Epidemija laži u doba korone

Odsustvo kapaciteta i sposobnosti političke opozicije da značajnije utiče na dinamiku političkog procesa u Srbiji u periodu posle 2012. godine, dovelo je do toga da vodeću ulogu u obračunu sa aktuelnim vlastima od opozicionih partija preuzmu paramedijske strukture, deo nevladinog sektora i pojedini tajkuni kao finansijeri takvih poduhvata. I dok se hiperprodukcija veštački kreiranih, političkih i kriminalnih afera jasno može pratiti od proleća 2014. godine do sadašnjeg vremena, činilo se da je kulminacija takvih aktivnosti dostigla svoj vrhunac emitovanjem propagandnog filmskog pamfleta „Vladalac“, koji je objavljen u februaru ove godine.

Međutim, ono što je usledilo u mesecima nakon toga, posebno u periodu vanrednog stanja uvedenog zbog pandemije virusa Kovid 19, predstavljalo je takav primer informativnog rata protiv sopstvenog društva za koji se može naći pandan samo u najmračnijim periodima ljudske istorije.

Legitimišući maksimu da „cilj opravdava sredstvo“ te da su u borbi protiv režima, koji im nije po volji, sva sredstva dozvoljena, širok front oponenata aktuelne vlasti u Beogradu, počev od političke opozicije i od nje instruisanih medija, preko dela civilnog sektora sastavljenog od GONGO organizacija nastalih u periodu pre 2012. godine, pa sve do istaknutih pojedinaca iz sfere društvenog, političkog i kultrunog života, vodili su organizovanu kampanju širenja lažnih vesti i defetizma, te politizacije i osporavanja apsolutno svih zdravstvenih, ekonomskih i organizacionih mera koje su propisivane u vreme vanrednog stanja. Pod maskom navodnog kritičkog novinarstva i demokratskog prava na kritiku vlasti, deo medija i paramedijskih struktura, dao je sebi za pravo da neprimerenom osporavanju izloži čak i one mere koje su u Kriznom štabu donosili predstavnici struke, a koje je vlast samo sprovodila u cilju suzbijanja i otklanjanja posledice pandemije.

Sledeći takav iracionalan i, u osnovi, politikantski impuls, umesto kritike i korektiva vlasti, pojedini mediji, kao najvidljiviji predstavnici jedne šire interesno povezane društvene strukture, direktno su radili protiv opšteg dobra i javnog interesa, ugrožavajući na taj način zdravlje i živote građana, ali i njihovo pravo da budu tačno i pravovremeno informisani o zdravstvenim rizicima kojima su izloženi od virusa i merama koje su vlasti donosile, ali i njihovoj delotvornosti i opravdanosti. U tim vanrednim okolnostima posebno opasna i potencijalno destruktivna bila su stalna nastojanja da se podrije poverenje građana u institucije sistema što je moglo da ima nesagledive posledice po zdravlje i živote velikog broja građana, što takvoj vrsti neodgovornog delovanja daje posebnu težinu.

POLITIČKO-MEDIJSKA HOBOTNICA

Političko-medijske igre sa opasnošću od pandemije i merama koje je država preduzimala u procesu upravljanja krizom koja je pogodila čitav svet, započele su još s kraja februara, desetak dana pre nego što je zabeležen prvi zvanično registrovan slučaj obolelog od Kovida 19 u Srbiji. Kritike i politizovani napadi počev od onih da je vlast problemu pristupila neodgovorno i sa zakašnjenjem, preko kritika mera kao neopravdano strogih, pa sve do onih da su prerano ukinute zbog rejtinga i izbora, a ne zato što je opasnost od pandemije zaista i prošla, trajali su bez prestanka počev od 4. februara, sa pojačanim intenzitetom neposredno uoči i tokom čitavog vanrednog stanja, a njihovo osporavanje nastavljeno je i nakon njegovog ukidanja.

Sporadični napadi na vlasti po pitanju korone započeli su još sredinom februara za šta je kao povod poslužila iz konteksta izvučena i maliciozno protumačena izjava poznatog epidemiologa Branislava Tiodorovića. U to vreme, međutim, korona još uvek nije bila zvanično registrovana u Srbiji, a na dnevnom redu dežurnih kritičara bile su neke druge teme poput Krušika i Jovanjice, što su politički akteri i njihovi podržavaoci iz sveta medija, civilnog sektora i društvenog života gotovo slepo sledili, ne obraćajući mnogo pažnje na opasnost koja se približavala.

Napadi na vlasti i mere koje su nadležne institucije preduzimale neposredno pre i tokom vanrednog stanja, dolazili su od jasno definisane strukture povezanih političkih aktera i njihovih organizacija, njima naklonjenih medija, organizacija civilnog društva i istaknutih pojedinaca iz sfere društvenog života. Tako se iz prve grupe jasno mogu identifikovati politički aktivisti i funkcioneri iz redova svih partija članica Saveza za Srbiju, Pokreta slobodnih građana, inicijative Ne davimo Beograd, Pokreta ujedinjenih fantoma, 1 od 5 miliona, Nove stranke, Pokreta Dosta je bilo, Socijaldemokratske stranke i nekih manjih političkih i parapolitičkih organizacija koje uglavnom gravitiraju ka orbiti pomenutih stranaka. Njihovo delovanje redovno je nailazilo na razumevanje, pažnju i dodatno spinovanje značajnog broja medija – počev od televizija N1 i Nova S, preko dnevnog lista Danas, te nedeljnika Vreme, NIN, Nedeljnik, pa sve do sajtova direktno.rs, nova.rs i njihovih paramedijskih satelita – magazina Tabloid te sajtova krik.rs, javno.rs (BIRN), cenzolovka.rs, cins.rs, insajder.net, pescanik.net, autonomija.info i sličnih kvazimedijskih projekata.

Njima treba dodati i delovanje formalno registrovanih novinarskih udruženja NUNS i NDNV, koja su se otvoreno stavila u službu politike i svoje aktivnosti smestila u polje između medija i udruženja koja bi bar formalno trebalo da zastupaju interese struke i zaštite novinara. Umesto toga, ova dva udruženja novinara vodila su neskrivenu političku kampanju protiv aktuelnih vlasti u  Srbiji što je jedino čime su se suštinski i bavili poslednjih šest godina. Treći stub ove dobro umrežene i interesno povezane strukture čine javne ličnosti iz sveta društvenog života i organizacije civilnog društva koje po pravilu služe ili za lansiranje pojedinih aferaških tema, koje kasnije preuzimaju sa njima povezani mediji ili, pak, da dodatno ojačaju i spinuju one teme koje su već pokrenuli njihovi politički mentori ili, pak, s njihove strane instrumentalizovane paramedijske strukture.

Što se tiče samih tema preko kojih su pomenuti akteri nastojali da uruše poverenje građana u institucije i na taj način izazovu nezadovoljstvo koje bi destabilizovalo vlast, one su se menjale zavisno od faze u kojoj se kriza sa pandemijom u tom trenutku nalazila, kao i od mera koje su vlasti preduzimale u upravljanju tom krizom. U prvoj fazi, do konferencije za medije Kriznog štaba od 26. februara, sporadično su lansirane teze o nespremnosti i nesposobnosti našeg zdravstvenog sistema da se uspešno nosi sa nadolazećom krizom, da bi nakon pomenute konferencije fokus bio stavljen na neozbiljan pristup države i njenih organa, pri čemu su u fokusu kritike bili nedostaci mera i njihovo kasno donošenje. To se, međutim, veoma brzo promenilo kada je kritika otišla u potpuno drugu krajnost, kada su vlasti optuživane da su uvele najstrože mere u Evropi i da su njima uvedena nepotrebna i kontraproduktivna ograničenja za građane Srbije, posebno one starije od 65 godina. U okviru ove tematske grupe kritika, posebno su se istakle one na račun predsednika Srbije Aleksandra Vučića koji je redovno optuživan da je vanredno stanje uveo kako bi se obračunao sa ostacima opozicije i njima naklonjenim “nezavisnim” medijima, pri čemu je optuživan čak i za to da vanredno stanje nikada neće biti ukinuto. Paradoksalno, onog trenutka kada je objavljen datum kada će vanredno stanje biti ukinuto, optužbe su potpuno izmeštene u drugu krajnost.

Kada je pik epidemije prošao i kada je kriva počela da opada, zbog čega je Krizni štab počeo da donosi relaksirajuće mere, iz ovih krugova usledio je novi talas kritika da je relaksacija preuranjena, da se odluke o popuštanju mera donose zbog političkih interesa i rejtinga, a ne stvarnih epidemioloških pokazatelja, te da je sa popuštanjem došlo prerano.

