Dosije: Vuk Jeremić

Koliko nas je tačno koštao Jeremićev "patriotizam" - privatni avioni, luksuzni hoteli, višemilionski ugovori, skandalozne novčane transakcije na putu do "predsednika sveta"

srpskacafe.com

Ko je zaista bivši ministar spoljnih poslova u Vladi Borisa Tadića, najmlađi šef diplomatije, neuspeli kandidat za “predsednika Sveta“, te kandidat za predsednika Srbije Vuk Jeremić?

Vuk Jeremić, kandidat na predsedničkim izborima u Srbiji i bivši prvi diplomata u Tadićevoj Vladi ima nekoliko lica. U Srbiji se predstavlja kao borac protiv nepravde, korupcije i siromaštva, zaštitnik državnih interesa. Kako često ističe, njegovo najveće dostignuće za vreme mandata ministra spoljnih poslova predstavlja borba za nacionalne interese Srbije, odnosno očuvanje Kosova u sastavu naše države. Ipak, rezultati njegove „borbe“ u suprotnosti su sa slikom koju o sebi pokušava da stvori u javnosti: do kraja Jeremićevog mandata, nezavisnost Kosova priznala je 91 država, dok su nakon njegovog odlaska sa mesta šefa diplomatije do danas to učinile još 22 države?!

Dok se svetu predstavljao kao “glavni lider u anti-miloševićevskom pokretu” (izvor: Wikileaks), malo je poznato da je mlađani Vuk Jeremić bio socijalista (izvor: Nedeljnik) i da je kao Koštuničin mladi ministar imao nadimak: “Koštunica sa lap topom” upravo zbog svoje izražene rusofilije.

Sve to, ipak, ne bi bile prepreke za predsedničku kandidaturu čoveka koji je koketirao i sa Istokom i sa Zapadom, karikaturalno oponašajući Josipa Broza, stilski i politički. Ono što je, međutim, sporno za građane Srbije jeste njegova neobuzdana ambicija koja je, tokom godina obavljanja javne funkcije, prerasla u opsesivnu fantaziju o sebi kao pripadniku svetskog džet-seta, političke elite i najvišeg globalnog staleža. Jeremićev „politički san“ o sebi kao visoko rangiranom globalnom lideru, „predsedniku Sveta“, rezultirao je enormnim rasipništvom državnih resursa, surovim trošenjem novca siromašnih građana Srbije i konačnom odlukom da, potencijalnim dobijanjem predsedničkih izbora, sa takvom megalomanskom praksom i nastavi.

Višemesečna analiza, kontaktiranje sagovornika i saradnika koji su imali dodirnih tačaka sa Jeremićevim aktivnostima, pretraga na stotine dokumenata i ukrštanje podataka do kojih su došli novinari Medijske mreže Antidot, pokazuju da je Jeremićeva „borba za očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije“ zapravo bila samo izgovor za teška kršenja zakona i skandalozno rasipničko ponašanje ovog državnog funkcionera. Iza navodne bitke za Kosovo krila se opsesivna borba za ostvarenje ličnih ambicija, odnosno Jeremićevo nastojanje da obezbedi glasove dovoljnog broja članica UN najpre za svoj izbor na mesto predsedavajućeg Generalne skupštine UN, a potom i Generalnog sekretara svetske organizacije.

Slučaj 1: Trange - frange diplomatija

Tokom petogodišnjeg mandata na mestu ministra spoljnih poslova, na svoja luksuzna putovanja Vuk Jeremić je potrošio više od 3,6 miliona evra iz budžeta Republike Srbije. Putni troškovi Tadićevog šefa diplomatije pokrivali su sve što je Jeremić mogao da poželi - od noćenja od nekoliko hiljada evra do 220 prosečnih plata u Srbiji za samo jedan let privatnim avionom.

Svi podaci izneti u tekstu dokumentovani su javno dostupnim listinzima MSP, Izveštajem DRI iz 2012. godine i registrima APR.

Privatizacija ministarstva za unosan posao rođaku svoje supruge

Za putovanja tokom petogodišnjeg mandata na mestu ministra spoljnih poslova, Jeremić je poslove nabavke avionskih karata ekskluzivno poverio firmi “Aeroklub” i to bez zaključenog pisanog ugovora i bez sprovođenja postupka javne nabavke. U izveštaju sačinjenom nakon provere finansijskog poslovanja MSP u 2011. godini, Državna revizorska institucija (DRI) ukazala je na firmu “Aeroklub” od koje je to Ministarstvo, pretežno nabavljalo avionske karte u vreme dok je resorom rukovodio Vuk Jeremić.

Izvor: Alo!

 U izveštaju sačinjenom nakon kontrole, DRI je konstatovala da su tokom 2011. godine vršena plaćanja prema firmi “Aeroklub” d.o.o. iz Beograda u ukupnom iznosu od 42,4 miliona dinara (oko 360.000 evra) na osnovu faktura bez potpisanog ugovora i bez sprovedene procedure javnih nabavki. DRI je tim povodom upozorila da je, kupujući avionske karte od „Aerokluba“, Ministarstvo prekršilo dva zakona - Zakon o budžetskom sistemu iz 2009. i Zakon o javnim nabavkama iz 2009. Poređenja radi, u istom periodu, na ime kupljenih aviokarata, državnoj kompaniji „Jat Airways“ a.d. iz budžeta MSP ukupno je isplaćeno tri puta manje novca – svega 13 miliona dinara.

YouTube

Međutim, plaćanja prema “Aeroklubu” tokom 2011. godine samo su deo onoga što je ova favorizovana firma prihodovala od Jeremićevog departmana. Tokom pet godina njegovog rukovođenja MSP, “Aeroklubu” je na ime kupovine aviokarata isplaćeno oko 180 miliona dinara. Prema finansijskim izveštajima “Aerokluba” iz 2010. i 2011, koji su javno dostupni u registru Agencije za privredne registre (APR), može se zaključiti da je u te dve godine “Aeroklub” preko 90 odsto svojih poslovnih prihoda realizovao u poslovima sa MSP. Tako se u izveštaju za 2011. može videti da je ukupni poslovni prihod iznosio 35,7 miliona dinara što uvećano za iznos PDV (koji se ne prikazuje u stavci poslovnih prihoda) iznosi 42,8 miliona dinara. Te godine MSP je “Aeroklubu” za nabavku avionskih karata platilo 42,4 miliona dinara što je predstavljalo 99,1 odsto ukupnih prihoda te privatne firme! Slična situacija bila je i 2010. kada je “Aeroklub” ukupno prihodovao 33,4 miliona dinara od čega je iz budžeta MSP došlo oko 95 odsto tog iznosa. Zaključuje se da je firma “Aeroklub” praktično postojala da bi ubirala prihode svega što je bilo u vezi sa Vukom Jeremićem i Ministarstvom na čijem je čelu bio. 

“Aeroklub” i Teniski savez Srbije potpisali su ugovor vredan 40 miliona dinara što je bilo gotovo indentično iznosu koji je “Aeroklub” te iste godine dobio i od Ministarstva spoljnih poslova

Da između Vuka Jeremića i firme “Aeroklub”, čiji je vlasnik Ivan Novčić (za koga se veruje da je blizak rođak Jeremićeve supruge Nataše), postoji tajna veza, ukazale su i informacije koje je, pozivajući se na istraživanja BIRN-a, u januaru 2013. objavio sajt te organizacije Balkaninsight. U tekstu tog portala navedeno je da MSP nije bilo jedina institucija koja je povezana sa Jeremićem, a sa kojom je “Aeroklub” poslovao:

Izvor: BIRN

“U 2011. godini ova firma je pobedila na tenderu – kao jedini ponuđač – za kupovinu avionskih karata za potrebe Teniskog saveza Srbije (TSS). Ako se uzme u obzir vrednost posla od 40 miliona dinara, činjenica da se prijavio samo jedan ponuđač prilično je neobična”, navedeno je u tekstu. Prema tim informacijama, koje TSS i Jeremić nikada nisu demantovali, u septembru 2011. godine “Aeroklub” i TSS potpisali su ugovor vredan 40 miliona dinara (oko 360 hiljada evra), što je bilo gotovo indentično iznosu koji je “Aeroklub” te iste godine dobio i od MSP.

