Svi smo nekad bili deo Evrope

Antidot: Ako dozvoljavate, otpočeo bih ovaj intervju sa onim uobičajenim pitanjem: „Kako biste se predstavili srpskoj publici? Vi ste Salvatore Pulja, italijanski umetnik... ili je možda bolje reći evropski umetnik? Ili je možda dovoljno samo umetnik?“

Pulja: Italijanski i evropski, ako mene pitate. Nisam u stanju zamisliti nijednog umetnika i njegovu umetnost izvan istorijskog konteksta, a kontekst mog artističkog (i s tim usko povezanog političkog) formiranja i bavljenja umetnošću svodi se ne samo na Italiju nego i – to je vredno naglasiti! - mnogo šire, na Evropu tokom sedamdesetih godina prošlog veka. Koliko se sećam, moja najranija interesovanja za umetnost pobudila su izdanja tada popularnog časopisa Maestri del colore (izlazio je jednom nedeljno, u izdanju Frateli Fabrija, u periodu između 1963-67), kojeg je moj otac, niži činovnik, svake nedelje redovno kupovao na obližnjem kiosku, po ceni koja bi danas iznosila nekih 20 dinara. Tekstove u tom časopisu pisali su međunarodno priznati istoričari umetnosti. Veoma rano počeo sam da se zanimam i za enciklopedije, roba koju su trgovački putnici tada prodavali od vrata do vrata, a moj otac ih pasionirano kupovao i odlagao na policu, da ih kasnije nikad ne otvori.

Bile su to relativno „optimistične“ godine, gde bi se u kućnom budžetu uvek našlo i izvesnog suviška novca, životni troškovi su bili podnošljiviji nego danas i stoga, ko je hteo, imao je mogućnost pristupa kulturi.

Tzv. „visoka“ i „niska“ kultura nikad nisu stajale bliže jedna drugoj nego tih godina.

Sećam se, takođe, iz tog perioda da sam voleo da gledam „Odiseju“, TV seriju u italijansko-nemačko-francusko-jugoslovenskoj koprodukciji iz 1968. godine, sa Bekimom Fehmijem u glavnoj ulozi, a uvodnu reč je dao veliki italijanski pesnik Đuzepe Ungareti.

Antidot: Nekoliko reči o Vašem političkom i umetničkom formiranju. Jeste li bili politički aktivni u to vreme? Ko su bili Vaši umetnički uzori? („Odiseja“ je tih godina bila vrlo popularna i kod nas, ne znam je li Vam poznato da je glumac Bekim Fehmiju, pre svog tragičnog samoubistva od 2010, napisao i objavio izvrsnu knjigu biografske proze?)

Pulja: O Fehmiju sam malo tog znao, sve dok nisam nabavio „Odiseju“ na DVD-iju pre neku godinu da bih je pokazao deci.

Godine 1967, (dakle, u mojoj četrnaestoj), sećam se kako sam rekao drugarima iz škole da nam je potreban nekakav “red” (otac mi je bio bivši padobranac u fašističkoj Republici Salo, dok je moja majka bila pristaša Musolinija, nešto poput Sofije Loren u Skolinom filmu „Poseban dan“). Kada su sledeće, 1968. godine izbile velike demonstracije povodom sovjetske invazije na Čehoslovačku i samoubistva Jana Palaha, u njima sam uzeo učešća i ja. Sećam se izvesne nelagode zbog studenata sa krajnje desnice, odevenih u crno, koji su tu očito bili s ciljem da ceo događaj izmanipulišu za neke svoje potrebe. Kao mladi katolik, delovao sam aktivno u lokalnoj četvrti, igrao sam fudbal i vršio aktivnu propagandu za borbu protiv epidemije gube u Africi. Sećam se da sam čak napravio i jedan veliki poster u te svrhe – ne mnogo različit od onoga što i danas radim sa arhivskim fotografijama – na kojem je bila prikazana devojčica obolela od gube, delimično prekrivena crvenom providnom bojom, a ispod je stajao natpis: „Ona ne koristi Kaloderma kremu“.

Navršivši šesnaestu, pao sam pod uticaj južnoameričke teologije oslobođenja, povezavši sve to s mitom o Če Gevari. U roku od nekoliko meseci upio sam u sebe levičarske ideje, što su u to vreme slobodno cirkulisale hodnicima i učionicama moje srednje škole. U isto vreme, nastavio sam da se družim sa đacima sa krajnje desnice i jednom prilikom, kada sam se vratio kući razbijena nosa, rekao sam majci da je to od udarca na odbojci (a ne od karate udarca, kako je uistinu bilo). No, uprkos svemu, u međusobnim obračunima tada smo koristili uglavnom pesnice i, tek ponekad, motke, ali nikad pravo oružje. Upisao sam studije sa željom da završim istoriju umetnosti, uz dugoročni plan da kasnije upišem specijalizaciju iz etrurske umetnosti, no kako sam bio uvučen celim bićem u studentske nemire, ubrzo sam otkrio da su za mene takve studije nekako nedovoljno muževne i odveć aristokratske. Zbog svega toga, razumljivo je što se nisam sa preteranim žarom posvetio učenju, ali sam, svejedno, diplomirao na odseku društvene istorije.

