DOSIJE: Sunovrat lažne građanske elite (2. deo)
Savez za povratak u prošlost: Antireformski front u Srbiji
Šta je to što danas povezuje Milovana Brkića i Mariniku Tepić, Dragana Maršićanina i Dragana Đilasa, Predraga Popovića i Slavišu Lekića?
Kako su predstavnici takozvane građanske Srbije prešli neverovatan put od avangardnih proevropskih zagovornika modernističkih ideja do najekstremnijih protivnika politike reformi i približavanja Srbije porodici modernih evropskih nacija?
Kako je u poslednjih osam godina, u pokušajima da se zaustave reforme u Srbiji, primenjivana ista ona matrica kojom je rušen i na kraju ubijen prvi demokratski premijer Srbije Zoran Đinđić?
Kako su u pokušajima rušenja reformi i zaustavljanja Srbije ključnu ulogu preuzeli navodni čuvari ideja i politike koju je zagovarao Zoran Đinđić?
Uvod
Pokazujući sve licemerje klijentelističkog pristupa politici i odsustvo osećaja odgovornosti prema budućnosti zajednice čiji su deo, predstavnici takozvane građanske elite prešli su dug put od, nekada najnaprednijeg, avangardnog, dela društvene misli do najglasnijih zagovornika sveopšte destrukcije i još tvrdokornijih kritičara bilo kakvih pokušaja reformi i modernizacije.
Vođeni svojim egocentričnim poimanjem politike i društva uopšte, anarholevičari i kvaziliberali, ruku pod ruku sa ekstremnim desničarima i sledbenicima fašisoidnih konstrukcija Dimitrija Ljotića, danas se nalaze u čvrstom savezu koji se deklarativno bori protiv zajedničkog političkog protivnika, a suštinski protiv bilo kakvog pokušaja da se u Srbiji sprovedu reforme i da se srpsko društvo modernizuje u skladu sa potrebama 21. veka.
Mnogobrojni primeri laži i političkih spletki, uz motiv patricida i kraljeubistva koji je u ovdašnjoj političkoj kulturi takoreći deo folklora, konstituivan su element srpske političke scene, žalostan dokaz kontinuiteta koji je obeležio puna dva veka moderne srpske istorije. Zbog toga ne treba da čudi što se ovdašnje političke borbe jednako vode u znaku uvek priželjkivanog i, sa podjednakiom žarom prizivanog, puča ili atentata, a ono što se krije iza maske besprizornih političkih obračuna najčešće se u Srbiji svodi na suštinski otpor reformama i odbijanje bilo kakvog pokušaja sprovođenja promena koje bi srpsko društvo približile porodici naprednih evropskih nacija.
Upravo zbog te i takve društvene klime, svedoci smo da i danas, početkom 21. veka, dva politički potpuno različita lidera Srbije, među kojima je generacijska i vladavinska razlika od skoro pune dve decenije, bivaju na isti način napadani i zaustavljani kroz medije - na jednoj strani, Zoran Đinđić, kao prvi demokratski premijer Srbije, na drugoj Aleksandar Vučić, najpre premijer, a potom i predsednik Republike; iako po mnogo čemu različit od Zorana Đinđića, ovaj poslednji s njim deli jednu zajedničku osobinu: želju i odlučnost da reformiše Srbiju, približi je modernim evropskim tokovima. Čim je tu svoju nameru u praksi i demonstrirao, mehanizmi korišćeni u demonizaciji njegovog reformskog prethodnika stavljeni su ponovo u pokret. Skoro identične optužbe, kreirane i plasirane istim redom, krenule su da se prišivaju i Vučiću.
Zapanjujuće je to što se u navedenim slučajevima radi o istim grupama koje u svemu tome učestvuju, identičnim pojedincima, gotovo istim medijima, gde se na istovetan način ponavljaju gotovo iste optužbe korišćene u napadima na dva, politički i vremenski, potpuno različita srpska lidera. Da ne bude zabune i da neko ne pomisli kako se u ovim slučajevima možda ipak radi o uobičajenoj opozicionoj kritici koja se upućuje svakoj vlasti - najglasniji protagonisti pri rušenju reformskih vlada, u periodu od 2004. do 2012, odnosno 2014, upadljivo su ćutali, pa čak i hvalili vlasti koje su ostavljale jedino probleme iza sebe, populistički išle niz dlaku takozvanoj eliti i preovlađujućem delu javnosti, deleći im sinekure i lepa obećanja i, na taj način, kupovale sebi podršku.
Po oprobanim receptima: Mehanizmi kreiranja lažnih afera i optužbi
Već u prvim danima po preuzimanju vlasti, Zoran Đinđić se suočio sa do tada nezamislivim teškoćama u pokušaju da sprovedu neophodne reforme i tranziciju gotovo razorenog društva. Po ranije već viđenom obrascu, po kome su satanizovani protivnici Miloševićevog režima, Đinđiću je automatski prikačena etiketa kriminalca i izdajnika. Izbor da kriminal i izdaja budu u prvom planu napada na prvog demokratskog premijera Srbije nije bio nimalo slučajan. Te dve oblasti, prema svim relevantnim istraživanjima, oduvek su bile ono na šta je većina građana Srbije najosetljivija.
Kao dopuna osnovnim etiketama kriminalca i izdajnika, Đinđiću su redovno bile prišivane optužbe za cenzuru (kontrola i pritisci na medije), diktaturu (gušenje opozicije, dominaciju izvršne vlasti), privilegije i povezanost s kriminalom najbližih saradnika i prijatelja, nestručnost i nekompetentnost, kontrolu pravosuđa, pogubnu ekonomsku politiku i krađu izbora, da bi navedeni spektar napada bio dodatno začinjen sveopštim nihilizmom u okviru koga je situacija u Srbiji bila predstavljana najgorom mogućom u svetu, pa čak i u poređenju sa najsiromašnijim državama podsaharske Afrike. Zvuči poznato, zar ne?
Kako je u praksi izgledala kriminalizacija kako Zorana Đinđića, tako i Aleksandra Vučića čitavu deceniju kasnije, najbolje se vidi iz uporednih primera gde postoji gotovo neverovatna podudarnost.
Rezultati vlade Zorana Đinđića naspram neopravdanih kritika kojima je u javnosti bila izložena.
Tako je ostalo zabeleženo da je, sa pojedinim srpskim opozicionim strankama tesno povezan podgorički list Dan, u jesen 2001. godine objavio tekst pod naslovom “Đinđić ujedinio mafiju i politiku”. Deceniju i po kasnije, lider opozicionog pokreta Dveri Boško Obradović, takođe jedan od omiljenih sagovornika lista Dan, izjaviće doslovce sledeće: “Aleksandar Vučić je šef političke mafije u Srbiji.”Kao još frapantniji primer može se navesti izjava lidera Nove Srbije Velimira Ilića koji je 5. oktobra 2001. godine, na prvu godišnjicu smene Miloševićevog režima, izjavio: “Zoran Đinđić je doveo mafiju na vlast u Srbiji”. Gotovo 16 godina kasnije, pridružujući se opozicionom bloku protiv vlasti Aleksandra Vučića, Velimir Ilić ponovo izjavljuje sledeće: “Mafijaške grupe vladaju Srbijom”.
U ne tako malom broju slučajeva, identične izjave davali su različiti akteri, ali očigledno je da su same izjave dolazile iz iste političke kuhinje. Tako je u februaru 2003. godine, neposredno pred ubistvo premijera Srbije, Dragan Maršićanin, visoki funkcioner DSS izjavio sledeće: “DS i Zoran Đinđić su političko krilo organizovanog kriminala”. U julu 2018. godine identičnu sintagmu, ovoga puta umerenu protiv vlasti SNS i Aleksandra Vučića, u svojoj kolumni ponovio je Slaviša Lekić, u to vreme predsednik NUNS-a: “SNS je političko krilo organizovanog kriminala”.
.jpg)
Rezultati vlada nakon 2012. godine i napada u javnosti kojima su bile izložene.
Istoj grupi napada pripadaju i identične izjave Vojislava Koštunice koji je za dnevni list Blic u septembru 2002. godine izjavio da “u Srbiji postoji nesumnjiva sprega državne vlasti sa mafijom” i reči njegovog alter ega Borisa Tadića izgovorenih u februaru 2018. godine, a koje su glasile: ”Beograd je postao centar organizovanog kriminala u kome postoji sprega vlasti i kriminala”. Istog meseca, iste godine, na ovu izjavu se nadovezao i Vuk Jeremić rekavši za list Danas da je “u toku srastanje države i organizovanog kriminala”.