Iako su, prema svedočenju Slavena Radonića, čoveka zaduženog za nabavke u Sportskom savezu, za nabavku avionskih karata 2011. godine tendersku dokumentaciju otkupile dve kompanije, na samom tenderu pojavila se samo jedna od njih - “Aeroklub”.

Sve se ponovilo i u julu naredne 2012. godine kada su TSS i “Aeroklub” sklopili novi ugovor na isti iznos, 40 miliona dinara. Ova turistička agencija ponovo je bila jedna od dve firme koje su otkupile tendersku dokumentaciju i, kao i prethodnog puta, ponovo se pojavila kao jedini ponuđač. Svesna da je čitav posao unapred namešten, druga firma koja je otkupila tendersku dokumentaciju, turistička agencija “Intertravel” sa sedištem u Beogradu, na kraju ipak nije dala svoju ponudu.

U vreme kada je TSS kupovao avionske karte preko “Aerokluba” Vuk Jeremić je bio predsednik tog Saveza. Iako je na funkciju predsednika TSS zvanično izabran u novembru 2011. godine, u svojstvu vršioca dužnosti on je tu funkciju de facto obavljao od januara te godine.

Višegodišnja praksa institucija kojima je rukovodio Vuk Jeremić, da budu najznačajniji poslovni partneri “Aeroklubu”, nastavljena je i u slučaju njegove nevladine organiazcije - Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj (CIRSD). Prema podacima do kojih je došla Medijska mreža Antidot, u periodu od 1. aprila 2014. godine do 20. januara 2017, sa računa CIRSD-a “Aeroklubu” su uplaćena sredstva u iznosu od 170.898.000 dinara, što je jednako iznosu od 1.400.000 evra.

Nakon Jeremićevog odlaska sa čela MSP-a, “Aeroklub” učestalo menja svoje poslovne adrese, osniva ćerke firme, menja njihovu delatnost, a postaje i predmet brakorazvodne parnice svog formalnog vlasnika Ivana Novčića i njegove supruge. U istom periodu, u Jeremićevu finansijsku igru ulazi još jedna firma – turistička agencija “Arsico” d.o.o. iz Beograda, prema kojoj sada “Aeroklub” obavlja enormna plaćanja u iznosu od čak 476,8 miliona dinara (oko 3,97 miliona evra). Ovaj podatak sam po sebi ne bi imao posebnog značaja da, zahvaljujući uplatama od “Aerokluba”, “Arsico” ne beleži desetostruko uvećanje svojih poslovnih prihoda u odnosu na raniji period što ukazuje na očigledne pokušaje zametanja tragova konačne destinacije novca koji je Jeremić, iz svih organizacija kojima je rukovodio, uplaćivao na račune “Aerokluba” što nadležni državni organi, iz nerazumljivih razloga, uporno izbegavaju da istraže.

Jeremić na putovanja godišnje trošio više od bilo kog ministra spoljnih poslova u periodu posle 2000. godine

Tridesetogodišnji ministar spoljnih poslova Srbije imao je očiglednu snažnu potrebu da bude prepoznat u svetskim biznis i diplomatskim krugovima kao pripadnik visoke elite i globalnog džet seta, tako što je odsedao u hotelima koji su i do pet puta skuplji od, primera radi, hotela u kojima odseda nemačka kancelarka Angela Merkel. Tako hoteli od 5 zvezdica poput Hiltona ili Sheratona ministru iz Srbije nisu bili po meri. On je radije odsedao u najviše rangiranim hotelskim lancima poput Four Seasons, Kempinski, Hyatt, Intercontinental. Osim što se za državne funcionere bahaćenje u jelu, piću i spavanju na račun preskih obveznika smatra neumesnim, ovakav slučaj bi u razvijenim zemljama izazvao i žustru javnu raspravu i najverovatnije razrešenje osobe koja obavlja tu javnu funkciju. O tome svedoči i najnoviji primer iz susedne Hrvatske, gde se podigla velika bura u javnosti nakon saznanja da je guverner tamošnje centralne banke Boris Vujčić za pet godina na službena putovanja potrošio skoro 300.000 evra što je 12 puta manje od iznosa koji je za isti vremenski period potrošio Vuk Jeremić.

Pod plaštom borbe za očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije i sprečavanja priznavanja kosovske nezavisnosti Jeremić je na putovanja godišnje trošio više od bilo kog ministra spoljnih poslova u periodu posle 2000. godine. Za sedam i po meseci u prvoj godini svog mandata, Jeremić je na putu proveo 84 dana, što u proseku znači da je svaki treći dan bio na službenom putu. Sa istom praksom nastavio je i narednih godina: 2008. na službenom putu je proveo 195 dana, 2009. godine čak 206, tokom 2010. godine 186, 2011. godine ravno 200, dok je za šest meseci poslednje godine svog mandata u “borbi za Kosovo” proveo 88 dana.

Leteo je ili privatnim avionima Prince Aviation ili biznis klasom preko pomenute firme “Aeroklub”. Prema javno dostupnim listinzima MSP u kojima su zabeležena sva Jeremićeva putovanja sa troškovima prevoza, smeštaja i ministarskih dnevnica, za pet godina svog mandata bivši šef diplomatije je na avionske letove potrošio više od 3.330.000 evra, dok su u istom periodu preko 220.000 evra plaćena njegova noćenja u najelitnijim svetskim hotelima.

Tokom svog mandata, Vuk Jeremić je želeo da se o njemu govori kao o svetskom diplomati sa vezama i uticajem u svim sferama, što ne bi bilo sporno da za te lične porive i unutrašnje komplekse nije koristio novac građana Srbije. Nakon detaljne analize mape sveta i zemalja koje je Jeremić obišao, tim Antidota nije uspeo da nabroji još mnogo mesta na kojima se ministar Srbije nije obreo. Ono što je ostalo upitno jesu rezultati te politike, ali i sam smisao nekih od tih putovanja. Tako se postavlja pitanje, šta su za pitanje Kosova i evrointegracija Srbije, konkretno učinila Jeremićeva egzotična putovanja u zemlje u kojima je poslednji bio Josip Broz Tito kada je osnivao Pokret nesvrstanih, kao što su Čile, Peru, Bolivija, Etiopija, Togo, Barbados, El Salvador, Trinidad i Tobago, Filipini, Venecuela, Kuba, Kongo i ostale daleke destinacije poznate po svojoj raznovrsnoj turističkoj ponudi.

Twitter

Svakako, Vuk Jeremić je kor svojih aktivnosti usmerio na Sjedinjene Američke Države, posebno u vezi sa ličnom ambicijom da postane Generalni sekretar Ujedinjenih nacija. Dok je bio ministar spoljnih poslova, o trošku građana Srbije Atlantik je preleteo čak 64 puta (2008. godine čak 19 puta). Osim što je kroz skupa lobiranja američkih kompanija sebi obezbedio posao u Njujorku tokom 2012. i 2013. godine, uspeo je da izdejstvuje da i po prestanku obavljanja te funkcije sa suprugom ostane u luksuznom stanu na Menhetnu u Njujorku gde je prosek iznajmljivanja stana između 4.000 i 8.000 dolara mesečno. Pitanje na koje javnost još uvek nije dobila odgovor glasi: Ko je i kako finansirao četiri godine njegovog luksuznog života na Menhetnu i brojna putovanja širom planete, sve do kandidature za predsednika Srbije ove godine?

Noć od par hiljada evra i samo jedan let od 70.000 evra

U listinzima MSP-a mogu se uočiti brojni primeri koji iznova upućuju na zaključak da je Vuka Jeremića obeležilo poptuno odsustvo mere u trošenju državnog novca kako bi ostvario cilj ostavljanja utiska bogatog i uticajnog diplomate među svetskim moćnicima. Dok se u Njujorku, pa i na samom Menhetnu, može odsesti u luksuznim hotelima od 5 zvezdica za iznos od 200 dolara, Vuk Jeremić je insistirao da tokom posete SAD od 18-21. decembra 2007, tri noći provede u “Kraljevskoj sobi” vrhunskog lanca luksuznih hotela "The Peninsula", gde jedno noćenje košta 1.000 američkih dolara!

