im se i oko 80 naoružanih civila iz Korenice, Donjeg Lapca i Srba. Akcija je počela u 6,30 sati, ali je autobus sa hrvatskim policajcima po prelasku mosta na Korani upao u zasedu („dejstvo iz zasede je kratko trajalo, ranjeno je 5-7 policajaca, ispaljena je jedna tromblonska mina, pogodila je autobus ali nije eksplodirala; policajci iz ovog autobusa nisu bili sposobni da nastave borbu, ali su se ostali brzo probrali i krenuli u napad, uz istovremeni napad u bok snaga Krajine na pravcu selo Drežnik – Hrastovi Vrh tako da je položaj u rejonu Hrastovi vrh zauzet“). Već do devet sati hrvatske snage osvojile su dve trećine prostora po dubini; srpske snage neorganizovano su se povlačile, pa je napredovanje snaga MUP-a išlo ubrzano i okršaj je do 11 sati već bio završen jer su hrvatske snage blokirale pravac Knin – Donji Lapac – Korenica i sprečile dovođenje bilo kakvog pojačanja.[17]

U analizi je rečeno i da je napad najavljen 30. marta u centralnom dnevniku Televizije Zagreb (nije tačno rečeno kada će biti izvršen napad ali da je predstavnicima Krajine „to dato do znanja“). Istoga dana Josip Boljkovac je uputio ultimatum predsedniku SO Titova Korenica da povuče policijska pojačanja koja su dovedena iz Knina (povlačenje je trebalo da bude završeno do ponoći istoga dana). Rukovodstvo Krajine je 29. marta saznalo da će doći do napada, pa je pokrenulo akciju za mobilisanje policije i dobrovoljaca koji su imali oružje. Tokom 31. marta održavani su mitinzi u mnogim mestima Krajine, pripremljeni su autobusi sa dobrovoljcima, ali oni nisu mogli da stignu jer su svi prilazi bili blokirani a akcija hrvatske policije završena je izuzetno brzo.[18]

Potom je saopšteno da je Štab Vrhovne komande Oružanih snaga već u prepodnevnim časovima predložio Predsedništvu SFRJ da JNA interveniše kako bi sprečila krvoproliće na Plitvicama i širenje sukoba. Pošto je sastanak Predsedništva zakazan tek za 15,00 sati, Štab Vrhovne komande je odlučio da na Plitvice pošalje jednu četu Vojne policije iz V vojne oblasti koja je u 11,40 sati bila na ulazu u Karlovac. Dobila je zadatak da za najkasnije sat ipo stigne na Plitvice, „izvidi situaciju i sukobljenim stranama da do znanja da prekinu vatru, te da će u protivnom biti angažovane jače snage JNA. Ostatak čete vojne policije upućen je u Slunj, kao i jedan mehanizovani bataljon. Uveče 31.03. na Plitvicama je održan sastanak pripadnika JNA, MUP-a Hrvatske i SSUP-a i usvojen predlog predstavnika JNA da se preuzme kontrola komunikacije most na reci Korani – Titova Korenica“.[19]

Na kraju analize je rečeno da je „propagandna mašinerija vrhovništva Hrvatske“ pokušala da JNA prikaže kao svog saveznika, a da je srpski narod na području Krajine pokazao jaku netrpeljivost prema JNA „što se prvi put dešava u istoriji SFRJ“. Zaključeno je da će se slični ili još teži sukobi nastaviti, uz realnu mogućnost da prerastu u građanski rat širokih razmera koji bi doveo do brojnih ljudskih žrtava i seobe naroda: „Stvaranje etnički čistih sredina nije ništa drugo nego bolest i degeneracija duha i svesti i to se ne sme dozvoliti“.[20]

Predsedništvo Jugoslavije donelo je sledeće odluke: 1) da se obezbedi „potpuni i bezuslovni prekid vatre“; 2) poštovanje prekida vatre obezbediće jedinice JNA; 3) nadležni organi odmah treba da povuku „sve policijske, odnosno milicijske“ snage koje su došle na područje Plitvica; 4) podignuta je borbena gotovost odgovarajućih jedinica JNA.[21]

[22] U pitanju su bili Goran Hadžić i Borivoje Savić, predsednik i sekretar ogranka SDS-a u Vukovaru.">

Vojna akcija i "prisajedinjenje Srbiji"

Tokom 1. aprila jedinice JNA, zajedno sa snagama MUP-a Hrvatske, kontrolisale su sve važnije prilaze na Plitvičkim jezerima. Vojne snage, kojima je komandovao general–major Ivan Štimac, bile su smeštene između mosta na Korani i naselja Borje, kao i na ulazu u područje nacionalnog parka.

Odmah su počeli i protesti u Kninu, i to ispred komande garnizona JNA. Traženo je da odgovarajuće jedinice Armije budu izvedene na granicu SAO Krajine. U Knin i Titovu Korenicu došla je delegacija SPS-a (Ivan Radosavljević, Sava Škundrić i Božidar Jeličić). Škole u Kninu nisu radile. Milan Babić je 1. aprila, na sednici Izvršnog veća SAO Krajine održanoj u Korenici, od Predsedništva SFRJ, Štaba Vrhovne komande JNA i federalnog SUP/a zatražio da se „hitno i do kraja dana“ izvrši odluka Predsedništva o potpunom povlačenju „agresorskih i terorističkih snaga“ MUP/a Hrvatske sa teritorije Krajine, da se odmah vrate tela mrtvih i ranjenih i da se oslobode svi zarobljeni građani i pripadnici SUP/a Krajine „koje su zarobile agresorske i terorističke snage MUP-a“.[24]

Na istoj sednici donesena je i odluka o prisjedinjenju SAO Krajine Srbiji. Odlučeno je i da na teritoriji Krajine važi srpski Ustav i da se primenjuju zakoni Republike Srbije, kao i ustavno–pravni sistem SFRJ: „Teritoriju SAO Krajine koja ovom Odlukom ulazi u sastav jedinstvene državne teritorije Republike Srbije čine opštine Knin, Benkovac, Obrovac, Gračac, Donji Lapac, Korenica, Vojnić, Vrginmost, Glina, Dvor na Uni, Kostajnica, Petrinja i Pakrac“. Proglašena je mobilizacija rezervnog sastava vojske i policije „radi odbrane integriteta svih teritorija nastanjenih srpskim življem“.[25]

Milan Babić je istovremeno od državnih organa Srbije zatražio da snage MUP-a Srbije pruže svu tehničku i kadrovsku pomoć SUP-u SAO Krajina.[26]

Izgledalo je da je Jugoslavija bila na ivici građanskog rata. U Zagreb su otputovali Vasil Tupurkovski, Bogić Bogićević (članovi Predsedništva Jugoslavije) i Momir Bulatović, predsednik Predsedništva Crne Gore, kako bi „razmenili mišljenje“ sa hrvatskim rukovodstvom. Sednica Predsedništva nastavljena je 2. aprila; na njoj su se oštro sukobili Borisav Jović i Janez Drnovšek zbog Jovićeve namere da JNA dobije dodatna ovlašćenja. Istovremeno je, iza dobro zatvorenih vrata, zasedala Skupština Srbije koja je na kraju usvojila „Deklaraciju o mirnom razrešenju jugoslovenske krize, protiv građanskog rata i nasilja“. Srpska Skupština tražila je da se kriza razreši „na miran i demokratski način“, bila je protiv upotrebe sile, ali je optužila rukovodstvo Hrvatske da snosi „isključivu odgovornost za dalji razvoj događaja izazvanim incidentom na Plitvicama“. Osim toga, obećana je „sva potrebna pomoć i podrška delovima srpskog naroda koji žive izvan Republike Srbije“.[27]

Na drugoj strani, hrvatski MUP je povukao svoje specijalne jedinice, a na Plitvicama je formirana policijska stanica koja je bila u nadležnosti policijske uprave u Gospiću. Josip Boljkovac je izjavio kako je hrvatska policija punih deset meseci izbegavala da puca, dok se to na nju činilo u vlastitoj državi: „Sada više to ne možemo tolerirati, i nećemo, a isto tako poručujem ekstremnim Srbima u Hrvatskoj da neće uspjeti, a niti ćemo im mi dozvoliti, da ruše suverenitet hrvatske države. Neka budu načisto svi da će Hrvatska biti branjena svim raspoloživim sredstvima koja nisu mala. Ako nam bude bačena rukavica, mi ćemo je i prihvatiti“.[28]