Kao primer licemerja i neprincipijelnosti napada i usiljenih, politički motivisanih kritika, može da posluži i ilustrativni primer stalnih kritika da Srbija zaostaje za zemljama u regionu po obimu testiranja što je, kao tema, potpuno iščezlo iz dnevnog reda kritizera onog trenutka kada se pokazalo da Srbija ubedljivo prednjači po obimu testiranja u odnosu na sve zemlje regiona. Iako je u međuvremenu u Kliničkom centru Srbije otvorena nova laboratorija za testiranje uzoraka na koronavirus "Vatreno oko", koja radi 2.000 testova dnevno, a ukupni kapaciteti testiranja u zemlji povećani za preko 20 puta, od trenutka kada je Srbija prestigla Crnu Goru, koja je do tada bila vodeća zemlja regiona po broju urađenih testova na milion građana, dežurni medijski kritičari svoje konzumente nisu udostojili čak ni puke informacije da je Srbija dostigla ono što su joj do tog trenutka zamerali.

POČETAK SAGE: EKSPLOZIJA KORONE U SENCI NASLEĐENIH AFERA

Sve do konferencije za medije koju su članovi Kriznog štaba održali 26. februara u Beogradu, opasnost od virusa Kovid 19 gotovo da uopšte i nije bila tema većine medija u Srbiji. Tako se, među sporadičnim tekstovima u kojima je tretirana ova tema, može izdvojiti članak u listu Danas, koji može da posluži kao školski primer lažne vesti i medijske manipulacije. Tako je na naslovnici tog lista 4. februara osvanuo naslov “Srbija nema lekove ni opremu za korona virus” što je bilo izvrtanje smisla i značenja onoga što je poznati epidemiolog profesor Branislav Tiodorović rekao u intervjuu za taj list. Iako je već narednog dana profesor Tiodorović jasno i nedvosmisleno demantovao lažni naslov iz Danasa, uredništvo tog lista nastavilo je da istrajava na svojim manipulacijama tvrdnjom iznetom u tekstu od 6. februara pod naslovom “Iskoristili izjavu epidemiologa za napade na Danas”. Umesto da preuzme odgovornost za plasiranu lažnu vest i manipulativno predstavljanje reči svog sagovornika, uredništvo Danasa je nastavilo da tone u kršenju profesionalnih standarda i etičkih normi.

Ono što sa profesionalnog i etičkog stanovišta posebno dovodi u pitanje skandalozni postupak Danasa, jeste odsustvo odgovora na pitanje na koji su tačno način, objavljivanjem ovakvog teksta, štićeni ili, pak, unapređeni javni interes i opšte dobro? Da li je pokušajem izazivanja panike, unošenjem uznemirenja među građane Srbije i pokušajem podrivanja njihovog poverenja u državne institucije i zdravstveni sistem, Srbija postala spremnija za suočavanje sa pandemijom ili je, pak, efekat mogao da bude potpuno suprotan?

Uostalom, možda najbolji dokaz koliko su maliciozne tvrdnje Danasa bile neutemeljene i pogrešne, predstavlja izjava, prema aktuelnim vlastima u Srbiji redovno kritički raspoloženog epidemiologa dr Zorana Radovanovića koji je 6. februara u izjavi za Fonet zaključio da je „Srbija spremna za epidemiju korona virusa, pre svega zbog činjenice da imamo informacije, i što preduzimamo mere kao i zemlje u našem okruženju“, čime je potvrdio malicioznost pisanja Danasa.

I dok su mejnstrim mediji nakon ovog incidenta u narednih dvadesetak dana zaboravili na korona virus, na društvenim mrežama sve više se osećao pritisak dezinformacija i pokušaja izazivanja panike. Talas dezinformacija i unošenja sumnji među građane posebno je dobio na značaju u trenucima kada je postalo jasno da je sever Italije postao žarište pandemije izazvane virusom Kovid 19 i da se sa tog područja virus gotovo nezadrživo širi Evropom. Kataklizamtične scene opustošenih radnji u Italiji i zapadnoevropskim zemljama praćene najavama o zatvaranju granica i uvođenju restriktivnih mera u Evropi bez presedana, pratile su objave “dobro obaveštenih” pojedinaca na društvenim mrežama da je virus izvesno već prisutan u Srbiji, da je čak bilo i smrtnih slučajeva, ali da vlasti to kriju kako bi umanjile ekonomske posledice pandemije i prikrile nespremnost zdravstvenog sistema za suočavanje sa ovim velikim izazovom.

Na snimku koji se proširio društvenim mrežama 26. februara [1] nepoznata žena je saopštila da ju je navodno zvala doktorka sa Infektivne klinike (bez tačnog navođenja koje) i da joj je rekla da je “novi virus već u Srbiji i da je kod njih umrlo dva pacijenta, a u KBC 'Bežanijska kosa' dvoje ili troje".

Kako je do 26. februara širom Evrope bilo sve više zaraženih, a virus već bio registrovan u gotovo svim zemljama u okruženju Srbije, u nastojanju da predupredi širenje lažnih vesti i eventualno izazivanje panike, državni vrh je organizovao prvu konferenciju za medije članova Kriznog štaba za sprečavanje širenja zaraze Kovid 19. Iako je bilo očigledno da su poruke koje su tom prilikom odaslane javnosti ciljano bile umirujućeg i relaksirajućeg karaktera što je, s obzirom da u Srbiji još uvek nije bilo slučajeva zaraženih koronavirusom, bilo prikladno situaciji i neophodno kako bi nadležne institucije nesmetano mogle da nastave sa pripremama za predstojeću pandemiju, deo javnosti je upravo ovaj događaj iskoristio kao okidač za početak frontalnog napada na državne organe i zdravstveni sistem, što je ovaj, u osnovi zdravstveni problem, prevelo na čisto politički teren.

Tako su u danima nakon konferencije od 26. februara usledili brojni tekstovi, reportaže i javne poruke čiji je zajednički imenitelj bila namera da se mere koje preduzima država predstave neozbiljnim, ljudi koji upravljaju krizom nedoraslim tom zadatku, a građani upozore da su prepušteni na milost i nemilost tom katastrofalnom spletu okolnosti. Tako je već 26. februara TV N1 objavila prilog pod naslovom “Dok zaštitnih maski nema u Srbiji, država najavljuje da će poslati pomoć Kini”, da bi narednog dana na sajtu Peščanika bio objavljen tekst Ljubodraga Stojadinovića “Ubićemo sto virusa za jednog Srbina”. Istog dana naslovnu stranu lista Danas obeležio je naslov “U Srbiji čekaju da se nešto desi, pa tek onda reaguju” što je bio samo uvod u tekst u kome je apostrofirana nespremnost gotovo svih zemalja u svetu za suočavanje sa pandemijom, dok su se kritike koje su se odnosile na Srbiju uglavnom ticale nestašice maski, što je inače bila pojava u celom svetu još od januara meseca i pojave koronavirusa u Kini koja je ujedno i najveći svetski proizvođač hirurških maski.

Istog dana u tom listu objavljen je i tekst novinarke Snežane Čongradin “Ko se još plaši korone?” u kome autorka kao “po sebi uznemirujuću činjenicu” navodi subjektivni sud da životi i zdravlje ljudi koji se “nalaze pod udarom konkretnog problema, poput smrtonosnog virusa koji hara svetom, zavise od vlasti koja je bila aktuelna ratnih devedesetih, a danas je obeležena teškom korupcijom i potpunom nekompetencijom i osionošću”. Autorka je dalje dodala da se “Vučić ruga žrtvama virusa” te konstatovala da “to za njega nije ništa čudno budući da je i devedesetih radio na ubijanju građana, tada tuđih, a sad eto i svojih”.

U potrazi za “dokazima” o haotičnom i neodgovornom pristupu u upravljanju krizom u Srbiji, TV N1 je 29. februara objavila prilog pod naslovom “Sletela u Niš iz Milana, tvrdi da na aerodromu nije prošla zdravstvene provere” iako se iz samog priloga može jasno videti da je naslov sugestivan i da se ne podudara sa onim što je sagovornica eksplicitno izjavila. [2] Istog dana, ta televizijska stanica emitovala je i prilog “Koronavirus blizu granice, u Srbiji savetuju alkohol i šoping u Italiji” što je u danima koji su usledili postalo lajtmotiv gotovo svih kritika koje su upućivane na račun vlasti u Srbiji i mera koje su one preduzimale tokom upravljanja krizom izazvanom pandemijom virusa Kovid 19.

Takođe, poslednjeg dana februara, list Danas je nastavio sa širenjem uznemirujućih prognoza objavom teksta „Korona virus će ogoliti sve mane našeg zdravstva“, u kome se u prilog teze da je u Srbiji “sve više glasova” koji dovode u pitanje poruke najviših zvaničnika da je Srbija spremna za slučaj da se korona virus pojavi, navode tvrdnje Radeta Panića predsednika Sindikata lekara i farmaceuta koji se novinarima tog lista požalio na nedostatak opreme u zdravstvenim ustanovama. U tom periodu, inače, EU je zabranila izvoz medicinske opreme u zemlje nečlanice, dok je medicinska oprema jedino mogla da se nabavi iz Kine, što je kasnije i urađeno.