Tokom sledeće 2008. godine Jeremić je krajem januara za dva noćenja u briselskom hotelu Amigo platio 1.640 evra, dok je samo jedno noćenje 3-4. marta u ženevskom Grand hotelu Kempinski poreske obveznike Srbije koštalo 1.630 švajcarskih franaka u Presidential apartmanu, koji iznajmljuju isključivo multimilioneri, pop zvezde, direktori i vlasnici gigantskih kompanija.

Da bi u potpunosti iživeo svoj san svetskog vladara, osim na hotele u kojima odsedaju šeici i pripadnici kraljevskih dinastija, Jeremić je ogromne svote trošio i na iznajmljivanje privatnih aviona. Iako je 2009. godine postojalo barem dvadeset varijanti da se biznis klasom doputuje do Holandije, srpski ministar spoljnih poslova, iz zemlje u kojoj je prosečna plata tada iznosila 300 evra, u tu zemlju je otputovao privatnim avionom za vrtoglavih 29.000 evra. Dalje, u julu 2008. godine njegov let do Irana plaćen je 28 hiljada evra, dok su se tokom 2009. godine nizali enormno skupi letovi do Egipta (23.000 evra), Sirije (34.000), Azerbejdžana (23.000)... Iste godine let od Belgije do Kipra koštao je 26 hiljada evra. Niz se nastavio i tokom 2010. godine kada je Jeremić iznajmljenim avionima putovao u Etiopiju (27 hiljada evra), Irak (30 hiljada), Brazil (21 hiljada), Kazahstan (26 hiljada) i Luksemburg (20 hiljada).

U 2011. godini najskuplja su bila putovanja u Etiopiju u iznosu od 39.000 evra i Kazahstan od 35.000 evra. Iste godine jednodnevna Jeremićeva poseta Trinidadu i Tobagu koštala je 16 hiljada evra, dok je ona Libanu srpski budžet stajala 22 hiljade evra. Rekorde u trošenju državnog novca Jeremić je postigao u poslednjoj godini na funkciji ministra spoljnih poslova kada su za let do Etiopije građani Srbije platili čak 70.000 evra! Konačno, privatni let Belgija-Švajcarska-Letonija koštao je fantastičnih 55 hiljada evra.

Ostaju pitanja: šta su građani Srbije dobili kao rezultate Jeremićevih skupocenih letova na najudaljenije svetske destinacije? Zbog čega je ministar drsko potrošio, nekoliko puta, 220 prosečnih plata građana Srbije na put u Etiopiju?! Šta su bili nacionalni interesi Srbije u Trinidadu i Tobagu poznatim po plažama i ispijanju Margarita?

Zbog čega je ministar potrošio, nekoliko puta, 220 prosečnih plata građana Srbije na put u Etiopiju?!

Vuku i Nataši novac da gledaju meč Novaka Đokovića

Od 2-4. jula 2011. godine Jeremić je, zajedno sa suprugom Natašom, o državnom trošku boravio u privatnoj poseti Londonu gde je prisustvovao finalnom meču teniskog turnira u Vimbldonu i privatnoj zabavi srpskog tenisera Novaka Đokovića. Za tu priliku Jeremić je iz državnog budžeta potrošio 537 hiljada dinara za avionski let i 1.000 evra za dva noćenja u londonskom hotelu Hayat Regency, a nije propustio priliku ni da naplati dve dnevnice u iznosu od 126 funti, koje su podizane preko privatne menjačnice “Trange Frange” na šta je upozorila i DRI.

 
Milion evra za saradnike

Na brojnim službenim putovanjima Jeremića su pratili i njegovi najbliži saradnici na čije je specijalne letove i aviokarte potrošeno dodatnih 107 miliona dinara (oko milion evra). Zanimljivo je da je na gotovo sva putovanja na koja su išli članovi Jeremićevog tima išla i njegova savetnica Aleksandra Radosavljević, a upadljiv je podatak da je baš ona uživala posebne privilegije u odnosu na ostale saradnike tadašnjeg ministra (biznis klasa, specijalni letovi, luksuzniji hotelski smeštaj). Ovaj slučaj bi predstavljao politički skandal u razvijenim zemljama, dok u slučaju Vuka Jeremića, pored svojih saradnika, on je na svoja putovanja često vodio i novinare i snimatelje agencije Fonet čije je putne troškove takođe pokrivalo Ministarstvo spoljnih poslova.

Iako je Press služba Vuka Jeremića još 14. februara redakciji Antidota obećala odgovore i pojašnjenje svih navoda iz ovog teksta, do dana njegovog objavljivanja to obećanje nije ispunjeno.

Slučaj 2: Kako je samo jednim Jeremićevim ugovorom država oštećena za 5,2 miliona evra

Ugovorom koji je 2012. godine Vuk Jeremić potpisao sa firmom "Energoprojekt", država Srbija je oštećena za više od 5,2 miliona evra. Nizom propusta prilikom procene vrednosti imovine Republike Srbije kompaniji "Energoprojekt" preneta su vlasnička prava na nekoliko parcela i objekata u inostranstvu koji su se nalazili u vlasništvu Republike Srbije.

Tako je, protivno zakonskim propisima, kao osnov za procenu vrednosti zemljišta ambasade u Abudži (Nigerija) i zemljištu i zgrade u Kampali (Uganda) uzeta njihova prinudna umesto tržišne vrednosti čime je njihova cena umanjena (a država oštećena) za više od pola miliona evra. Sličan propust na štetu države dogodio se i prilikom procene vrednosti dve zemljišne parcele i dva objekta u Limi (Peru) gde je procenjena samo vrednost parcela, dok su iz procene izuzete zgrade i objekti na posedu. Međutim, ta vrednost u ugovoru je prikazana kao zbirna vrednost i zemljišta i zgrada čime je država oštećena za dodatnih 356 hiljada evra.

Naknadnom procenom vrednosti pomenutog zemljišta iz 2015. godine utvrđeno je da je njegova realna vrednost bila 2,5 puta viša od one prikazane u ugovor, što je štetu nanetu državi uvećalo za dodatnih 4,3 miliona evra čime je ukupna štetu po državu u ovom poslu dostigla 5,2 miliona evra.

Protivpravno prisvajanje višemilionske imovine Republike Srbije

Ugovorom koji je 30. maja 2012. godine tadašnji šef diplomatije Vuk Jeremić potpisao sa kompanijom „Energoprojekt Holding“ a.d, država Srbija je oštećena čak za 5.200.000 hiljada evra. 

Prema nalazima Grupe za internu reviziju Ministarstva spoljnih poslova (MSP) iz 2013. godine, Jeremić je svojim potpisom omogućio „Energoprojektu“ da, pod maskom posla izgradnje srpske ambasade u Abudži, glavnom gradu Nigerije, po nerealno niskim cenama protivpravno prisvoji višemilionsku imovinu Republike Srbije.

Ugovor o prenosu prava na nepokretnostima koji je u MSP zaveden pod brojem 3043-19/16, do čije kopije je došla Medijska mreža Antidot, u samoj završnici svog mandata na mestu šefa diplomatije, u ime Ministarstva potpisao je Vuk Jeremić. U ime „Energoprojekt Holdinga“ i „Energoprojekt Visokogradnje“ ugovor su potpisali direktori tih kompanija Vladimir Milovanović i Dejan Jovićević.