Nakon državnog udara u Čileu od 1973. i glasina o navodnoj predstojećoj vojnoj pobuni u Italiji, dobrovoljno sam se prijavio u vojsku, sa naivnom idejom da svoje saborce uverim u neophodnost predupređenja potencijalnog puča, do kojeg međutim nikad nije došlo. Imao sam zapravo puno sreće što moje tajne aktivnosti u to vreme nikad nisu otkrivene.

Vrativši se kući nakon četrnaest meseci službe kao običan vojnik, bio sam rešen da nađem bilo kakvo zaposlenje i zbilja, ubrzo dobijam mesto učitelja u jednoj osnovnoj školi, na godinu dana. Nije mi dugo trebalo da shvatim kako mi pedagogija nije zaista u krvi. Sem toga, bio sam previše emotivan da bih deci mogao da poslužim kao pouzdan arbitar znanja. Uza sve to, i dalje sam vodio svoje političke bitke. U martu 1977. bilo je nemoguće izaći na ulicu a da se ne nađete stešnjeni u „sendviču“ između opozicionih sila nasilja, bilo države, bilo agresivnih levičara, tzv. „autonomaša“. Zajedno s nekolicinom svojih drugara ponovo sam se upustio u svakodnevni aktivizam malih, dostupnih ciljeva: nastojao sam da ubedim penzionere i osobe sa društvene margine da smanje svoje račune za telefon i struju, organizovao neku vrstu alternativnog tržišta za promet mesa, gde bi bio izbegnut monopolistički lanac velikih snabdevača. Razume se, nisam imao nekog većeg uspeha u svemu tome.

Ubrzo zatim počinjem rad na polju istorije, ostvarujem saradnju sa pojedinim časopisima i dobijam grantove za arhivsko istraživanje. Svega tri meseca nakon što sam stekao stalno zaposlenje, rešio sam se da ipak dam otkaz, nakon čega sam otputovao prvo za Barselonu, potom za Pariz. To se sve dešavalo krajem 1985.

Moji umetnički uzori? Nakon početnog perioda u Parizu, u periodu 1979-1980: Tvombli, Tapijes, Bram van Velde. U junu 1977, u Bolonji gde sam privodio kraju studije istorije, imao sam priliku da prisustvujem performansu u izvedbi Hermana Niča i Marine Abramović. Sama reč „performans“ delovala je tada kao otkrovenje za mene.

Antidot: Zašto ste performans baš tako doživeli? Fehmiu, Abramović... Jedno za drugim, imena ovih umetnika poreklom iz Jugoslavije iskrsla su u našem razgovoru. Kako ste, kao Evropljanin i kao naš sused, doživeli raspad Jugoslavije (poznato je da je Jugoslavija bila neka vrsta preteče današnje ujedinjene Evrope)?

Pulja: Performans – jednostavno ideja da se ljudski gest i pokret mogu porediti sa lepotom slikanja, kao i da nisu ništa manje impresivni od nje.Pustiti dva zeca da slobodno trčkaraju prostorom neke galerije ili sesti za klavir i svirati nešto iako ne znate uopšte da svirate, i pri tom ipak kod slušalaca izazvati neku emociju. Ili pozvati slučajne posetioce da se, pri ulazu, očešu o vaše golo telo, kao što su Abramović i Ulaj učinili svojevremeno u Bolonji. Uz to, i činjenica da to nešto kod performansa „postoji“ nezavisno od prisustva publike.

Za mene je Jugoslavija tih godina predstavljala zemlju na istoku Evrope gde se relativno lako moglo otići, što se u mom slučaju obistinilo na motoru, u mojoj šesnaestoj godini. Tokom tih letnjih meseci vozikao sam se na relaciji između Zadra, Dubrovnika, Mostara i Sarajeva (u Srbiji nisam bio), upuštajući se u razgovor sa svakim ko je znao italijanski ili engleski, ali u to vreme nisam uopšte primećivao da postoje kod vas ikakvi „etnički problemi“. Istina, tada sam više bio zaokupljen time gde da pozajmim čekić da bih postavio šator, u nekom popularnom kampu kraj obale, prepunom lepih Britanki i Mađarica.

U tom smislu, svi smo u pravom značenju bili deo Evrope. Ali u ono vreme, početkom 70-ih, raspad Jugoslavije nije još uvek  bio na vidiku.