Još poraznije izgledaju paralele koje postoje u pogledu optužbi na račun vlasti da stoji iza političkih i kriminalnih likvidacija. Tako je, pozivajući se na neimenovane izvore, list Blic u avgustu 2002. godine objavio informaciju da je “bivši pripadnik DB Momir Gavrilović ubijen samo dan nakon što je ljudima iz kabineta Vojislava Koštunice predao dokaze o povezanosti ljudi iz vrha vlade Srbije sa ljudima iz organizovanog kriminala”. U proleće 2018. godine, povodom ubistva Olivera Ivanovića, Marko Jakšić, jedan od lidera radikalnih elemenata sa Severa Kosova, izjavio je sledeće: “Neposredno pre ubistva Oliver Ivanović se ozbiljno plašio za svoj život i sa imenima je otišao gore i rekao predsedniku. Vlast u Beogradu nosi Olivera Ivanovića na duši”. Nadovezujući se na priče o odgovornosti vlasti za kriminal, a posebno ubistvo Olivera Ivanovića, Aleksandar Vučić će biti javno optuživan čak i za insceniranu otmicu novinara Stefana Cvetkovića. Tako je već u izveštajima o nestanku pomenutog novinara u delu medija već otvoreno plasirana priča o gotovo očiglednoj odgovornosti vlasti za njegov nestanak. Tako su, samo dan nakon nestanka Cvetkovića, NUNS i NDNV zajednički objavili, a većina medija to nekritički prenela, “Spisak svih pretnji od strane političko-kriminogenih krugova koje je nestali novinar Stefan Cvetković prijavio NUNS-u i OEBS-u od 2008. godine do danas”.
U vesti o nestanku novinara, list Danas je najveći deo posvetio reakcijama nevladinih organizacija i pojedinaca koji su uglas isticali da nestanak Cvetkovića “predstavlja još jednu potvrdu da novinari rade u neregularnim uslovima i da su žrtve pretnji, pritisaka i nasilja”, dok su za “niz nerasvetljenih ubistava novinara, pritisaka, pretnji, fizičkog i verbalnog nasilja”, taj dnevnik i nevladine organizacije odgovornost pripisali “institucijama u Srbiji i političarima koji ih vode”.
Poplava laži o porodici, prijateljima, kumovima, saradnicima...
Posebno beskrupulozna, ali veoma zastupljena vrsta denunciranja koja je primenjivana u političkim obračunima i napadima na reformske vlade, odnosila se na kriminalizaciju ljudi iz bliskog okruženja čelnih ljudi vlasti. Tako su se na meti nalazili članovi porodice, bliski prijatelji i posebno kumovi kako Đinđića tako i Vučića. Cilj je očigledno bio da se prikaže kako je na delu privatizacija države i nepotizam, na šta su građani veoma osetljivi.
Nakon što je 2012. koalicija predvođena SNS-om pobedila na izborima i preuzela vlast, krivulja koja prikazuje propagandističku delatnost opozicionog korpusa, uglavnom zasnovane na nedozvoljenim sredstvima (neproverenim činjenicama, lažnim vestima i nebrojenim skandaloznim »otkrićima« i spekulacijama), pokazuje tendenciju vrtoglavog rasta, a predmet tih afera se, sa najviših kadrova SNS, preusmerava se na predsednika Aleksandra Vučića i članove njegove najuže porodice. Pod krinkom »ekskluzivnosti« vrši se njihova permanentna kriminalizacija. Vučićev brat Andrej u žižu javnosti dospeva u oktobru 2014, kada poslanik Zoran Živković, tokom skupštinskog zasedanja, iznosi informaciju da je brat tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića, vlasnik firme Asomakum, nakon čega je Andrej Vučić osporio vlasništvo u pomenutoj firmi tvrdnjom da mu je lična karta falsifikovana. Odmah zatim podnosi tužbu protiv Asomakuma tražeći ništavnost osnivačkog akta pred Privrednim sudom u Beogradu. Krajem 2015. doneta je prvostepena presuda u njegovu korist, a Privredni apelacioni sud potvrđuje tu odluku u februaru 2016. godine.
U međuvremenu, spirala medijske difamacije Andreja Vučića vrtoglavo se širi; po opskurnim sajtovima napadi se grupišu u nekoliko pravaca: Andreja Vučića povezuju sa kriminalnim grupama čiji je glavni zadatak da vrše zastrašivanje i potkupljivanje neodlučnih glasača, optužuju ga da „kadruje i naređuje ko će biti smenjen u Srbiji“ (Milan Stamatović, predsednik čajetinske opštine, novembar 2015), promovišu ga u neformalnog prvog čoveka Vojvodine („Andrej je stvarni gradonačelnik Novog Sada“ - izjava potpredsednika Narodne stranke Borislava Novakovića iz decembra 2019), te da uz pomoć Zvonka Veselinovića, kontroverznog biznismena, disciplinuje lica iz podzemnog miljea koja, po potrebi, šalje na ispomoć SNS-u u nekim delikatnim operacijama prilikom lokalnih izbora. (U ovoj vrsti napada bilo je izvesnih razlika s obzirom da su Đinđićeva deca, u vreme kada je bio premijer, bila jako mala zbog čega su izostali pokušaji kriminalizacije po toj liniji, čega Aleksandar Vučić nije bio pošteđen. Tako će Vučićev sin Danilo postati meta brojnih napada uprkos činjenici da je reč o mladom čoveku koji se ne bavi nikakvim biznisom.)
Druga linija napada u ovoj tematskoj oblasti ići će preko ljudi iz bliskog okruženja Đinđića i Vučića, pri čemu će se birati oni koji vode uspešan biznis, radi insinuacije o bliskim vezama sa ljudima iz kriminalne sredine, Tako je Velimir Ilić u februaru 2003. godine, nakon pokušaja atentata kod hale Limes izjavio da se “pokušaj atentata na premijera dogodio u okviru porodice, blizu Surčina, što predstavlja Đinđićev teren”. Samo 20 dana kasnije premijer Đinđić je ubijen u atentatu koji su organizovali pripadnici Zemunskog klana. U januaru 2017, Ilić je rekao: “Vučićev brat kontroliše stranke, preti i poziva telefonom”.
Ostaće zabeleženo da je isti političar u oktobru 2001. godine rekao da je “Zoran Đinđić doveo mafiju na vlast koja vlada Srbijom”, da bi u oktobru 2017. godine izjavio kako “Srbijom vladaju braća Vučić i njihovi kumovi”.
Podgorički list Dan, osnovan od strane Miloševićeve vojne bezbednosne službe za borbu protiv vlasti Mila Đukanovića, objavio je u decembru 2001. godine članak u kome se tvrdi da “premijerovi kumovi Milan Beko, Dragoljub Marković i Miodrag Kostić kontrolišu sve poslove u Srbiji”. U junu 2017. godine bivši predsednik i lider opozicione Socijaldemokratske partije Boris Tadić izjaviće to isto, samo za Aleksandra Vučića, da “Vučićeva braća i kumovi drže sve u Srbiji, njihovi su putevi, struja, poljoprivreda, štite sve najveće tajkune”.
List Dan je u decembru 2001. takođe objavio informaciju kako je “premijerov kum Milan Beko uzeo ogromnu proviziju od prodaje Telekoma”, dok je u maju 2002. Blic News izvestio kako “Đinđićevi prijatelji i kumovi grade puteve po Srbiji”.
Deceniju i po kasnije, dnevni list Danas objavio je tekst pod naslovom “Vučićev kum Nikola Petrović vlasnik bar 10 hidroelektrana”, dok Boris Tadić izjavljuje “Vučićev brat i kumovi preuzimaju firme po Srbiji”.
Članovi porodica Đinđića i Vučića biće optuživani i za navodno bogatstvo koje poseduju pa će tako urednik Tabloida Milovan Brkić za sajt vesti.rs napisati tekst pod naslovom “Da li je Ružica Đinđić najbogatija žena u Evropi?”. Na istom nivou naći će se i tekst koji je u aprilu 2016. objavio portal KRIK pod naslovom “Premijer i njegova porodica vlasnici 786 kvadrata”.
Kriminalizujući političke mete preko članova njihovih porodica i bliskih prijatelja, list Nacional je u decembru 2001. godine objavio tekst pod naslovom “Dragoljub Marković povezan sa surčinskim klanom”, dok je nedeljnik Vreme u junu 2018. godine objavilo naslovnicu sa udarnim tekstom “Predsednikov sin među Janjičarima”.