Tim ugovorom bilo je predviđeno da cena izgradnje ambasade Srbije u Abudži i zaostali dug države prema „Energoprojektu“ za kupljenu zgradu konzulata u Herceg Novom budu namireni tako što bi u vlasništvo te građevinske kompanije bile prenete četiri građevinske parcele u inostranstvu sa pratećim objektima. Na ime ukupnog duga koji je u ugovoru procenjen na 3.549.249 evra, država se obavezala da „Energoprojektu“ preda svoja prava na sledećim nepokretnostima:

• pravo korišćenja na delu (40 odsto) građevinske parcele u Abudži koje je nigerijska vlada dodelila Srbiji za izgradnju ambasade u vrednosti od 206.712 evra;
• pravo dugoročnog zakupa na zemljištu i pravo vlasništva na objektu u Kampali (Uganda) čija je vrednost bila procenjena na 672.307 evra;
• pravo svojine na dve parcele u Limi (Peru), ukupne površine 24,17 ara zajedno sa dva rezidencijalna objekta izgrađena na tim parcelama ukupne površine 1.540 kvadrata. Ukupna vrednost parcela i objekata u Limi u ugovoru je procenjena na 2.670.230 evra.

Umanjivanjem vrednosti zemljišta do unosne prevare

Iako su se dve strane u ugovoru saglasile o jednakoj vrednosti međusobnih davanja, prilikom kontrole koju je 2013. godine obavila Grupa za internu reviziju MSP-a ustanovljeno je da se iza ovih naštimovanih cifara krije velika prevara vredna nekoliko miliona evra. Konstatujući postojanje čitavog niza propusta i nezakonitih odluka tadašnjeg šefa diplomatije Vuka Jeremića, koji su doveli do nastanka ozbiljne štete po imovinu Republike Srbije, revizori su Vladi i MSP preporučili pokretanje postupka za poništenje ili bar izmenu ovog štetnog ugovora.

Kontrolori su otkrili da je vrednost svih poseda koje je država dala „Energoprojektu“ u ugovoru namerno bila potcenjena. Tako je, primera radi, vrednost dela parcele u Abudži koja je predata „Energoprojektu“ bila umanjena za 30% vrednosti (90.000 evra). To je urađeno tako što je u ugovor uneta njena prinudna vrednost koja čini svega 70% tržišne vrednosti pomenute parcele. Po istom obrascu u ugovoru je umanjena i vrednost parcele u Kampali za 39%, čime je država oštećena za dodatnih 423.000 evra.

Zemljište procenjeno bez uračunate vrednosti zgrada

Da drastično umanjenje vrednosti državne imovine u ugovoru koji je Jeremić potpisao, nije bilo plod slučajnog propusta već svesne namere, pokazao je slučaj parcela i zgrada u Limi. Prilikom procena vrednosti te imovine, Jeremić je proceniteljima naložio da izračunaju samo cenu građevinskog zemljišta bez vrednosti zgrada ambasade i rezidencije koje se nalaze na parcelama. Vrednost praznog zemljišta kasnije je u ugovoru prikazana kao ukupna vrednost zemljišta zajedno sa zgradama zbog čega je državaa Srbija oštećena za vrednost pomenutih zgrada u iznosu od 356.000 evra. U prevodu, prema ugovoru Jeremića i „Energoprojekta“, zgrade ambasade i rezidencije u Limi nisu imale nikakvu vrednost!

I pored očigledno umanjene vrednosti državne imovine, kršeći Zakon o javnoj svojini, Jeremić se svojim potpisom saglasio da vrednost poseda u Kampali i Limi bude umanjena za dodatnih pet procenata na ime provizije „Energoprojektu“ čime je državnu imovinu nezakonito umanjio za dodatnih 175.000 evra.

Nameštenom procenom država ostala bez 5,2 miliona dolara

Pravi šok, međutim, usledio je 27.08.2015. godine kada je MSP pribavilo novu procenu veštaka o stvarnoj vrednosti parcela i objekata u Limi iz koje se vidi da je njihova realna tržišna vrednost iznosila oko 8.800.000 dolara što je dva i po puta više u odnosu na vrednost koja je upisana u ugovor sa „Energoprojektom“ (3,6 miliona dolara). Prema tim nalazima, država je samo na pogrešnoj proceni vrednosti zemljišta u Limi oštećena za čak 5.200.000 dolara.

Suočeni sa nalazima Grupe za internu reviziju, a u pokušaju da se postigne dogovor oko otklanjanja nedostataka u ugovoru, nadležni u MSP su tokom 2015. godine inicirali čitav niz neuspešnih sastanaka sa predstavnicima „Energoprojekta“. Zbog izostanka dogovora MSP je odbilo da preuzme zgradu ambasade u Abudži zbog čega je, za smeštaj osoblja tamošnje diplomatsko-konzularne misije, bilo primorano da za godinu dana (do 30. septembra 2016), produži postojeći ugovor o zakupu Ambasade i rezidencije u glavnom gradu Nigerije što je državu koštalo dodatnih 106.000 evra. S obzirom na to da rešenje za sudbinu spornog ugovora još uvek nije pronađeno, tom iznosu treba dodati i trošak za smeštaj osoblja koji je nastao nakon 30. septembra 2016. godine, a koji takođe prevazilazi cifru od 100.000 evra.

Falsifikovan zaključak Vlade kao pokriće

Prema dopisima MSP Vladi Srbije od 18.01. i 08.08.2016, tokom navedenih razgovora predstavnici „Energoprojekta“ tvrdili su da je ugovor pravno valjan i da je 2012. godine prošao potrebnu proceduru pred Vladom Srbije. Taj argument se odnosio na formalno-pravnu valjanost ugovora koja se zasniva na Zaključku Vlade 05 br. 464-3469/2012, navodno donetom 24. maja 2012. godine na telefonskoj sednici kabineta Mirka Cvetkovića. Problem sa pomenutim zaključkom, međutim, leži u tome što se u izveštaju sa 663. sednice održane 24. maja 2012, javno dostupnom na sajtu Vlade Srbije, pored dva usvojena predloga zakona i šest uredbi nigde ne pominje famozni Jeremićev zaključak. Prema saznanjima Medijske mreže Antidot, dokument sa potpisima Mirka Cvetkovića i Generalnog sekretara Tamare Stojičević, sačinjen je tek naknadno bez da su o njemu uopšte i raspravljali ministri tadašnje vlade čime je ozbiljno narušena zakonitost procedure odlučivanja kabineta. Tim dokumentom, o kome članovi Vlade nisu ni raspravljali ni glasali, Vuk Jeremić je sebe pokušao da zaštiti od eventualne krivične odgovornosti za učinjenu štetu državi čije je interese bio u ustavnoj i zakonskoj obavezi da zaštiti.

Braneći ovaj, po državu veoma štetan posao, predstavnici „Energoprojekta“ su tokom pregovora istakli i da, imajući u vidu “trenutnu svetsku ekonomsku krizu”, nova procena vrednosti imovine u Limi “nije logična”. Oni su istovremeno naveli da sa stanovišta poslovne politike njihove kompanije sporne zgrade u Limi nemaju nikakvu vrednost imajući u vidu da su poslovni planovi da se one ruše u cilju izgradnje novih objekata na toj lokaciji.

U odgovoru na pitanja Antidota, nekoliko ovlašćenih procenitelja vrednosti građevinskog zemljišta i objekata, potvrdilo nam je da namere kupca zemljišta u odnosu na objekte koji postoje na njemu ni na koji način ne utiču na procenu tržišne vrednosti tih objekata. “Već u inicijalnoj fazi pregovora o kupovini građevinskog zemljišta budući investitor računa s vrednošću postojećih građevinskih objekata koji se nalaze na predmetnoj parceli i koje planira da ruši kao sa uobičajenim delom troška kupovine samog zemljišta. To uostalom potvrđuje i raširena praksa koju primenjuju investitori kako na domaćem tako i na inostranim tržištima, koji vlasnicima starih nekretnina predviđenih za rušenje nude kompenzacije u vidu novčane nadoknade ili stambenog ili poslovnog prostora u novoizgrađenim objektima”, naveo je jedan od naših sagovornika.

