Mlađan Đorđević, čovek koji je uništio DS

Stranka demokratske orijentacije, koja je u februaru ove godine obeležila stotu godišnjicu svog osnivanja, koja je kao takva predstavljala svojevrsno svedočanstvo o postojanju razvijene ideje demokratije u srpskom društvu još u vremenima od pre jednog veka, voljom nekolicine pojedinaca danas preživljava agoniju sopstvenog samourušavanja. Organizacija koju su predvodili Ljubomir Davidović i Milan Grol, koja je u Kraljevini Jugoslaviji uvek osvajala najveći broj glasova na izborima, koja je preživela najpre šestojanuarsku diktaturu kralja Aleksandra, potom hitlerovski okupacioni režim, da bi najzad, po okončanju komunističkih zabrana, pre tri decenije ponovo bila obnovljena na inicijativu Borislava Pekića, Dragoljuba Mićunovića i Zorana Đinđića, i na svojim plećima iznela najveći teret procesa demokratskih promena u Srbiji, ovih dana broji poslednje dane svog bitisanja na političkoj sceni Srbije.

Politička snaga koja je čitav jedan vek počivala na ideji modernizma i demokratije, koja je uspela da preživi sve nedaće 20 veka i prve decenije 21. stoleća, koje su uključivale diktaturu, okupaciju, komunistički totalitarizam i Miloševićev autoritarizam, po svemu sudeći, neće uspeti da preživi smrtonosni zagrljaj svojih nekadašnjih lidera Dragana Đilasa i Borisa Tadića i njihovih saradnika koji su Demokratsku stranku svesno sebično žrtvovali na oltaru svojih ličnih interesa. Pored dva bivša predsednika, koji su svojim postupcima utabali stazu za uništenje stranke i njene ideologije, u operaciji razaranja najzdravije demokratske organizacione snage srpskog društva posebno se istakao Mlađan Đorđević, čovek dijametralno suprotnih ideoloških preferenci od svega onoga što je tokom čitave istorije svog postojanja predstavljala Demokratska stranka.

Proces samourušavanja, koji je od perjanice i predvodnika demokratskih promena, Demokratsku stranku transformisao do neprepoznatljive blede senke nekada najprogresivnije političke snage srpskog društva, započeo je nakon ubistva prvog demokratskog premijera Srbije Zorana Đinđića nakon čega su rukovođenje strankom preuzele one političke snage koje su njene ideološke temelje i zalaganje za vrednosti koje predstavljaju osnov modernih evropskih društava, zamenili ličnim interesima i pukim klijentelizmom kako unutar same stranke, tako i na nivou državnih institucija u periodu kada je DS bila na vlasti.

Iako se partijsko liderstvo u pomenutom periodu, po pravilu vezuje za autoritet i političku moć nekadašnjeg predsednika Srbije i DS Borisa Tadića, ključni nosioci moći u tom periodu i kreatori procesa koji su u konačnici i doveli do urušavanja DS, bili su Miodrag Miki Rakić, Dragan Đilas i njegov kum i politički sijamski blizanac Mlađan Đorđević. I dok je domaća javnost uglavnom upoznata sa ulogama prve dvojice iz “trijumvirata iz senke” DS-a, delovanje i uloga trećeg među njima, Mlađana Đorđevića, do današnjih dana, ostali su obavijeni velom misterije i relativno nepoznati javnosti, čak i onom njenom delu koji važi za upućeniji u tokove političkih procesa i delovanje njihovih ključnih aktera. Pa ipak, u potpuno obrnutoj srazmeri sa informacijama koje su o njemu dostupne u javnosti, stoje stvarna moć i uloga Đorđevića u donošenju ključnih političkih odluka i upravljanju procesima koji su obeležili period vladavine Borisa Tadića od 2004-2012. godine.

Zbog značajne finansijske moći, ali i skrivenih veza sa delovima duboke države, domaćim i stranim tajnim službama i centrima moći, uticaj Mlađana Đorđevića zadržao se do današnjih dana kada je on, zajedno sa svojim kumom Drganom Đilasom, predvodnik Saveza za Srbiju i jedan od ključnih logističara aktuelnih, navodno nepolitičkih, protesta “1 od 5 miliona”.

Da bi se shvatila stvarna uloga Đorđevića, Đilasa i Rakića u procesima koji su doveli do propasti DS i politike koju je ta stranka izvorno oličavala, neophodno je najpre osvetliti istorijski kontekst i celokupan složeni splet događaja koji su stvorili mogućnost i povoljne uslove da na istorijsku pozornicu, u vidu lidera, zakorači i afirmiše se, tek naizgled snažna politička figura Borisa Tadića, iza koje su se skrivale složene igre moći unutar trijumvirata Rakić-Đilas-Đorđević, koji je zaista operativno rukovodio zemljom i donosio strateške političke odluke.

Uloga DS-a u borbi protiv Miloševićevog režima i demokratskim promenama nakon 5. oktobra 2000.

Ono što je nesporno, kako među njenim pristalicama, tako i protivnicima, jeste činjenica da je Demokratska stranka odigrala odlučujuću ulogu u rušenju režima Slobodana Miloševića i započinjanju demokratske tranizicije u Srbiji. Put od osnivanja organizacije, čiji su se idejni temelji zasnivali na antikomunističkim tradicijama istoimene stranke koju su predvodili Ljuba Davidović i Milan Grol, preko vodeće uloge u demokratskoj tranziciji društva, pa sve do organizacije koja je, nakon pada s vlasti, upala u začarani krug dužničkog ropstva i političke bezidejnosti, bio je trnovit i dug.

Sve je započelo potpisivanjem Inicijative za obnavljanje rada Demokratske stranke, nazvane ”pismo o namerama”, krajem 1989. godine, ispod koje je svojim imenima stalo trinaest intelektualaca iz Instituta društvenih nauka, među kojima su bili Dragoljub Mićunović, Kosta Čavoški, Vojislav Koštinica, dok su pisma saglasnosti poslali i pisci Borislav Pekić i Milovan Danojlić.

Već početkom naredne godine, tačnije 3. februara 1990, u Domu omladine je održana osnivačka skupština Demokratske stranke, da bi na Izbornoj skupštini DS-a u Sava centru 29. septembra iste godine, za predsednika bio izabran Dragoljub Mićunović, a potredsednika Borislav Pekić. Mesto šefa Izvršnog odbora pripalo je Kosti Čavoškom, dok je za mesto potpredsednika IO izabran Slobodan Inić - pobedivši tek pristiglog iz Nemačke i stranačkoj bazi još uvek nedovoljno pozantog Zorana Đinđića.

Već posle prvih izbora za stranačko rukovodstvo bilo je jasno da jedinstvo neće biti glavna okosnica nove političke snage. Do prvih nesuglasica došlo je povodom izbora zakazanih za decembar 1990. godine. Grupa članova, nacionalsita ultrakonzervativnog usmerenja okupljenih oko Koste Čavoškog, nakon što partijska većina nije prihvatila njihov poziv za bojkot izbora, napušta stranku i formira Srpsku liberalnu stranku , organizaciju čiji je naziv bio u potpunoj suprotnosti u odnosu na ideje koje je zastupala. Sa druge strane, DS na čelu sa Mićunovićem izlazi na izbore i osvaja sedam mandata.