.jpg)
Po receptu iz iste kuhinje: Identičan obrazac javne kriminalizacije, kome je bio izložen Zoran Đinđić, primenjuje se i pokušajima kriminalizacije Aleksandra Vučića i njegove porodice.
Poseban vid ekstremne propagande i napada na vodeće političke ličnosti predstavljale su brutalne izmišljotine o njihovom porodičnom poreklu. Tako je ostalo zabeleženo da je nekadašnji visoki funkcioner SPS-a Dragan Tomić u aprilu 2000. izjavio: “Đinđica je odgajio ujak ustaški oficir”.
U proleće 2014. godine, bivši potpredsednik SRS Ljubiša Petković izjavio je da je “rođeni stric Aleksandra Vučića bio istaknuti ustaša”, što će u novembru iste godine ponoviti i dodatno proširitiTabloid koji će ustvrditi da je “Vučićev otac Albanac, a stric ustaša”.
Izmišljena izdaja
Jedna od najzastupljenijih tema napada, koja je pretežno dolazila sa ekstremno desnog polja političkog spektra i javnosti, odnosila se na optužbe za izdaju nacionalnih interesa. Iako zbog različitih nacionalnih tema, koje su u datim periodima bile aktuelne, i u ovom slučaju matrica se u potpunosti ponavlja. Tako su, po istom obrascu, i Đinđić i Vučić bili optuživani kao loši Srbi i ljudi kojima je bitno jedino očuvanje vlasti, ali ne i očuvanje nacionalnih interesa.
U napadima na prvog demokratskog premijera, u maju 2001. godine, Kosta Čavoški je izjavio za Glas javnosti da “Đinđić prodaje obraz naroda i države”. Po identičnom modelu, u maju 2013. godine, napadajući nove vlasti, Čavoški će reći: “Nikolić, Vučić i Dačić su veleizdajnici koji su, pored izdaje, prevarili i sramno obmanuli narod”. Čavoški će, u izjavi za Naše novine, takođe reći da su pomenuta tri vodeća političara u Srbiji “sahranili Kosovo”. U istom periodu, Naše novine su objavile i tekst pod naslovom “Vlast se namerila da proda Kosovo i srpski narod”.
U napadu na vladu Zorana Đinđića, funkcioner DSS sa Kosova Marko Jakšić izjavio je u decembru 2001. godine da se “Vlada Srbije obračunava sa Srbima na severu KiM i protivzakonito vrši čistke kadrova DSS na Kosovu”. Slična izjava doći će 17 godina kasnije od strane Rade Trajković koja će Vučića optužiti da je “mafiji predao Srbe na Kosovu”. Ovu optužbu će potvrditi i sam Marko Jakšić izjavom da je “od Vučićevog dolaska na vlast Mitrovica postala Kolumbija, jako opasno mesto za život”.
Napadajući saradnju sa Haškim tribunalom, list Blic News je objavio članak pod naslovom “Milošević otišao u Hag za 1,2 milijarde šuške”, a u okviru kampanje protiv premijera Srbije isti list je objavio seriju članaka na istu temu.
Za Aleksandra Vučića je za ovu vrstu optužbi pronađena druga tema – Kosovo. Vučić će tako biti napadan zbog kosovske politike i pokušaja da dijalogom pronađe održivo kompromisno rešenje za taj višedecenijski problem. Tako je u januaru 2018. godine, mitropolit Amfilohije izjavio za list Danas da se boji da “politika Aleksandra Vučića vodi izdaji”, dok je u junu iste godine rekao da “politika predsednika Srbije Aleksandra Vučića vodi izdaji Srbije i Kosova”. Povodom najava organizacije unutrašnjeg dijaloga o Kosovu, tabloid Kurir je u julu 2017. godine objavio tekst pod naslovom “Sprema se velika izdaja: Vučić traži saučesnike za priznanje Kosova i Metohije”, dok je na istom talasu lider pokreta Dveri Boško Obradović rekao sledeće: “Vučić sada pokušava da pripremi teren za priznanje Kosova i da u sopstvenu izdaju uvuče i druge delove srpskog društva”.
Identične pretnje i ciljevi: Jedan od mnogobrojnih pokušaja da se stvori atmosfera nalik onoj koja je vladala u Srbiji uoči 12. marta 2003. godine
Pravdajući pobunu Crvenih beretki, podgorički list Dan je u novembru 2001. objavio tekst “Crvene bertke su se pobunile jer su videle da Đinđićeva vlada krši Ustav i uzima novac za isporuku Srba u Hag”, dok je Kosta Čavoški Đinđićevoj vladi preteći poručio da se “na izborima može izgubiti samo vlast, dok se zbog izdaje može izgubiti mnogo više”.
Vučić će biti izložen napadima opozicije čak i zbog svojih međunarodnih aktivnosti, pa će tako za njegov sastanak sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel u martu 2017, bivši ombudsman Saša Janković reći da je bio “plaćen imovinom na Kosovu”. U aprilu 2018. godine lider Narodne stranke Vuk Jeremić izjavio je da je “Vučić obećao Amerikancima Kosovo, ali mu je problem kako to da uradi”. Isti političar će u maju 2018. izjaviti i to da će predsednik Srbije “već tokom ove godine Kosovu dati stolicu u UN”.
Mantra o diktaturi i neregularnim izborima
Pored uobičajenih optužbi za kriminal, izdaju i privatizaciju države, oponenti reformskih vlada u svojim napadima dosta često su posezali za pričom o deficitu demokratskih vrednosti, autoritarnim tendencijama, gušenjem slobode misli i izražavanja kao i sveopštom cenzurom medija. Koliko je ovo daleko od istine najbolje pokazuju brojna istraživanja i analize koje su egzaktno pokazale da je, upravo u vreme reformskih vlada, tema kritike njihovog rada najviše bila prisutna u medijima u odnosu na sve drugo, a same vlade su bile suočene sa sveprisutnim strukturama bivših režima koje su brojnim opstrukcijama na sve moguće načine ometale sprovođenje politike reformi.
Tako je, iako još uvek deo vladajuće koalicije, Demokratska stranka Srbije, vladu Zorana Đinđića i premijera lično redovno optuživala za autoritarne tendencije i pokušaje uvođenja diktature. Saopštenje od 31. jula 2002. godine ta stranka će nasloviti sa “Tiranija i lična diktatura”, dok će, aludirajući na komunističke čistke, lider te stranke Vojislav Koštunica u avgustu iste godine izjaviti da je stanje u Srbiji “identično onome koje je postojalo neposredno nakon Drugog svetskog rata”.
U novembru iste godine, DSS će jedno od svojih saopštenja nasloviti sa “Đinđićeve gebelsovske metode”, dok je lider Nove Srbije Velimir Ilić, nešto ranije “proslaviti” izjavom da “Đinđić sve više liči na Miloševića”. Gotovo identičnu izjavu izrekao je i Vojislav Koštunica koji je u julu 2002. godine rekao: “Đinđić i Milošević su isti.”
U maju 2002. godine DSS optužuje predsednika vlade za “zavođenje diktature u Skupštini Srbije”, u avgustu iste godine tvrdi “Đinđić je diktator”, dok u decembru ta stranka izdaje saopštenje pod naslovom “Đinđić suspenduje zakone, ukida predsednika i uvodi diktaturu”. Stranačka saopštenja DSS u to vreme, na dnevnoj bazi, prenosili su apsolutno svi mediji i uprkos nerazvijenosti i ne baš toliko upotrebi interneta u to vreme, ona su bila lako dostupna najširem delu javnosti.
Sličnim optužbama biće izložen i Aleksandar Vučić, s tom razlikom što će, zbog porasta uticaja društvenih mreža, spisak kreatora tih napada biti značajno proširen. Tako će, pored opozicionih partija, protiv Vučićeve vlade ustati mnogobrojne javne ličnosti, novinari, glumci i mnogi drugi pojedinci različitih profesija koji će svoje neslaganje ili ličnu netrpeljivost ovoga puta moći da izraze preko društvenih mreža, što kasnije redovno biva dalje eksploatisano putem opozicionih štampanih i elektronskih medija.