 Tvrdnje rukovodilaca „Energoprojekta“ o “ekonomskoj krizi” osporavaju i javno dostupne informacije o stanju i kretanjima na tržištu nekretnina u Limi koji ukazuju da je, zbog velike potražnje, to tržište u stalnoj ekspanziji koja nije prekidana čak ni tokom najveće krize 2009. godine. Sajtovi specijalizovani za prodaju građevinskog zemljišta i objekata u Limi procenjuju da je u zoni placeva koje je Jeremić predao „Energoprojektu“, prosečna vrednost kvadratnog metra zemljišta oko 3.400 za prvu, odnosno 2.900 dolara za drugu parcelu. Prema tim cenama, vrednost dve zemljišne parcele u posedu države Srbije iznosi najmanje 7.800.000 dolara što je nešto manje od procene koju je dobilo MSP, ali i dalje dva puta više od iznosa koji je naveden u ugovoru koji je Jeremić potpisao.

Lažna kompenzacija

Da su davanja Republike Srbije ipak bila potcenjena, rukovodioci „Energoprojekta“ indirektno su priznali tokom pregovora kada su kao argument pomenuli potraživanje prema državi u iznosu od 672 hiljade evra koje je posebnim Ugovorom o poravnanju od 26. maja 2011. godine ta kompanija otpisala. Taj otpis, međutim, bio je dobrovoljni gest kompanije koja redovno posluje sa državom i iz tih poslova ostvaruje ogromne profite i u kojoj država ima 33 % vlasničkog udela, i ni na koji način nije mogao biti kompenzovan pljačkom koja je sprovedena ugovorom koji je 30. maja 2012. potpisao Vuk Jeremić.

Pitanja bez odgovora

Začuđujuće je i to što je, nakon otkrića revizora iz 2013. godine, MSP sporni ugovor uputilo Javnom pravobranilaštvu jedino sa ciljem da se procene eventualne pravne mogućnosti koje Vladi stoje na raspolaganju za poništenje ovog štetnog posla, ali ne i Javnom tužilaštvu radi pokretanja istrage i utvrđivanje eventualne krivične odgovornosti lica umešanih u ovaj slučaj.

Mogućnosti za eventualno pokretanje krivične istrage protiv Vuka Jeremića, kao inicijatora i potpisnika ovog štetnog ugovora dodatno su umanjene nakon objave njegove kandidature za predsednika Srbije kojom je sebi obezbedio neku vrstu zaštite od krivičnog gonjenja. Nastojanjem da se useli u kabinet na Andrićevom vencu, Jeremić nastoji da sebi obezbedio imunitet i zastarevanje mogućnosti za pokretanje pitanja njegove odgovornosti i stvarne pozadine posla u kojem je država Srbija oštećena za 5,2 miliona evra.

Uprkos višestrukim pokušajima redakcije Antidota da preko zvaničnih mail adresa od Vuka Jeremića i uprave „Energoprojekta“ dobijemo odgovore na pitanja u vezi sa spornim delovima ugovora, sa njihove strane odgovori su u potpunosti izostali. Baš kao i u slučaju troškova Jeremićevih putovanja i veza sa agencijom "Aeroklub",  još 14. februara Press tim Vuka Jeremića zvaničnim mejlom obećao nam je odgovore na postavljena pitanja, ali oni do dana objave ovog teksta nisu stigli.

Pozivajući se na Zakon o pristupu informacijama od javnog značaja, redakcija Antidota je uputila zvanični zahtev Ministarstvu spoljnih poslova za dostavljanjem kopija nalaza Grupe za internu reviziju iz 2013. godine kao i ponovljene procene vrednosti zemljišta u Limi iz 2015. godine. Antidot je, takođe, zatražio i kopije službenih beleški ili zapisnika sa sastanaka koji su tokom 2015. godine, povodom spornog ugovora, održani između predstavnika MSP i čelnika kompanije "Energoprojekt". Od Vlade Srbije zatražili smo i zapisnik sa sporne 663. sednice tog tela koja je održana 24. maja 2012. godine.

Slučaj 3: Da li Džon Podesta vraća plaćeni avans radeći kampanju Vuku Jeremiću?

Šta kriju ugovori Ministarstva spoljnih poslova br. Gs 1148 i Gs 411305 sa oznakom strogo poverljivo?

Tokom predsedničke vladavine Borisa Tadića i Vlade pod njegovom kontrolom, država Srbija je isplatila 2.370.000 dolara konsultantskim firmama iz Sjedinjenih Američkih Država na ime pružanja potpuno neodređenih i javnosti nepoznatih usluga lobiranja bez postignutih rezultata za bilo koga osim, kako će se ispostaviti, Vuka Jeremića lično. Prema ugovorima, do čijih kopija je došla redakcija Medijske mreže Antidot, novac je uplaćen firmama „30 Point Strategies“ i „Podesta Group“, a sve ukazuje da je jedini posao tih kuća bila lična promocija Borisa Tadića i njegovog najbližeg saradnika Vuka Jeremića u američkoj javnosti i među tamošnjim establišmentom.

Prvi od dva strogo poverljiva dokumenta bio je ugovor zaveden pod brojem GS 1148 koji je 22. aprila 2008. godine sa firmom „30 Point Strategies“ u ime MSP potpisao generalni sekretar Mirko Stefanović. Po tom ugovoru tokom 2011, 2012 i 2013. godine, Ambasada Srbije u Vašingtonu isplatila je ukupno 1.469.680 američkih dolara na ime pružanja neodređenih konsultantsko-lobističkih usluga koje su se, prema ugovornim odredbama, uglavnom svodile na promociju tadašnjeg ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića i, u nešto manjoj meri, predsednika Borisa Tadića u američkim medijima.

Prema odredbama ugovora izloženim u dva posebna odeljka, američka konsultantska kuća trebalo je da obezbedi srpskom MSP-u poseban medijski trening i asistenciju u plasiranju medijskih sadržaja u američkoj javnosti o temama koje se tiču Srbije. Prema usvojenoj medijskoj strategiji cilj ovog aranžmana bio je da se u američkoj javnosti promeni postojeća negativna slika o Srbiji i to tako što bi se uspostavili bolji kontakti srpskih lidera sa medijskim establišmentom u SAD. Te veze bi kasnije postale temelj za stvaranje slike o Srbiji kao državi koju sada predvode „prozapadno orijentisani demokratski političari“ koji, uprkos nacionalističkoj retorici kod kuće, nemaju nikavih ideoloških niti političkih dodirnih tačaka sa prethodnim vlastima, odgovornim za negativni imidž koji je zemlja stekla na Zapadu.

Enormni iznosi za opšta mesta

U okviru te, samo u opštim crtama izlistane strategije, bilo je predviđeno da se obezbedi objavljivanje, pre svega, Jeremićevih autorskih tekstova u američkim pisanim medijima kao i njegovo češće pojavljivanje i uključivanje uživo u informativne emisije povodom tema koje se tiču regiona Zapadnog Balkana. Ono što je posebno neubičajeno je ekstremno odudaranje od standardne prakse po kojoj se u ovoj vrsti ugovora precizno navode sve usluge pojedinačno, uključujući: broj članaka, emitovanja, intervjua, javnih nastupa, izjava, zatim precizno navedena metodologija, vremenski okvir i raspored te pojedinačno ciljevi, sredstva, aktivnosti i zacrtani rezultati. To ugovore o lobiranju čini veoma kompleksnim i obimnim dokumentima koji obično imaju preko 100 strana teksta sa detaljnom razradom i specifikacijom svih usluga koje se pružaju naručiocu.

U slučaju ugovora koje je Srbija potpisala sa američkim konsultantskim firmama, ti dokumenti bili su šturo sastavljeni na svega 4-5 kucanih strana od kojih je u jednom od njih, na pola strane, samo otkucana lista američkih medijskih kuća: CNN, Blumberg, Wall Street Journal, Financial Times, NY Times, Washington Post, Fox, LA Times Washington Times i dr. I tu se praktično ugovor završava. Ni sama Vlada nema uvid ni u jednu od planiranih aktivnosti, njihovu količinu, pojedinačnu cenu niti način provere zacrtanog rezultata.