Boljkovac je najavio i da će snage MUP-a Hrvatske ući i u Knin, ako treba i silom. Za Krajinu je rekao da je u pitanju „hajdučka država gdje vladaju hajduci, pljačkaši, gangsteri i ubojice koji dižu pruge i blokiraju ceste“. U telefonskom razgovoru sa Petrom Gračaninom, saveznim sekretarom za unutrašnje poslove, rekao je sledeće: „Shvati, dragi prijatelju, autonomije Srba u Hrvatskoj neće biti. Srbi u Hrvatskoj ne mogu biti narod, nego samo pripadnici matičnog naroda koji je u Srbiji“.[29]

Ogranak SDS-a u Zagrebu oštro je 2. aprila osudio „najnoviji bezumni akt primene sile od strane hrvatskog vrhovništva nad nevinim i golorukim srpskim narodom“. U saopštenju je rečeno da je to istovremeno i pretnja miru u Jugoslaviji „i može da izazove kolektivnu nesreću neslućenih razmera“. Politika službenog Zagreba prema srpskom narodu ocenjena je kao državni teror „iz vremena zadnjeg rata, a po nauku poznatih učitelja“. Vlasti u Zagrebu nikada nisu ni htele da u srpskom narodu vide „ravnopravnog sagovornika, sugrađanina i konstitutivnog faktora Republike Hrvatske“, već ga unapred „politički diskavlifikuju i difamiraju kako bi ga na taj način grubo izopštio iz zajednice naroda i narodnosti u Hrvatskoj i sprečio svaki demokratski dijalog“.[30]

Veze sa SDB Srbije

 Na sednici Izvršnog veća SAO Krajina održanoj 4. aprila, donesena je odluka o osnivanju Sekretarijata za unutrašnje poslove SAO Krajina i „utvrđeno da je on jedini nadležan za obavljanje svih poslova iz oblasti javne sigurnosti“. Za sekretara unutrašnjih poslova imenovan je Milan Martić.[31]

Istoga dana formiran je poligon za obuku u Golubiću (pet kilometara severno od Knina) sa ciljem da formiraju specijalne jedinice policije Krajine. Poligon je finansirao, naoružavao i snabdevao MUP Srbije.[32]

 Ubrzo je glavni instruktor u ovom kampu postao „kapetan Dragan“. To je bio pseudonim Dragana Vasiljkovića, a njegov identitet dugo je držan u tajnosti. On je rođen 12. decembra 1954. u Beogradu; prema izjavi koju je 2001. dao Tribunalu u Hagu, do svoje trinaeste godine školovao se u domu za siročad u Beogradu: „Dom se zvao Dragutin Filipović Jusa. Jedna od nastavnica bila je Ljubinka Žikić. Ona je do danas ostala moj prijatelj i bila mi je od velike pomoći u radu fonda Kapetan Dragan“.[33] Tokom 1967. posle smrti oca Živorada (u saobraćajnoj nesreći na motorciklu) sa majkom Zoricom, bratom i sestrom emigrirao je u Australiju; živeli su u predgrađu Melburna. U Australiji je završio oficirski kurs u trajanju od 26 meseci i službovao je u rezervnim jedinicama australijske vojske. Vasiljković je završio i pilotski kurs.[34]

Vasiljković je tvrdio da je u Jugoslaviju došao samoinicijativno, svojim avionom iz SAD, da nije bio uopšte politički aktivan, da je u Knin otišao sa piscem Dejanom Lučićem, a prvi kontakt sa vlastima imao je kada mu se „obratio“ izvesni Saša Medaković, (poginuo 1992. u Krajini), pripadnik Službe državne bezbednosti Krajine: „U vojnom pogledu, Krajina je bila u potpunom haosu. Bilo je to vreme masovnog preseljavanja srpskih izbeglica u Knin. Bilo je velikih problema u Teritorijalnoj odbrani vezanih za disciplinu, alkohol, a ljudi su se nesrećnim slučajevima ranjavali. Znalo se da imam izvesnog vojnog iskustva, i inače da sam video sveta, pa su u meni ljudi videli nekoga ko bi pomogao da se uspostavi dobar sistem obuke“.[35]

Stvarnost je bila nešto drugačija. Prema izveštaju Franka Simatovića od 13. aprila 1991, toga dana on se u Beogradu sastao sa „Danijelom Snedenom“ (to je inače bilo Vasiljkovićevo ime u Australiji koje je uzeo kada je dobio državljanstvo te zemlje). To nije bio njihov prvi susret; na prethodnom sastanku, za koji nemamo podatke, Vasiljkoviću je „prezentiran plan eventualnog daljeg korišćenja“, kako je pisao Simatović.[36]

Prema podacima iznesenim 2011. na prvom suđenju Franku Simatoviću u Hagu, Vasiljkovića je sa SDB Srbije u proleće 1991. povezao Srbislav Milovanov („Srba avijacija“), narodni poslanik Srpskog pokreta obnove. Na sastanku u beogradskom hotelu „Metropol“ bili su Simatović i Dragan Filipovića, operativac II odeljenja SDB Beograd. Kasnije je Milovanov uputio Vasiljkovića u Knin („završio sam ono za tebe, treba sutra da ideš tamo, u Knin, našim službenim vozilom“) kako bi se javio Milanu Martiću.[37]

Na sastanku od 13. aprila, Vasiljković je saopštio da je preko svojih veza „izanalizirao naše potrebe i da kao najozbiljniju opciju može predložiti kontakt sa David Kimcheom,[38] ministrom u Vladi Izraela. Pomenuti ministar navodno drži Ministarstvo […][39] industrije i prema Snedenovoj proceni najverovatnije bi mogao da reši naše potrebe. Na ministra ga je uputila veza iz SFRJ (nije hteo da se izjasni koja) i zakazala mu sastanak za 11.04.1991. u Tel Avivu. Obzirom da nije bio sa nama u kontaktu, sastanak je prolongirao za nedelju dana“.[40]

Vasiljković je dalje predložio da izraelskom ministru treba ponuditi garancije „u smislu saradnje i pomoći vezano za palestinske ekstremiste i terorističke kanale koji idu preko naše zemlje. Tvrdi da je ovakav nastup predložila veza koja ga upućuje na ministra, a i sam procenjuje da bi takva garancija imala pozitivan efekat u smislu brže i konkretnije realizacije zadataka koji su mu ponuđeni. U vezi pomenutog ministra, izneo je da je isti pre izvesnog vremena boravio u Beogradu gde se sreo sa ‘demokratama’. Ovo mu je prenela Klara Mandić, sa kojom je bio u intimnim odnosima, a koja je i organizovala posetu ministra“.[41]

 Vasiljković je rekao i da bi oružje za potrebe Službe (lako pešadijsko naoružanje specijalne namene, noćni nišani, sistemi za noćno osmatranje i sistemi veze) bez problem mogao da obezbedi i u SAD; govorio je o trgovcima oružja iz Soluna i načinu prebacivanja oružja za potrebe „albanskih separatista“. Simatović je zabeležio da Vasiljković, „kao profesionalni plaćenik“, može da bude pripadnik raznih obaveštajnih službi, a najverovatnije je radio za Izrael: „Iako relativno niskog profesionalnog rejtinga, zahvaljujući situaciji u zemlji uspeo je vrlo brzo po dolasku da ostvari veliki broj veza sa našim građanima. Skoro svi kontakti koje je ostvario mogli bi biti predmet interesovanja kao stranih obaveštajnih službi, tako i naše. Posebno je interesantan njegov pristup Skupštini Srbije i ministarstvima. Smatramo da sa istim možemo nastaviti kontakte uz sledeći uslov: tajno ga privesti i ispitati na sve okolnosti vezane za njegovu aktivnost u SFRJ i njegovu povezanost sa obaveštajnim službama. Nakon toga proceniti cilj i svrsishodnost daljeg operativnog nastupa prema njemu“.[42]

Vasiljković je došao u Knin. Na njegov predlog, tokom 27. maja 1991, zauzeta je Kninska tvrđava; u njoj je otvoren punkt za obuku specijalaca i tamo je premešten Štab Teritorijalne odbrane: „Kninska tvrđava je strategijska tačka koju je relativno lako braniti, što znači da posada koja okupira Tvrđavu uživa strategijsku prednost. Smatram da je neophodno zaposjesti tvrđavu na neupadljiv način“.[43]