Tako će Vučića za diktaturu optuživati nedeljnik Vreme i urednik tog lista Dragoljub Žarković koji će u martu 2015. izjaviti: “Ovde ne postoji cenzura, već diktatura”, dok će u pomenutom nedeljniku mesec dana ranije novinarka Tamara Skrozza objaviti tekst pod naslovom “Diktatura ili cenzura”. U istom duhu, u maju 2014. godine, pojaviće se prilog na sajtu Radija Sobodna Evropa pod naslovom “Vlast, Vučić i mediji: Babarogina cenzura”, a kao povod za taj članak poslužiće saopštenje tadašnjeg ombudsmana, a već tada i opozicionog političara Saše Jankovića u kome je izrazio zbrinutost zbog saznanja da se, “sve češće pojedine informacije i kritike povlače iz javno dostupnih sredstava informisanja i informacionog prostora”.
Nedoslednost na delu: Iako je dobar deo predstavnika opozicije i njima naklonjenih medija prethodnih godina redovno zamerao Aleksandru Vučiću zbog raspisivanja prevremenih izbora, danas ti isti akteri od njega traže odlaganje čak i redovnih izbora koji su zakazani u krajnjim ustavnim rokovima
Na talasu priče o nedemokratskom karakteru vlasti u Srbiji, do tada potpuno nepoznati novinar u zrelim godinama Srđan Škoro objaviće knjigu "Vučić i cenzura", a u promociji te knjige aktivnu ulogu će preuzeti Nezavisno udruženje novinara Srije (NUNS), koje neće propuštati priliku da u svojim saopštenjima vlasti optuži za gušenje slobode govora i izražavanja.
Vučić će biti izložen i optužbama za gušenje institucija, posebno Skupštine Srbije, a biće mu spočitavano i da je odgovoran zbog toga što je situacija u Srbiji “gora nego devedesetih”. Tako će u nedeljniku Vreme u martu 2017. godine biti objavljen tekst Zore Drčelić “Blokada institucija: Šta sve možeš kad si Vučić”, dok će u novembru 2016. godine Dveri saopštiti da: “Naprednjaci žele da ukinu Skupštinu Srbije”.
Poput Koštunice i DSS-a tokom 2002. godine, u septembru 2014. godine Olja Bećković će reći: “Gore je nego devedesetih, Vučić uređuje sve tabloide”, dok će u maju 2017. godine predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) Nedim Sejdinović izjaviti da je “stanje s medijskim slobodama gore nego devedesetih godina”.
Još jedno polje napada koje se, zbog različitih aktuelnih tema, donekle razlikuje u sadržinskom pogledu, ali čija se matrica savršeno poklapa kako u napadima kreiranim do kraja 2003. tako i sa onim koji su viđeni u periodu posle 2014. godine, predstavljaju optužbe za krađu izbora i manipulacije izbornim sistemom. I dok su se te optužbe u Đinđićevo vreme uglavnom odnosile na propale predsedničke izbore u kojima su u drugom krugu snage odmerili Vojislav Koštunica i Miroljub Labus, u Vučićevo vreme optužbe za izbornu krađu postale su sastavni deo političkog folklora i delovanja opozicije nesposobne da racionalizuje i svojim biračima objasni uzroke sopstvenih katastrofalnih izbornih rezultata.
Tako je, povodom oduzimanja mandata poslanicima DSS u Skupštini Srbije, ta stranka izdala saopštenje od 31. jula 2002. godine pod naslovom “Nezapamćena izborna krađa”, dok je Velimir Ilić u decembru iste godine izjavio kako je „Vlada kupila glasove“. Istog meseca 2002. godine Dragan Maršićanin je poručio da „u Srbiji više neće biti lopovi na vlasti“, dok je njegova DSS saopštila kako je „ustanovljeno 452.707 nepostojećih birača“ pripisujući to mahinacijama izvršne vlasti.
Neposredno nakon neuspelih izbora za predsednika u decembru 2002. godine, list Nacional je objavio članak “Režim prikriva veliku izbornu krađu”, a na naslovnici istog lista osvanuo je i tekst “DSS: RIK nam je već po drugi put ukrao čistu izbornu pobedu”.
U septembru 2002. godine Vojislav Koštunica je izjavio kako premijer „Đinđić krade još gore od Miloševića“, a u decembru iste godine Koštunica je rekao da je „Đinđić uspeo da spali sve biračke listiće“. Najzad, u februaru 2003. godine, nepunih mesec dana pre atentata na Đinđića, Koštunica je poručio: „Platiće se cena izbornih krađa“.
Uprkos nizu ubedljivih izbornih pobeda, optužbi za izborne krađe, manipulacije izbornim sistemom i neregularne izborne uslove neće biti pošteđen ni Aleksandar Vučić.
Tako je, odmah nakon izbora u proleće 2016, Boško Obradović izjavio: „Neviđena izborna krađa“, dok će godinu dana kasnije, nakon predsedničkih izbora, Velimir Ilić poručiti: „Ne priznajemo izbore, Vučić priča o kraduckanju, a ovo je krađa najvišeg stepena“.
Pre nego što će postati koalicioni partneri, lider PSG-a Saša Janković izjavio je da je „Đilas glavni čovek SNS-a za izborne krađe“, dok će u aprilu 2017. Janković reći kako je “na izborima pokradeno 319.000 glasova”. U istom periodu pokret Dosta je bilo optužiće RIK da “prikriva krađu glasova”, dok će opozicioni aktivista Igor Milanović izjaviti „Na nezakonitim izborima, nezakonita pobeda: topove na lopove“.
Jedna od najbesmislenijih optužbi na račun vladajućeg SNS-a pojaviće se uoči beogradskih lokalnih izbora u proleće 2018. godine kada će kandidat za gradonačelnika Dragan Đilas preko Tvitera poručiti da je u toku “seoba desetina hiljada ljudi koji iznenada postaju 'Beograđani' sa idejom da pomognu naprednjacima da vladaju još 4 godine”.
Na talasu priče o izbornim neregularnostima, tokom 2019. godine vrhunac licemerja predstavljala je odluka opozicionog Saveza za Srbiju, pod kontrolom Dragana Đilasa, Vuka Jeremića i Boška Obradovića da zbog navodno neregularnih izbornih uslova bojkotuju izbore. Pa ipak, za razliku od te političke predstave, njihovi prethodnici i idejni uzori bojkota se nisu setili iz samo jednog razloga – zato što su doveli do toga da njihov glavni politički protivnik atentatom bude odstranjen iz izborne utakmice. Nakon toga, na izborima koji su izgubili svaki smisao, ali na koje su oni bez ikakve griže savesti izašli, mogli su mirno da preuzmu vlast i krenu u sveopštu devastaciju Srbije.
Nikada viđeni "dokazi": Jedan od primera bezočne upotrebe laži u političkim obaručnima u Srbiji
Još jedan ilustrativan primer, a tiče se izbora: u aprilu 2015. godine tadašnji lider Demokratske stranke Bojan Pajtić na sva zvona najavljivao je „objavljivanje dosijea o batinaškim odredima Aleksandra Vučića“. Razlog se krio u incidentu sa odbornicima DS, pred zakazanu sednicu Skupštine u Inđiji, gde je, na zahtev SNS, trebalo da se raspravlja i odluči o smeni aktuelne gradske vlasti, a udružena opozicija na lokalu je očito u tome računala na pomoć "preletača" iz DS-a i SPS-a. Da bi to predupredio, DS je svoje odbornike zatvorio u hotel „Andrevlje“ na Fruškoj Gori, nazvavši to svojevrsnim „karantinom“ i pravdajući taj postupak strahom od navodnih batinaških odreda SNS. S druge strane, predstavnici SNS nazvali su taj potez „kidnapovanjem i otmicom“, a sve iz straha zbog prekomponovanja političke scene u Inđiji i gubitka lokalne vlasti DS – dakle, politička borba na tipično bezobziran srpski način, sa podmetanjem i udarcima ispod pojasa, gde se javnost dovodi u konfuziju i stavlja u situaciju da sama izabere koju od ponuđenih istina uopšte da prihvati. Pajtić je rekao da će DS obavestiti OEBS, Savet Evrope i Evropski parlament o tome – da li je to učinio nije poznato, ali nikakvi dosijei o „Vučićevim batinaškim odredima“ nisu isplivali na svetlost dana.