Tako primera radi, građanin kada vidi Vuka Jeremića u američkom mediju ne zna da li je za to platio 800 ili 800.000 dolara.

Nijedan izveštaj o postignutim rezultatima nikada nije dostavljen Vladi Srbije

Da se pod maskom poboljšanja imidža Srbije u SAD zapravo krila jedino lična promocija ključnih ljudi tadašnje vladajuće garniture u Srbiji, svedoče i specifični ciljevi na koje je američki partner trebalo da bude posebno fokusiran, a koji su navedeni u drugom odeljku ugovora (Exhibit B: Provide Strategic Communications Support for MFA Serbia):

• osiguranje efikasnog predstavljanja srpskih lidera u nacionalnim i međunarodnim medijima čije je sedište u SAD sa posebnim fokusom na njihovo predstavljanje reporterima i urednicima televizija, nacionalnog radija i štampanih medija;
• predstavljanje i priprema srpskih lidera za obraćanje članovima diplomatske zajednice, intervjue sa novinarima i odgovore na izazove u vidu osetljivih pitanja upućenih od strane donosioca odluka i kreatora javnog mnjenja;
• povećanje medijske vidljivosti srpskih lidera kroz pomoć u postavljanju relevantnih tema i plasiranju njihovih mišljenja u američkim nacionalnim publikacijama (dnevnoj štampi i magazinima).

Bez nabrajanja pojedinačnih usluga i njihove cene, Srbija se ugovorom obavezala da firmi „30 Point Strategies“ mesečno plaća 42 hiljade evra uz obavezu američkog partnera da obezbedi „merljivost i vidljivost ostvarivanja zadatih ciljeva“ kroz mesečno praćenje njihove realizacije, s tim da Vladi Srbije nikada nije dostavljen ni jedan izveštaj o postignutim rezultatima!

I dok je ostalo nejasno na koji način je realizacija ovog ugovora doprinela unapređenju interesa Republike Srbije, javnosti nisu mogli da promaknu povremeni afirmativni tekstovi u zapadnoj javnosti poput onog o Jeremićevoj “diplomatiji na steroidima”, njegovog autorskog teksta za Wall Street Journal iz jula 2010. ili gostovanja šefa srpske diplomatije kod Farida Zakarije na CNN 8. avgusta iste godine.

Wall St Journal

Dok je Jeremić sebi krčio put za visoku poziciju u Ujedinjenim nacijama, zanimljivo je da je upravo Wall Street Journal bio list koji je 2016. godine otvoreno podržavao izbor Jeremića za Generalnog sekretara UN, što je bio vidljiv rezultat, ali ličnog interesa Vuka Jeremića za saradnju sa firmom „30 Point Strategies“.

Ono što je posebno čudno u ovom poslu, jeste činjenica da je u Zabelešci Generalnog sekretarijata Vlade Srbije od 22.11.2016. godine navedeno da je Ambasada u Vašingtonu svoja plaćanja prema firmi „30 Point Strategies“ u ukupnom iznosu od skoro milion i po dolara obavljala počev od 2011. godine. Iz te informacije nije jasno da li je bilo plaćanja i u periodu pre 2011, s obzirom da je ugovor potpisan i stupio na snagu još sredinom 2008. godine. Zbog izostanka željenih rezultata po interese Republike Srbije ugovor je naposletku raskinut 25. januara 2013. godine. Predstavnici firme „30 Point Strategies“ koji su potpisali ugovor sa Srbijom bili su Noam Nojzner, medijski savetnik i pisac govora bivšeg predsednika Džordža Buša i Adam Levi nagrađivani finansijski novinar i bivši analitičar sa Volstrita.

Sto hiljada evra mesečno iz budžeta za prijateljstvo sa Tonijem Podestom

U potrazi za konsultantskom kućom sa snažnijim vezama u vrhu Obamine administracije, koja bi mogla da obezbedi snažnije lobiranje za Jeremićevu kandidaturu za mesto predsedavajućeg GS UN, tadašnje srpske vlasti sklopile su tajni ugovor i sa lobističkom firmom „Podesta Group“. Na osnovu prethodno donetog tajnog Zaključka Vlade Str. Pov. 05 broj 00-241/2011 ugovor je 05. avgusta 2011. u ime MSP potpisao ministar Vuk Jeremić. Po navedenom ugovoru, Ambasada Srbije u Vašingtonu isplatila je ukupno 900 hiljada dolara američkoj konsultantskoj firmi. Ugovor je zvanično raskinut 1. marta 2012. godine.

Tajnim ugovorom, koji su potpisali Vuk Jeremić i Toni Podesta, a do čije je kopije došla Medijska mreža Antidot, bilo je predviđeno da za 100 hiljada dolara mesečno (!?) „Podesta Group“ pruži Republici Srbiji nespecifikovane usluge savetovanja (lobiranja) usmerene na ostvarivanje „strateških interesa“ zvaničnog Beograda koji su se ogledali u “poboljšanju političkih i ekonomskih odnosa sa Sjedinjenim Američkim Državama”, odnosno “unapređenju diplomatskih odnosa i povećanju investicija i trgovine” između dve zemlje. Podesta je tom prilikom preuzela obavezu preduzimanja svih neophodnih aktivnosti u cilju “onemogućavanja delovanja trećih lica koja mogu naneti šetu ugledu ili interesima Republike Srbije”.

Pored, tek u opštim crtama, definisanih ciljeva, u samom ugovoru ne navodi se ni jedan jedini konkretan posao, projekat ili usluga koju je američka firma trebalo da pruži Republici Srbiji. Po slovu ugovora, „Podesta Group“ bila je u obavezi da Vladi RS dostavlja redovne pisane mesečne izveštaje o preduzetim aktivnostima radi realizacije definisanih ciljeva. Međutim, prema izvorima iz same Vlade (na koje se pozvao i jedan provladin beogradski tabloid u tekstu od 17. januara 2016.) u arhivi te institucije nije bilo moguće pronaći nijedan izveštaj Podesta grupe.

Zaključak Vlade «nestao» iz arhive?

U ovom slučaju posebno je zanimljivo to što je tadašnjim srpskim vlastima izuzetno bilo stalo da ugovor ostane u potpunoj tajnosti pa je tako čak i strogo poverljiv Zaključak vlade, na osnovu koga je ugovor sklopljen, volšebno nestao iz vladine arhive, a posebnom ugovornom odredbom strane potpisnice obavezale su se na tajnost čak i nakon prestanka njegovog važenja. Kao i u slučaju spornog ugovora sa „Energoprojektom“, i u slučaju Zaključka Vlade o sklapanju ugovora sa Podestom koji je navodno donet na 487. sednici Vlade od 04. avgusta 2011. godine, prema zvaničnom izveštaju sa sednice tom prilikom članovi kabineta izjašnjavali su se samo o jednoj uredbi dok se zaključak nigde ne pominje. To izaziva sumnju da je i u ovom slučaju primenjen postupak falsifikovanja zaključka Vlade mimo zakonom predviđene procedure njegovog donošenja.

Trougao Podesta-Mišković-Jeremić

Naišavši na trag sporazuma između Srbije i Podeste, početkom 2016. godine o tom poslu pisao je i jedan provladin beogradski tabloid. Pozivajući se na rezultate interne istrage u Vladi Srbije, taj dnevni list je objavio informaciju da je do sporazuma Vlade Srbije i Podeste došlo na preporuku tajkuna Miroslava Miškovića i da postoji sumnja da su u sklopu posla koje je država plaćala američkoj konsultantskoj firmi, rađene usluge lobiranja u korist kompanije Delta Holding.

Pozivajući se na dvoje ministara iz vlade Mirka Cvetkovića, pomenuti tabloid je naveo da o tom ugovoru niko u izvršnoj vlasti nije ni raspravljao. “Odluka o sklapanju ugovora i kasnije sam ugovor podeljeni su nam kao gotova stvar. Rečeno je da je sve odlučeno u kabinetu Borisa Tadića i da to mora da se plati jer lobiranje u SAD plaćaju sve ozbiljne zemlje”, rekao je jedan od sagovornika navodeći da nije tajna da je dogovor s Podsetom sklopljen na Miškovićevu preporuku: “To su tada svi u vrhu vlasti znali! Podestu nam je doveo Mišković, a oni su, koliko je meni poznato, njemu ranije pomogli da bude skinut sa američke crne liste”.