Već na sledećim parlamentarnim izborima 1992, dolazi do novog cepanja. Ovoga puta povod su bile nesuglasice oko članstva u koaliciji desnog centra DEPOS, koja je insistirala na nacionalnom pitanju. Ta ideja, pak, nije naišla na odobravanje većine u DS-u, pa grupa okupljena oko Vojislava Koštunice – uključujući Draška Petrovića i Vladana Batića – najpre osniva DS frakciju za DEPOS, a potom i Demokratsku stranku Srbije (DSS).

S druge strane, demokrate predovođene Dragoljubom Mićunovićem i energičnim Zoranom Đinđićem jačaju stranačku organizaciju, a u stranku u tom periodu dolaze Miroljub Labus i Boris Tadić, koji odmah postaje sekretar Glavnog odbora. Tada se javnost upoznaje sa novim ličnostima čija su imena poznata i današnjoj javnosti – Radomir Šaper (otac Srđana Šapera), Gordana Čomić, Ljiljana Lučić, Boško Mijatović i drugi. Grupa omladinaca Demokratske stranke tada takođe dobija priliku na velikoj sceni, poput Gorana Vesića i Srđe Popovića.

Na parlamentarnim izborima Demokratska stranka, koja je izašla samostalno, osvaja 4,1 odsto glasova birača. Zoran Đinđić uviđa potrebu za modernizacijom stranke i naredne godine pokreće pitanje promena na njenom čelu. Mićunović koji odbija da podnese ostavku, tada optužuje Đinđića da od DS-a želi da napravi preduzeće i da ima dogovor sa SPS-om da preuzme DS. S druge strane, Đinđić insistira na tome da stranka preraste okvire "debatnog kluba", zbog čega u stranku uvodi privrednike Slobodana Radulovića i Radoja Đukića, koji su posle izbora prihvatili ponudu SPS-a da uđu u vladu Mirka Marjanovića, zbog čega su isključeni iz stranke.

Na vanrednim izborima u decembru 1993, stranka sa Zoranom Đinđićem kao nosiocem liste, osvaja 11,5 odsto glasova i 29 poslaničkih mandata. Nakon toga, spor između predsednika stranke Dragoljuba Mićunovića i Zorana Đinđića, razrešen je na vanrednoj stranačkoj skupštini 1994. godine, kada Mićunović rezignirano podnosi ostavku, da bi potom, sa grupom starijih demokrata, osnovao Demokratski centar. Za novog predsednika DS-a izabran je Zoran Đinđić i taj trenutak predstavlja prvu veliku prekretnicu u daljem razvoju DS-a kao političke organizacije. Vreme će pokazati da je ta promena bila od ključnog značaja za ulogu koju je DS imala da odigra u rušenju Miloševićevog režima i započinjanju demokratske tranzicije u zemlji.

Iako je sa Mićunovićem otišlo i nekoliko istaknutih članova stranke, većina koja ga je u tom sukobu podržavala – poput Borisa Tadića – postala je unutarstranačka opozicija novom predsedniku. Jedan od rezultata njihovog delovanja bila je i promena u Statutu DS-a, koja je predviđala proveru poverenja predsedniku i organima stranke mesec dana nakon parlamentarnih izbora. Paradoksalno, obaveza reizbora kasnije je ukinuta, a mandat predsednika sa dve na četiri godine produžen je 2006, upravo tokom mandata Borisa Tadića.

Pred lokalne i savezne izbore 1996. godine, DS učestvuje u formiranju Koalicija Zajedno u okviru koje na saveznim izborima stranka osvaja 22 mandata, dok na lokalnim izborima u Beogradu, Kragujevcu, Nišu, Novom Sadu i preko 40 opština u Srbiji ostvaruje pobedu. Bio je to prvi veliki poraz Slobodana Miloševića koji je odbio da prizna izborne rezultate. Odgovor je stigao u vidu tromesečnih studentskih i opozicionih protesta u zimu 96/97 koje su predvodili Vuk Drašković i Zoran Đinđić, dok su na čelu studentskih kolona u Beogradu stajali Čedomir Jovanović i Čedomir Antić. Zoran Živković vodio je iste proteste u Nišu. Kada je, pod pritiskom međunarodne zajednice, Milošević u februaru konačno priznao poraz, Zoran Živković je izabran za gradonačelnika Niša, a Zoran Đinđić postaje prvi demokratski izabrani gradonačelnik Beograda. Član izvršnog odbora Grada Beograda postaje i Goran Vesić, dotadašnji šef kabineta i ”glavni operativac” Zorana Đinđića.

Samo četiri meseca od izbora, odbornici SPS, JUL, SRS i SPO smenjuju Đinđića, a vlast u Beogradu u prećutnoj koaliciji sa SPS-om preuzima SPO.

U periodu pre petog oktobra osnovana je i politička škola DS-a, čiji je direktor bio Boris Tadić odakle potiču veze sa nekima od njegovih kasnijih bliskih saradnika – Miodragom Mikijem Rakićem i Vukom Jeremićem, nekadašnjim Tadićevim učenikom iz Treće beogradske gimnazije. U isto vreme u stranci raste uticaj biznismena Miodraga Kostića i Dragoljuba Markovića, koji važe za bliske Đinđićeve prijatelje.

Nakon NATO bombardovanja, na stranačkim izborima Đinđić tesnom većinom pobeđuje Slobodana Vuksanovića, koji će 2001. godine napustiti DS i osnovati Narodnu demokratsku stranku, a nekoliko godina kasnije ispred DSS-a vršiti funkciju ministra prosvete i sporta.

U to vreme u stranku ulazi i Čedomir Jovanović, istaknuti studentski lider koji nakon petoktobarskih promena postaje potpredsednik stranke i šef poslaničke grupe koja je pobedila Miloševića.

U jesen 1999. godine, na poziv Dragoljuba Mićunovića i Demokratskog centra dolazi do prvog sastanka antimiloševićevske opozicije, da bi jula meseca 2000. bio potpisan sporazum o zajedničkom izasku na izbore 18 opozicionih stranaka kao koalicija DOS – Demokratska opozicija Srbije. Petog oktobra 2000. godine Miloševićev režim pada, Vojislav Koštunica postaje predsednik, dok je Zoran Đinđić izabran za predsednika Vlade. Zoran Živković postaje ministar unutrašnjih poslova Srbije i Crne Gore, a njegov savetnik Goran Vesić.

Politički atentat na Đinđića, gubitak vlasti i spolja dirigovano preuzimanje stranke

Kako u periodu nakon 5. oktobra 2000, pa sve do ubistva Zorana Đinđića 2003. godine, unutar same stranke nije bilo jakih suprotstavljenih struja, dinamika političkog procesa u zemlji pretežno je oblikovana suprotnostima i sukobima koji su dolazili iz DOS-a. Koštuničin DSS napušta tu koaliciju, nakon čega sukob na relaciji Đinđić – Koštunica postaje ključna odrednica političkog života Srbije.