Hiperprodukcija afera: Vučić kao dežurna meta
Dugogodišnja inertnost, neorganizovanost i nesposobnost opozicije da ponudi ma kakvu alternativu u odnosu na praksu vladajućeg režima ogleda se, pre svega, u neprekidnoj proizvodnji afera, uperenih protiv svojih glavnih političkih protivnika (u ovom slučaju, koalicije oko SNS), koje se i danas, videli smo, štancuju kao na pokretnoj traci. Pri tom, opozicija kao da ne haje mnogo što će se u tom cilju služiti istim, ako ne i gorim sredstvima za koje optužuje vlast: upravo to besomučno fabrikovanje afera daće nemali doprinos sveopštoj tabloidizaciji štampe i medijskom zagađenju javnog prostora, čiji će stepen kontaminacije rasti iz godine u godinu, sve dok se kao glavna meta ne iskristališe ime Aleksandra Vučića, kao personifikacije apsolutnog zla.
Nakon tako pripremljenog terena, gde javno data reč i politička obećanja očito ni na šta ne obavezuju, mogućne postaju i najbezobzirnije konstrukcije i najočitije laži, doslovno sve što nekom u prljavoj političkoj borbi može pasti na pamet. Lestvica plauzibilnog i mogućnog se stalno spušta, a gomilanje optužbi služi tome da svaka naredna konstrukcija, ma koliko bila neverovatna, bude prihvaćena u javnosti kao nešto što se samo po sebi podrazumeva, kao istina koju mejnstrim mediji tobože prećutkuju, budući da je prethodna (nepotkrepljena) tvrdnja već tako lako prošla. Gomilanjem afera konzumenti se unapred pripremaju na sve novije i fantastičnije mentalne akrobacije, neophodne da se nekritički prihvate parole iz arsenala permanentnog propagandnog rata, koje treba da nas uvere da „ovako nikad pre nije bilo“, kako to ironično formuliše književnik Svetislav Basara. Teren političke borbe se u velikoj meri izmešta u sferu društvenih medija, kao najpodesnije tle za nesmetano širenje lažnih vesti, gde niko ne snosi konsekvence ni zbog čega – medijski „Bellum omnium contra omnes“.
Tako magazin Tabloid, u oktobru 2017, optužuje predsednika Vučića da je „u saradnji sa svojim bratom Andrejom, početkom avgusta 2016. godine bukvalno ukrao 3.000 tona municije do kalibra 23 mm, a što iznosi 98% svih ratnih vojnih rezervi Vojske Srbije“! (Ni manje ni više nego 3.000 tona!)
U maju 2017, nakon pogibije ambasadora Olivera Potežice u Libiji, kao potvrda „opasnog zločinačkog delovanja braće Vučić“, plasira se teza kako iza „ubistva“ stoje (a ko drugi?) braća Vučić. Ne samo ambasador Potežica, nego i dvoje radnika ambasade (ubijeni dve godine ranije) morali su biti smaknuti da bi se „prikrili dokazi o umešanosti braće Vučić u šverc oružja“, kako glasi objašnjenje; braći Vučić se pripisuje, o istom trošku, i pogibija petorice agenata francuske tajne službe, koji su nastradali u Malti prilikom pada aviona (navodno su nadzirali operaciju isporuke oružja) – dakle, odgovorni su ni manje ni više nego za smrt osmoro ljudi!
Optužbe bez dokaza: Da li više puta ponovljena laž postaje istina?
Ono što je isprva predstavljalo podzemne, neproverene glasine uskoro se seli sa opskurnih portala na skupštinsku govornicu. Dve godine nakon incidenta u Libiji, u oktobru 2019, Marinika Tepić, potpredsednica Stranke slobode i pravde (SSP) i nezvanični portparol SzS, predsedniku Vučiću postaviće pitanje "zbog čijih interesa su stradali službenici Ambasade Srbije u Libiji Slađana Stanković i Jovica Stepić, i ambasador Oliver Potežica koji su stradali 2015, odnosno 2017. godine?"
Ista Marinika Tepić (koja se u žaru političke borbe nije libila da predsednika Vučića poredi sa Hitlerom) u januaru ove godine otići će i korak dalje - optužiće predsednika Vučića da vlast drži plantažu marihuane na poljoprivrednom dobru Morović kod Šida (optužba da se vlast bavi organizovanom proizvodnjom narkotika). Uz te tvrdnje podeliće i fotografije terena iz vazduha, na šta je istog dana usledio demanti funkcionera Demokratske stranke Dragana Šutanovca i Gorana Ješića, koji će joj dobronamerno skrenuti pažnju na to da se na pomenutoj lokaciji već godinama vrši zapravo planski uzgoj koka-nosilja! (Što, naravno, Mariniku Tepić ni najmanje nije navelo na hvalevrednu pomisao da bi možda trebalo da se ogradi od svoje izjave i uputi izvinjenje zbog nepotrebnog uznemiravanja javnosti.) Slično tome, i slučaj „Jovanjica“, nekoliko meseci pre toga, poslužiće za fabrikovanje afere, gde se po svaku cenu traži Vučićeva glava. Iz činjenice da je vlasnik plantaže Predrag Koluvija dobio kredit od države, potpredsednik Narodne stranke Miroslav Aleksić, po uhodanom šablonu, izvlači zaključak o umešanosti Vučića: „Igrom slučaja ili ne, predsednik koji se pita za odobravanje sredstava je funkcioner SNS na Čukarici i dobar prijatelj sa ocem Aleksandra Vučića, Anđelkom“. Uspostavljena je prvo veza sa Vučićevim ocem, a onda je u sve to umešan i Vučićev brat, pošto je izneta tvrdnja da je uhapšeni Koluvija zatevao od policije da obavi jedan telefonski poziv – i to, navodno, sa Vučićevim bratom Andrejom.
Nesporno u slučaju „Jovanjica“ jesu sledeće činjenice: policija je 26.11.2019. na imanju pronašla 66.000 stabljika marihuane; reč je o najvećoj plantaži marihuane u Evropi; kod Koluvije je pronađena falsifikovana službena isprava MUP Srbije; Koluvija je vozio civilni automobil opremljen policijskim blinkerima; vrednost zaplenjene marihuane procenjena je na više desetina miliona evra. To su, dakle, nesporne činjenice – kao što je nesporno da je opozicija okupljena oko Saveza za Srbiju iskoristila pomenuti slučaj da bi lažno optužila Andreja Vučića kako je povezan sa “Jovanjicom” putem nepostojećeg telefonskog poziva. Potpredsednik SNS Miloš Vučević zbog toga 9. decembra 2019. podnosi krivičnu prijavu protiv Aleksandra i Andreja Vučića, kako bi se slučaj rasvetlio do kraja; međutim, veštačenje telefona Andreja Vučića se neobjašnjivo dugo razvlači.
Mržnja kao osnov zajedništva: Dragan Maršićanin i Marinika Tepić, rame uz rame na istom zadatku
Objašnjenje za to daje bivši operativac DB Božidar Spasić; po njegovim rečima, prolongiranje u rešavanju slučaja “Jovanjica” nije slučajno; ono služi da bi se „ta afera što duže držala u žiži javnosti kako bi poslužila za hajku na predsednika i čitavu porodicu Vučić. Očigledno je na delu sabotaža određenih organa koji nečinjenjem u vezi sa ovim slučajem stvaraju svojevrsnu famu. To za cilj ima da se izmišljena afera što duže drži u javnosti.“
I najzad, Tužilaštvo za organizovani kriminal oglašava se na kraju povodom krivične prijave, ali tek nakon skoro puna dva meseca. Dana 31.01.2020. izdato je sledeće saopštenje: "Tužilaštvo za organizovani kriminal je utvrdilo da ne postoje osnovi sumnje da su Aleksandar i Andrej Vučić bili u bilo kakvom kontaktu ili komunikaciji sa osumnjičenim Predragom Koluvijom, niti da su pomaganjem ili na drugi način učestvovali u izvršenju krivičnog dela koje se stavlja osumnjičenom Predragu Koluviji na teret, čime ne postoje osnovi sumnje da su Aleksandar i Andrej Vučić izvršili bilo koje krivično delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti". Time je stavljena tačka na sve nedoumice oko upletenosti braće Vučić u pomenutu aferu, mada ne i što se tiče onih koji su od početka uvereni u suprotno, pošto na njih nikakvi argumenti ionako ne deluju; oni veruju u ono što su izabrali da veruju, uprkos dokazima, uprkos svemu.
Optužbe protiv Vučića su mahom deo političke strategije, kakvu primenjuje opozicija u nedostatku boljih i delotvornijih metoda borbe. Tu leži i objašnjenje zašto afere najčešće pokreće uvek isti krug ljudi, po uvek istom obrascu, okupljenih oko SzS, čije se političko „vjeruju“ zasniva na dvema osnovnim premisama: „Bojkot po svaku cenu“ i „Vučić je kriv za sve“.