 Dva dana kasnije Skupština Krajine donela je odluku o formiranju jedinica specijalne namene MUP-a SAO Krajine pod nazivom „Milicija Krajine“ koja je bila u nadležnosti Ministarstva odbrane. Zadatak „Milicije“ bila je odbrana teritorijalnog integriteta Krajine, „obezbjeđivanje vitalnih objekata, oblasnih institucija i drugih zadataka iz domena unutrašnjih poslova“.[44]

Pošto je Vasiljković bio jedan od retkih ljudi u Kninu koji je znao engleski jezik, Milan Babić ga je angažovao i za kontakt sa stranim novinarima. Ubrzo je, veštim plasiranjem polu tačnih informacija od njega stvorena legenda, pa je zapretila opasnost da se otkrije informacija da je on operativac srpske DB. U jednom izveštaju iz prve nedelje juna, Vasiljković je posebno naglasio da je u komplikovanoj političkoj situaciji „jedina šansa“ da se stvori jedinstvo u oružanim snagama Krajine njihova potpuna depolitizacija: „Ovo navodim zbog toga što smatram da radi naglog buđenja ustaštva u Hrvatskoj kao paritet u ovim krajevima povampirilo se četništvo. Ja sam ubjeđen da iza povampirenog četništva ne stoji organizovana i ubjedljiva ideologija, već samo prkos i paritet povampirenog ustaštva. Trebamo objasniti ljudima da svaki put kad se neko u našim redovima izjasni kao četnik, naš pokret gubi popularnost kod naroda, kod armije kao i kod srpske vlade“.[45]

Uprava bezbednosti JNA počela je da prikuplja podatke o „kapetanu Draganu“, ali je to išlo dosta teško. Čak je, na primer, plasirana informacija da je Vasiljković kao profesionalni vojnik dosta vremena proveo na ratištima u Vijetnamu i na drugim mestima u svetu.[46]

antenazadar.hr

Borbe na Baniji

Dragan Vasiljković je imao značajnu ulogu u sukobima na Baniji koje je najavio 19. jula: „Od večeras bi trebalo da sve funkcioniše. Svi oni koji su sebe nazivali četnicima sada se ponašaju drugačije, tj. disciplinovanije. Što se tiče redovne milicije i rezervnog sastava, svi znaju svoje zadatke. Što je veoma važno, dobro smo prihvaćeni sa strane mještana Gline. Do sada od kada smo preuzeli kontrolu teritorija, nije došlo ni do kakvih ekscesa, već je uveden red i disciplina“.[47]

O predstojećim akcijama srpskih snaga, sa predstavnicima ratnih štabova Kostajnice i Gline razgovarali su, na Šamarici,[48] 23. jula Milan Martić i Vasiljković; on je saopštio da je „uspostavljeno jedinstvo u rukovođenju svim akcijama na Baniji“, kao i da je formiran Ratni štab za Baniju i Kordun.[49]

Na sastanku 14. „komandanta bataljona“ srpskih snaga Dvora na Uni održanom 24. jula na Šamarici, razgovaralo se o rasporedu snaga, taktičkim pripremama, nedostatku naoružanja i drugim problemima, od kojih je najvažniji bio „osipanje snaga“. Petar Popović, komandant 1. brigade 2. bataljona: „Mislim da nam se gubi tlo pod nogama što se tiče naoružavanja“.[50] Vasiljković: „Obzirom da će se uskoro odigrati oružani sukob na našem području, ljude trba držati na okupu a na vrijeme ćete zanti gdje će se sve to odigrati. Vrlo je važno da se ne opali nijedan metak jedino ako nije nužno. Ljude trba uvježbavati, prečišćavati teren (sela, grad, kuće, naseljene dijelove grada). Za sada sve aktivnosti treba staviti u drugi plan i ljude ne treba izmoriti. O svemu ćete biti obaviješteni“.[51]

Vasiljković je već sutradan, 25. jula, Štabu TO Krajine dostavio predlog akcije. U akciji je učestvovalo 700 ljudi civila, 50 specijalaca i 50 pripadnika milicije. Akcija je počela 26. jula, tačno u 10 sati, minobacačkim napadom u Glini, Kostajnici i Topuskom.

Prvo je napadnuto hrvatsko selo Struga Banska u opštini Dvor na Uni. Izveštaj o tome ostavio je Živko Šljivar, komandir Jedinice za posebne namene iz sastava Teritorijalne odbrane Dvora na Uni: „Zadatak je bio da 26.07. u 10,00 počinje minobacačka paljba i da traje do 1,00, zatim da krenemo. Postrojio sam 20 ljudi i ja sam uspio na svoju odgovornost da ih vodim. Zadužio sam ih sa duplim borbenim kompletom i na početnoj liniji sam dovezao još rezervne municije. Odmah sam odredio kurira pošto nisam imao radio veze. Moj zadatak je bio da uđem u selo i da presječem put, tj. da im spriječimo pomoć iz Kostajnice i da se ne mogu povući iz Struge. Krenuli smo tačno u 11,00. Do Unčana smo imali oko dva kilometra. Išli smo u strelce. Kada sam došao negdje 70 metara prije sela otvorili su vatru na nas iz svih oružja što raspolažu. Imalo smo loš teren, tj. zaklone. Bili smo u nekom mladom šljiviku. Mene lično je držao neki snajperist na oku pošto sam nosio Zolju. Tu je borba trajala negdje oko jedan sat. Imali smo jak otpor i ja sam naredio povlačenje da ljudi ne izginu. Povukli smo se oko 300 metara i onda sam naredio da ih napadnemo sa boka, i lijevog i desnog. Prišli smo negdje oko 150m i otvorili vatru iz RB i tromblona. Oni su opet uzvratili vatrom. Odmah sam poslao kurira po pojačanje kao što nam je i obećano da ćemo imati ako bude potrebno, ali nismo dobili. Imali su jake snage, nekoliko mitraljeskih gnjezda, ukopanih snajperista i strelaca. Sa RB smo im nanijeli gubitke tako da su se kasnije čuli samo dva puško-mitraljeza i snajper. Borba je trajala sve do 18 sati. Onda im je pristigla pomoć iz Struge i Kostajnice. Tada su nam davali sve veći otpor. Počeli su i oni da tuku sa RB i još sa nekim oruđem. Pošto smo imali loše zaklone, opet sam naredio povlačenje da nam ne bi nanijeli gubitke. Zaključujem da smo im nanijeli velike gubitke, a da mi nismo imali nijednog povređenog“.[52]

Pešadijski napad na Glinu počeo je sat kasnije, ali nije išlo sve po planu jer se JNA suprotstavila napadu na policijsku stanicu. JNA je na ovom prostoru imala snage iz sastava 10. korpusa; ovaj korpus je osnovan 15. maja 1990. naređenjem Generalštaba Oružanih snaga. Formiranje je izvedeno krajem juna; zona odgovornosti bilo je šire područje Zagreba i centralna Hrvatska; prvi komandant bio je general Dušan Uzelac.[53] U maju 1991. korpus je ojačan oklopnim bataljonom 51. mehanizovane brigade iz Pančeva. Krajem juna 1991. osnovano je Izdvojeno komandno mesto u Glini, čiji je komandant bio pukovnik Grujica (Grujo) Borić.