Antidot: Možete li reći nešto o Vašim umetničkim počecima? Vaša prva izložba?

Pulja: Jedan od šestorice cimera sa kojima sam delio prostrani stan u Rimu dovukao je sa sobom jednog dana nekog mladog Francuza, s kojim se upoznao stopirajući po Sardiniji. Pomenuti Francuz je studirao filozofiju i želeo je da postane muzičar. Ubrzo smo se sprijateljili i, na kraju, čak sam otputovao u Francusku da ga posetim. U to vreme vršio sam istraživanja po arhivima Rima i Vatikana i ponekad bih odneo kući ostatke ili kopiju nekog dokumenta, za koji sam znao da neće biti od neke potrebe drugim istraživačima. Od ovih malih fragmenata istorije sačinio bih kasnije kolaže i crteže vodenom bojom, koje bih potom poslao tom Francuzu i drugim prijateljima. Kako se ispostavilo, on ih je uredno slagao u jednu fasciklu, s kojom je obilazio raznorazne umetničke galerije (o čemu sam saznao tek naknadno). A onda me je jednog dana pozvao telefonom, saopštivši mi vest kako mi je upravo zakazana izložba u ADEAS, galeriji povezanoj sa strazburškom Školom arhitekture. Već je bio utanačio tačan datum izložbe, tako da nikakvo odlaganje nije dolazilo u obzir.

Otputovao sam ubrzo noćnim vozom za Francusku, ponevši sa sobom hrpu drugih, većih radova koje sam u međuvremenu u velikoj hitnji napravio, pritisnut neobično kratkim rokovima (mislim da sam imao svega mesec dana na raspolaganju).

Stigao sam u cik zore u Strazbur. Francuz i neki njegov prijatelj sačekali su me na stanici, da bismo sledećih nekoliko dana proveli u pripremi izložbenog prostora i uramljivanju mojih radova.

Sećam se da su me, po dolasku, u 6 izjutra, odveli na doručak u obližnju kafeteriju koja je već bila otvorena; zvala se Café Italia. Na staklenim vratima bio je okačen plakat, na kojem je stajalo moje ime i naziv izložbe: Falsapartenza. To je bilo u oktobru 1985.

Antidot: Izvrsna priča! Ono što je isprva izledalo kao gubitak za Vatikan, ispostavilo se da je zapravo čist dobitak za umetnost! Da nemate možda neke fotografije iz tog perioda? Vizuelni umetnici najčešće kreću od nule, primorani da zure u prazninu platna ili u papir pred sobom, ali Vi ste već od svojih prvih početaka izabrali da baratate ponajviše dokumentom. Na taj način, ako ne grešim, želeli ste da se čvrsto situirate u Istoriji?

Pulja: Nikad nisam zurio u zid ili platno čekajući da dođe „inspiracija“. Pre sam bio sklon da otpočnem sa komadićem nečega, fragmentom nečega, nađenog ko zna gde. Izazov se sastojao u tome da kreiram novi kontekst za dati predmet ili da predstavim njegovu izmenjenu verziju, izmeštenu iz prvobitnog konteksta. Diplomirao sam na katedri za istoriju, sa diplomskim radom koji se bavio revolucionarnom 1848. godinom i njenim prevashodnim uticajem na život Rima. Zahvaljujući policijskim i sudskim arhivima pre svega, bio sam u prilici da se upoznam sa običnim, svakodnevnim životom u relativno maloj zajednici, njenom prividnom harmonijom i kontradikcijama koje se kriju ispod površine; zahvaljujući svemu tome, otkrio sam svojevrsnu napuklinu u vremenu. Takođe, shvatio sam da su ljudi skloni podelama i tome da zauzmu određenu stranu, ali samo kao produžetak i uvećanje nekih već postojećih odnosa. Danas živimo u kontrarevolucionarnom vremenu, gde se ljudi podstiču i ohrabruju da javno izgovore ono čega su se nekad stideli i da pomisle (kao primer, navešću samo tekuće glasine o migrantima, strancima i onima koji su spremni da im pomognu).

Trenutno radim na jednoj velikoj instalaciji, koja će po svoj prilici poneti ime Millenovecento, a gde je težište stavljeno na prethodni vek. Moj najnoviji rad je kuhinjski ceger, u ograničenoj seriji, koji se prodaje na internetu. Na njemu je odštampan citat iz pisma jednog italijanskog političkog zatvorenika, koga je fašistiška milicija uhapsila davne 1920. godine. Jezik kojim se taj anarhist ili komunistički radnik iz okoline Mancijana služi nije baš gramatički sasvim pravilan, ali je zato vrlo živopisan: „Noi altricompagni semo tutti isolati, aspettiamo il momento che ci venga rischiarata un pò di luce che ora vivemo nelle tenebre“ („Naši drugovi živuju danas u izolaciji, čekajući da svane svetlost koja će rasterati tmice oko nas“)

Antidot: Svedoci smo uspona krajnje desnice na globalnom planu (SAD, Mađarska, Poljska, Brazil itd). U Italiji, Mateo Salvini, zvezda u usponu krajnje evropske desnice, bez ikakvog stida priča o rehabilitaciji Musolinijevog fašističkog nasleđa. Antifašistički slogan na torbi za pijac, zar to ne izgleda kao sarkastični epitaf nad celim XX vekom?

