Vita Veneziana

Bio sam u Veneciji, malo sam putovao i po okolini, i sad razmišljam ovako: definitivno je bio u pravu Henrik Sjenkevič kada je rekao ili napisao, zaboravio sam kako sam saznao za tu njegovu misao, da li sam to negde pročitao ili sam čuo da je neko citira, u svakom slučaju glasi ovako: “Svaki čovek ima dve otadžbine, jedna je ona njegova prava, a druga je Italija”. Ne znam šta je Sjenkeviča motivisalo da tako nešto zaključi, on patentirani poljski patriota, doduše i svetski putnik sklon avanturi, ali znam šta je meni bio povod da usvojim ovu misao. Vrlo jednostavno, nema tu nikakve filozofije, dođeš u Veneciju i odahneš, tvoja otadžbina je ostala tamo negde daleko, a ipak se osećaš kao kod kuće, ali nekako opušteno.

Ali da počnem redom, ne hronološkim redom, nego po principu kurioziteta, pa ću se posle vratiti na temu, a tema sam, što bi se reklo,  ja u Veneciji. Dakle, bio sam i u Luganu, na prvi pogled malo uštogljenija, ali ipak Italija na švajcarski način. I tu slučajno upoznam Ludog Konja, vođu navijača fudbalskog kluba “Lugano”, liči na Belmonda, viče dok govori, ne nije Ludi Konj po nekom indijanskom poglavici, nego se zaista zove Kavalo, a „Ludi” je nadimak koji je dobio zbog hrabrosti i ludosti u navijačkim okršajima. Evo, baš juče smo, kaže, pretukli neke navijače Bazela, parkirali su autobus suviše blizu mesta gde se mi okupljamo. Zvuči neverovatno, ali eto i taj mirni Lugano u koji, tako mi se uvek činilo, dolaze samo turisti u poznim godinama, mnogi kao u poslednju šetnju pred smrt, i taj prividno uspavani Lugano ima svoje razularene navijače. I to nije sve. Pita Ludi Konj, odakle sam, ja kažem, on se sav ozari, i istog trenutka postanemo prijatelji. Na rastanku mi kaže: “Ako neko hoće da te napadne samo reci da poznaješ Ludog Konja.” Eto, mogu lično da potvrdim da u huliganskoj internacionali srpski Ludi Konji imaju veliki ugled.

Ali da se vratim na početak. Na aerodrom “Marko Polo” u Veneciji stigao sam nešto pred ponoć, posle gotovo celog dana avionskog mrcvarenja od jednog do drugog evropskog aerodroma; kad nema direktnog leta onda su takozvane konekcije jedino rešenje. Sve se to kompjuterski idealno isplanira, ali kad jedna karika otkaže, onda se sve raspara, kao što je bilo i ovog puta jer je moj avion kasnio u polasku, čekali smo na pisti za uzletanje dobrih pola sata, pilot je zvanično objasnio putnicima da neka “važna ličnost stiže na aerodrom”, kasnije sam rekonstruisao da bi to mogao biti Lukašenko, kad dolazi važan gost, kakav god da je, mora sve da stane. Ali dobra aviokompanija ipak o svemu brine, čim sam sleteo u Frankfurt stiže mi poruka da je moja karta zbog zakašnjenja automatski promenjena za večernji let, što znači da ću morati da gluvarim desetak sati na ulicama tog ogromnog aerodromskog grada. Setim se jedne davnašnje knjige Čarlsa Alana Rajča, “Ozelenjavanje Amerike”, koja je u svoje vreme postala biblija pokreta kontrakulture, tako kao neki panegirik rokenrolu, kanabisu i džinsu; bio sam još student kad sam preveo jedan odlomak pa mi je ostao u sećanju. I kaže Rajč: novi pogled na svet podrazumeva aktivan odnos prema životu i razumevanje konteksta u kojem se nalaziš. Na primer, moraš da provedeš neko vreme na aerodromu, i umesto da samo sediš kao vreća i vrtiš palčeve, to vreme možeš iskoristiti da saznaš kako funkcioniše taj složeni sistem, što ti može pružiti novi uvid u društveno organizovanje i mnoge druge sociološke zanimljivosti, pa tako i ja rešim da iz novog ugla obratim pažnju na frankfurtski aerodorom, verovatno jedan od najvećih u Evropi, pravi velegrad. Međutim, zanos subkulture je davno prošao, veliki aerodromi su sada svuda isti, štancovani po istom, očigledno proverenom obrascu. Ukrcavanje, iskrcavanje, čekaonice, restorani i kafei, sve je to ovde identično i na identičnom mestu kao, recimo, na aerodromu u Beču. Jedino što su Nemci otišli korak dalje u antipušačkoj kampanju, pa u Frankfurtu više nema ni onih zadimljenih i smrdljivih kabina u kojima melanholični duvanski zavisnici mogu slobodno da se nadrogiraju. Odlutao sam daleko, mada sam baš pomislio kako bih sada mogao naširoko da raspredam o životu na otuđenom aerodromu bez cigareta.