Bogdan Vajagić, komandant Štaba Teritorijalne odbrane: „U 14,30 sati Gojko Samardžija, sada pokojni, uzima Tošu Sundaća i pokretni top i odlazi bez naređenja u napad na Strugu. Sa terena dobivam informaciju da su dobrovoljci već krenuli frontalno. Nije mi preostalo ništa drugo nego da odem kod vojske da bi ona sa dva tenka bila zaštitnica tim ljudima. Vojska nije htjela da ide, kao čekala je naređenje od komande. U 18,00 sati dobio informaciju da je 80% snaga bataljona Brace Orlovića samovoljno napustilo položaj iznad Struge. Ponovo sam reagovao kod vojske i oni su mi rekli da ide jedinica vojske iz Petrinje i trenutno je u Kozibrodu. Odmah sam dobio vijest da je stradala posada topa koja je išla u Strugu. U tom trenutku je došla vojska i napravila tampon zonu. U toku akcije sam dobio tri izvještaja iz Gline gdje se Kapetan [Vasiljković] žalio na vojsku i rekao da još nije osvojio stanicu, tražio je pomoć. Pošto sam sa Čavić brda uputio jedan vod specijalaca i vod ručnih bacača već prije, u Glinu više nisam mogao slati. Nakon završetka akcije pozvao sam komandante bataljona i specijalce iz Knina u Štab. U tom trenutku u sobu ulazi Sundać, sa još trojicom svojih ljudi naoružanih, sa oružjem uperenim u nas, prijeteći da će nas pobiti, jer smo mi krivi za smrt ljudi koji su poginuli u akciju. Izbjegli smo najgore tako da je Sundać pucao u hodniku, što je djelovalo negativno na narod. [...] Odmah nakon toga, pripadnici iste jedinice otišli su u Dom zdravlja, istjerali sve ranjene Hrvate, tukli ih pred 100 ljudi što nije dostojno ljudskom ponašanju. Drugi dan ujutro sam obavješten da su isti sa oružjem prisilili načelnika Štaba da im preda zarobljenike. Dobio sam obavijest o mrtvim ljudima bačenim pored ceste koje su navodno ‘šareni’ likvidirali. Od vojske sam informiran da su pojedini pripadnici iste jedinice napravili masakr u Struzi drugu noć nakon akcije. [...] Ovaj izvještaj moram završiti, s tim da su mi pojedini počeli prijetiti smrću zbog toga što su ljudi poginuli, navodno da sam ja kriv“.[54]

O borbama u Glini izveštaj je ostavio Živojin Ivanović koji je u 10,00 i poveo napad: „Došlo je do ometanja u izvršenju mog zadatka od stane oficira JNA, kasnije sam saznao pukovnika po činu, koji je meni i mojim ljudima zapretio, uz brdo izrečenih psovki i okrenutim cjevima tenkovskog topa prema nama. Kasnije su još dva tenka usmjerena na nas, a mi smo bili na otvorenom prostoru, bez ikakvog zaklona uza zid zgrade katastra. Na nišani cjevi kontaktirao sam preko radio uređaja sa komandom, gdje mi je kapetan [Vasiljković] dao do znanja da moram ubjediti oficira da nam dozvoli, odnosno da ne ometa naš operativni plan do njegovog konačnog izvršenja. Dotični oficir, kad sam lično pošao prema njemu u gradskom parku Gline gdje su stacionirani, odbio je bilo kakav razgovor i naredio mi je da se vratim nazad iz parka jer će pucati. […] Otpočeo sam sa prebacivanjem ljudi. Bilo je veoma otežano sa desnog boka prebaciti se na lijevi pod dejstvom vatre neprijatelja koji su nas tukli rafalnom vatrom. Nakon završenog prebacivanja na lijevi bok i obavještavanja štaba da sam zauzeo novi položaj, otpočeo sam sa otvaranjem vatre iz RB [ručnih bacača] po utvrđenim rovovima koji su bili postavljeni duž nasipa rijeke Gline. Uzvraćena mi je vatra iz dvorišta zgrade MUP-a i iz parka koji graniči sa gradskim stadionom i drvoredom debelih bagremova koji su uz sam rub podnožja nasipa. Ljudi su mi bili dovoljno zaklonjeni i nisu bili ugroženi. U prvom talasu sukoba moji ljudi su nekontrolisano i veoma brzo potrošili veliki broj municije što je odraz nestručnog rukovanja, nedovoljna obučenost, pa i strah“.[55]

O borbama u Glini obaveštavan je i Štab Teritorijalne odbrane Krajine u Kninu: „Stigao telegram iz Gline u 09,56 [26. jula] u kome stoji da je Glina napadnuta iz više pravaca od strane MUP-a. Izdati smo do strane JNA i nisu pristali na suradnju, sami smo pružili otpor, a ujedno i štitili vojsku. U borbama do 10,00 sati naše snage imaju tri ranjena. Slijedeći telegram iz Gline saopštava nam da je bilo izdaje od strane nekog pukovnika koji je komandovao jedinicom (Borić), te da kapetan [Vasiljković] ne može odbiti napad i zatražio je pomoć. Telegram, također iz Gline koji je stigao u 21,55 sati, slijedećeg je sadržaja: Lijeva obala Kupe je pod kontrolom područja BORE, vode se žestoke borbe za okoliš stanice MUP-a, igrališta i okolnih ustaških utvrđenja. U dosadašnjim borbama na našoj strani poginula su dvojica i pet je lakše ranjeno“.[56]

Napad je nastavljen sa druge pozicije, gde nije bilo jedinica JNA. Borbe su vođene do kasnih večernjih časova, uz snažan otpor hrvatskih snaga. Živojin Ivanović: „U jutarnjim časovima novog dana završene bitke, otpočeo sam sa osvajanjem stanice i cijelog terena oko nje. U policijsku stanicu ušao sam tačno u 11,08. Potom sam obavjestio štab, ali smo imali novih poteškoća sa oficirom JNA koji je branio ulazak u dvorište. Kasnije dolazi kapetan Dragan, dolazi do verbalnog duela sa oficirom JNA i izvjesnih pretnji od strane oficira, ali smo ostali pri svome“.[57]

Da bi se izbegli dalji „nesporazumi“, trebalo je isprovocirati JNA da napadne hrvatske položaje. Najbolje sredstvo za to bio je preventivni, ne previše opasan napad na neku njenu jedinicu. O tome je Dragan Vasiljković Tribunalu u Hagu rekao sledeće: „Dobio sam uniformu JNA i išao kroz neprijateljske linije sa mladim komandirom tenkovske posade JNA, potporučnikom Drobnjakom (ime mu ne znam). Sam sam isplanirao tu operaciju. Zamolio sam jednog starešinu TO-a, Bogdana Vajagića, da bude spreman da mi u jednom trenutku čuva odstupnicu, ali on nije učestvovao u planiranju same operacije. Možda je dao neku izjavu za medije u vezi sa tom operacijom, ali nije učestvovao u njenom planiranju. Odlučio sam da malu grupu svojih ljudi ubacim među Hrvate koji su se bili ukopali, i da odatle otvorim vatru iz lakog naoružanja na Drobnjakov tenk. Oni će to znati unapred i pobrinuće se za bezbednost svojih ljudi. Zatim, kad ostatak jedinice JNA bude video da im je napadnut tenk, uzvratiće vatrom po Hrvatima i, u stvari, ne znajući, odradiće naš posao. Bilo nas je samo 21, uključujući i mene. Nismo imali teško naoružanje“.[58]

Te događaje, na sličan način, opisao je u svom izveštaju Nikola Simić, komandant Jedinice za specijalne namene: „Dobio sam zadatak da prvi otvorim vatru na vojsku i natjeram ih na redare. Tu noć sam proveo na nasipu čekajući 10h da otvorim vatru. Transporter sam morao tući sa brisanog prostora. Kapetan Rapaić mi je obećao tri sekunde da se sklonim jer, kako on reče, ne smijem da ubijem vojnika a on nakon tri sekunde hoće mene za nekakvo svoje pokriće. Tačno u 10 sam ispuzio na brisan prostor i počeo da pucam na transporter. U isti čas me je zasula mitraljeska vatra od strane mupovaca, ali je vojska otvorila odmah vatru po redarima i mene je prestao da tuče mitraljez. Ja sam se odmah izvukao na dogovoren položaj kod bolnice, gdje me čekala moja vojska raspoređena oko tenka da ga štiti. Međutim, stvari se od tog momenat ne kreću svojim tokom. I tenk i transporter su trebali da se kreću u određenom pravcu, a oni to nisu. […] Mislim da smo čekali nešto oko 45 minuta. Onda smo krenuli zajedno sa tenkom na Viduševac. Kad sam stigao na dogovoreno mjesto, rasporedio sam vojsku da štiti tenk i on je počeo da dejstvuje. Ispalio je otprilike desetak mina. Rekao sam mu da gađa crkvu i školu. Školu je digao iz jednog hica, a u crkvu je tukao nekoliko puta i bila je pogođena, ali ne i srušena. Tukao je dobro po cjelom Viduševcu. Tu smo bili oko sat vremena. Zatim je dobio naređenje da obustavi vatru i da se vrati na most. Tu nam je vojska okrenula leđa i čini mi se okrenula se protiv nas. Odatle sam dobio naređenje da se vratim u štab. Iz štaba sam išao da udarim na stanicu MUP-a sa leđa. Trebalo je da prođem pored parka nedaleko od vojske. Iz katoličke crkve su me tukli sa snajperima. Hteo sam je srušiti, ali je moju namjeru vojska sprečila i rekla da to ne smijem da radim. […] Počeo sam sa čišćenjem kuća i ubrzo nakon toga riješio se snajpera. Sve vrijeme mi je vojska stvarala probleme“.[59]