U istom tekstu neimenovani saradnik Vuka Jeremića izjavio je da je angažovanje Podeste bila odluka Vlade. “Vlada je odredila i da to bude strogo poverljivo. Jeremić je kao tadašnji šef diplomatije to potpisao jer samo Ministarstvo spoljnih poslova može u ime države da sklapa ugovore sa stranim državama, firmama. Nikad nismo čuli da Mišković ima veze s tim”, zaključio je Jeremićev saradnik u izjavi za beogradski tabloid.

Šira javnost u Srbiji za Podestu je saznala sredinom 2013. godine kada je objavljena vest da je Miroslav Mišković angažovao tu lobističku firmu da zastupa njegove interese i prava koja su mu navodno bila povređena tokom pritvora i na suđenju za pljačku putarskih preduzeća. Kasnije akcije koje su preduzimali Miškovićevi lobisti pokazale su da je stvarni cilj bio da se u zvaničnim institucijama SAD njihov poslodavac predstavi kao žrtva političkog progona u Srbiji. Iz Delta Holdinga tada je saopšteno da je ta firma angažovala Podesta Group u svojstvu savetnika za korporativne komunikacije. Tako se Podesta za svega godinu dana našla u poziciji da lobira protiv svog dojučerašnjeg klijenta što se u industriji lobiranja smatra ozbiljnim prekršajem i sukobom interesa.

S druge strane, Vuk Jeremić ponovo je doveden u vezu sa Podestom u depešama Vikiliksa. U okviru takozvanih Podesta mejlova Vikiliks je objavio molbu koju je 07. aprila 2015. godine Tom Dešl (izvršni direktor lobističke firme The Daschle Group) poslao Džonu Podesti (nekadašnjem šefu kabineta predsednika Bila Klintona i kasnije šefu izbornog štaba Hilari Klinton) i njegovoj saradnici Niri Tenden. U tom mejlu Dešl je, na molbu Vuka Jeremića, urgirao kod Podeste i Tendenove da se sastanu sa bivšim šefom srpske diplomatije na šta su oni u odgovoru i pristali. U ovoj korespodenciji, Jeremić se između ostalog, Hilari Klinton predstavlja kao „borac protiv Miloševićevog režima i učesnik protesta“- iako Vuk Jeremić u to vreme nije ni bio u Srbiji, niti je bio deo građanskog otpora, već mladi član SPS-a.

Milionski lobistički ugovor bio usmeren na obezbeđivanje podrške Jeremiću za kandidaturu u UN

Sudeći po tajmingu kada je taj sastanak iniciran jasno je da je u pitanju bio pokušaj Vuka Jeremića da preko Podeste pridobije podršku Obamine administracije za svoju kandidaturu za Generalnog sekretara UN. To ukazuje da je i lobiranje iz 2011/12. bilo usmereno na otklanjane snažnijeg otpora zvaničnog Vašingtona tadašnjoj Jeremićevoj kandidaturi za predsedavajućeg Generalnoj skupštini UN. Na pitanja Antidota o razlozima zbog kojih je 2015. tražio sastanak sa Džonom Podestom i eventualnim dogovorima o saradnji koji su na sastanku postignuti Jeremić nije dostavio odgovore.

The Washington Standard

Poput Vuka Jeremića i njegovog izbornog štaba, odgovore na pitanja o prirodi svojih poslova sa Vladom Srbije novinarima Antidota nisu dostavile ni firme 30 Point Strategies i Podesta Group.

Nakon promene vlasti u Srbiji 2012. godine, prekinuta je praksa sklapanja ugovora sa lobistima iz inostranstva.

Politički i finansijski, Jeremić jedini profitirao

Uprkos milionskim iznosima izdvojenim iz državnog budžeta, iz poslova sa američkim lobističkim kućama Republika Srbija nije ostvarila vidljivu dobit. Nivo investicija iz SAD u tom periodu nije osetno porastao, najveći američki investitor US Steel se povukao sa srpskog tržišta, obim trgovinske razmene uglavnom je stagnirao dok su međusobni odnosi bili opterećeni svađalačkom politikom zvaničnog Beograda prema zemljama regiona Zapadnog Balkana i upornog odbijanja da se započne ozbiljan dijalog sa institucijama u Prištini. Istovremeno, nakon odlaska sa mesta ministra spoljnih poslova, Jeremić je za sebe uspeo da obezbedi mesto predsedavajućeg GS UN, ostvario je drugi najbolji rezultat u trci za Generalnog sekretara UN, a osnovao je i Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj (CIRSD), transnacionalnu nevladinu organizaciju sa sedištem u Beogradu koja, po obimu finansijskih sredstava kojima raspolaže, predstavlja jednu od najmoćnijih organizacija te vrste u ovom delu sveta.

Ko finansira CIRSD i Jeremićevu kampanju?

Prema podacima Poreske uprave, u periodu od 2013. do 2017. godine, preko 1,3 miliona dolara uplaćeno je na račun privrednog subjekta „Vuk Jeremić PR Agencija za konsalting“ iz Beograda. Prema istim izvorima, taj iznos uplatila je fondacija „China Energy Fund Committee“ iz Hong Konga. Ista fondacija donirala je i CIRSD sa milion dolara, a najveća donacije udruženju čiji je Jeremić osnivač došle su takođe iz Hong Konga od strane kompanije „State Energy HK Limited“ u ukupnom iznosu od 3.000.000 dolara i Katara u iznosu od 320.000 evra. Uprkos veoma agresivnoj i skupoj predsedničkoj kampanji koja je pokrenuta nekoliko meseci pre nego što su izbori zvanično i raspisani, Jeremić do današnjeg dana javnosti nije odgovorio na pitanja o poreklu novca kojim finansira realizaciju svojih najnovijih političkih ambicija.

Ni jedan jedini odgovor od Jeremića i njegove mreže saradnika

Ono što je ipak najinteresantnije, s obzirom na činjenicu da Vuk Jeremić danima na društvenoj mreži Twitter proziva svoje protivkandidate zbog odbijanja da daju odgovore na pitanja koja su od interesa za javnost, svakako je činjenica da tokom višemesečne analize i kontaktiranja različitih sagovornika i aktera ovih događaja - ekipa Antidota nije dobila niti jedan jedini odgovor kako od Vuka Jeremića i njegove Pres službe, tako ni od svih pomenutih kompanija i pojedinaca u Dosijeu.

Naime, tim Antidota je u nekoliko navrata pokušao da dođe to Vuka Jeremića kako bi dobio njegovo obrazloženje svih činjenica navedenih u ovom tekstu. Vuk Jeremić je kontaktiran putem e maila nekoliko puta, poslate su sms poruke na srpski i američki broj u nekoliko navrata, sa molbom da odgovori na pitanja novinara Antidota. Takođe, bez rezultata su ostali i pokušaji da odgovore dobijemo preko Jeremićeve zvanične press službe ili nekog od saradnika ovlašćenih za komunikaciju sa medijima. Osim uobičajenih obećanja da će nam se neko ubrzo javiti, konkretne odgovore nismo dobili.