Treba napomenuti da su svi ovi naslovi i prateći sadržaji usledili posle 25. februara, kada je direktor SZO za Evropu Hans Kluge, nakon posete Srbiji i uvida u pripreme i mere koje se preduzimaju za suočavanje sa predstojećom pandemijom, u intervjuu za list Politika nedvosmisleno poručio da je Srbija „dobro pripremljena da se suoči sa svim tipovima opasnosti i vanrednih situacija u vezi sa zdravljem, uključujući i izbijanje epidemija koje predstavljaju opasnost po zdravlje u svetskim razmerama“.

KORONA KAO OKIDAČ: AKTIVIRANJE PAKLENE MEDIJSKE MAŠINERIJE

U istom duhu, ali nešto smanjenim intenzitetom, pojedini mediji nastavili su da izveštavaju i narednih dana, sve do 6. marta i zvanične potvrde da je u Srbiji registrovan prvi slučaj zaraze virusom Kovid 19.

Samo dan pre prvog registrovanog slučaja, dva nedeljnika – Vreme i NIN objavili su obimne tekstove u kojima je dovedena u pitanje spremnost Srbije, njenih institucija i zdravstvenog sistema da se suoče sa nadolazećom krizom. U tekstu “Da li je Srbija spremna za koronu”, novinarka Vremena Biljana Vasić naglasak je stavila na politički motivisane izjave već pomenutog Radeta Panića, predsednika Sindikata farmaceuta i anesteziologa, poznatog po učešću i podršci protestima opozicije, [3] koji je ponovo našao za shodno da ukaže na nedostatak zaštitne opreme u zdravstvenim ustanovama. Sledeći logiku interesno orijentisane politike, a ne etičke standarde svoje profesije, autorka teksta u prenošenju tih površnih i neproverenih tvrdnji prepoznala je svoju novinarsku misiju društvenog korektiva.

Još prodorniji u manipulativnom i sugestivnom smislu bio je tekst objavljen u nedeljniku NIN pod ciničnim naslovom “Virus da pukneš od smeha”. Osim već uobičajenih defetističkih i besmisleno kritizerskih poruka i fraza, taj tekst je u neku ruku implicitno otkrio šta su zapravo ciljevi ove vrste paramedijskog delovanja.

Pozivajući se na upitnik koji je Svetska zdravstvena organizacija poslala zemljama članicama, NIN je ukazao na ključna pitanja od kojih će zavisiti uspeh u upravljanju predstojećom krizom, ujedno precizno markirajući i one tačke u sistemu odbrane koje će posebno biti osetljive i koje baš zbog toga treba napadati kako bi se on urušio i kolabirao pod pritiskom pandemije.

“Ne bi bilo loše izdvojiti par specifičnih pitanja na osnovu kojih i sami možemo da procenimo sistem. Jedno glasi: da li ste spremni da se borite sa glasinama i dezinformacijama jasnim i jednostavnim porukama koje narod može da razume? Drugo: da li možete da imate narod na svojoj strani u borbi protiv ove epidemije? Treće se odnosi na mogućnost kontakata i saradnje vlasti sa predstavnicima drugačijih političkih i drugih opredeljenja”, navodi se u tekstu koji je potpisala Sandra Petrušić. Dakle, ovde je ukazano na ključne parametre od kojih će zavisiti sposobnost sistema da se uspešno nosi sa pandemijom Koronavirusa: uspešno pariranje lažnim vestima i dezinformacijama, očuvanje poverenja građana u sistem i zdravstvo i, ono što bi uredništvu NIN-a posebno bilo po volji, uključivanje predstavnika opozicije, tačnije Saveza za Srbiju u proces odlučivanja i upravljanja krizom, sa očiglednom sugestijom u pogledu formiranja, od strane opozicije toliko priželjkivane i prizivane prelazne vlade nacionalnog spasa.

Autorka je dalje konstatovala da je SZO Srbiju procenio “na treći od pet nivoa spremnosti (ispunjavamo manje od 60 odsto preporuka) i imamo sreću što smo smešteni između spremnijih zemalja, koje su na četvrtom nivou, poput Hrvatske, Mađarske, Bugarske i Rumunije.” Posmatrano sa stanovišta zaštite javnog interesa u uslovima zdravstvene pretnje koja je na kolena bacila čitavo čovečanstvo, objavljivanje navedenih podataka i ocena bez dublje analize o njihovom stvarnom značenju i provere njihove elementarne tačnosti, predstavlja školski primer društveno neodgovornog i politički zaslepljenog, instruisanog novinarstva što dobija dodatnu težinu ako se ima u vidu izjava koju je direktor SZO za Evropu Hans Kluge dao listu Politika 25. februara 2020.

Najekstremniji primer delovanja protiv opšteg dobra i javnog interesa, međutim, predstavljao je javni poziv Boška Obradovića, jednog od lidera Saveza za Srbiju, vojsci i policiji da preuzmu vlast u zemlji i zaštite njene granice od migrantske krize.

Poziv policiji i vojsci da reaguju i preuzmu upravljanje državom, Obradović je uputio 3. marta iz hola Skupštine Srbije. Na zakazanoj konferenciji za novinare rekao je između ostalog da predsednik države Aleksandar Vučić drži otvorene granice  kako bi, “po svaku cenu dobio podršku nemačke kancelarke Angele Merkel i porodice Soroš da ostane na vlasti”.

"Vučić je u ovom trenutku postao najveća bezbednosna pretnja za Srbiju i hitno mora biti izolovan. Dakle vojska i policija treba da preuzmu vlast u ovoj državi i treba da zaštite državne granice od migrantske krize koja dolazi. Ako vojska i policija to ne urade, ja ne znam ko će to da uradi", rekao je Obradović, a iste zahteve ponovio je i na svom tviter nalogu.

U takvoj atmosferi Srbija je dočekala pojavu virusa na svojoj teritoriji 6. marta, a taj događaj će predstavljati okidač za pokretanje široke medijske ofanzive koja će pratiti zahuktavanje pandemije zbog čega će ova grupa medija i njihovih mentora u virusu pronaći prirodnog saveznika u nastojanju da ostvare svoje političke ciljeve i uskogrupne interese.

UVOD U MASOVNU HISTERIJU: OD POKUŠAJA IZAZIVANJA PANIKE DO UVOĐENJA VANREDNOG STANJA

Od trenutka registracije pojave virusa u Srbiji pa do trenutka proglašenja vanrednog stanja 15. marta, državne institucije i zdravstveni sistem, ali i javnost u celini suočavali su se sa pojačanim pritiskom u čemu su prednjačili politički predstavnici opozicionih partija koji su paralelno kritikovali apsolutno sve odluke i ponašanje vlasti, ali i svakodnevno javnost bombardovali spiskovima svojih predloga mera koje treba preduzeti, a od kojih je većina ili već uveliko bila preduzimana, ili se njihovo preduzimanje podrazumevalo po sebi ili je, pak, procenjivano u kojem trenutku je najoptimalnije da te mere stupe na snagu. Istovremeno, talasi dezinformacija i paničnih zahteva za zatvaranje škola dolazili su sa društvenih mreža, a sveobuhvatnu podršku ovakvoj haotičnoj atmosferi davali su i brojni mediji od kojih su se pojedini prosto utrkivali da na terenu pronađu bilo šta što bi demantovalo ili bilo u suprotnosti sa zvaničnim podacima. Istovremeno, pasionirano su istraživali koje su to mere preduzimale druge zemlje kako bi to isto zahtevali i od srpskih vlasti, da bi onog trenutka kada su te mere bile donošene i u Srbiji istog trentuka one bile i kritikovane.

Iz dana u dan, iz sata u sat, optužbe su se umnožavale takvom brzinom da su se u jednom trenutku pretvorile u pravu medijsku mećavu kada je građanima bilo teško da razaznaju istinu od neistine. Očigledno je da je igra na kartu straha širokih masa bila deo dobro osmišljene strategije i da je kod pojedinih medija i kreatora javnog mnjenja bila ključni motiv za način na koji su usmeravali svoje uređivačke politike i javne nastupe tih dana.

Sezonu lova na političke poene u doba korone otvorio je Pokret slobodnih građana koji je već 6. marta požurio da pozove nadležne u Srbiji da “konačno preduzmu sve mere kako bi se epidemija korona virusa u zemlji svela na najmanju moguću meru i kako bi se zaštitilo stanovništvo”.

“Zato PSG, predlaže nabavku više testova i proširenje kriterijuma za testiranje, hitnu nabavku elementarne zaštitne opreme za lekare, a ne samo za infektologe i nabavku maski u dovoljnom broju i za građane”, navedeno je u saopštenju bez ikakvog osvrta na okolnost da je u tom trenutku EU već bila uvela zabranu izvoza medicinske opreme, ali i sveopštu nestašicu pomenute orpeme na svetskom tržištu.