Pulja: Može se reći da sve one fraze o „svetloj budućnosti“, „novom proleću“ i „sveopštoj obnovi“, korišćene u pesmama nastalim pod uticajem Komunističke partije (ili što dolaze sa levičarskog fronta), počev od 1989. počinju uveliko da zastarevaju. Ono što me je navelo da transkribujem deo pisma ovog političkog zatvorenika bila je mesijanistička predstava svetla što dolazi na svet da razgrne tamu, ali takođe i ovaj deo, gde se kaže: „Naši drugovi živuju danas u izolaciji“. Po definiciji, biti drug s nekim zahteva društvo, zahteva nekakvo zajedništvo. A ono što me je posebno pogodilo to je nemogućnost da danas kažemo to „mi“. Stare drugove iz moje politički obojene mladosti i dalje posmatram kao deo istog bratstva, i svako od njih i dan-danas, u skladu sa svojim kompetencijama i mogućnostima, radi na izvesnoj opštoj stvari, boreći se za svet u kojem „biti s drugim“ nije prazna fraza. Međutim i oni, slično kao i ja, na neki paradoksalan način osećaju izvesnu izolovanost, nošeni ovim snažnim talasom „biti protiv drugih“, što se danas širi Evropom (i drugim kontinentima).

Usuđujem se da tvrdim kako mi pripadamo „prosvećenoj“ manjini, raspršenoj i u fragmentima, uzajamno povezanoj onim nekolikim principima što dolaze iz naše katoličke i jakobinske prošlosti: solidarnost sa slabijim, socijalna pravda, sklonost ka prihvatanju drugog i drugačijeg.

Izveo sam nedavno jedan mali eksperiment. Isti onaj citat sa torbe odštampao sam sad na majici, u kojoj sam se šetkao italijanskim selom gde provodim letnje mesece, i gde su glasači danas mahom okrenuti ksenofobičnim strankama (sve do pre 10 godina ovo selo bilo je poznato kao uporište „crvenih“): ne mogu reći da su meštani bili zaintrigirani ili iznenađeni što nosim takav natpis, jednostavno nisu obraćali pažnju na njega. Nije ih ni najmanje zanimalo da dešifruju tekst, na koji su pre gledali kao na još jedan imago.

Antidot: Da ne ispustimo hronološku nit. Nakon Vaših prvih početaka, u kom pravcu se razvijala Vaša umetnost? Mislite li da je „razvoj“ uopšte adekvatan termin u Vašem slučaju? Možda je tačnije reći „istraživati“, „tražiti nove puteve“ ili nešto tome slično?

Pulja: Mislim da reč „razvoj“ sasvim dobro pristaje inicijalnim fazama kreativnog putovanja, poput bačenog klupka koje se odmotava u različitim pravcima. Dakako, biografski element je podjednako važan. Tih ranih godina u Parizu (gde sam se preselio nakon što je moja tadašnja devojka priredila izložbu mojih radova u jednom stanu), najvažnije je bilo da nekako skrpim kraj s krajem, da nađem novca za stan, da „platim“ za to što sam napustio svoj dotadašnji posao, verenicu, prijatelje i poznanike u Italiji. Podrazumevalo se da za to moram da platim određenu cenu, te sam bio spreman da se prihvatim bilo kog manuelnog posla koji bi mi omogućio da platim kiriju i ugušim usamljenost. Odvojio bih vremena da posetim javna predavanja na Kolež de Frans, mada mnoge intelektualne figure koje sam znao sa svojih prethodnih putovanja u Pariz više nisu bili tamo (Bart, Fuko). Često bih išao u javne biblioteke i mislim da mogu reći kako je moj rad u to vreme zapravo bio pokušaj da „prevedem“ u vizuelno tekstove koje sam tada čitao (Helderlin,Bihner, Derida). Negde početkom 1989, zahvaljujući zajedničkom prijatelju, Žak Derida se upoznao sa onim što radim i napisao esej pod naslovom „Sauver les phénomènes”, koji je objavljen nekoliko godina kasnije u specijalnom broju časopisa Contretemps, ne podstakavši nikakav komentar ni reakciju iz sveta moderne umetnosti.