Posle atenata na premijera Zorana Đinđića, do sukoba dolazi unutar same stranke. Zoran Živković, dotadašnji zamenik predsednika stranke postaje Đinđićev naslednik, dok Čedomir Jovanović postaje potpredsednik Vlade. Pod pritiskom usiljene kampanje iza koje su stajali unutrašnji i spoljašnji centri moći, rejtnig DS-a kreće nizbrdo, a za budućnost stranke zabrinuto članstvo, spasioca pronalazi u liku Borisa Tadića, nametnutog od strane sivih centara moći povezanih sa tajnim službama kojima su u to vreme još uvek vedrili i oblačili kadrovi iz Miloševićevog vremena.

Da bi se zamisao preuzimanja Demokratske stranke sprovela do kraja u delo, baš kao i u slučaju atentata na Zorana Đinđića, bila je neophodna obimna medijska kampanja kojom je pripreman teren za ono što je trebalo da se dogodi. Tako su, odmah po ukidanju vanrednog stanja i okončanja akcije “Sablja”, konsolidovane snage onih koji su učestvovali u pripremi atmosfere u kojoj je atentat na prvog demokratskog premijera postao ne samo moguć, već i poželjan, sada nastavile realizaciju druge faze plana koja je imala da usledi nakon Đinđićeve likvidacije. U atmosferi opšteg nepoverenja u državne institucije, svakodnevna kampanja defamiranja Đinđićevih saradnika i njegovih političkih naslednika ubrzano je dovela do kraha vlade Zorana Živkovića, koja je krajem 2003. godine bila primorana na raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora bez gotovo ikakvih izgleda da iz njih izađe kao pobednik.

Suočeno sa svakodnevnim naručenim anketama i sivim prognozama u pogledu rezultata predstojećih izbora, članstvo DS donosi odluku da na vanredne parlamentarne izbore izađe sa Borisom Tadićem kao nosiocem liste. Ta lista osvaja 37 mandata, što je bilo daleko ispod onog rezultata koje su ankete predviđale da će osvojiti stranačka lista koju bi predvodili Zoran Živković ili Čedomir Jovanović. Nakon izbora, vladu formira koalicija DSS-SPO-G17+ uz manjinsku podršku SPS.

Dolazak Borisa Tadića na mesto predsednika DS i sprovođenje politike “sanitarnog otklona” prema Đinđićevom nasleđu

Iako je na parlamentarnim izborima osvojio daleko manje mandata od broja koji su mu predviđale naručene ankete, zahvaljujući kojima je i bio imenovan za nosioca izborne lsite, Boris Tadić u februaru 2004. godine biva izabran za predsednika stranke, a zatim na predsedničkim izborima odnosi pobedu i postaje predsednik Republike. Tajna njegovog političkog uspeha ležala je u radikalnom otklonu prema političkom nasleđu Zorana Đinđića što će, uprkos kratkoročnom političkom uspehu, stranku koštati gubitka idejnih temelja na kojima je počivalo njeno političko biće.

Nakon što je procenio da je njegova pobeda na predseničkim izborima moguća jedino ako uz sebe uspe da privuče glasačko telo Vojislava Koštunice i da istovremeno zadrži naklonost građanski orijentisanih birača DS-a, Boris Tadić još u vreme parlamentarnih izbora 2003. započinje otklon prema nasleđu Zorana Đinđića. On tako u sred izborne kampanje priznaje odgovornost starog stranačkog rukovodstva za aferu “Bodrum”, što stranci donosi pad rejtinga od nekoliko procenata, ali i priliku samom Tadiću da se obračuna sa Đinđićevim nasleđem u stranci.

Na tom talasu, Tadić iz stranke uspešno odstranjuje i marginalizuje najistaknutije Đinđićeve saradnike, zbog čega u novembru 2004, Čedomir Jovanović podnosi zahtev za formiranje Liberalno-demokratske frakcije (LDF) u okviru stranke. Tadić na taj zahtev odgovara Jovanovićevim isključenjem iz DS-a koji, zajedno sa grupom članova koja je napsutila DS, osniva Liberalno-demokratsku partiju. Pored eliminacije Jovanovića iz stranke, Tadić uspeva da marginalizuje i ostale najbliže saradnike Zorana Đinđića poput Zorana Živkovića i Gorana Vesića, dok se veliki broj istaknutih članova i učesnika u izvršnoj vlasti u Đinđićevo vreme, priklanja novom lideru, slepo sledeći njegovu neprincipijelnu politiku.

U okviru takozvanog “sanitarnog otklona”, preko svojih glasnogovornika i povezanih medija, Tadić se obračuvana i sa svim onim stranačkim i vladinim funkcionerima koji su bili bliski Zoranu Đinđiću, a koji su odbili da se priklone novoimenovanom lideru. Slična sudbina zadesila je i sve one ljude koji su važili za prijatelje ubijenog premijera i DS-a u periodu njegovog liderstva. "Sanitarni otklon" nije bio ništa drugo do zahtev političkih snaga okupljenih oko Vojislava Koštunice, koje su nakon ubistva Zorana Đinđića došle na vlast i čija uloga u inspirisanju atentata na prvog demokratskog premijera Srbije nikada do kraja nije istražena niti razjašnjena. Zahtev te grupe Boris Tadić je prihvatio bez ikakve zadrške i sa stranačkih funkcija uklonio sve Đinđićeve bliske saradnike koji su posle 5. oktobra bili nosioci obračuna sa zločinačkim nasleđem, i koji su se tokom policijske akcije "Sablja" istakli u obračunu sa kriminalom u Srbiji.

Kako bi pred pristalicama DS-a ipak zadržao privid kontinuiteta sa politikom Zorana Đinđića, Tadić uspeva da sa Dragoljubom Mićunovićem dogovori povratak Demokratskog centra u okvire DS-a, dok lukrativnim davanjima uspeva uz sebe da pridobije Đinđićevu udovicu Ružicu, koja se, uprkos činjenici da je Tadić zagovarao potpuno suprotnu politiku od ubijenog premijera, redovno pojavljivala u predizbornim kampanjama, pružajući bezrezervnu podršku novom lideru.

Istovremeno sa čišćenjem stranke od istaknutih saradnika Zorana Đinđića, uticaj u stranci stiču kadrovi Borisa Tadića poput Vuka Jeremića, Srđana Šapera, Nebojše Krstića, Miodraga Mikija Rakića i drugih. Te iste 2004. godine, u stranku se učlanjuje Dragan Đilas, jedan od vođa studentskih protesta 1996. godine, govoreći da to čini zbog Borisa Tadića. Đilas postaje član Izvršnog i Glavnog odbora stranke, a nakon izbora za predsednika Republike, Tadić ga imenuje na izmišljenu funkciju direktora Narodne kancelarije.