Očigledno isti obrazac primenio je nekoliko dana kasnije i predsednik Stranke slobode i pravde (SSP) Dragan Đilas koji je 9. marta ocenio da se nadležni “neodgovorno ponašaju u vezi sa širenjem korona virusa”, a da tabloidi tu „globalnu pretnju“ proglašavaju nevažnom „ili nekakvom zaverom“.

Odgovarajući na pitanja građana na Fejsbuk stranici Stranke slobode i pravde, lider te partije je ocenio da je zdravstvo u Srbiji „ozbiljno ugroženo, pre svega odlascima lekara i drugog medicinskog osoblja” ne propuštajući priliku da podvuče kako baš SSP ima plan kako da “promenimo stvari u zdravstvu”.

Samo dan kasnije list Danas optužio je predsednika Srbije Aleksandra Vučića da koronu koristi za predizbornu kampanju, zahtevajući da zbog puta u SAD nekoliko dana pre toga, bude smešten u karantin i samoizolaciju. Taj momenat će postati lajtmotiv jedne posebne tematske celine koja će se posebno izdvojiti u glavnom toku kampanje napada na vlasti u Srbiji.

Tog 10. marta, u istom duhu na sajtu direktno.rs objavljen je tekst “Korona hara, a naša država se pravi kao da se ništa ne dešava“ u kome se navodi da u Srbiji, u kojoj je do tog trenutka bilo svega dvoje zaraženih, ni približno “ne preduzimaju mere kao u drugim zemljama”.

“Simptomatično je da u Italiji, recimo, 60 miliona ljudi se nalazi u karantinu, da su sve evropske, azijske države, sve do Australije, na nogama, mobilisane, spremne da uzvrate udarac koroni. I kod nas u okruženju virus se širi, od Prištine, preko Banjaluke do Zagreba, dok je u Srbiji, slušajući i gledajući vlast, situacija ‘pod kontrolom’”, navodi se u pomenutom tekstu u kome je još navedeno i sledeće: “Međutim, istina je da ne postoji nikakva kontrola ljudi koji dolaze iz Italije, a pogotovo iz Irana, gde se korona proširila na milione ljudi u glavnom gradu Teheranu.” Iako, prema zvaničnim podacima, broj zaraženih u Iranu do današnjeg dana nije prešao 170.000.

Na istom sajtu, dva dana kasnije, u pokušaju osporavanja kredibiliteta stručnjaka angažovanih u Kriznom štabu, objavljen je tekst “Stručnjak za koronavirus po Vučićevoj meri“ u kome se zbog javnih nastupa napada profesor Branimir Nestorović čiji su lični stavovi bez ikakvog osnova najčešće pripisivani državnom vrhu i Štabu u celini, iako oni najčešće nisu bili čak ni predmet razmatranja u tom telu, a kamoli odlučivanja tokom krize.

Treba napomenuti da je sajt direktno.rs, uprkos opskurnosti svojih tekstova i izraženog gaženja profesionalnih normi i standarda, izvesnu relevantnost stekao pre svega zahvaljujući promociji koju tom sajtu daje Dragan Đilas preko društvenih mreža i logistici koju mu pružaju istaknuti funkcioneri i partije iz Saveza za Srbiju.

Pa ipak, strelice koje je odapeo taj sajt veoma dobro su se primile i u ostalim medijima iz ove grupe, pa je tako list Danas 13. marta u tekstu Katarine Živanović objavio članak “Neodgovorne izjave za uveseljavanje javnosti” u kome je meta sagovornika i autorke takođe bio profesor Nestorović, a preko njega je neskriveno ciljan i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Tog dana list je objavio i tekst “Epidemiolog: Sigurno ima mnogo više zaraženih od 31 prijavljenog slučaja” u kome je u samom naslovu drastično pojačan efekat onoga što je izjavio epidemiolog Zoran Radovanović, što je očigledno za cilj imalo urušavanje poverenja građana u zvanične institucije i podatke koje su one saopštavale javnosti.

Na istoj liniji našao se i politikolog Vuk Velebit koji je u izjavi za TV N1 ocenio da je obraćanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića “dobra namera i pokušaj da se umire građani, ali da su problem ranija iskustva i razne afere vlasti, pa građani nisu uvek sigurni da li im se govori istina ili ne”.

Takođe tog 14. marta list Danas je objavio autorski tekst novinarke Jasmine Lukač “Virus protiv Vučića” u kome je iznela procenu da “Korona panika može oboriti izborni rezultat Vučićevih naprednjaka onako kako to ne bi mogla ni tema Kosova, da se nešto sudbinski dogodilo s tim u vezi. I kako naročito ne bi mogla sputana srpska opozicija. Pad podrške SNS-u je moguć u svim scenarijima.”

Potencirajući tezu o neozbiljnosti mera koje preduzimaju država Srbija i njene vlasti, sajt direktno.rs objavio je članak pod naslovom "U Češkoj dele uputstva, kada će Srbija da se uozbilji" u kome je objavljeno uputstvo koje je čitalac tog portala navodno dobio na bivšem graničnom prelazu između Slovačke i Češke, a u kome se navodi kako treba da se ponaša u vezi sa koronavirusom. Prećutkujući činjenicu da je i na svim graničnim prelazima u Srbiji, takođe deljeno slično uputstvo, uredništvo ovog sajta još jednom je potvrdilo da je samo propagandno glasilo jedne političke opcije bez ikakve želje da svoje čitaoce objektivno i istinito informiše.

PITANJE ZATVARANJA ŠKOLA KAO NAGAZNA MINA ZA IZAZIVANJE PANIKE

Vrhunac histerije u danima neposredno pre uvođenja vanrednog stanja, dostignut je po pitanju daljeg nastavka rada ili zatvaranja škola i zdravstvene sigurnosti dece, što predstavlja temu na koju je većina građana s pravom posebno osetljiva. Iako su predstavnici epidemiološke struke procenili da, s obzirom na to da u školama u Srbiji do tog trenutka nije bio zabeležen nijedan slučaj zaraze, te da je u tom trenutku i u tada postojećim okolnostima, za decu, njihovo zdravlje, zdravstvenu edukaciju i usvajanje primene mera zdravstvene sigurnosti najbolje bilo da uz poštovanje svih propisanih procedura još neko vreme nastave da dolaze u školu, u delu javnosti svesno i smišljeno je podsticana histerija zasnovana na zahtevu da se sve škole i vrtići momentalno zatvore.

Tema je aktivirana zahtevom Foruma beogradskih gimnazija koji je još 10. marta uputio apel ministru prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Mladenu Šarčeviću da donese odluku o privremenoj obustavi nastave “u cilju sprečavanja daljeg širenja korona virusa”.

Nimalo slučajno, tom zahtevu se već narednog dana svojim saopštenjem pridružio i Savez za Srbiju pozivom upućenim Vladi Srbije da u “cilju zaštite stanovnika od širenja korona virusa odmah donese odluke o zabrani javnih okupljanja na otvorenom i u zatvorenom prostoru, o privremenom zatvaranju svih predškolskih i školskih ustanova i fakulteta na najmanje tri nedelje kao i da preporuči svim preduzećima da omoguće zaposlenima da rade od kuće u narednom period”.

Isti zahtev, sa iste adrese, ali uz nešto drugačije potpise, upućen je i gradonačelniku Beograda Zoranu Radojičiću. Dragan Đilas, u svojstvu bivšeg gradonačelnika Beograda i šef odborničke grupe Saveza za Srbiju (SzS) Nikola Jovanović zatražili od gradonačelnika prestonice da “zbog epidemije virusa korona odmah naloži Sekretarijatu za obrazovanje prekid nastave u svim školskim ustanovama na teritoriji glavnog grada”.

„Kao što Vam je sigurno poznato, sve države i entiteti u okruženju su takvu odluku doneli, ili je pokrenuta procedura za njeno donošenje. Sigurni smo da se slažete da je nemoguće da je Vučić pametniji i da više zna od vlada Severne Makedonije, Albanije, Republike Srpske, Mađarske, Austrije, Kosova* i drugih. Naravno da ne zna. Ali je toliko neodgovoran i nesavestan da ne želi da prizna grešku koju je napravio pre 14 dana negirajući opasnost i rizike od virusa korona, pa sada iz iracionalnih motiva i sujete nastavlja da ugrožava zdravlje i živote Beograđana“, naveli su Đilas i Jovanović.

Istovremeno, prosvetni sindikati - Sindikat obrazovanja Srbije, GSPRS „Nezavisnost“ i Sindikat radnika u prosveti Srbije zatražili su od Vlade i Ministarstva prosvete da rad u svim vaspitno-obrazovnim ustanovama bude privremeno prekinut zbog bezbednosti dece, studenata i 140.000 zaposlenih kako se ne bi u Srbiji dogodio italijanski scenario.