Vasiljković je 28. jula objavio da je ostvarena pobeda i da više nema rata: „Od danas na Baniji više nema jačih ustaških uporišta, ovde praktično više nema rata, neće ga ni biti, jer su najjače ustaške formacije rasturene i obezglavljene“.[60] On je o borbama u Glini govorio i za Politiku, i apostrofirao pukovnika Grujića kao krivca za pogibiju srpskih boraca: „Posle našeg napada na policijsku zgradu iz neposredne blizne, kada se već nazirao kraj bitke, on je zašao našim borcima tenkovima iza leđa i uz najvulgarnije psovke (pominjao je majku i sestre), zapretio im da se povuku, ili će ih zasuti vatrom. Zbog ove pretnje napad smo morali izvesti preko nasipa i veterinarske stance zbog čega su poginula dva srpska borca koja su štitila tenkove, a osvajanje milicijske stanice produženo je za ukupno 11 sati. Na kraju, pukovnik je obezbedio povlačenje ustašama, kao što je pre mesec dana obezbedio njihov ulazak u Glinu. Pukovniku Grujici Boriću nije mesto u NA. Čak i njegovi podređeni oficiri izjavili su da će, ukoliko on počne pucati u naše ljudi, oni pucati u njega“.[61]

[62] On je o borbama u Glini govorio i za Politiku, i apostrofirao pukovnika Grujića kao krivca za pogibiju srpskih boraca: „Posle našeg napada na policijsku zgradu iz neposredne blizne, kada se već nazirao kraj bitke, on je zašao našim borcima tenkovima iza leđa i uz najvulgarnije psovke (pominjao je majku i sestre), zapretio im da se povuku, ili će ih zasuti vatrom.">

Slično je govorio i istražiteljima Tribunala deceniju kasnije: „Sve je išlo po planu dok oficir koji je komandovao JNA nije naredio tenkovima da prekinu paljbu. Rekao je svojim ljudima da je to borba između Hrvata i četnika. Taj oficir bio je pukovnik Grujica Borić. Pošto nismo dobili podršku JNA, operacija, koja je trebalo da traje pola sata, trajala je oko 11 sati. Kad smo obezbedili grad, u Glinu je došao pukovnik Borić sa jedinicama JNA i dao nam 20 minuta da napustimo grad. Tako sam pobesneo da sam dohvatio hrvatski raketni bacač i izjurio i njega i njegov tenk. Nakon tog zadatka, svi koji su učestvovali u operaciji dobili su crvene beretke. To su bili momci koji su od samog početka bili sa mnom. Tada je na scenu stupo naziv ‘Crvene beretke’. Operacija u Glini bila je poslednja koju sam izveo“.[64]

O događajima u Strugi i Dvoru na Uni svedočanstvo je ostavio Nikola Boljanić, načelnik Ratnog štaba jedinica Teritorijalne odbrane Dvora na Uni: „Dana 26.07.1991 u večernjim satima komandir diverzantskog voda Sundać Nikola upao je u prostorije štaba u Dvoru, pucao u prostorije štaba nazivajući članove štaba ustašama, te da će nas sve pobiti. Tom prilikom sastanku komandira sa komandantima bataljona prisustvovali su i pripadnici specijalne jedinice kapetana Dragana iz Knina Komazec, Popović i ostali. Dana 27.07.1991. u prijepodnevnim satima u prostorije štaba u Dvoru upao je zamenik komandira diverzantskog voda Knežević, sa još četvoricom naoružani, u kancelariju načelnika štaba. Uperili [su] automatske puške u njega i prisutnog člana štaba Ivanović Miloša, tražeći da se odmah njima predaju zatvorenici koji su u zatvoru u stanici milicije Dvora, radi sprovođenja u Knin. Nakon što sam izdao naredbu komandiru stanice milicije kao što su tražili, ponovo su nakon kraćeg vremena sa uperenim puškama ušli u štab, te preteći i tražili da kompletan štab podnese ostavku u toku dana. […] Dana 28.07.1991. U večernjim satima dobio sam informaciju da je došlo do nekontrolisanog i nečasnog djela od strane pripadnika diverzantskog voda koji su istoga dana lišili života bolesnike (žene) u Domu zdravlja u Dvoru. […] U situaciji gdje se ispoljilo takvo poslušnosti i stvaranje anarhičnog stanja sijanjem straha i opšte nesigurnosti nisam više u mogućnosti obavljati te dužnosti te molim [Izvršno veće SO Dvor na Uni] da navedene razloge uvažite, s tim što ću navesti još dva važna segmenta svoje odluke“.[65]

O borbama u Glini izveštavao je Arnot van Linden[66] iz britanske televizijske kompanije „Sky News“. O tome je Tribunalu u Hagu maja 2013. svedočio sledećim rečima: „Kapetana Dragana sam upoznao u Dvoru na Uni. On je u grad stigao u crnom Mercedesu i bio je odeven u crni kombinezon iz jednog dela. Prepoznao sam ga jer sam u međunarodnoj štampi već video njegove fotografije. Bilo je jasno da mu je drago što nas vidi, a to je bilo zato što ćemo mu omogućiti da se pojavi na međunarodnoj televiziji i tako dobije dodatno međunarodno priznanje i pažnju međunarodne javnosti. Rekao je da je sa svojim snagama upravo zauzeo susedni gradić Glinu. Zatim je pozvao novinare da pođu u Glinu da vide šta se desilo. Ja sam bio jedini strani novinar među prisutnima, a tu je bila grupa od pet ili šest lokalnih novinara i fotografa. Kad smo stigli videli smo da je on imao uniformisanu, organizovane oružanu grupu čija se uniforma razlikovala od uniformi Teritorijalne odbrane. Samo što su osvojili Glinu od hrvatskih vlasti. Kapetan Dragan nas je onda uveo u policijsku stanicu. Dok je davao intervju, stigla je JNA i naredila mu da se povuče iz Gline. Kapetan Dragan je uzeo u ruke protivtenkovsko oružje i zapretio da će uništiti tenk ako ne ode. Usled vremenskih ograničenja, mi smo u ovom trenutku morali da napustimo grad, trebalo je da pokupimo snimke i da pošaljemo izveštaj u London. Sledećeg dana smo se vratili u Dvor na Uni. Kapetan Dragan mi je rekao da je uspeo da zadrži Glinu. Uhapsio je desetak pripadnika snaga srpske Teritorijalne odbrane tvrdeći da su iskasapili četiri ili pet žena iz Struge[67] koje su u medicinskoj instituciji u klinici u Dvoru primale medicinsku negu. Kamerman je odbio da snima konfrontaciju lokalnih snaga TO i snaga kapetana Dragana, jer su mu šefovi u Televiziji Beograd rekli da to ne snima. Sigao je Milan Martić i počeo je da se žestoko raspravlja sa kapetanom Draganom. Svađa se završila tako što je Martić naredio kapetanu Draganu da pusti te ljude. Kapetan Dragan je bio besan, ali nije imao izbora i pustio je te ljude. Činilo se da je Martić imao kontrolu, a kapetan Dragan je kasnije, u Kninu, predamnom opisao sebe kao nekog ko nije nezavistan, već je pod komandom Milana Martića. Narednih dana sam dosta viđao kapetana Dragana. Nije mi rekao odakle stiže novac za centre za obuku, za uniforme, za oružje (od koga je deo bio uvezen, nije bio jugoslovenskog porekla), ali je bilo potpuno očigledno da novac nije predstavljao problem“.[68]