Đilas ubrzo u stranku dovodi svog kuma i bliskog saradnika, do današnjih dana široj javnosti nepoznatog Mlađana Đorđevića. U periodu kada je DS, od ideološki jasno profilisane stranke, okrenute proevropskim vrednostima, postala “biznis klub” i klijentelistička organizacija satkana od ličnih i uskogrupnih interesa, upravo je trio Boris Tadić, Dragan Đilas i Mlađan Đorđević, stvorio temelje njene, najpre političke, a potom i svake druge propasti.

Uloga tandema Đilas – Đorđević u propasti i uništavanju DS-a

Iako je u periodu od 2004-2012. strankom zvanično rukovodio njen predsednik Boris Tadić, operativno i ideološki taj posao su obavljali Miodrag Miki Rakić, Dragan Đilas i njegov kum i bliski saradnik Mlađan Đorđević. Poslednja dvojica su predstavljali svojevrsnu simbiozu biznisa, koji se ogledao u zloupotrebama i korupciji oličenoj u delovanju Dragana Đilasa, i retrogradnog nacionalističkog ideološkog usmerenja koje je personifikovao Mlađan Đorđević.

Koreni sunovrata Demokratske stranke upravo datiraju iz perioda kada je Boris Tadić, zajedno sa Đilasom i njegovim kumom Đorđevićem preuzeo rukovođenje ovom partijom. Igrajući na kartu povlađivanja nacionalističkim sentimentima većine građana Srbije, koje je i sam duboko u sebi negovao, uz istovremenu izgradnju stranke kao svojevrsne interesno-poslovne, odnosno klijentelističke piramidalne organizacije, Boris Tadić je za svoje najbliže saradnike izabrao ljude koji su bili maheri u korupciji, ali i tvrdokorni zagovornici ideja reakcionarnog nacionalizma, koji je iznova veštački generisan i podstican u vreme vlade Vojislava Koštunice.

Za sprovođenje nakaradne zamisli Demokratske stranke kao stožera nacionalnog i građanskog istovremeno, Tadić se oslonio na čoveka iz senke Miodraga Rakića, povezanog sa tajnim službama, Dragana Đilasa, čoveka bez jasnih i dublje utemeljenih ideoloških stavova, u čijem fokusu su primarno bile poslovne mahinacije i zgrtanje novca, i njegovog kuma Mlađana Đorđevića, predstavnika najreakcionarnije struje srpskog nacionalizma.

I dok je o političkom delovanju i aktivnostima Rakića i Đilasa javnosti dostupan širok spektar informacija , lik i delovanje trećeg člana ovog neformalnog trijumvirata, do današnjih dana ostali su obavijeni velom misterije. Uprkos činjenici da je uglavnom ostajao ispod radara javnosti, Mlađan Đorđević je dugi niz godina igrao ključnu ulogu u državnom podupiranju srpskog nacionalističkog pokreta u regionu, kao tajnog državnog projekta u vreme Tadićeve vladavine.

Ko je Mlađan Đorđević?

Đorđević je na javnu scenu stupio početkom devedesetih, kao predsednik “Saveza studenata” i jedan od glavnih organizatora studentskih protesta 1992. godine. Političku karijeru započeo je u Srpskom pokretu obnove, da bi 2004. godine prešao u Demokratsku stranku.

Nakon Tadićeve pobede na predsedničkim izborima 2004, imenovan je za zamenika direktora Narodne kancelarije predsednika Republike, u vreme kada je Dragan Đilas bio direktor te izmišljene institucije. Od 2007. godine, kada je Đilas bio ministar za Investicioni plan, Đorđević je ponovo imenovan na mesto njegovog zamenika, da bi, nakon pada druge Koštuničine vlade, bio imenovan na mesto Tadićevog savetnika zaduženog za nacionalna i verska pitanja, pri čemu je prevashodno bio zadužen za kontakte sa Srbima na Kosovu, u regionu i dijaspori.

Đorđević je 2000. godine osnovao organizaciju „Naša Srbija”, čiji su glavni finansijeri bili najpre "Delta Banka" Miroslava Miškovića, a potom i “Banka Inteza” i “Grand kazino”, a u novembru 2018. izabran je za zvaničnog predstavnika Skupštine naroda Evroazije u Srbiji kada mu je uručen i orden te organizacije „Pobednik“. Takođe, član je i organizacionog komiteta prve Skupštine naroda Evroazije. Osnivač je kontroverzne organizacije “Srpski kod”, tesno povezane sa ruskim Institutom za strateška istraživanja, njegovim bivšim čelnikom Leonidom Rešetnjikovim i ruskim organizacijama involviranim u rat u istočnoj Ukrajini.

Prema javno dostupnim podacima, Đorđević je suvlasnik češke firme “MD International” koju je Dragan Đilas osnovao sa svojim saradnicima 1995. godine, a za koju se sumnja da je bila ključna u procesu iznošenja i pranja novca iz Srbije u vreme Đilasovog upravljanja Beogradom.

Pored toga što je bio zamenik Dragana Đilasa kada je ovaj bio ministar u Koštuničinoj vladi, a pre toga i njegov zamenik na poziciji direktora Narodne kancelarije, Đorđević je, prema Đilasovom priznanju, bio i prvi čovek na čije ime su bile registrovane Đilasove firme. Govoreći o svojoj kompaniji Direct media, Đilas je izjavio da su u aprilu 2001. godine tu firmu osnovali Mlađan Đorđević, Egon Franičević i Milan Krstić. Đilas kupuje firmu 2004. godine posredstvom svoje kompanije „Multikom group“ za 10 hiljada dolara. U intervjuu za, opozicionim krugovima blizak portal KRIK, Đilas je priznao da je on bio vlasnik od početka, ali da nije želeo da se firma u papirima vodi na njega. „Mi smo tada razmišljali kako da preživimo sankcije, Miloševića. Ja sam bio u 'BBDO' (svetska reklamna agencija) i bilo je tako da ne možete u isto vreme da budete i vlasnik kompanije koja se bavi tv pravima. Dogovorio sam se Mlađanom Đorđevićem da on bude osnivač firme“, rekao je Đilas.

Njihova veza je opstala do današnjih dana kada je Đilas zahvaljujući novcu koji je stekao, i povezanošću Đorđevića sa nacionalistima unutar same Srbije i krugovima u Rusiji koji ih podržavaju, u svoj savez uključio profašističke Dveri, sa kojima danas zajedno, u istoj koloni, šetaju članovi Demokratske stranke, ali i ekstremni levičari koji ništa zajedničko nemaju sa klero-fašističkom ideologijom Obradovićevog pokreta.

Đorđević je široj javnosti postao poznat kada ga je 2011. godine predsednik Crne Gore Milo Đukanović označio kao glavnog finansijera opozicije u toj zemlji. Đukanović je tada izneo tvrdnju da "Đorđević vodi kampanju u ime srpske opozicije u Crnoj Gori i obezbeđuje joj finansijsku i drugu podršku". On je optužio Đorđevića da se "preko državnog rukovodstva Srbije meša u unutrašnji politički život suverene države Crne Gore" i potvrdio da crnogorsko rukovodstvo poseduje neoborive dokaze za ove tvrdnje.