Te večeri, u trenucima dok su zabrinuti roditelji s pažnjom tragali za informacijama da li narednog dana svoju decu treba da odvedu u škole ili da ih ostave kod kuće, list Danas je na svom sajtu objavio nepotvrđenu vest “Đaci i nastavnici više škola u Novom Sadu i okolini u karantinu” u kojoj se tvrdilo da se u više škola u Novom Sadu i okolini učenici i nastavno osoblje nalaze u karantinu i na ispitivanju zbog sumnje na zarazu virusom korona. 

Sa histerijom je nastavljeno i narednog dana, u petak 13. marta. Sajt direktno.rs je objavio tekst "Uvesti vanredno stanje, hitno obustaviti nastavu" u kome se citira izjava Goran Belojević sa Medicinskog fakulteta. “U Srbiji je neophodno uvesti vanredno stanje kako bi se na vreme reagovalo na širenje koronavirusa, a odluka da se ne obustavi nastava je pogrešna jer - tvrdnja da deca ne prenose virus nije naučno utemeljena”, naveo je sagovornik tog portala i dodao da podaci iz Kine govore da deca oboljevaju od koronavirusa, neka su i u teškim stanjima, iako jeste tačno da su smrtni slučajevi kod dece mnogo ređi.

“Čuo sam premijerku da je rekla da je to mišljenje struke, ali to nije mišljenje struke, već grupe koja savetuje predsednika”, glasio je zaključak široj javnosti nepoznatog "stručnjaka" sa Medicinskog fakulteta.

U međuvremenu, objavljena je i vest da je u Čačku propaganda počela da daje rezultate na terenu, zbog čega su Gimnazija i Ekonomska škola u tom gradu obustavile nastavu jer u prepodnevnoj smeni veliki broj učenika nije došao na nastavu.

---

---

Na to je odmah reagovao Sindikat obrazovanja Čačak (SOČ) koji je podržao odluku kolektiva čačanskih srednjih škola da zbog nedolaska velikog broja učenika obustave nastavu i osudio izjavu ministra prosvete Mladena Šarčevića da će direktori tih škola biti sankcionisani.

Istog dana portal CINS-a objavio je tekst “U borbi protiv korone neke osnovne škole traže sapune i ubruse od roditelja“ u kome je izneo svoja “saznanja” da “neke škole nisu bile spremne za ovakvu situaciju, te da se dovijaju ne bi li obezbedile sapune i druga higijenska sredstva. Iako danas tvrde da su obezbeđeni, neki direktori su pomoć tražili i od roditelja.”

Izazivanje panike i širenje lažnih vesti i poluproverenih informacija rezultiralo je zatvaranjem OŠ “Mika Petrović Alas” u Beogradu. Prema informacijama koje je objavio portal direktno.rs, a koje nije bilo moguće proveriti, škola je zatvorena “brzom reakcijom direktorke M.Š.” koja je odmah po saznanju da je neko iz plesne škole koja zakupac školske sale, pozitivan na Covid-19, poslala poruku roditeljima da će škola biti zatvorena.

“Direktorka u poruci napominje da je u četvrtak uveče pokušala da kontaktira nadležne, ali se ne javljaju na date brojeve telefona i najavljuje da će to učiniti danas”, stajalo je u vesti čiji cilj se nazire iz samog sadržaja.

Panika je nastavljena zatvaranjem još nekoliko škola širom Republike, usled samoinicijativnog nedolaska učenika što je pravdano strahom od širenja zaraze. U tim trenucima list Danas je objavio tekst svedočenje novinarke Snežane Čongradin “Korona u našoj školi“ u kome je iznela svoje lično iskustvo sa zatvaranjem OŠ “Mika Alas”, otkrivajući da su paniku u velikoj meri izazvale neproverene informacije koje su se širile preko mrežnih aplikacija i grupne komunikacije koja postoji između roditelja dece.

---

---

Zbog takvih informacija, neodgovornih poruka predstavnika SzS-a i propagandnog delovanja pojedinih medija, poput teksta “Cela Evropa zatvorila škole, Srbija i još pet zemalja neće” objavljenog na portalu direktno.rs, u petak 13. marta došlo je do kolapsa školskog sistema usled toga što su roditelji, pre kraja nastave, svoju decu odvodili iz škola. Najgore u takvoj situaciji bilo je to što je paralelno već bila nastala histerija masovne kupovine i pustošenja trgovinskih radnji, pa su roditelji svoju decu umesto u kućnu izolaciju, uglavnom vodili u masovne šopinge gde je postojala neuporedivo veća opasnost od širenja zaraze u odnosu na onu koja je postojala u kontrolisanim uslovima koji su vladali u njihovim školama.

To je ujedno bio i primer koji je u praksi ilustrovao da je u vremenima ozbiljnih kriza organizovano upravljanje, čak i uz sve mane koje ono nosi, uvek bolje od nekontrolisane anarhije, panike i podleganja stihiji i psihologiji gomile. Upravo u tome se najbolje ogleda i stepen neodgovornosti medija i svih onih društvenih subjekata koji imaju uticaj na formiranje javnog mnjenja, koji su svojim delovanjem podsticali paniku i podrivali poverenje u zvanične institucije radeći na taj način direktno protiv javnog interesa.

S obzirom da je nakon toga nastupio vikend kada škole inače ne rade, došlo je do privremenog stišavanja nastale histerije, a da bi se izbegla repriza identične situacije već u ponedeljak, 16. marta, vlasti Srbije su u nedelju uveče (15. marta), uvele vanredno stanje u državi, a jedna od mera bila je i obustava rada škola i vrtića.

SLUČAJ ANE LALIĆ: PROJEKAT KREIRANJA LAŽNE HEROINE PODZEMNOG NOVINARSTVA

Uvođenjem vanrednog stanja vlasti su uspele da na neko vreme primire situaciju, kako bi umesto na održavanje elementarnog reda i poretka u društvu, svoju energiju mogle da usmere na nabavku preko potrebnih respiratora i zaštitne opreme, ali i reorganizaciju zdravstvenog sistema koja je bila neophodna za funkcionisanje u uslovima nastale krize. Pa ipak čak je i to zatišje itekako bilo prožeto svakodnevnim kritikama koje su dolazile od strane predstavnika opozicionih partija (koje su s jedne strane objavile da obustavljaju svoju političku delatnost, dok su istovremeno iz dana u dan javnost zatrpavale svojim primedbama na upravljanje krizom i, uglavnom besmislenim predlozima), sa njima povezanih medija i javnih ličnosti. U tom periodu  posebno opasnim, s obzirom na okolnosti koje su vladale, pokazali su se neodgovorni anonimni pojedinci koji su putem društvenih mreža i aplikacija, plasiranjem neproverenih informacija i lažnih vesti, u nekoliko navrata uspeli da izazovu paniku.

Za razliku od tih slobodnih strelaca koji su efikasnom reakcijom države brzo privedeni zakonu, dogodio se i slučaj dobro organizovane medijske diverzije čije su posledice bile mnogo dublje i dalekosežnije. To je slučaj novosadske novinarke Ane Lalić, koja je objavljivanjem lažnih vesti sa ciljem izazivanja panike, uspela da isprovocira sopstveno privođenje, od čega je kasnije napravljen slučaj za sebe koji će biti eksploatisan u dužem vremenskom periodu.

Pozivajući se na anonimne izvore, portal nova.rs objavio je 1. aprila tekst Ane Lalić “KC Vojvodine pred pucanjem: Bez zaštite za medicinske sestre” u kome se, između ostalog, navodi: “U subotu uveče medicinske sestre koje rade u takozvanom Korona centru su se pobunile i nisu htele da uđu kod pacijenata jer nije bilo zaštitne opreme. Posle par sati je stiglo nešto malo, kaže lekar KCV (ime poznato redakciji) za Nova.rs, napominjući da je nestašica opreme najveći problem za osoblje koje radi u Korona centru, kao i za ostale koji rade sa potencijalnim pacijentima.”

U tekstu se takođe iznose “saznanja” da u tom centru hirurzi po tri operacije rade korišćenjem jedne te iste maske (koje su inače predviđene za jednokratnu upotrebu koja traje ne duže od 2 sata), te da većina zdravstvenih radnika nije upoznata sa protokolom korišćenja lične zaštitne opreme.

Reagujući na ove uznemirujuće informacije koje su mogle da uznemire građane i potkopaju poverenje u zdravstveni sistem u celini, Klinički centar Vojvodine obavestio je tužilaštvo i policiju da je autorka teksta uznemirila javnost i naštetila ugledu te zdravstvene ustanove. Postupajući po prijavi u skladu sa zakonom, policija je Anu Lalić privela na informativni razgovor nakon čega je usledila dobro programirana histerija medija, nevladinih organizacija i političkih partija opozicije.