Potvrdu da je pretežno reč o političkoj borbi, kad je reč o optužbama protiv Vučića, nalazimo i u činjenici da je, na primer, poslanica Marinika Tepić, kao glasnogovornik po dužnosti, dva puta u jednoj nedelji bila uhvaćena u flagrantnoj laži. Prva neistina koju je izrekla bila je da knjigu zamenika gradonačelnika Vesića prilikom promocije (oktobar 2019) nisu zapalili članovi njene stranke (demanti stigao lično od Dragana Đilasa), a drugu neistinu je izrekla oko tobože skandaloznog otkrića kako ministar policije Nebojša Stefanović i njegov otac snabdevaju oružjem pripadnike ISIS-a u Jemenu. U tu svrhu opozicija oko SzS lažirala je televizijski prilog „Raša tudej“, postavljajući na društvene mreže prilog pomenute TV-mreže u kojem su bile umetnute montirane fotografije ministra Stefanovića i njegovog oca. Celu tu ujdurmu razotkrilo je nedugo zatim Ministarstvo spoljnih poslova Ruske Federacije, demantujući odlučno sve navode Tepićeve. Naravno, Tepićeva ni ovog puta nije pomislila da uputi javno izvinjenje.
Kad je reč o paljenju Vesićeve knjige, Marko Bastać, predsednik beogradskog odbora Stranke slobode i pravde, izjavio je tim povodom doslovno sledeće: „Niko od naših aktivista nije palio sinoć knjigu, koristeći gebelsovske metode propagande - Vladimir Beba Popović je inscenirao paljenje“; štaviše, optužio je zamenika gradonačelnika Vesića da je naložio svojim ljudima, koji su ga obezbeđivali tokom promocije knjige u centru Beograda, da „tuku mirne ljude“, a sve to kako bi „skrenuo pažnju s korupcije u vezi sa obnovom Trga Republike“. Ovde se, u malom, belodano vidi sva tehnika manipulacije i laži kojom se služi SzS u obračunu sa svojim političkim protivnicima: pominju se i Gebels i Vladimir Popović, krivica se stavlja na teret Goranu Vesiću, paljenje knjige se dovodi u vezu sa korupcijom oko radova na obnovi trga Republike – sve to da bi se prikrila jednostavna istina da su Vesićevu knjigu spalili zapravo aktivisti SzS, kako mediji od početka tvrde i kako je na kraju priznao i sam Dragan Đilas, Bastaćev partijski šef!
U cilju što efektnijeg delovanja, opozicija se koristi određenim „stajaćim temama“, prepoznatljivim „čvorištima“ koja se poturaju javnosti kao stare, dobro prepoznatljive šifre (takoreći dokazane istine). Kao vešta pletilja i dokazani skandalmejker, Vuk Jeremić, lider Narodne stranke, bez problema povezuje više takvih „čvorišta“ u jedno tkanje, pa tako na svom Tviter nalogu kači sledeću objavu: „Dok poslovni partneri oca ministra policije zarađuju desetine miliona dolara od trgovine oružjem, Toni Bler u Vašingtonu zastupa Vučićeve ideje o „razgraničenju“. Sa tvrdnjom o umešanosti u trgovinu oružjem ministra Stefanovića i njegovog oca računa se, kako vidimo, ovde kao sa već utvrđenom činjenicom (iako je rusko ministarstvo demantovalo to kao lažnu vest), a s tim u vezi se plasira nova neistina o Toniju Bleru, čije ime se dovodi u vezu sa sledećom omiljenom Jeremićevom temom – Kosovom („Vučić i Toni Bler iza leđa naroda Srbije prave plan kako da predaju Kosovo“). Iz Jeremićevog ultranacionalističkog ugla, Aleksandar Vučić je dvostruki izdajnik: s jedne strane, zbog „izdaje“ Kosova, a s druge, što koristi usluge „izdajnika“ Tonija Blera, bivšeg britanskog premijera, čija zemlja je učestvovala u bombardovanju Srbije od strane NATO alijanse 1999. godine. Vešta kosovska pletilja Jeremić optužuje ovde Vučića kako „radi iza leđa srpskom narodu“ (on, koji je sve državne resurse i položaj prvog čoveka UN uglavnom koristio za svoju ličnu promociju!), insinuirajući kako na međunarodnim sastancima, pored Vučića, navodno učestvuje i Toni Bler – u pitanju je, dakle, veleizdaja („Vučić je obećao Amerikancima Kosovo“) – da bi u sve to začinio neizbežnom dozom ksenofobije, optužujući, povrh svega, Vučića kako bi zbog njegove politike prema izbeglicama “Srbija mogla da postane tampon zona za migrante”. (U tom pogledu, Jeremić je samo utabao put otvoreno ksenofobičnim Dverima i Bošku Obradoviću, koji su nastavili tamo gde je on stao kad su u pitanju migranti; navešćemo ovde neke od novinskih naslova gde se citira Boško Obradović: „Dok naša deca odlaze, migranti nam dolaze“; „Interesuje me koliko je SNS zaradila od prevoženja migranata od Preševa do Subotice u proteklih osam godina?“; da ne pominjemo Boškovićev nedavni nastup na TV, gde je, na primeru dveju pomešanih tečnosti, demonstrirao šta će migranti doneti u pogledu rasne čistote autohtonim Srbima, uz peticiju protiv migrantske politike vlasti i formiranje naci-patrola, pod nazivom "narodne patrole", koje ovih dana presreću i proganjaju migrante po Beogradu preteći im batinama, deleći pamflete sa rasističkim zabranama sličnim onim koje su imali nacisti za Jevreje u Nemačkoj.)
Vuk Jeremić, kao samozvani pripadnik svetskog džet-seta, upućen je odlično i u tajne svetske diplomatije. On zna, na primer, da se u decembru 2018. Vučić sastao u Beogradu na ručku sa milijarderom Džordžom Sorošem (na šta je odmah usledio demanti od Laure Silber, glavne službenice za komunikacije Soroševe fondacije „Otvoreno društvo“, koja je to najodlučnije negirala). On pouzdano zna kako nemačka kancelarka Angela Merkel ne želi da primi predsednika Srbije Aleksandra Vučića u Berlinu, jer „ga je pročitala“ (februar 2018), da bi već sledećeg dana do istog sastanka došlo; naslovi u novinama: „Dočekan uz najveće vojne i državne počasti“, „Vučić u Berlinu, srdačan doček Angele Merkel“; antrfile: „Predsednik Vučić doputovao je tokom prepodneva u radnu posetu Berlinu, na poziv kancelarke Angele Merkel, sa kojom se sastao po 11. put, i to u trenutku kada je pitanje sporazuma Beograda i Prištine u vrhu agende gotovo svih evropskih zvaničnika i centara političke moći“. Jeremić takođe zna, uoči najavljene zvanične posete predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina Beogradu u januaru 2019, kako ovaj gaji duboki lični prezir prema predsedniku Vučiću. Naslov iz novina: „Putin u Beogradu, Vučiću uručen Orden Aleksandra Nevskog“; antrfile: „Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin bio je danas u zvaničnoj poseti Srbiji, tokom koje je potpisan 21 sporazum i memorandum“. Zlobni tvit-komentar lažnog vidovnjaka Jeremića nakon toga: „Strani državnici kojim Rusija ukazuje najvišu počast dobijaju Orden Svetog Andreja. Orden Aleksandra Nevskog je ČETIRI stepena ispod njega, i prvenstveno je namenjen zaslužnim državnim službenicima Rusije za 20 godina rada“.
Znaci pored puta: Đilasove i druge linije napada
Lider SzS Dragan Đilas za svoju liniju napada odabraće teme bliske biračkom telu sa malom decom i vezane za problem materinstva: u februaru 2018. godine zahtevaće da tužilaštvo reaguje „na zloupotrebu dece u političke svrhe u predškolskim vrtićima u beogradskoj opštini Vračar“. Prema Đilasovim saznanjima, glumac Branko Milićević Kockica nudio je deci ulaznice za svoje predstave „na kojima treba da se pojave njihovi roditelji i na kojima im će se obratiti neki od lidera SNS“ (naravno, ispostavilo se da je to neistina i da je optužba fabrikovana). Nepun mesec dana ranije, Đilas će alarmirati javnost sličnom šokantnom tvrdnjom kako je „aktuelna vlast ukinula treći pokušaj vantelesne oplodnje“. Na to je odmah usledio demanti Ministarstva zdravlja – ne samo da treći pokušaj vantelesne oplodnje nije ukinut, nego je i gornja granica za treći pokušaj podignuta na 42 godine! U decembru 2017, kao bivši gradonačelnik Beograda, Dragan Đilas iznosi tvrdnju kako nije izgrađen nijedan vrtić i dom zdravlja u Beogradu; njegove reči demantovao je tadašnji gradonačelnik Siniša Mali: „Mi smo za svega tri i po godine izgradili čak osam novih vrtića i tako otvorili duplo više mesta za mališane. Samo ove godine upisano je 23.000 dece u vrtiće, 12.000 u državnim a 11.000 u privatnim vrtićima“.