Tokom 31. jula održana je konferencija za štampu u prostorijama SUP-a u Kninu. Milan Martić je rekao da je određen rok od 20 sati da se hrvatske snage povuku sa „našeg prostora“, a da pregovori mogu dase vode samo oko granice između SAO Krajine i republike Hrvatske. Vasiljković je govorio dugo i opširno; izjavio je da je izvedena operacija „Žaoka“ kao produžetak operacije „Osa“ čiji je cilj bio „pročišćavanje MUP-ovih snaga, ona je trebala da se dogodi tek za dve nedelje, međutim, počeli smo onog dana nakon toga što su nas oni napali prvi. I odmah kad smo uspjeli da dobijemo taj napad, mi smo prešli u kontraofanzivu i shvatili smo da bi trebali da očistimo Glinu u tom trenutku. Grujica Borić, meni je stvarno žao da ga zovem pukovnikom. Ja mislim da je jako važno da ne pogrešimo u imenu i prezimenu. Prvo i prvo da razjasnimo, ovo što budem izlagao sada niti sme da se povezuje sa JNA, niti išta ima sa JNA osim što je nekom igrom slučaja taj čovek se zatekao tamo. Ja sam porazgovarao i sa većim brojem oficira poslije ove akcije. Jedan od oficira mi je rekao: – Kapetane, što niste onog trenutka naredili da se puca na njega, mi bi ga ubili. Ja sam siguran da i ako to bude demantovao, da ću moći da dovedem tog njegovog oficira da vam to kaže i on će to reći“.[69]

Vasiljković je zatim detaljno opisao akciju u Glinu, uz niz optužbi na račun pukovnika Borića. Opisao je i akcije u selu Jukinac (severoistočno predgrađe Gline) gde su poginula dva pripadnika JNA koja su branila tenk a pukovnik Grujić nije dao dozvolu za otvaranje vatre: „Vjerujte da svaka kuća, svaka do jedne bila je utvrđena. Tu nije bilo civila. Ili oni koji su bili u civili obučeni imali su oružje. Tu nije bilo ubijenih žena, niti dec i to vam potvrđuje da je to bilo utvrđenje a neko selo koje smo mi srušili. Jeste,s rušili smo dosta tih zgrada, ali zato što su to bila utvrđenja. Jedini način kako može utvrđeni položaj da se [osvoji] to je da se zaspe minobacačkom, ručnobacačkom ili raketnom vatrom i zatim pročišćavanje terena. To su jedine žrtve koje smo mi imali na tom terenu. Ta dva momka koji su branili tenk, i zato sam ja toliko ogorčen i zato sam ja toliko ljut da ti momci koji su branili tog pukovnika – poginuli su. […] Mi smo morali da zauzmemo tu stanicu jer bojim se da je to palo, mislim da bi čitava Banija pala. Ja jesam u tom trenutku bio spreman da žrtvujem [određen] broj specijalaca i oni su bili spremni da se žrtvuju. To postoji zabeleženo, novinar je bio pored mene. Ja još uvijek tvrdim da ovo nema veze sa JNA, ja imam potpuno poverenje u JNA, ali mislim da je krajnje vreme da oni koji mogu to da urade da očiste JNA od tih izdajničkih elemenata i tih ustaških elemenata. Ja ne znam da li je taj Borić ustaša, ali da je izdajnik…Vuk Branković nije napravio izdaju, on jednostavno nije došao na teren. Ovaj momak je došao na teren i okrenuo cevi na nas. Kad smo već osvojili stanicu, tu su bili i novinari BBC, pukovnik je donio poruku ako ne izađemo iz stanice za dva minuta da će otvoriti vatru na nas. Ja to nisam mogao da mu dozvolim. U tom trenutku kad ej on rekao da će pucati na nas, ja sam rasporedio raketne bacače u te tenkove koji su uperili cevi u nas. Ovaj Borić nema ni ‘j’ od jugoslovenskog i njemu stvarno nije mesto u JNA“.[70]

Sukob Vasiljkovića sa Milanom Babićem

Ubrzo je došlo do sukoba između Milana Babića i Vasiljkovića koji je opozvan iz Krajine, a razlozi za to nisu najjasniji. Babić je na sednici Vlade SAO Krajine od 20. avgusta rekao kako se „na našem terenu pojavljuju i određeni instruktori kao kapetan Dragan“ koji je njemu potpuno nepoznat. On je postao komandant jedinica Krajine tako da se „pretvorio gotovo u mitsku ličnost, a koristi listove informisanja u Srbiji da bi ga napadao“. Milan Martić je rekao da „kapetan Dragan“ nikad nije imenovan za komandanata teritorijalne dobrane: „Ima ljudi koji su više napravili za ovo područje nego on i mogu reći da on ovamo više neće doći“.[71]

Vasiljković je Tribunalu u Hagu o tome rekao sledeće: „Dana 4. avgusta Jovica Stanišić[72] me pozvao da dođem u Beograd. U svari sam mislio da treba da mi uruče orden, a zapravo su me razrešili dužnosti. Rekao mi je da postupa po naređenjima šefa, misleći na predsednika Miloševića. Servirali su mi priču o stvaranju nove srpske vojske, ili o obučavanju dobrovoljaca u Srbiji, ali mislim da je to bio samo mamac ne bi li me uklonili s puta. Milošević je iz anketa o popularnosti otkrio da sam popularniji do njega, i nije mu bilo drago. Odveli su me u Bor, i smestili u jednu od Titovih starih vila, dok ne odluče šta će sa mnom. Dok se ovo dešavalo, Milan Babić je u medijima govorio da sam plaćenik i da me plaćaju za ono što radim, kao i da sam završio svoj posao u Krajini. To uopšte nije bilo tačno. Nikada nisam dobio ni pare za posao koji sam radio“.[73]

Milan Babić je 2001. o tome rekao: „Kapetan Dragan se pojavio kao nekakav instruktor obuke milicijskih snaga. Međutim, pokazalo se da je on sasvim čvrsto u policijskoj strukturi. Početkom avgusta Vlada SAO Krajine donela je uredbu u ukidanju SDB-a, upravo zbog vrlo loših radnji koje su činili i kapetan Dragan i krajiški šef DB-a, a u stvari jedna grupa ljudi iz Srbije koja je predstavljala DB Srbije sa Frenkijem na čelu. Oni su opet izveli neki puč – kapetan Dragan je sa svojom formacijom milicije zauzeo komandu opštinskog štaba TO na kninskoj tvrđavi, deo baze u Golubiću gde je u ratnim okolnostima trebalo da se smeste civilne strukture opštine i gde je bio raspoređen deo opštinske TO. On je to zaposeo. Nakon što smo mi oko toga digli veliku galamu, on je napustio Krajinu, ali je na moje uši i oči te strukture kojima je komandovao predao Frenkiju, tako da sam ja za razrešenje tog spora intervenisao, odnosno zahtevao od predsednika Srbije da se oni povuku. I zaista, oni su povučeni. Međutim, posle jedno mesec dana, Milošević mi je lično rekao da se Frenki ponovo vratio u Krajinu. Ta saradnja se završila potpunim preuzimanjem milicije Krajine od strane MUP-a. Od početka, od kad je Radmilo Bogdanović bio ministar pa do sredine leta ili jeseni, policija je praktično bila pod MUP-om. Zbog toga nismo mogli ostvariti kontrolu nad njima, već smo je morali ostvarivati posredno, tražeći saradnju sa Miloševićem i preko njega raditi na ostvarenju nekih naših interesa, odnosno upravljanja tim strukturama“.[74]

U već citiranom izveštaju pukovnika Milorada Boškovića od 28. avgusta 1991, rečeno je da je „kapetan Dragan“ Krajinu napustio posle sukoba sa Milanom Babićem i prebacio se na prostor istočne Slavonije, ali da tamo nije prihvaćen od strane lokalnih srpskih političara. Vasiljković je, preko Nikole Šainovića, uspostavio kontakt sa čelnicima opštine i policije u Boru kako bi koristio nastavni centar TO „Aerodrom Bor“ za obuku jedinica policije i Teritorijalne odbrane, ali taj njegov zahtev, uprkos insistiranju Šainovića, nije prihvaćen: „U toku boravka u Boru, kapetan Dragan je omalovažavao organizacionu sposobnost TO i Milicije i isticao da će ‘on to sve dovesti u red’. Nastojao je da uveri prisutne da se za realizaciju ove obuke čeka samo ‘pisana odluka’ Vlade Srbije ili Slobodana Miloševića lično“. Zatim je došao u Beograd i najviše se družio sa Klarom Mandić.[75]

Vasiljković je 8. novembra od Komande Teritorijalne odbrane Srbije tražio da se definiše njegov status u nastavnom centru u Bubanj Potoku: „Smatram da je neproduktivno rušiti imidž Kapetana Dragana na taj način što bi od Kapetana Dragana napravili rezervnog kapetana TO. Kapetan Dragan mora da ostane kapetan Dragan a nikako neki rezervni kapetan TO Dragan Vasiljković. Zatim, ja imam obaveza prema Službi državne bezbednosti Republike Srbije i moje angažovanje pri TO mora biti u potpunoj saglasnosti sa pomenutom službom“.[76]

Neposredno posle toga, Vasiljković se sastao sa generalom Tomislavom Simovićem, koji je u službenoj belešci zabeležio da je do sastanka došlo zbog „upornog insistiranja kapetana Dragana i pojedinih ministara“.