Tako je, stvarajući neku vrstu rijaliti live bloga, portal nova.rs iz minuta u minut prenosila reakcije pojedinaca poput Milana Antonijevića, Ivana Ivanovića, Jugoslava Ćosića, Jelene Anasonović, Marinike Tepić, Brankice Stanković, Tatjane Vojtehovski, Slobodana Georgieva, Stevana Dojčinovića i mnogih drugih. Svojim osudama javili su se i Ranko Pivljanin, Veselin Simonović, Inicijativa mladih za ljudska prava, PSG, Građanski preokret, SzS, DS, NDNV, NUNS, UNS, Institut za evropske poslove, Asocijacija medija, Ne davimo Beograd, Evropska asocijacija medija, Fridom haus, autori Mentalnog razgibavanja, Reporteri bez granica, pa opet, u ponovljenim reakcijama, NUNS i UNS, kao i United Media u vlasništvu Dragana Šolaka (ujedno i vlasnika portala za koji radi Ana Lalić), UDS, Miljenko Jergović, misija OEBS-a…

Zaključujući da je “uhapšena istina” javili su se mediji poput Nedeljnika, Vremena, NIN-a, Blica, podrška je došla i od medija iz regiona, posebno Hrvatske, a svoju zabrinutost izrazile su i ambasada SAD u Beogradu kao i predstavnici Evropske komisije. U međuvremenu, sama Ana Lalić postala je medijska zvezda pa su se tako nizali njeni intervjui simptomatičnih naslova: Uverena sam da radim pravu stvar, Poslali su mi šest inspektora, Nisam ni slutila da ću noć provesti u pritvoru, Ukidanje uredbe je dokaz da sam u pravu, Ja sam najmanje paničar u ovoj situaciji, I ubuduće ću odbijati da vas lažem…Usledila su i njena, specijalno upriličena gostovanja u emisijama TV Nova S Utisak nedelje i Veče sa Ivanom Ivanovićem, a kao kruna došla je nagrada za slobodu govora koju je Lalićevoj dodelio Dojče vele.

Ono što su,  međutim, svi navedeni subjekti prećutali jeste okolnost da je svega par dana nakon pisanja Ane Lalić, agencija Rojters na licu mesta snimila sve suprotno od onoga što je lažna heroina srpskog novinarstva tvrdila u svom tekstu. Ono što je još skandaloznije jeste pokušaj da se reakcijama na njeno privođenje prikrije činjenica da je ona prekršila novinarske profesionalne i etičke standarde, te da se u njenom tekstu, sve i da je bio istinit (a dokazano je da nije), ne vidi namera da se zaštite javni interes i opšte dobro. Naprotiv, s obzirom na trenutak u kome su te neistine objavljene, ukazuje upravo na suprotno – da je namera objavljivanja ovakvog teksta bila da se izazove panika (što predstavlja krivično delo) i podrije poverenje građana u zdravstveni sistem. Ostaje nam samo da nagađamo koliko građana Vojvodine, pod uticajem ovog teksta, uprkos simptomima zaraze koronavirusom, nije smelo da se javi zdravstvenim ustanovama usled zabrinutosti šta ih tamo čeka. Bez odgovora će ostati i pitanje koliko je ljudi zbog toga dalje zaraženo, pa možda i smrtno stradalo samo zato što se, usled straha, nisu na vreme javili u nadležne zdravstvene ustanove.

Naviknuta na novostečenu slavu i pažnju medija, Ana Lalić je nastavila sa bizarnim postupcima privlačenja pažnje, pa je tako, nakon što joj se, usled vozačke nepažnje probušila guma automobila na parkingu, za to optužila nepoznate počinioce, sugerišući da vlast na taj način na nju vrši pritisak i ugrožava njenu bezbednost.

---

---

Taj slučaj je poslužio kao povod za novi talas optužbi o navodnom ugrožavanju bezbednosti i nezavisnosti u radu novinara u Srbiji što je poprimilo groteskne razmere, ali i poslužilo za pojačanu propagandnu delatnost sa ciljem prikazivanja stanja u Srbiji onakvim kakvim ga, u skladu sa svojim interesima, predstavljaju pojedini politički akteri i sa njima povezane paramedijske strukture.

KRITIKA BEZ KRAJA I KONCA

Od početka uvođenja vanrednog stanja 15. marta do ukidanja 6. maja, medijsko-politički prostor opozicije od početka je bio organizovan tako da, preventivno, pokrije sva moguća polja delovanja, te stoga ne čudi što je pod udar kritike dospevao doslovno svaki potez vlasti, bilo to opravdano ili ne. S jedne strane, na primer, vladajući SNS i predsednik Aleksandar Vučić napadani su što nisu odmah uveli vanredno stanje, a s druge, istovremeno, što su ga uopšte uveli. Ti napadi išli su paralelno jedan s drugim i niko u tome nije video ništa neobično ni kontradiktorno; kasnije, kad je postalo jasno da se bliži ukidanje vanrednog stanja, oštrica napada bila je preusmerena sa samog ukidanja na to kako je taj korak iznuđen zbog potrebe vlasti da se održe izbori i kako Vučić zapravo “koristi koronu za predizbornu kampanju”.

Svaka od ovih tvrdnji vremenom i čestim ponavljanjem ubrzo bi prerasla u neku vrstu okoštalog političkog slogana, nabijenog zapaljivim značenjem, koji bi u javnosti slobodno cirkulisao kao već dokazana istina. Lider Dveri Boško Obradović u svojoj izjavi od 20. aprila navodi već uobičajene optužbe na račun vlasti: na izbore će izaći “lažna i kupljena opozicija”, SNS i Vučić su pripremili krađu izbora, ali im je pandemija pomrsila račune, što su oni ipak okrenuli na svoju korist, uvođenjem vanrednog stanja i ukidanjem Narodne skupštine, pruživši Vučiću novu priliku za ličnu promociju i predizbornu kampanju.

Svega dan kasnije, iste te teze razvija u svom intervjuu Slobodan Stupar, dopisnik BBC-ja. Ton svog izlaganja postavio je odmah na početku, nazvavši članove kriznog štaba “takozvanim stručnjacima”. “U Srbiji je napravljen klasičan logor”, nastavlja Stupar, a za sve je odgovoran jedan čovek, čija “odgovornost mora da bude jedina” – Vučić. “Sve su to greške za koje je kriv Aleksandar Vučić, niko drugi. Ko je Srbija? Aleksandar Vučić. Ko se za sve pita? Aleksandar Vučić. Ko je za sve kriv? Pa, Aleksandar Vučić. On je sebi ovom koronom napisao jednu ozbiljnu presudu.” Politička rezonovanja Stupara zasnivaju se uglavnom na stereotipima i analogijama (iako bi kao dopisnik BBC-ja morao da pokaže mnogo više faktualnog znanja i analitičnosti); Vučić je “u poziciji namesnika I postavili su ga”, veli on, pa nastavlja: “Opozicija nema šanse dok je takva situacija. On će morati da završi nešto vezano za Kosovo. Ako ne završi, odneće ga zapadni vetar. Ali, on nema više vremena. Milošević je nakon osam, devet godina vlasti počeo da se ljulja. Vučić sad puni osam godina. Istekao mu je rok”.

Dakle, “istekao mu je rok” (tu je propagandni zadatak izvršen), a novinar mu istog časa nabacuje sledeće pitanje, kao nogometašu loptu za udarac volejom, na koje sledi već očekivani odgovor: “U toku je najduži policijski čas u novijoj istoriji Srbije, u nedelji kada je Uskrs. Kako gledate na tu meru Vlade Srbije?” Naravno da dopisnik BBC-ja gleda na pomenutu meru krajnje negativno, toliko da se ne libi da SNS uporedi sa nemačkom nacionalsocijalističkom partijom, usled čega – izvodi on zaključak – takva država “nema dugo trajanje”. “Traje neko vreme i nestane. Iznutra pukne. Kao čir, sazreva i prasne svuda”. Iz čega, dalje, valjda sledi (ako je verovati autoru) da je samo pitanje trenutka kada će veliki kužni čir zvani Srbija pući sam od sebe!

U isto vreme, gostujući u “Utisku nedelje”, Milan Ćulibrk, glavni urednik NIN-a, iznosi bez zazora neistinu (očito politički motivisanu) kako oboleli od Kovida-19, smešteni na Sajmu, mogu da čitaju tabloide “Informer”, “Srpski telegraf”, “Kurir” i “Alo”, pri čemu te primerke navodno plaća Ministarstvo odbrane. Nakon demantija pomenutog ministarstva, Ćulibrk je uputio javnosti izvinjenje u svoje ime zbog te “neproverene informacije”, uz nove optužbe da država zapravo protežira i finansijski potpomaže tabloide: “Ispostavilo se da te primerke vlasnici tabloida ne naplaćuju, već ih dele besplatno. Izvinjavam se zbog ove nenamerne greške. Ali, ne sumnjam da država, brojne lokalne samouprave i javna preduzeća na druge načine parama poreskih obveznika finansiraju ove provladine tabloide…”

Situaciju oko kovida i uvođenja vanrednog stanja komentariše i lider Pokreta slobodnih građana Sergej Trifunović (intervju za Danas od 21. aprila pod naslovom “Ako prilika stvara lopova, vanredno stanje stvara diktatora”; intervju je prenela i Pravda). Za njega nema nikakve sumnje da se Vučiću “žuri da održi izbore, svestan da ako dočeka jesen bez novog mandata, može da se nađe u gadnoj poziciji”. Na pitanje da li uopšte postoji neka dobra mera koju je vlast uvela tokom vanrednog stanja, njegov odgovor je sledeći: “Sigurno da postoji, ali nemam nameru da se oduševljavam normalnim stvarima… Ima i normalnih mera, ali to im je posao. Ni meni niko ne aplaudira zato što ne zaboravljam tekst u toku predstave”.