Uoči izbora za Skupštinu grada (u martu 2018) optužio je vrh SNS-a da se spremaju da pokradu izbore, kao i da poseduje dokaze za to. Po njegovim rečima, nekoliko desetina hiljada birača naknadno je upisano u biračke spiskove i doseljeno iz unutrašnjosti u Beograd, kako bi mogli da glasaju. "Prijavili su se na adrese gde ne žive i nikada nisu živeli ... Takvih primera je ogroman broj, i ja pozivam sve koji ih vide da nam ih dostave, jer ćemo se time ozbiljno baviti i narednih dana posle izbora", izjavio je na konferenciji za štampu. Kao i u prethodnim slučajevima, svoje optužbe nikad neće dokazati niti će se time „ozbiljno baviti“ nakon održanih izbora; bila je to još jedna u nizu „fake news“ za jednokratnu upotrebu. Jedina optužba za koju se Đilas javno izvinio i priznao da nije bila istinita bila je ona iz decembra 2018; tada je ustvrdio kako je predsednik Vučić „u Abu Dabiju odseo u najskupljem hotelu na svetu, gde noć košta 10.000 evra“. Na svom Tviter nalogu podelio je ubrzo posle toga sledeću objavu: „Vest je netačna i javno mu se ovim putem izvinjavam“.
Uputio je izvinjenje još jednom, u januaru 2019. Gostujući na TV N1, Dragan Đilas je govorio o lošem stanju u policiji i sve većem broju mafijaških obračuna na ulicama Beograda. On je tom prilikom rekao da je u Beogradu prošle godine (2018) bilo 30 ubistava kriminalnog karaktera, a da je 2012. i 2013. godine bilo po šest takvih ubistava. Međutim, u svojoj izjavi za N1, Đilas će pomešati ukupan broj kriminalnih ubistava u 2018. godini, na nivou Srbije i na nivou Beograda. U odgovoru Istinomeru, bivši gradonačelnik Beograda izjaviće kako je mislio da se podaci odnose na glavni grad i da je, stoga, jasno da je pogrešio. „Nisam namerno to uradio ali, jesam rekao neistinu. Izvinjavam se“, poručio je Đilas.
Raznorazne druge afere koje potresaju javnost iz dana u dan najčešće su posledica delovanja nižih ešalona opozicije, okupljenih oko SzS. Teme koje se nameću kao dominantne, po pravilu, idu u pravcu kriminalizacije Vučića i ljudi iz njegovog najbližeg okruženja (ubistvo Olivera Jovanovića, optužbe da vlast stoji iza otmice novinara iz Bele Crkve Stefana Cvetkovića, suđenje vozaču „Koridora Srbije“ i snimak sa naplatne rampe, itd., itd.). Krajnji zbir tih tema ima za cilj da Srbiju predstavi kao „zarobljenu državu“, sa predsednikom Vučićem kao šefom mafije koji, razume se, sve konce drži u svojim rukama; reč je o sprezi političko-ekonomsko-kriminalne moći, gde su javne potrebe zamenjene privatnim. U tom smislu, indikativan je intervju bivšeg predsednika Borisa Tadića, koji izvrsno sumira sve gorenavedene optužbe opozicije. Sredinom 2017. on je optužio Aleksandra Vučića kako je „preko braće, kumova i saradnika stvorio ekonomsku moć koja bi trebalo da učini njegov poraz na nekim budućim izborima irelevantnim, jer će imati sve poluge u svojim rukama“ – svodeći zapravo bilans svoje (Tadićeve) vladavine dok je bio na čelu države i predstavljajući to kao program sadašnjeg i budućeg delovanja opozicije. Ko je, po Tadiću, najodgovorniji za takvo stanje stvari? „Vučićevi najbliži saradnici, braća, kumovi koji kontrolišu softversku industriju, izgradnju puteva, trgovinu električnom energijom i sve poslove vezane za struju, poslove oko poljoprivrede“ – dakle, sve stajaće teme kojima se ovaj tekst bavio.
Postojeća produkcija afera nema izgleda da će ikada u skorije vreme stati. Fabrikovanje afera, sa Vučićem kao glavnom metom, samo je sastavni deo za ovo podneblje uobičajenih političkih borbi, koje nose jasne znake srpske tradicionalne zaostalosti. Ništa novo pod kapom (šajkačom) nebeskom.
Dokumentarac “Vladalac” - crni biser u kruni delovanja "koalicije laži"
Nedavno je na televiziji N1 prikazan dokumentarni film o Aleksandru Vučiću iz dva dela, pod naslovom “Vladalac”, autora Slaviše Lekića. Kao suma svega negativnog izrečenog o Vučiću, kolažnom tehnikom spojen u mračnu celinu, ovaj serijal zapravo predstavlja krunu delovanja opozicije, kako u smislu njenih najviših propagandističkih dometa, tako i u onom dubljem smislu nekih evidentnih manjkavosti na planu sadržaja. Da je reč o nesumnjivom propagandnom materijalu jasno je već od uvodne špice, gde se, kao povod za dijalog sa učesnicima filma, gledaocima u krupnom planu podastire karikatura Dušana Petričića na kojoj je Vučić prikazan u odelu sa uočljivim evropskim znamenjem, a glasači koji pod njegovim budnim okom ubacuju listiće u glasačku kutiju ne vide (ili ne žele da vide) da je na njoj nacrtan lik Vojislava Šešelja, lidera SRS i haškog osuđenog ratnog zločinca; uz to, povrh svega, Vučić na sebi, ispod evropskog sakoa, nosi majicu sa Šešeljevim likom; dodatno podvučena aluzija na Vučićevu radikalsku prošlost je više nego jasna, karikatura očito ima za cilj da slikovito ilustruje onu tezu “jednom radikal, zauvek radikal”. Dakle, cilj serijala jeste da, kroz dokumentarne snimke i citate, prikaže “jednu neulepšanu i nefriziranu političku biografiju Aleksandra Vučića”, kako tvrde autori, stavljajući težište upravo na njegovu radikalsku prošlost.
Osnovna zamerka koja se može staviti ovom ostvarenju jeste izbor učesnika, njihova ne toliko očita pristrasnost po pitanju karakternih osobina glavnog junaka filma (na kritički sud imaju pravo), koliko njihova jednostranost, njihov unapred predvidljiv stav po svakom pitanju; već nakon nekoliko minuta gledaocu postaje jasno da će neprekidna litanija tirada i negativnih komentara o Vučiću trajati od početka do samog kraja, do odjavne špice; ono što je izrečeno u početna prva tri minuta, variraće se u slobodnoj formi manje-više u cela naredna tri sata, koliko film traje.
Iako je težište filma na Vučićevoj neprevladanoj prošlosti, oštrica kritike usmerena je najvećim delom na sadašnjost, na aktuelnu politiku koju sprovodi SNS. Jedna od učesnica serijala, istoričarka Branka Prpa, to je eksplicitno i rekla: “Oni su zapravo pokrali sve naše ideje...Dakle, bukvalno ste mogli da čujete, kada je Vučić u pitanju, vlastite rečenice...Dakle, ušli su naš kod, u naš prostor... u naš vokabular”. I na toj tački se cela arhitektonika filma sada najednom ljulja iz temelja, gledalac kome je makar malo stalo do istine moraće istog časa, nakon navedene rečenice, da se zapita: šta je ovde zapravo po sredi? S kojim Vučićem se ovde obračunavaju? Ako ga već optužuju za prošlost, to onda znači da ne veruju da se uistinu promenio, iz čega dalje sledi da su „stari” i “novi” Vučić zapravo jedna te ista osoba koja danas, iz oportunizma, samo glumi Evropejca.