Nakon toga i crnogorski elektronski mediji došli su do saznanja da je tadašnji savetnik srpskog predsednika često boravio u Crnoj Gori, gde je rukovodio kampanjom srpskih političkih struktura uoči popisa stanovništva. Pozivajući se na izvore bliske Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Crnoj Gori, Televizija IN je navela da je Đorđević raspolagao značajnim finansijskim sredstvima, koje je Vlada Srbije namenila za tu kampanju, sa ciljem da se na popisu u Crnoj Gori što više građana izjasne kao Srbi.

Zanimljivo je da je kabinet Borisa Tadića po pravilu “odlučno demantovao” iznete tvrdnje crnogorske strane, da bi one naknadno ipak bile potvrđene od strane onih čije je delovanje Đorđević pomagao. Tako je, pokušavajući da opere lik i delo Mlađana Đorđevića, opozicioni sajt iz Crne Gore IN4S otvoreno otkrio njegovo mešanje u unutrašnje stvari susedne države.

Hvaleći “napore Mlađana Đorđevića, koji je bio i ostao jedan od nasvjetlijih primjera srpske političke scene”, taj portal je naveo da je Tadićev čovek za specijalne operacije u regionu “najzaslužniji pojedinac kome se možemo zahvaliti za popisni rezultat 2011”. “On je najzaslužniji da se srpska politička struktura u regionu poveže međusobno i sa držvanim organima Srbije. Najzaslužniji je za ustanovljenje Matice Srpske u Crnoj Gori. Nesumnjivo njegovom zaslugom, Matica srpska je dobila prostorije kakve zaslužuje, otvorila knjižaru i čitaonicu. Ostajemo privrženi i bezrezervno se zahvaljujemo Đorđeviću za nesebično zalaganje za poboljšanje statusa Srba u Crnoj Gori i regionu”, navodi se u tekstu IN4S-a.

U istom tekstu na račun Đorđevića iznose se pohvale i zbog toga što je “uvijek izričito tvrdio da je KiM pod vojnom okupacijom”. “Bio je jedini političar koji je tražio da Srbija reaguje na nasilno razbijanje protesta 2015. godine, na montirani 'državni udar' za koji su optuženi Srbi, kako iz Srbije tako i iz Crne Gore”, navodi se u tekstu te dodaje: “Treba podsjetiti da je on jedan od rijetkih iz kabineta Borisa Tadića koji nije prešao u kabinet Aleksandra Vučića, i danas je žrtva upravo tih konvertita. Stvarnost bi po Srbe u Crnoj Gori bila mnogo surovija, da nije bilo istinskog zalaganja srpskog političara, kojem se djelovanje nije svodilo na saopštenja, već imalo konkretno i aktivno zalaganje na poboljšanju uslova u kojima živimo.”

Veze sa Dverima i ekstremističkim organizacijama

Prema javno dostupnim informacijama, Đorđević je bio jedan od idejnih tvoraca i protagonista “Strategije očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore i matične države i Srba u regionu”, u čijoj je izradi i donošenju učestvovao 2011. godine. Formalno, Strategija je bila dokument Vlade Mirka Cvetkovića, iako je proces njene izrade, donošenja i praktične operativne realizacije od početka do kraja bio pod kontrolom i nadzorom Đorđevića.

Mobilišući i objedinjavajući srpske nacionaliste širom regiona, deo ove strategije bila je i odluka kabineta Borisa Tadića da zarad realizacije ciljeva u zemlji i regionu bude potpomognuto jačanje desničarskih pokreta u samoj Srbiji. Tako je opozicija 2012. godine optuživala tadašnji režim da su ljudi iz najbližeg Đilasovog okruženja finansijski pomagali pokret Dveri, a te sumnje danas potvrđuju i njihove sve čvršće međusobne političke veze u okviru Saveza za Srbiju. Prema tadašnjim saznanjima opozicije, Mlađan Đorđević, koji je radio u kabinetu Borisa Tadića, davao je Dverima novac iz crnih fondova pod kontrolom tadašnjih vlasti.

O stvarnom delovanju Đorđevića na terenu, najviše informacija je dolazilo iz Crne Gore, naročito nakon popisa stanovništva 2012. i događaja u jesen 2015. godine koji su imali elemente izazivanja pobune i rušenja tamošnjeg ustavno-pravnog poretka, sa ciljem sprečavanja članstva te zemlje u NATO savezu.

Antidot je ranije pisao da je centralnom protestu i događajima ispred Parlamenta CG u jesen 2015. prethodila priprema, tokom koje je bilo potrebno povezati političare i novinare iz Crne Gore i Srbije sa regionom i Moskvom. Tu na scenu stupa ruski državni Fond Gorčakov (koji nosi ime čuvenog ruskog dipomate A. M. Gorčakova) koji je jedan od glavnih finansijera raznih kvazinaučnih skupova sa temama međunarodnih odnosa i geopolitike. Ovaj Fond je pod direktnom upravom ministra inostranih poslova Rusije Sergeja Lavrova, a u njegovom upravnom odboru nalazi se veliki broj iskusnih političara, novinara i biznismena iz Rusije, pa i inostranstva.

Interesatno je da ovaj Fond, još od 2013. godine, pokreće i finansira projekat pod nazivom Balkanski dijalog, kroz susrete koji su se održavali 2013. u Sofiji, u saradnji sa bugarskim Centrom za evroazijske studije, iz Bugarske, potom 2014. u Beogradu u saradnji sa Beogradskim centrom za evroazijske studije, ali i 2015. u Novom Sadu u saradnji sa Đorđevićevom organizacijiom Srpski kod.

Novosadski skup je posebno zanimljiv za Crnu Goru, i to u svetlu saznanja da je "Srpski kod" desničarska organizacija na čijem se čelu nalazio Mlađan Đorđević. Na otvaranju novosadskog skupa govorili su ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Čepurin, Grišenin Roman Nikolajevič iz Fonda Gorčakov, Mlađan Đorđević ispred organizacije “Srpski kod” i Miroslav Parović iz organizacije “Dostojanstvo”.

Đorđević u domaćim medijima ponovo postaje aktuelan kao jedan od promotera i ključnih ljudi Dragana Đilasa nakon njegovog povratka na političku scenu Srbije. Tako su, pred lokalne beogradske izbore u proleće 2018. godine, mediji izveštavali da je Đorđević, koji je godinama nosio titulu najmisterioznije osobe u Srbiji, postao glavni finansijer Dragana Đilasa. Prema tim informacijama, on je za Đilasa prikupio milione evra koji su upotrebljeni za jednu od najprljavijih kampanja u istoriji srpskog parlamentarnog života.

Mediji su tada navodili podatak da je Đorđević kum Dragana Đilasa, kao i da je poznat kao neko ko je vedrio i oblačio i u SPC, te smenjivao i postavljao vladike, ali i kao čovek koji operativno vodi poslove koji se tiču Đilasovog političkog angažmana.