Sa uvođenjem vanrednog stanja nisu prestale ni optužbe za korupciju, nameštene tendere i konkurse za javnu nabavku. Mreža za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK) krajem aprila, u tekstu koji nosi podnaslov “U borbi protiv koronavirusa država ne bira saradnike”, objavljuje svoja saznanja kako je Fond za inovacionu delatnost dodelio 5,1 miliona dinara (više od 43 hiljade evra) firmi Slavka Karića, bivšeg direktora jednog od sektora Instituta „Vinča“; pomenuti Karić je novac dobio za proizvodnju prenosivih ozonizatora (aparata za dezinfekciju), kojima treba da steriliše državne objekte, iako se sam Karić nalazi pod istragom tužilaštva zbog optužbe o primanju mita. Ni činjenica da je Karićeva firma ovim aparatima već dezinfikovala Skupštinu Srbije (kako stoji na sajtu Fonda za inovacionu delatnost), kao ni podatak da je Fond za Karića dobio samo potvrdu Ministarstva unutrašnjih poslova da nije ranije osuđivan, ali ne i informaciju da se protiv njega vodi postupak nije bila dovoljna se novinari KRIK-a uzdrže od optužbi za korupciju. Nije pomoglo ni dodatno objašnjenje, koje je dao direktor Fonda Ivan Rakonjac: “Prema podacima sa kojima je Fond raspolagao u trenutku procene podobnosti, nije postojala informacija da je preduzeće ‘SKV Garant’ pod istragom ili da ima neke druge probleme (stečaj, likvidacija, blokada, itd.) koji bi ga eliminisali iz odabira ili učinili nepodobnim za potpisivanje ugovora o finansiranju“.

Portal televizijske mreže “Nova” zatim donosi vest da je, tokom vanrednog stanja,  javno preduzeće “Srbijagas”, kome je Vlada Srbije prošle godine oprostila dug od čak 1,2 milijarde evra, kupilo 10 novih putničkih automobila i to za gotovo 16 miliona dinara. Sumnja u regularnost konkursa proizilazi iz činjenice da se na tender, koji je to preduzeće raspisalo još početkom marta, javio samo jedan ponuđač. Na osnovu te vesti, u rubrici “Istražujemo”, portal zatim donosi vest pod naslovom “Kako se nameštaju tenderi u Srbiji”, u kojoj se kaže kako se “na 69 od ukupno 100 najvećih tendera u Srbiji u prvoj polovini 2019. javio samo jedan ponjuđač” – iz čega sledi “da su uslovi na tenderima tako skrojeni da može da ih ispuni samo određena firma” – ali se potpuno gubi iz vida pitanje da li inicijalna vest o kupovini 10 novih automobile predstavlja uistinu validan dokaz o korupciji ili ne!

U poslednjoj nedelji aprila plasirana je još jedna optužba o cenzuri, ovog puta na RTS-u. U emisiji Kulturni dnevnik RTS nije objavljen intervju sa profesorom Vladetom Jankovićem, što je bio dovoljan razlog da na portal Cenzolovke osvane sledeći naslov: “Čist primer kršenja ustavnog prava na slobodu misli i izraza”. Shodno profesoru Jankoviću, prilog nije objavljen zbog njegovog odgovora na jedno od pitanja, gde je izjavio “kako ga uznemiravaju konferencije za medije Kriznog štaba i nastupi predsednika države”. U svojoj izjavi za Cenzolovku, profesor Janković kaže da je to obrazložio “uzdržanim i pristojnim tonom, isključivo zbog zabrinutosti za javni interes”. Dotle je sve u redu: javni interes, pominjanje predsednika države, cenzura, pravo na slobodu izražavanja, uzdržani i pristojni ton… Po mišljenju profesora Jankovića: “Odbijanje da se tako nešto objavi mali je, ali čist primer kršenja ustavnog prava na slobodu misli i izraza. To se zove cenzura i nikako drukčije. Ako ovakav, usuđujem se reći, uravnotežen, argumentovan i dobronameran stav ne može da prođe ni na sajtu kulturne rubrike sa njegovom skromnom čitanošću, koje bi onda po vlast nepovoljno mišljenje moglo da se izrazi u televizijskom programu sa njegovom ogromnom gledanošću?”

Dovde je, rekosmo, sve u redu. Problem nastaje,međutim, kada čitalac uzme da sam pročita navedeni cenzurisani deo; tu se doslovce kaže sledeće: “Moram da kažem da me posebno nervoznim čine nastupi predsednika države, repetitivni i povremeno, to najozbiljnije mislim, na ivici uravnoteženosti”. Tako izgleda “argumentovan i dobronameran stav”, po profesoru Jankoviću – reći za nekoga da je “na ivici uravnoteženosti”?! Da li bi RTS objavio bilo čiji prilog, na bilo čiji račun, gde se upotrebljavaju takve “argumentovane i dobronamerne” kvalifikacije? Gde se bilo gde u svetu (kad je reč o ozbiljnim, profesionalnim medijima) takve ad hominem stvari objavljuju? Da li je ovde u pitanju “kršenje ustavnog prava na slobodu izražavanja” ili elementarna pravila uređivačke politike koja nalažu pristojnost u javnoj komunikaciji?

Zatim profesor Janković nastavlja, u najboljem maniru Lekićevog propagandnog filma “Vladalac”: “Možete mi verovati, a ne morate: ovo što zapisujem zaista nije politika nego samo izraz čisto ljudske zabrinutosti za budućnost, koja bukvalno zavisi od krvnog pritiska, ispavanosti, osetljivosti i raspoloženja jedne jedine ličnosti, umesto objektivnih okolnosti, ustanova, sopstvenih sposobnosti, inicijative”.

Radi pune istine, valja reći i to da je profesoru Jankoviću RTS ponudio da intervju s njim objavi, pod uslovom da se izbaci sporni deo – na šta on nije pristao.

Pokušaj opozicionog bloka da politički kapitalizuje uvođenje vanrednog stanja

Videli smo da je od početka uvođenja vanrednog stanja front opozicione borbe bio proširen i na napade i manipulacije oko nedostatka medicinske opreme i nestručnosti lekarskog osoblja. Kulminacija opozicionog delovanja (zagovornika ideje “bojkota”) trebalo je da bude u poslednjim danima karantina, kada bi se stekli najbolji uslovi usled nezadovoljstva građana zbog strogih mera izolacije. Sama ideja bojkota potekla je od najužeg jezgra neke vrste salonske nacionalističke opozicije, sa sedištem u Beogradu, koja se nikad nije mnogo obazirala na problem lokala u unutrašnjosti, jer da jeste, ne bi ih praktično nikad ostavila na cedilu (šta, u osnovi, znači ideja bojkota: delegitimisati nepravedne izbore zbog loših izbornih ulova, a ceh, u slučaju neuspeha, prebaciti u prvom redu na građane iz manjih mesta u unutrašnjosti zemlje, koji ostaju bez svojih političkih predstavnika?).

Prvobitna ideja bojkota bila je spustiti izlaznost ispod 50 % i, na taj način, delegitimisati izbore u očima međunarodne zajednice (na spoljnjem planu), ukoliko je to moguće; na unutrašnjem, po svaku cenu onemogućiti da se u budućem Parlamentu postigne dvotrećinska većina. Suština razdora između bloka za bojkot (SZS) i predstavnika vlasti leži, pre svega, u pitanju Kosova, tj. u normalizaciji odnosa sa Prištinom. Opozicione stranke su izričito protiv toga, one su za “zamrznuti konflikt” ili “status kvo”; da bi se to postiglo, potrebno je obezbediti makar 84 poslanika, koji će glasati protiv. Ono čega se opozicija danas najviše pribojava jeste otvaranje pitanja za koja se pretpostavlja da će uskoro nužno biti na dnevnom redu: mogućnost temeljne izmene Ustava (ako ne i donošenje novog), kao i sve realniji izgledi da bi se, s tim u vezi, mogao održati referendum o sporazumu kojim bi se najzad normalizovali odnosi s Prištinom. U toj tački – konsolidacija odnosa sa Prištinom - prelama se svekolika unutrašnja napetost nemilosrdne političke borbe između vlasti i opozicije u Srbiji.