Razgovaralo se o njegovom daljem angažovanju, a u belešci sa ovog sastanka stoji da je u Srbiju došao n poziv SDB, da je sarađivao sa Stanišićem i Radmilom Bogdanovićem: „SDB je angažovala svoje ljude da ga čuvaju do novinara. Pošto je stvoren imidž, legenda od njega, postojala je opasnost da se provali angažovanje SDB i on je iz Knina otišao u Bor sa zadatkom da obučava nove dobrovoljce, ali do tog angažovanja nije bilo ništa. Otišao je u Baranju, ali je tamo Arkan uveo rigoroznu disciplinu, pa ni tamo u neposrednoj blizini zone borbenih dejstava nije mogao da radi“.[77]

Vasiljković je na sastanku sa generalom Simovićem ponovio da želi da „ostane u okviru sistema“ i da se plaši stvaranja paravojnih formacija, pa je predložio da mu Ministarstvo odbrane na raspolaganje stavi jedan centar za obuku dobrovoljaca u blizini Beograda u kome će on biti instruktor. Tražio je i „nešto novca“ i adekvatnu opremu za dobrovoljce. Simović je zaključio da se ne „postavlja pitanje“ da li ga treba angažovati, već kako to uraditi i da će konsultacije biti nastavljene.[78]

Sukob Vasiljkovića i Vojislava Šešelja

Vasiljković se u Krajini iznenada pojavio 16. novembra 1991. godine. U saopštenju koje je 18. novembra objavio fond „Kapetan Dragan“ rečeno je sledeće: „Pošto je pre pet meseci iz neobjašnjivih razloga morao da napusti Kninsku krajinu na zahtev Milana Babića, kapetan Dragan se preksinoć vratio u Kninsku krajinu na poziv ostalih predsednika opština Kninske krajine i njenog naroda, da bi im pomogao u organizovanju njihove odbrane“.[79] Vasiljković je i dalje bio veoma popularan u Kninu, ali je Babić zabranio da Radio Knin izveštava o njegovom dolasku. Vasiljković je novinarima rekao da je došao da čestita rođendan Milanu Martiću.[80]

U isto vreme u Krajini je bio i Vojislav Šešelj koji je podržavao Babića. Usledio je težak verbalni sukob Vasiljkovića i Šešelja prilikom smotre dobrovoljačkih jedinica u Kninu. Šešelj je 27. novembra, na zatvorenoj sednici Skupštine Srbije, rekao da „kapetan Dragan“ nanosi veliku štetu u Krajini, da on može da predvodi najviše 40 boraca u „diverzantsko-terorističkoj, gerilskoj akciji“, ali da „nema pojma“ o komandovanju četom, da niko nije u stanju da „svoju glavu ponudi“ čoveku čije ni ime ni prezime ne zna, „ne zna ni ko je ni šta je, koji se odjednom s neba pojavio“ i predstavio kao kapetan: „Da vam iskreno kažem, da sam ja predsednik Vlade a tamo je proglašeno ratno stanje, i da mi neko kaže da sam izdajnik, ja bih poslao vojnu policiju, uhapsio bih ga i streljao“.[81]

Šešelj je 5. decembra, takođe na sednici Skupštine Srbije, postavio poslaničko pitanje – zbog čega se toleriše da neki „belosvetski hohštapleri“ otvaraju žiro-račun za prikupljanje sredstava od kojih dobrovoljci nemaju koristi. Od Ministarstva odbrane je zatražio da u javnost izađe sa stavom o raznim instruktorima, posebno o „naredniku plaćeničke vojske koji se sam proglasio kapetanom, a kome niko ne zna ime i prezime“. Vasiljković je istoga dana, na konferenciji za štampu fonda „Kapetan Dragan“ odgovorio: „Ako je on vojvoda, ja sam onda nadvojvoda. Taj čovek je do sada naneo mnogo štete srpskom narodu, slikajući se za strane novine. On je u inostranstvu postao sinonim za srpski narod. A kad se pomene Šešelj, misli se na kamu, kosti, fabrike za klanje, zarđale kašike. On je u Krajinu došao da brani Milana Babića, ali mu je tamošnji narod jasno poručio da za njega tamo nema mesta“.[82]

General Simović je Šešelju odgovorio 11. decembra: Vasiljkoviću nije odobren zahtev da obučava dobrovoljačke jedinice jer Zakonom o odbrani takve formacije nisu ni predviđene; predloženo mu je da u okviru postojećeg sistema vrši obuku dobrovoljaca iz srpskih krajina u Bubanj Potoku, međutim, „odziv nije bio zadovoljavajući pa se odustalo do njegovog dalje angažmana“. Simović je na kraju rekao da Ministarstvo odbrane nije uputilo Vasiljkovića na područje SAO Krajine niti ima bilo kakav uvid u njegovu političku aktivnost na tom području, pa i ne stoji iza njegovih postupaka: „Zbog složenosti aktuelne političko-bezbednosne situacije u zemlji i zauzetosti svojim svakodnevnim poslovima, Ministarstvo odbrane Republike Srbije ovim smatra završenim tzv. slučaj kapetana Dragana i ne želi da njime dalje opterećuje širu javnost, pa samim tim ni da jača ili ruši njegov autoritet. Istorija i vreme najbolje će odrediti mesto i oceniti doprinos i ponašanje svakog sudionika ovih burnih događaja.[83]

Arnot van Linden je sreo Vasiljkovića u Beogradu „negde krajem 1991. ili možda“ 1992. godine: „Tada je već postao narodni heroj, svuda su se videli posteri sa njegovim likom. Međutim, izgurali su ga iz Knina, verovatno zbog sličnih slučajeva kao što je bio onaj u Dvoru na Uni. Bio je veoma uzrujan što Slobodan Milošević odbija da ga primi i nije mogao da razume zbog čega je to“.[num]

Vasiljković brani Slobodana Miloševića

 Dragan Vasiljković je pred Tribunalom u Hagu svedočio protiv Miloševića od 19. do 21. februara 2003. godine. U početku je vođen kao zaštićeni svedok „B-073“, ali je odbio tu zaštitnu meru i njegovo svedočenje pretvorilo se u odbranu Miloševića. Prvog dana svedočenja rekao je da je njegov osnovni motiv za pojavljivanje na sudu da se utvrdi istina o ratu, da nije imao nikakav sporazum sa Tužilaštvom i da nije dobio nikakvu ponudu za imunitetom jer mu zaštita nije ni potrebna. Potvrdio je i da ga je Srbislav Milovanov upoznao sa Frenkijem Simatovićem „i sa Službom“, a obećao je i da će da ga poveže sa Radmilom Bogdanovićem „i jednog dana me je pozvao i rekao: Obezbedio sam ti ovaj sastanak sa ljudima iz Službe“.[84]