“On maltene radi isto za Đilasa kao i ovi preko Rajskih ostrva, vrlo je skriven i preko njega navodno idu sve pare iz inostranstva pomoću kojih će Đilas potplaćivati pripadnike opozicije kada ih bude okupljao oko sebe. Osim što su dobri prijatelji i kumovi, i sama karijera Mlađana Đorđevića tesno je povezana sa karijerom Dragana Đilasa”, naveo je tada izvor beogradskih medija iz neposrednog Đilasovog okruženja. Mediji su podsetili da je Đorđević, po izveštaju američke ambasade, dva dana pre smene episkopa Artemija, 11.2.2010, obavestio tu ambasadu da će ovaj biti uklonjen što je ukazalo na njegove bliske veze i veliki uticaj u krugovima SPC-a.

O Đorđevićevom aktuelnom angažmanu u opozicionoj koaliciji koju predvode Dragan Đilas i lider ljotićevskih Dveri Boško Obradović, nedavno je javno govorio i lider Liberalno-demokratske partije Čedomir Jovanović. Pozivajući se na izvore iz srpskih tajnih službi, Jovanović je otkrio da je Mlađan Đorđević, u ime Saveza za Srbiju, nedavno išao u Rusiju na skupštinu Instituta za strateške studije, koji je do 2009. bio deo ruske spoljne obaveštajne službe.

Gostujući na TV Hepi, lider prozapadno orijentisanog LDP-a, govorio je o protestima koji se održavaju u gradovima i opštinama u Srbiji, a na opasku voditelja da se pojavila teza da iza tih protesta stoje Rusi zainteresovani za destabilizaciju Srbije, on je rekao: “Šta se ovde kod nas dešava? Ja treba da bojkotujem Pahora (slovenačkog predsednika, prim aut.) jer to kažu Đilas i Jeremić koji uopšte nisu poslanici, ili to traže Dveri i Obradović koji su u tom trenutku u Kremlju sa Noćnim vukovima, ruskom ekstremnom desnicom kojoj je zabranjan ulazak u pola Evrope. Što se tiče uloge koju oni ovde igraju, uvek su igrali, pa igraju i sada, kao što su radili i u Crnoj Gori. Nema razloga da pred tim guramo glavu u pesak”, rekao je Jovanović i dodao:

“Da li znate šta je Srpski kod? Šta je ruski Institut za stateške studije? Do 2009. on je zvanično organizaciono bio deo ruske obaveštajne službe. Onog trenutka kad su otvorili kancelariju u Beogradu, oni su se transformisali u organ predsednika Ruske federacije, a ovde imaju kancelariju. Na njihovoj Skupštini u Moskvi, pre tri nedelje, govorio je predstavnik Saveza za Srbiju Mlađan Đorđević, predsednik Srpskog koda, potpredsednik Svenarodne skupštine evroazijskih naroda.”

Kakve su zaista Đorđevićeve veze sa Rusijom?

Proveravajući tačnost Jovanovićevih tvrdnji, istraživački tim Antidota došao je do informacija da je, pored toga što važi za jednog od glavnih finansijera Saveza za Srbiju, Đorđević u tom opozicionom bloku zadužen za odnose sa Rusijom i Evroazijom. 

Ono što Đorđevića čini posebno moćnom figurom, jesu njegovi tesni odnosi sa organizacijama, fondacijama, ali i zvaničnicima Ruske Federacije. Tako, Đorđević već duži niz godina ostvaruje saradnju sa Ambasadom RF u Beogradu, ali i Ruskim centrom za nauku i kulturu. Saradnju sa Rusijom Đorđević prevashodno ostvaruje kroz angažovanje u radu “Skupštine naroda Evroazije” koja je u oktobru 2018. u Beogradu održala konferenciju. Rad njegove organizacije “Naša Srbija” redovno je finansijski potpomognut od strane ruskog Fonda socijalnih i kulturnih inicijativa čija je predsednica Svetlana Medvedev, supruga Dmitrija Medvedeva, predsednika Vlade RF.

Đorđević je ranije uspostavio i saradnju sa rukovodstvom “Ruskog instituta za strateška istraživanja”, a 2013. godine aktivno je učestvovao i u osnivanju kancelarije tog instituta u Beogradu. Upravo posredstvom Đorđevića uspostavljen je i kontakt između bivšeg direktora RISI, sada direktora fonda “Dvoglavi orao” Leonida Rešetnjikova i lidera pokreta Dveri Boška Obradovića.

Zanimljiv je i podatak da je zajedno sa predsednikom pokreta “Treća Srbija” Miroslavom Parovićem i generalnim sekretarom te organizacije Aleksandrom Đurđevim, u januaru 2015. godine Đorđević u Moskvi prisustvovao skupu desničarske organizacije “Novorosija” čiji je lider bio tadašnji vođa ruskih separatista u Donbasu Igor Girkin (poznatiji kao Strelkov). U aprilu iste godine, Đorđević je na Krimu učestvovao na konferenciji “Krim u Rusiji. Politika Zapada: nada za mir ili neizbežnost konflikta”.

Posebne aktivnosti Đorđević je imao u osporavanju i kampanji protiv Briselskog sporazuma, u čemu je imao aktivnu saradnju sa mitropolitom Amfilohijem Radovićem i njegovim najbližim saradnikom Veliborom Džomićem.

U decembru 2018. godine, u svojstvu savetnika SzS za odnose sa Rusijom, Đorđević je gostovao u popularnoj emisji “Međunarodni pregled”, autora Jevgenija Primakova, poslanika Ruske dume i unuka bivšeg premijera Rusije. U emisji koju emituje ruska državna televizija “Rusija 24”, Đorđević je govorio u izrazito negativnom kontekstu o ideji razgraničenja kao modelu za rešavanje kosovskog pitanja. Optužujući srpske vlasti za suviše mlako reagovanje na jednostrane poteze prištinske strane, Đorđević je tom prilikom poručio predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću da u rešavanju kosovskog pitanja mora da “sluša glas crkve, naroda i drugih političkih partija”.

Uprkos čvrstim kontaktima sa ruskim političkim strukturama i posebnom tretmanu koji je dobio gostovanjem u jednoj od najgledanijih emisija ruske državne televizije, Đorđević u Moskvi ipak nije ostvario svoj osnovni cilj – da ugovori sastanak nekog od ruskih zvaničnika sa liderima SzS-a. Iz izvora bliskog vrhu tog opozicionog saveza, Antidot je dobio potvrdu informacije da je Đorđeviću u Moskvi jasno predočeno da zvaničnici Ruske Federacije neće direktno komunicirati sa predstavnicima SzS-a, jer je princip ruske spoljne politike da se kontakti ostvaruju isključivo sa zvaničnim strukturama i institucijama suverenih država.

Ono što bi trebalo da brine srpske bezbednosne službe jeste to što, bez obzira na odbijanje zvaničnih ruskih struktura da makar i na simboličkom nivou predstavnike Saveza za Srbiju prihvate kao legitimne sagovornike ruskih vlasti, Mlađan Đorđević ipak ima veoma snažne veze sa ruskim paradržavnim, a po svemu sudeći i obaveštajnim strukturama. U tom smislu od posebnog bezbednosnog interesa jesu njegove veze sa penzionisanim generalom Leonidom Rešetnjikovim, nekadašnjim direktorom Instituta za strateška istraživanja.