U jeku pandemije, nedelju dana uoči ukidanja vanrednog stanja, potpredsednica SSP Marinika Tepić iznosi fantastične optužbe kako će pacijenti u Kliničkom centru u Nišu “umreti pre od gladi i žeđi nego od korone”, pošto vlada oskudica osoblja u bolnici i nema ko da nahrani stare i nemoćne pacijente (osnov za ove optužbe je navodno pismo ćerke jedne pacijentkinje iz Nemačke). Zaključak koji Marinika Tepić iz ovoga izvlači:  danas, zbog toga, “neće da priča o izopačenom čoveku koji vodi našu zemlju!”  Gostujući u emisiji “Ćirilica” na TV “Hepi”, epidemiolog Predrag Kon je naknadno priznao kako država u početku nije imala dovoljno testova, ali je Krizni štab odlučio da izađe u javnost sa saopštenjem u kojem se kaže: “imamo dovoljno opreme da odradimo jedan posao koji će spasiti živote”. Naravno, ovo priznanje opozicioni korpus odmah će iskoristiti za plasiranje senzacionalističkih vesti kako “(neodgovorna) vlast svesno obmanjuje javnost”.

Poslednjeg dana aprila zakazan je veliki protest ispred Narodne skupštine, u vreme policijskog časa. Na stepeništu su se okupili Dragan Đilas, Sergej Trifunović, Boško Obradović, Borko Stefanović, Vuk Jeremić i Boris Tadić. Slab odziv građana konačno će jasno demonstrirati kako se uistinu kotira opcija za bojkot – veoma slabo, što će dodatno ogoliti parazitski karakter ove grupacije, koja je od početka računala na prisvajanje revolta nezadovoljnih građana, prikazujući ga kao tobožnju potvrdu svoje snage. Iz eksplozivne smese najavljenog velikog protesta i protesta građana u 8.05 nije se izrodilo ništa značajno, što bi poljuljalo vlast. Građani su i sami shvatili da su vanredne mere bile iznuđene, da bi isto ili slično postupila svaka grupacija koja  bi bila na vlasti umesto SNS; ukratko, da antivučićevska histerija nije dovoljan program za nekakve suštinske promene. Ubrzo nakon toga, kada je Trifunovićev PSG doneo odluku da ipak izađe na izbore, monolitnost opozicionog bloka je dodatno uzdrmana.

Prvobitna strategija bloka za bojkot: “dvotrećinska većina od 167 poslanika nije legitimna da donese bilo kakvu odluku o Kosovu” sada je izmenjena u nešto drugo: “Izađimo, bar neki od nas, ali tako da im ne dopustimo 167 poslanika neophodnih za rešenje”. To je bio poslednji način da se opcija “zamrznutog konflikta” brani i iz Parlamenta, ali i sa ulice. Trifunović je odluku svoje stranke da odustane od bojkota obrazložio izmenjenim okolnostima, to jest pandemijom virusa korona i vanrednim stanjem; u tim uslovima, potreban je pre aktivan otpor negoli pasivan – glasilo je njegovo obrazloženje. Slično tumačenje izneće i lider Dveri Boško Obradović, koji će odlučiti da pasivan bojkot zameni “pobunom”. Tako su se, makar i sa zakašnjenjem, po okončanju vanrednog stanja,  razgolitile sve mane opozicione ideje o bojkotu – a glavna je iluzija da bi aktuelna vlast, iz nekog razloga, sama od sebe mogla da padne (pa bilo to zbog promene stava Evropske unije prema Vučiću, bilo usled ekonomske krize koja će ga srušiti, kako je nedavno poželeo  Boško Obradović). Sudbina ove koalicije umnogome je neizvesna i analitičari su več počeli da iznose svoje procene oko roka njenog neminovnog raspada.

Nema previše neizvesnosti oko toga ko će na narednim izborima osvojiti većinu. Ali i tim budućim pobednicima je jasno kakav ih težak zadatak čeka. A to je ubeđivanje građana Srbije da se najzad jasno odrede po svim važnim društvenim pitanjima od kojih zavisi budućnost naše zemlje. Hoćemo li normalizovati odnose sa Prištinom ili ćemo i dalje insistirati na Ustavu u čijem donošenju građani Kosova nisu učestvovali, pošto su prethodno izbrisani iz biračkih spiskova (a znamo da od te normalizacije zavisi hoćemo li u EU ili ne)? Da li naše članstvo vise zavisi od Vašingtona ili od Berlina i Pariza? Hoćemo li razvijati veze sa Kinom nauštrb već razvijenih veza sa EU ili paralelno s njima, uz nužne korekcije? Hoćemo li i dalje davati Rusiji blanko saglasnost da može da trguje Kosovom za Krim?

Jasno je koji su spoljni faktori od kojih zavisi budućnost Srbije: uticaj aktuelne pandemije, uz ekonomsku recesiju koja je nužno prati, kao i preoblikovanje slike sveta, pre svega zbog novembarskih izbora u SAD, od čijeg ishoda u velikoj meri zavisi budućnost ovog dela Balkana; tu je i (ne)odgovornost Kine zbog pretvaranja lokalne epidemije u gradu Vuhanu u svetsku pandemiju. Dodajmo tome i dileme oko oporavka evropske privrede nakon talasa pandemije, kao i posledice “Bregzita”, sa i, pogotovo, bez dogovora.

Svet će se svakako promeniti, jer se on neprestano menja. Budući da smo svedoci tih promena, dovoljno je da uradimo ono što možemo – za početak, da sredimo barem baštu s ove strane naše  ograde. I da prvim komšijama pomognemo da srede svoje.

ZAKLJUČAK

Na osnovu istraživanja preko 3.000 primera, od kojih je samo manji deo naveden u ovom tekstu, očigledna je namera tzv. nezavisnih medija i njihovih finansijera, mentora i istomišljenika, da pandemiju Kovida 19 iskoriste kako bi destabilizovali vlast u Srbiji. Naime, pre proglašenja pandemije u Srbiji, istraživanja javnog mnjenja jasno su pokazivala da ideja bojkota izbora dela opozicionih političkih stranaka nije naišla na veću podršku građana Srbije. Svesni činjenice da će njihov ključni politički projekat doživeti debakl, čelnici Saveza za Srbiju, uz pomoć tzv. nezavisnih medija, podigli su na viši nivo medijsku manipulativnu kampanju koja traje duži niz godina, a koja je kulminirala tokom pandemije.

Da je namera bila negativna politička propaganda, a ne objektivno i pravovremeno informisanje građana, i odgovorno propitivanje tema od javnog značaja, jedan od najočiglednijih dokaza bilo je i ponašanje novinara ovih medija na redovnim konferencijama za novinare lekara koji su svakodnevno obaveštavali javnost Srbije o svim činjenicama u vezi sa pandemijom. Neretko se događalo da nijedno pitanje koje su oni postavljali lekarima nije bilo u vezi sa pandemijom, već se uglavnom radilo o politički instruisanim tezama koje su imale za cilj da pokažu „nesposnost vlasti“. Cilj je bio da se Savez za Srbiju prikaže kao sposobna, odgovorna politička grupacija koja zna odgovore na sva pitanja, a istovremeno da se vladajuća koalicija prikaže u najnegativnijem svetlu. Ova kampanja trebalo je da rezultuje značajno većom podrškom građana Srbije SzS-u i njihovoj ideji bojkota izbora po okončanju vanrednog stanja, što je, zahvaljujući visokom stepenu odgovornosti i osećaju za javni interes građana Srbije, na kraju ipak izostalo.

Takođe, jedan od mogućih scenarija ove političke grupacije bio je i taj da ako kampanja bude za njih uspešna, izađu na izbore. Iako su se služili najgorim manipulacijama, očigledno je da ideja bojkota nije uspela zbog čega je čak i nekoliko vodećih zagovornika bojkota odustalo od te ideje i podnelo izborne liste za učešće na predstojećim parlamentarnim izborima. Čak su i pojedine članice Saveza za Srbiju podnele izborne liste na lokalnom nivou, što je još jedan od pokazatelja da ideja SzS nije većinsko mišljenje građana Srbije koji su pokazali da znaju da prepoznaju pogrešan politički potez, kao što su jasno prepoznali sve manipulacije tzv. nezavisnih medija i njihovih paramedijskih ispostava.

---

NAJAVA:

U drugom delu dosijea, biće prikazana tematska struktura medijske kampanje koja je vođena tokom pandemije virusa Kovid 19.

Tako će biti ilustrovani brojni primeri napada na lekare i epidemiologe članove Kriznog štaba, optužbi da se vanredno stanje koristi za uvođenje autoritarizma u Srbiji, manipualcija vezanih za datum početka pandemije, besmislenih optužbi u vezi sa nabavkom respiratora i medicinske opreme, političkih optužbe na račun Srbije u pogledu odnosa sa Kinom i Evropskom unijom, kritike ekonomskih mera države, kao i manipualcija sa stvarnim rezultatima  u borbi protiv pandemije.