Isto se ponovilo i kada su u pitanju kompanije i saradnici sa kojima je Jeremić sklapao nezakonite poslove. „Podesta grupu“ kontaktirali smo zvaničnim dopisom i zahtevom putem e-maila koji smo nekoliko puta slali na adrese press službe, kancelarije i Džona Podeste lično. Na telefon nam se u nekoliko navrata javila sekretarica koja je beležila naše poruke - ali je sve ostajalo samo na tome. Isti je slučaj desio se i sa kompanijom „30 Point Strategies“. Na brojne e mailove, pozive i razgovore sa administracijom, dobijali smo samo uverenja da će nam odgovori biti dostavljeni. Do danas ni jedan nije stigao u redakciju Antidota. Turistička agencija "Aeroklub" koja je ubirala milionske profite od saradnje sa ministarstvom spoljnih poslova dok ga je vodio Vuk Jeremić, danas ne postoji. Zbog čestih promena delatnosti u APR-u, nije moguće bilo doći ni do bivšeg direktora niti ijednog zaposlenog u toj firmi. Pokušaji da od kompanije „Energoprojekt“, čiji je direktor i dalje Vladimir Milovanović, dobijemo objašnjenje milionskih ugovora sklapanih sa Vukom Jeremićem- takođe nisu naišli ni na kakav odgovor.  U Ministarstvu spoljnih poslova, Vladi Srbije kao i Agenciji za borbu protiv korupcije naišli smo na ljubazne sagovornike koji su saslušali naša pitanja, ali uz vidljivu dozu opreza nisu želeli ni da potvrde ni da demantuju autentičnost dokumenata do kojih je naša redakcija došla. 

Ekipa Antidota nastavlja da radi na dosijeu Vuka Jeremića. Završavamo istraživanje njegove imovine, tokova novca, kao i načina finansiranja njega i njegove nevladine organizacije CRISD. Drugi deo dosijea o Vuku Jeremiću objavićemo do 20. marta. 

Pitanja na koja Vuk Jeremić nije odgovorio:

1. Da li vam je kao potpisniku Ugovora o prenosu prava na nepokretnostima (br.. 3043-19) sa "Energoprojektom", od 30.05.2012, u trenutku potpisivanja bilo poznato da ste tim aktom oštetili državu Srbiju za 5,3 miliona evra?
2. Po čijem nalogu su angažovane proceniteljske kuće radile samo procenu zemljišta bez objekata u Limi i ko je kasnije odlučio da tu procenu u ugovoru lažno prikaže kao objedinjenu procenu zemljišta i objekata na tom zemljištu?
3. Kako je moguće da se Zaključak vlade br. 464-3469/2012 koji se pominje kao osnov ugovora, nije nalazio na dnevnom redu sednice od 24. maja 2012. niti se pominje u izveštaju na vladinom sajtu o odlukama donetim na sednici održanoj tog dana?
4. U kakvim ste ličnim i poslovnim vezama sa direktorom "Energoprojekta" Vladimirom Milovanovićem? Od kada datira vaše poznanstvo?
5. Par dana nakon potpisivanja pomenutog ugovora u okviru južnoameričke turneje (1-6.06.2012) boravili ste u poseti Peruu. S kim ste se sve sastali u okviru posete toj zemlji? Da li se na nekom od vaših susreta u Peruu razgovaralo o zemljišnim parcelama koje su predmet pomenutog ugovora, pitanju njihovog prenosa novom vlasniku i izdavanju potrebnih dozvola "Energoprojektu" za predviđene radove na njima?
6. Vi ste takođe potpisali i ugovor sa američkom firmom "Podesta Group" 2011. godine. Po tom ugovoru Podesti je isplaćeno 900.000 dolara. Koje poslove lobiranja je ta firma zauzvrat izvršila u korist države Srbije?
7. Da li je Podesta na bilo koji način bila uključena u lobiranje u korist vašeg izbora za mesto predsedavajućeg Generalnoj skupštini UN 2013?
8. Prema jednom od Podestinih meilova koje je objavio sajt Vikiliks, vi ste 2015. nastojali da se sretnete sa Džonom Podestom. Da li je do tog susreta ikada došlo i šta je bio vaš motiv za njega?
9. Da li ste kasnije imali saradnju sa Podestom i da li vam je ta firma pružala lobističke usluge prilikom vaše kandidature za GS UN 2016?
10. U pregledu troškova vaših putovanja u periodu od 2007-2012. avionske karte za komercijalne letove gotovo isključivo su kupovane preko firme „Aeroklub“. Po kom kriterijumu i u kojoj proceduri ste izabrali baš tu firmu za ekskluzivnu saradnju sa institucijom koju ste vodili?
11. Ista firma, u istoj ulozi, pojavljuje se i u slučaju Teniskog saveza Srbije u vreme dok ste bili predsednik tog saveza. Možete li da objasnite prirodu vašeg odnosa sa vlasnikom firme i koincidenciju da je pretežan deo njenih poslova bio vezan za institucije kojima ste vi rukovodili?
12. Tokom obavljanja funkcije ministra spoljnih poslova 12.07.2011. posetili ste Trinidad i Tobago. Prevoz iznajmljenim avionom “Prince aviation” koštao je 1.629.450 dinara ili oko 16.000 evra. Kojim političkim ili ekonomskim razlozima i rezultatima posete je bio opravdan taj trošak?
13. Takođe, o državnom trošku boravili ste u privatnoj poseti Londonu od 02-04.07. 2011. kada ste prisustvovali finalnom meču teniskog turnira Vimbldon i kasnije privatnoj proslavi Novaka Đokovića. Put za London je plaćen 537.400 dinara, boravak u hotelu Hayat Regency London 613 GBP dok ste na ime dnevnica podigli 126 GBP. Da li ste tim postupkom u privatne svrhe zloupotrebili funkciju i državne resurse koji su vam bili stavljeni na raspolaganje?

14. Kakva je priroda vaših odnosa sa Damirom Fazlićem? Od kada datira vaše poznanstvo, da li ste imali zajedničke poslove i da li ih imate sada? O kojim tačno poslovima je reč?

15. Da li ste vi obezbedili Fazliću i Milanu Hasečiću da prisustvuju inauguraciji Borisa Tadića 2004. godine?

16. Kakva je priroda vaših odnosa sa Hasečićem i od kada datira vaše poznanstvo sa njim? U kakvim ste poslovnim odnosima bili ili ste sada sa njim?

17. Da li ste upoznati sa Hasečićevom ulogom tokom preuzimanja akcija kompanije “Knjaz Miloš” i privatizacije nekih drugih firmi u Srbiji? Da li ste na bilo koji način i vi učestvovali u tim poslovima?

18. Da li su vam poznati razlozi zbog kojih je Hasečić iznenada napustio Srbiju u jeku nekih svojih bitnih poslova?

19. Tokom gostovanja u emisiji Pravi ugao, autorke Ljubice Gojgić, emitovane na RTV 1, 29. 12. 2016, izjavili ste da su CIRSD finansijski donirale isključivo kompanije koje nisu, niti imaju bilo kakvih poslovnih interesa u Srbiji. Prema podacima do kojih smo došli, u najmanje dva slučaja u pitanju su privatne kineske kompanije koje su javno saopštavale nameru i zainteresovanost za učesšć u privatizaciji preostalih profitabilnih državnih firmi u Srbiji. Zbog čega ste tom prilikom obmanuli javnost Srbije o izvorima finansiranja vaše organizacije i vas lično?

20. Šta je bio motiv tih kompanija da finansijski pomažu vaše udruženje i vas privatno? Da li ste na bilo koji način lobirali u korist poslovnih interesa tih kompanija?

21. U istoj emisiji rekli ste da su svi finansijeri CIRSD-a ugledne međunarodne kompanije. U većini slučajeva, osim šturih podataka o registrciji, pretragom zvaničnih podataka nije moguće pronaći čime se te kompanije bave što ukazuje na to da je reč o fiktivnim poslovnim društvima. Da li možete da nam otkrijete čime se bave i na kojim tržištima posluju sledeće kompanije- donatori CIRSD-a: “Horizon Companies Est Admin”, “Brownstones Investment”, “Estix Technology Corporation” i “Smart Engineering Ltd”?

22. Kakva je priroda vaših odnosa sa Milošem Relićem, donatorom CIRSD-a i članom UO Teniskog saveza Srbije u vreme vašeg rukovođenja tim savezom?

23. Da li možete da nam otkrijete detalje saobraćajne nesreće u kojoj je učestvovao vaš otac Mihajlo koja se dogodila pre vašeg porodičnog preseljenja u London? Da li je on ikada sudski odgovarao za posledice te nesreće i kakva je bila presuda?