Kao što je to već viđeno na primeru Crne Gore, Institut igra aktivnu ulogu neformalne potpore za realizaciju međunarodno-pravno nedozvoljenih ciljeva Rusije u inostranstvu. Pod patronatom Instituta i njegovog tadašnjeg direktora Rešetnjikova, najpre su bili regrutovani plaćenici iz redova srpskih dobrovoljaca u istočnoj Ukrajini, da bi im potom, od strane ruskog tajkuna Konstantina Malofejeva, bila dodeljivana novčana sredstva za akcije na terenu. Tako je uspostavljena obaveštajna, finansijska i operativna sprega za izvođenje akcija na Balkanu koje je zvanično teško dovesti u vezu sa kremaljskim institucijama.

Međutim, i pored odsustva zvaničnih veza i potvrda uzajamnog delovanja između ruskih zvaničnih instituciija i Instituta i sa njim povezanih paraobaveštajnih struktura i lica, te veze su potpuno neupitne. Tome u prilog govori i okolnost smene Leonida Rešetnjikova koga je Vladimir Putin bez obrazloženja razrešio dužnosti neposredno nakon kraha operacije pokušaja nasilnog preuzimanja vlasti u Crnoj Gori. Na njegovo mesto tada je postavljen Mihail Fradkov, bivši šef Spoljne obaveštajne službe Rusije.

O značaju tih veza i stepenu involviranosti Rešetnjikovljevih službenika, na čelu sa Mlađanom Đorđevićem u organizaciju protesta u Beogradu, ilustrativno govore i gotovo identični idejni slogani i prateće ilustracije protesta, koje neodoljivo podsećaju na one koje su se u jesen 2015. pojavljivale u Podgorici. Takođe, organizacione sličnosti između dva protesta postoje i na nivou samih ideja i njihove operacionalizacije poput onih o stvaranju šator naselja ispred institucija koje se najavljuju za veliki protest 13. aprila. Jedno do obeležja neuspelih protesta u Podgorici 2015. godine takođe su bili šatori u kojima su demonstranti nedeljama kampovali na centralnim gradskim ulicama. Ono što je zajedničko protestima u Podgorici 2015. i onima koji se održavaju u Beogradu 2019. godine, jeste upravo Mlađan Đorđević kao jedan od glavnih finansijera i organizatora.

Izborni krah i agonija propadanja DS-a

Suočen sa realnom opasnošću od gubitka parlamentarnih izbora I, po njega, još ozbiljnijom opasnošću da godinu dana kasnije predsedničku trku ide sa potpuno razbijenom stranačkom infrastrukturom, Boris Tadić 2012. godine donosi odluku da sebi skrati mandat predsednika i da se zajedno sa parlamentarnim održe I predsednički izbori. Uprkos izbornim anketama koje su Tadiću davale gotovo dvocifrenu prednost u odnosu na glavnog takmaca u drugom krugu predsedničkih izbora, Tomislav Nikolić odnosi iznenađujuću pobedu i, posle dva poraza od Tadića, postaje predsednik Srbije. U parlamentu te godine SNS takođe osvaja najviše mandata – 73, DS-u je pripalo 67, dok SPS osvaja 44.

U šturom saopštenju posle izbora, DS najavljuje nastavak razgovora o parlamentarnoj većini između Borisa Tadića i Ivice Dačića, koji je tada, usled dobrih rezultata svoje partije, rekao da se “ne zna ko će biti predsednik, ali se zna ko će biti premijer”. Suočen sa novom polirtičkom realnošću i trendom nezadrživog rasta SNS-a, Dačić se odlučuje za koaliciju sa Aleksandrom Vučićem i naprednjacima, nakon čega finansijski prezadužena i politički dezorijentisana DS odlazi u opoziciju i pada u agoniju sopstvenog samouništenja.

Izborni poraz i prelazak u opoziciju dovodi do novog ozbiljnog trvenja u Demokratskoj stranci na relaciji Đilas - Tadić, oko mesta predsednika stranke. Na scenu ponovo stupa Miodrag Miki Rakić, i dolazi do novog kompromisa – usvojen je novi Statut DS-a po kome je uvedena protokolarna funkcija počasnog predsednika. Na 15. skupštini stranke, u novembru 2012. godine, za predsednika stranke je izabran Dragan Đilas, a Boris Tadić je imenovan za počasnog predsednika.

U godinama koje dolaze, DS obeležavaju finansijski bankrot stranke, ali i snažni unutarstranački sukobi, cepanja i isključenja viđenijih članova iz stranke. U javnosti se postavljalo pitanje da li je to zbog ideoloških razlika i ideje Dragana Đilasa da politiku DS-a vrati građanskoj, više levoj, opciji. Međutim, jasno je da ideologija nije imala veze sa sukobima, već da su oni pre svega bili personalne i interesne prirode.

Uprkos izbornim porazima na predsedničkim i parlamentarnim izborima u maju 2012. godine, na gradskim izborima u Beogradu Dragan Đilas je osvojio 35 odsto glasova građana Beograda i, zahvaljujući koaliciji sa SPS-om, dobio priliku da vodi glavni grad u još jednom mandatu. Sreća je, međutim, kratko trajala, kada mu u septembru sledeće godine, odbornici predvođeni SNS-om i SPS-om izglasavaju nepoverenje.

Početkom juna 2012. godine, za predsedavajućeg Generalne skupštine UN-a izabran je Vuk Jeremić, a godinu dana kasnije, odlukom Dragana Đilasa isključen je iz Demokratske stranke zbog nepoštovanja odluke Glavnog odbora DS i kršenja Statuta stranke. Novi čelnik stranke, Dragan Đilas tražio je od bivših ministara da podnesu ostavke na poslaničke funkcije. Dušan Petrović je to odbio, pa ga je u januaru 2013. stranka isključila iz članstva. Ubrzo, Petrović je formirao zasebnu poslaničku grupu u Skupštini Srbije i učestvuje u osnivanju nove stranke Zajedno za Srbiju, čiji je predsednik.

U isto vreme, nakon izbora Đilasa za predsednika DS i Zoran Živković napušta partiju, te formira Novu stranku, čiji je predsednik. U januaru 2014, dva meseca pred vandredne parlamentarne izbore DS napušta i počasni predsednik Tadić, koji zajedno sa nekoliko svojih sledbenika osniva Socijaldemokratsku stranku Srbije (SDS).

Nakon katastrofalnih izbornih rezultata u martu 2014. godine, u maju je održana nova izborna skupština DS-a, na kojoj je Dragan Đilas u trci za lidersku poziciju izgubio od Bojana Pajtića, nakon čega se povukao iz stranačkog života. U oktobru 2014. godine Đilas je podneo ostavku i na funkciju poslanika u Skupštini Srbije i povukao se se iz političkog života. Iz stranke se Đilas iščlanio krajem juna 2016. godine, ali nije želeo da komentariše razloge za takvu odluku.