Ali ako ga istoričarka Prpa optužuje da je preuzeo političku agendu koja pripada njenom diskursu, “njenima”, tj. istinskim proevropskim snagama, to dvoje se, očito, u ovom slučaju uzajamno isključuju; po svim zakonima logike, nešto od toga jednostavno ne može biti istina (ili se Vučić promenio i iskreno stremi Evropi ili to nije slučaj; ako nije, kako tvrde autori dokumentarca, kako mu je onda pošlo za rukom da uđe u “naš kod, naš vokabular”, da se poslužimo rečima Branke Prpe). I tu dolazimo na teren političke borbe i propagandne delatnosti: nije prošlost ta koja kod Aleksandra Vučića uistinu smeta, nego strah da u političkoj sadašnjosti za pojedine aktere (tj. za njih) danas više nema mesta!
Vrlo brzo nakon što je u aprilu 2014. Aleksandar Vučić preuzeo premijersku funkciju - čim je postalo jasno da je njegova vlada, u nastojanjima da Srbiju spasi od sve izvesnijeg bankrota, spremna da se upusti u ozbiljne društvene reforme - već viđena matrica napada na reformske napore vlade Zorana Đinđića počela je i ovom prilikom da se ponavlja. Tako je, preko noći, Vučić takođe postao diktator i cenzor okružen kriminalacima, a kako je vreme odmicalo težište optužbi, prema dnevnim potrebama, pomerano je na cenzuru medija, kontrolu pravosuđa, lošu ekonomsku politiku, krađu izbora, nekompetentnost, ali i kriminalizaciju najbližih saradnika, prijatelja, kumova i, posebno, članova porodice, da bi sve to bilo začinjeno pričom o izdaji nacionalnih interesa na Kosovu. Sve to, naravno, stvaralo je sliku sveopšte nesreće, bede i opšteg nihilizma uz lažne, katastrofične tvrdnje da je, po gotovo svim merilima, stanje u Srbiji najgore na planeti i uopšte ikada u istoriji.
Na tom kursu napravljen je i ovaj dokumentarni materijal; otuda i ta isuviše naglašena jednostranost u prikazivanju Vučićevog portreta, jer je centralnu ličnost filma valjalo po svaku cenu uniziti i ocrniti, po mogućstvu demonizovati. Otuda u prvih desetak minuta fima čak 43 epiteta negativne konotacije o njemu, od kojih izdvajamo neke najtipičnije: neiskren, bahat, besprizoran, destruktivan, radioaktivan, samoljubiv, despot, bolestan, zao, nesimpatičan, manipulativan, lažov, narcisoidan, nevaspitan, toksičan... Pojedine reči, koje u osnovi imaju neutralnu ili pozitivnu konotaciju, u dokumentarnom materijalu upotrebljene su u ironičnom ili dvosmislenom kontekstu, kao na primer: najbolji, najmarljiviji, najvredniji, najpošteniji; svuda je prisutan, u svemu učestvuje, sve zna, sve od njega zavisi; „Najvatreniji podanici predstavljaju ga kao čoveka koji se vrati pre nego ode, ustane pre nego legne, a često stigne da uradi pre nego je pomislio“.
Nakon uvodne špice emisije sledi kanonada negativnih epiteta, optužbi, uvreda i kleveta: Vučić je završio fakultet, ali to ne znači da je obrazovan. (Ljubodrag Stojadinović); Ako je sa 18 godina bio najbolji student, tom logikom on je sada u vrtiću. To me asocira na „Neobičan slučaj Bendžamina Batona“ (Danica Vučenić); „Ovi koji su mu pisali biografiju su ga prikazali kao sjajnog čoveka koji je završio fakultet i koji je imao fantastične perspektive, pogotovu sa engleskim koji će učiti u gvožđarskoj radnji u Londonu. Tu dolazimo do šizofrenije – šta će on kod Šešelja?“ (Dušan Petričić); ...isključiv, netolerantan, koji mrzi... (Vesna Mališić); „SNS bije glas da su iz nižih, neobrazovanih slojeva, primitivni i sl.“ (prof. Žarko Trebješanin); „Ja sam čuo da je na Palama bio novinar i da je bio jako neuspešan i da su ga oterali“. (Ljubodrag Stojadinović); „Ja sam se 90-ih osećala bezbednije“. (Danica Vučenić); „Hapšenje Miškovića je Vučićeva poruka: evo šta vama može da se desi ako se budete bunili za bilo šta“ (Biljana Stepanović); „Ne, Vučić se nikad nije promenio, on je uvek ostao ono što jeste“. (Ljubodrag Stojadinović); „Vlada Srbijom kao radikal u metodološkom smislu, promovišući npr. odlazak u EU. Ja imam utisak kada on govori o EU da šalje poruku: E, ima da idete u Evropsku uniju! E, ima da bude demokratija! Evo u maricu ću sve da vas utrpam i da vas odvedem u Brisel!” (Danica Vučenić); „Izborni rezultati su dokaz ogromne mašinerije SNS-a“. (Vesna Mališić)
Od ukupno 12 učesnika emisije, samo jedan (Bojan Klačar) ima vrednosno neutralan stav prema Aleksandru Vučiću, dok su svi ostali izuzetno negativno nastrojeni; usled toga, procentualno izraženo, realan odnos zastupljenosti negativnih izjava o Aleksandru Vučiću iznosi gotovo 90% naspram 10% onih neutralnih.
Autori emisije su na početku svečano objavili: „Vučić je lice Srbije, Srbija je nalik na Vučića“. Kad je to već moto filma, zašto su dali sve od sebe da to lice, iz propagandističkih razloga, u toj meri naruže? Vučić jeste “suma mogućnosti i htenja srpskog društva… on jeste ‘pogodio žicu’ većinske Srbije“ (istoričar Milivoj Bešlin); kako je moguće da u toj sumi nema baš ničeg pozitivnog? I među tih 50% sigurnih glasača SNS, od kojih je većina za ulazak u EU, zar ni tu nema ničeg pozitivnog? Upravo iz tih razloga emisija “Vladalac, politička biografija Aleksandra Vučića“ , autora Slaviše Lekića, ne izlazi iz domena jednostranog propagandnog pamfleta.
Zaključak
Idejna i akciona nemoć opozicionih političkih aktera dovela je do neobične pojave da ključne uloge umesto njih preuzmu njihovi kvazipolitički surogati u vidu paramedijskih struktura i društveno-političkih aktivista koji se najčešće pojavljuju u ulozi portparola svojih finansijera.
U takvoj raspodeli uloga kao ključni kreatori lažnih afera i sveopšte kriminalizacije najvažnijih predstavnika vlasti pojavljuju se kvaziistraživački mediji, a u poslednjih godinu dana i narodni poslanici, koji uprkos bojkotu rada sednica parlamenta, njegovu zgradu redovno koriste za lansiranje izmišljenih afera pod zaštitom poslaničkog imuniteta. Te nedokazane, proizvoljne i maliciozne konstrukcije preuzimaju dobro umreženi mediji pod kontrolom svega nekoliko tajkuna i glavnih opozicionih aktera da bi, uz sadejstvo čitave mreže javnih ličnosti (tzv. proopozicionih opinion mejkrera i influensera) ta priča dalje bila spinovana i servirana konzumentima medijskih sadržaja kako bi ostvarila svoju osnovnu propagandnu namenu.
Epilog zajedničkih napora Slaviše Lekića, Vesne Mališić i Milovana Brkića: Poternica za Aleksandrom Vučićem objavljena u tzv. magazinu "Tabloid"
Cilj je očigledno da se podrije poverenje građana u institucije i nosioce političke vlasti, ali i da se njihov ugled naruši kod međunarodnih partnera kako bi se vlast našla u izolaciji. Taj obrazac se sledi pre svega zbog pogrešnog uverenja, a moguće i pokušaja simulacije radi postizanja identičnih efekata, da se aktuelna vlast u Srbiji ne razlikuje od Miloševićevog režima, zbog čega međunarodne i unutrašnje faktore treba mobilisati radi ostvarenja ideje njenog nasilnog rušenja. U tom cilju pre godinu i po dana lansirana je serija protesta pod nazivom "1 od 5 miliona" čiji je osnovni cilj bio promocija ideje bojkota izbora kao načina da se ideja o nasilnoj promeni vlasti zacementira kao jedini način političkih promena u Srbiji. Prema računici onih koji su zaigrali na tu kartu, ako bi se jednom ta ideja našla na stolu kao legitimna alternativa izbornoj utakmici, njena realizacija uz pomoć inostranih faktora i unutrašnjih sponzora, postala bi samo pitanje vremena i odnosa snaga.