Vasiljković je u svom svedočenju bio prilično nejasan, izbegavao je direktne odgovore na direktna pitanja, često je govorio da se ne seća mnogih detalja zbog protoka vremena („e, sad ste me uhvatili, stvarno se ne sećam“), nijednom nije potvrdio direktnu povezanost Službe državne bezbednosti Srbije sa događajima u Krajini. Kada ga je ispitivao Milošević, prvo je tražio da Vasiljković potvrdi da nije ni želeo da bude zaštićeni svedok u „ovom lažnom procesu“ jer nije imao šta da krije, kao i da mu niko iz Srbije nije pretio, što je on i učinio. Vasiljković je, na Miloševićevu sugestiju, rekao i da nikada nije bio pripadnik SDB Srbije, već je za nju radio samo jednom, u vezi jedne vežbe tokom 1997, i da je bio honorarno plaćen (2,200 dinara). Takođe na Miloševićevu sugestiju, potvrdio je da je bio pripadnik snaga odbrana Krajine i pod komandom njenog organa, da nikada nije primio nijedno naređenje od nekog lica koje je bilo pripadnik RDB Srbije i da je on bio isključivi komandant kampa u Golubiću a ne Simatović („najiskrenije, nikako nisam mogao da povežem Frenkija sa Vama, sa Vašim političkim radom“) ili Stanišić. Oni su, kao i drugi pripadnici RDB, u Krajinu dolazili „neformalno“ ili iz „rodbinskih razloga“. Tokom ispitivanja Vasiljković je uglavnom potvrđivao sve Miloševićeve navode o razlozima ratnog sukoba u Hrvatskoj – jedini cilj Srbije bio je da zaštiti srpski narod. Čak je rekao i da je JNA bila neprijateljski nastrojena prema Srbima, ali je na kraju prihvatio Miloševićevu sugestiju da je, u stvari, bila neutralna i imala podjednak odnos i prema Srbima i prema Hrvatima. Složili su se i da je Milan Babić „svim snagama“ želeo da preuzme kontrolu nad i vojnim i političkim snagama u Krajini, „jednostavno nad svim što se dešavalo u Krajini“. U tom smislu, Milošević je rekao kako je Jovica Stanišić, kada je tražio da Vasiljković napusti Krajinu, nameravao samo da ga zaštiti od političkih sukoba u Krajini. Vasiljković: „Nisam razmišljao na taj način, ali ima logike. […] Meni je to tada teško bilo da shvatim, ali sada sa ove tačke gledišta, da, ja mislim da je Stanišić prema meni dugo imao jedno poštovanje“.[85]

Vasiljković je potvrdio i Miloševićevu sugestiju da iz Srbije nije stigao „nijedan komad“ čak ni lakog oružja. Demantovao i svoju izjavu iz pripremnih razgovora da je rat finansirala Vlada Srbije: „Uopšte se ne sećam da sam to rekao, možda je nešto izvučeno iz konteksta, ne znam kako mi se ovo provuklo, ja vidim svoje inicijale, stvarno ne znam, meni je zaista žao što sam to potpisao, ne znam kako se to dogodilo, to nije moja terminologija. […] Mislim da se radi o običnoj grešci, nesporazumu, na kraju krajeva, ja čak ne mislim da bi moje mišljenje koje se ni na čemu osobitom ne zasniva trebalo uzeti u obzir na bilo koji način“.[86]

Vasiljković i Milošević su se složili i da je Milan Babić zagovarao ratnu opciju, a da je Srbija samo slala humanitarnu pomoć ugroženom narodu u Krajini koji je bio opterećen strahom za sopstveni život: Vasiljković: „Da, nema ni malo sumnje u to“. Na kraju se razgovaralo i o izjavi generala Aleksandra Vasiljevića koji je pred Tribunalom rekao da je Vasiljković „Martićev plaćenik“ i eksponent Državne bezbednosti Srbije. Vasiljković: „To je jedina izjava svedoka koja me je stvarno uplašila. Kada govorimo o gospodinu Vasiljeviću, mi govorimo o šefu Kontraobaveštajne službe Armije, čoveku koji ima fantastične resurse pod sobom da dođe do činjenica i mnogo me je zabrinulo kad sam čuo takvu izjavu […] ali to je tolika glupost. Ali, zbog čega me je to zabrinulo? Ako jedan čovek, koji bi trebalo sve da zna, nije bio u stanju da sazna ni elementarne stvari o čoveku koji sa oružjem vršlja po njegovoj teritoriji, on je to vrlo lako mogao da sazna, on ili laže ili je apsolutno nesposoban“.[87]

Na kraju svedočenja Vasiljković je izjavio: „Apsolutno sam ponosan na sve što sam radio. Ničega se ne kajem i kada bih ponovo bio u situaciji, morao bih to ponovo sve isto da uradim“.[88]

Suđenje u Hrvatskoj

 Županijsko državno odvjetništvo iz Šibenika podiglo je 28. novembra 2005. optužnicu protiv Vasiljkovića zbog postojanja „osnovane sumnje“ da je juna i jula 1991, tokom oružanog sukoba između snaga Republike Hrvatske i „naoružanih agresorskih srpskih paravojnih postrojbi protuustavne tvorevine Republika Krajina“, kršeći pravila međunarodnog prava, ratne zarobljenike „mučio, nečovječno postupao prema njima i nanosio im velike patnje i ozlijede tjelesnog integriteta i zdravlja“. Optužen je i da je u jednom slučaju (24. februara 1993. u Bruškoj kod Benkovca) naredio da se jedan zarobljenik strelja. Takođe, optužen je da je 26. jula 1991, tokom napada na Glinu, naredio napad na policijsku stanicu ali i uništavanje crkve u civilnih objekata u Gornjem Viduševcu, a u naselju Jukinac naredio je da se puca iz svih raspoloživih oružja „po kućama i gospodarskim zgradama, iako u ovom naselju nije bilo vojske niti se pružao otpor, a u cilju zastrašivanja žitelja i uništenja njihove imovine, tako da je pučanstvo Jukinca natjerano na bijeg, a potom su članovi njegove postrojbe pljačkali napuštene kuće, a pri zauzimanju naselja ubijen je mještanin Nikola Regić i njemački novinar Egon Skotland,[89] koji je bio u vozilu s vidljivim oznakama da se u njemu nalaze novinari, a tom prigodom je ranjen veći broj građana, te uništeno i opljačkano oko 30 kuća kao i gospodarskih objekata“.[90]

Županijski sud u Šibeniku prihvatio je 12. decembra 2005. optužnicu i naredio da se sprovede istraga jer je istražni zahtev osnovan. Pošto je Vasiljković živeo u Australiji, Sud u Šibeniku je 10. januara 2006. izdao međunarodnu poternicu za njim. Odeljenje za izručenje pri Glavnom državnom tužilaštvu Australije zatražilo je 17. januara 2006, preko Interpola Zagreb, da mu se dostavi potvrđena sudska optužnica, što je i učinjeno istoga dana od strane Uprave za međunarodnu pravnu pomoć, saradnju u ljudska prava pri Ministarstvu pravde Republike Hrvatske. Kompletna dokumentacija prosleđena je i Tribunalu u Hagu 3. novembra 2008. godine.

Dragan Vasiljković je uhapšen 2006. u Pertu, gde je živeo pod imenom Danijel Sneden. Prva odluka o izručenju Hrvatskoj donesena je 12. aprila 2007. godine. Federalni sud je 3. februara 2009. odbacio njegovu žalbu da u Hrvatskoj neće imati pošteno suđenje, ali je Vrhovni sud 2. septembra iste godine zaključio da postoje „suštinske ili stvarne šanse da Vasiljković neće imati pošteno suđenje u Hrvatskoj“ i naredio je njegovo oslobađanje. Posle žalbe Vlade Australije Vrhovnom sudu, u martu 2010. ponovo je naređeno njegovo stavljanje u ekstradicioni pritvor, ali je Vasiljković „nestao“ i krio se 43 dana. Skrivao se prvo u šumama države Novi Južni Vels, a onda i na brodu u luci Jamba, na reci Klarens, gde je uhapšen 12. maja 2010. godine.

Posle još jedne serije presuda i žalbi, Vlada Australije je 16. novembra 2012. odobrila izručenje Hrvatskoj. Federalni sud je novu žalbu odbio 12. decembra 2014, a 15. maja sledeće godine Vrhovni sud je odbacio i poslednju Vasiljkovićevu žalbu. Hrvatskim policajcima predat je 8. jula na aerodromu u Sidneju, a u Hrvatsku, u zatvor u Splitu, prebačen je 9. jula 2015. godine. Vasiljković je 26. septembra 2017, u Odeljenju za ratne zločine pri Županijskom sudu u Splitu, prvostepenom presudom osuđen na 15. godina zatvora. Proglašen je krivim po dve tačke optužnice – zlostavljanje zatvorenika na Kninskoj tvrđavi i napad na policijsku stanicu u Glini.