Iste godine Demokratsku stranku napustio jr i Aleksandar Šapić, pomoćnik Đilasa od 2009. godine i predsednik Gradskog odbora DS-a od 2011. U junu 2012. godine na izborima je izabran za predsednika opštine Novi Beograd. U novembru 2014. osniva i udruženje građana „Za naš grad“.

Tokom leta 2015. godine, i Borislav Stefanović je pokušao da utiče na promenu politike stranke zbog čega je predstavio novi program koij u ”centar stavlja čoveka i njegove potrebe” i koji je trebao politiku DS-a da pomeri ulevo, ka socijaldemokratiji. Navodeći da DS nije ni razmatrao njegovih ”Dvadeset i četiri tačaka za Srbiju”, Stefanović napušta stranku i osniva pokret Levica Srbije, sa kojim na sledećim izborima osvaja glasove na nivou statističke greške.

Pred vandredne parlamentarne izbore 2016. godine, i sa pojavom novih snaga na političkoj sceni poput pokreta Dosta je bilo i Dveri, opozicija na izbore izlazi u više kolona, a DS tada osvaja oko 6 odsto glasova, što ponovo dovodi do nove smene na čelu partije. Na istim izborima učestvuju i Levica Srbije Borka Stefanovića, ali i socijaldemokrate Borisa Tadića u koaliciji sa LDP-om Čedomira Jovanovića i Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka.

U septembra 2016. godine, Bojan Pajtić je smenjen sa mesta predsednika stranke, a na njegovo mesto dolazi Dragan Šutanovac. Sa približavanjem predsedničkih izbora u martu 2017, u Srbiju se iz Njujorka vraća i Vuk Jeremić, koji se kandiduje na tim izborima, a kasnije osniva i Narodnu stranku. Na predsedničkim izborima Demokratska stranka nema svog kandidata, već podržava kandidaturu dotadašnjeg ombudsmana Saše Jankovića.

Dužničko ropstvo i osvetničko preuzimanje od strane Dragana Đilasa

Već narednog proleća, 2018. godine, Demokratska stranka prvi put u svojoj istoriji nije ušla u gradsku skupštinu i to je najgori izborni rezultat ove partije od demokratskih promena 2.000. godine. Na tim izborima rukovodstvo DS odbija da stane iza kandidature povratnika u politiku Dragana Đilasa, a do javnosti dolazi izveštaj unutarstranačke revizorske komisije o finansijskom uništavanju stranke i dužničkom ropstvu upravo prema bivšem partijskom lideru Đilasu.

Prema tom izveštaju koji je u novembru 2017. godine sastavila Radna grupe Demokratske stranke, nakon preispitivanja načina trošenja finansija DS i analize kako su nastale njene enormne finansijske dubioze, nekadašnji visoki funkcioneri te stranke Dragan Đilas i Aleksandar Šapić krizu svoje stranke iskoristili su za lično bogaćenje, a u svemu tome pomogli su im Bojan Pajtić, Dušan Elezović i drugi nekadašnji visoki funkcioneri i prijatelji stranke.

Prema nalazima internih revizora, u poslu sa otkupom potraživanja Razvojne banke Vojvodine prema Demokratskoj stranci, Dragan Đilas je zaradio preko 200.000 evra, od čega polovinu tog iznosa od kamate koju putem prinudne naplate već godinama skida sa računa svoje bivše stranke, dok je Aleksandar Šapić na tim transakcijama zaradio 75.000 evra zahvaljujući privilegovanom ugovoru o obezbeđenju založenog lokala u poslovima sa garancijama stranačkog kredita. Komisija je u poverljivom, tajnom izveštaju procenila da je ukupan odliv sredstava sa računa demokrata, do koga je došlo usled štetnih odluka bivših partijskih čelnika Dragana Đilasa i Bojana Pajića, dostigao iznos od neverovatnih 134 miliona dinara (preko 1.000.000 evra).

Izveštaj je otkrio i da su u vreme liderstva Dragana Đilasa funkcioneri i poslanici stranke bili primoravani da stavljaju hipoteke na svoje privatne nekretnine kako bi garantovali vraćanje partijskog kredita. Za to vreme Đilas i Šapić su tu situaciju iskoristili da putem prinudnih naplata u svoje džepove stave čak i nadoknade koje je država uplaćivala trudnicama i porodiljama zaposlenim u Demokratskoj stranci.

Uprkos objavljivanju pomenutog izveštaja, DS doživljava debakl na gradskim izborima u Beogradu, Dragan Šutanovac se povlači sa čela stranke, a na vanrednim izborima za predsednika je izabran Zoran Lutovac, koji važi za kadar Dragana Đilasa i Mlađana Đorđevića. Očekivano, uprkos protivljenju starijih uglednih članova stranke na čelu sa Dragoljubom Mićunovićem, Lutovac uspeva da nametne odluku o uključenju DS u Savez za Srbiju u kojem demokrte postaju puki privezak i slepi sledbenik politike Dragana Đilasa, Dveri i Narodne stranke Vuka Jeremića. Time se konačno završava agonija propadanja Demokratske stranke, koja će se po svemu sudeći u najskorijem vremenu i formalno utopiti u novoosnovanu Stranku slobode i pravde, koju predvodi Dragan Đilas, ključni finansijski poverilac prezaduženog DS-a.

Zaključak

Instaliranjem Zorana Lutovca kao predsednika Demokratske stranke, koja se godinama unazad nalazi u poziciji dužničkog ropstva prema Draganu Đilasu, bila je samo prva faza sprovođenja složenog projekta velike političke prevare na kojoj počiva Savez za Srbiju. Drugu stranu te medalje predstavlja uključivanje profašističkog pokreta Dveri u neprirodnu koaliciju sa DS i proevropski orijentisanim protestantima koji su i započeli proteste u Beogradu.

Ambivalentna struktura te političke koalicije savršeno odgovara istom takvom profilu ljudi koji su je formirali i koji je predvode. U njoj su, s jedne strane, Dragan Đilas i Vuk Jeremić, kao lažno proevropski orijentisani političari koji zapadnim ambasadama i nižim nivoima briselske administracije pokušavaju da prodaju priču o evropskoj i demokratskoj orijentaciji koalicije koju predvode.

Sa druge strane stoje Mlađan Đorđević i njegov štićenik Boško Obradović, čiji je zadatak da moskovske zvaničnike i ruske paradržavne strukture ubede da je opoziciona koalicija SzS zapravo rusofilska organizacija koja će na sebe preuzeti ulogu pretvaranja Srbije u prorusku enklavu, takozvani "balkanski Kalinjingrad".

Ova neprincipijelna i neodrživa politička pozicija jasan je pokazatelj da cilj Đilasa i Đorđevića, kao i njihovih političkih štićenika nije pružanje jasne opozicione političke alternative aktuelnoj vlasti u Srbiji, već isključivo nastojanje da se na prevaran način, uz podršku spoljnih faktora, dokopaju vlasti kako bi realizovali svoje finansijske interese. Pored očiglednog odsustva političkog programa na kome počiva ova koalicija, o takvim namerama svedoče i iskustva iz vremena kada su Đilas, Đorđević i Jeremić bili na vlasti u periodu pre 2012. godine.