 La Biennale di Venezia

Nego, da se vratim Veneciji, to je moja glavna tema, ali opet neću hronološki, nego po redu pretpostavljenog interesovanja potencijalnog čitaoca koga sam ostavio tamo daleko u otadžbini, a ono što je meni najzanimljivije ostaviću za kraj. Tu antihronološku metodu bih mogao da patentiram samo kad bih nekim slučajem imao političke ambicije. Pošto nije tako, ostaje mi da se upitam šta je to bez čega ne može da se zamisli Venecija ove godine. Pa, naravno, Bijenale. A prvo što mi je privuklo pažnju u Veneciji bila je jedna lađa u Arsenalu, koja je očigledno doživela brodolom a zatim ovde izvučena na suvo. Reč je o oštećenom ribarskom brodu  koji je još pre četiri godine potonuo na putu između Libije i italijanskog ostrva Lampeduza zajedno sa gotovo 1.000 izbeglica. Ovaj tužan prizor je umetnički projekat koji je islandsko-švajcarski umetnik nazvao “Barca Nostra”, očigledno aludirajući na “Mare Nostrum”, evropski program spasavanja emigranata na moru koji je ukinut neposredno pre te tragedije. Poruka je jasna, Evropa je izgubila saosećanje prema nesrećnicima koji beže od rata i drugih nedaća, i Barca Nostra je tu da na to podseti posetioce Bijenala. Posetioci kao posetioci, bili su naravno znatiželjni, zagledali su ostatke lađe, bilo je tu i mnogo selfija, a neki su i uživali na suncu uz venecijanske ćikete i proseko s pogledom na „Naš Brod“.  Upravo je to bio razlog što su se čuli glasovi da ovu instalaciju treba ukloniti jer, eto, šalje pogrešnu poruku. Ne znam da li sam u pravu, ali meni se čini da je upravo zbog toga Barca Nostra upečatljiv detalj na Bijenalu, jednostavna i tragična slika evropske ravnodušnosti.

Naš Đorđe Ozbolt s projektom „Povratak gubitka memorije” nije u Veneciji izazvao nikakve kontroverze, ali je nesporazuma i rasprava bilo pre otvaranja srpskog Paviljona. Koliko se sećam govorilo se o netransparentnosti  konkursa na kome je odlučeno o tome ko će predstavljati Srbiju, digao je glas i Muzej savremene umetnosti, ali je sve ostalo u lokalnim okvirima. O Đorđu Ozboltu se kod nas malo zna, ili bolje rečeno on se ovde nepravedno retko pominje, mada se zna da je ovaj umetnik afirmisan u Londonu gde živi gotovo 30 godina. Bijenale je prilika da se o njegovim slikama i skulpturama čuje neka suptilnija analiza.

Da se ja ne bih nešto pravio pametan, citiraću mog prijatelja Nikolu Šuicu, redovnog profesora Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, koji kaže: „Ova izložba možda nije u prvi mah privlačna za oko, međutim kroz žive boje i izvođački zahvat kompletnog paviljona, ovo je jedna od onih izložbi nalik na male venecijanske crkve, koje govore o našem vremenu”.

Ja bih još samo dodao da to što na srpskom paviljonu i dalje stoji uklesan natpis “Jugoslavia” ima neki baš dobar hipsterski vajb, potpuno u skladu s temom izložbe. I, naravno, lepo je što Paviljon nije prodat kao što je već nekoliko godina nagoveštavano.

O fašizmu kao zlu,  svuda oko nas

Međutim, nacionalni paviljoni na Bijenalu nisu jedino što ovu najveću smotru, i Veneciju generalno, čini centrom svetskog umetničkog stvaralaštva, već i niz manifestacija koje koincidiraju s Bijenalom. Ove godine to je bez sumnje jedna grandiozna retrospektiva u Palazo Grassi, reč je o izložbi slika kojom se predstavlja belgijski umetnik Luc Tuymans. Više od 80 slika, nastalih u periodu od 1986. godine do danas, potvrđuje  njegovu reputaciju vodećeg i najuticajnijeg slikara današnjice, koga s pravom nazivaju spasiocem figurativnog slikarstva. Naziv izložbe “Koža”, potpuno jasno asocira na roman Kurcia Malapartea i upućuje na glavne Tuymansove teme koje reflektuju jednu istorijsku inspiraciju. Tuymans ističe da su holocaust, nacizam i totalitarizam njegove preokupacije, ali na način koji otvara izuzetno široko polje za razmišljanje. Ono što Hana Arent naziva “mračnim vremenima” Tuymans opisuje kao doba u kojem “ljudi postaju sve gluplji i gluplji, bolesno glupi”.

Zlo fašizma i nacizma, ili što bi rekao Umberto Eko, “večni fašizam” dominira kao tema Tuymansovih radova, ali na način koji govori još više o tome da je zaborav istorije i “pogrešno pamćenje” karakteristika savremene civilizacije. Sećanje, lično ili kolektivno, to je ono o čemu govore Tuymansove slike, otuda i oslanjanje na konkretne stvari poput novina, interneta, fotografija ili filmova. Upečatljiv je njegov portret Alberta Špera, Hitlerovog arhitekte i ministra za naoružanje koji je postavljen na galeriji sa pogledom na  ogroman mozaik u mermeru na podu u prizemlju Palate Grasi. I ovaj mozaik, koji prikazuje idiličnu sliku borove šume, i cela ta instalacija sa Šperom koji posmatra, kao i drugi Tuymansovi radovi ima svoju priču. Borove koji su ispresecani paralelnim vertikalnim linijama Tuymans je naslikao kraj koncentracionog logora u Švarchajdu u blizini Drezdena. Linije na ovom mozaiku vraćaju sećanje u vreme kada su logoraši svoje crteže cepali na trake iza kojih su se krili od stražara.

Užasi nacizma su česta tema i na ovoj velikoj retrospektivi u Veneciji. Među izloženim radovima tu je i jedan koji prikazuje abažur za lampu od ljudske kože, na drugom je samo jedan zub, a posebno je upečatljiva slika ulaza u Hitlerov bunker, naslovljena Dead End (“Slepa ulica”). Sve ove teme imaju i zanimljivo autobiografsko poreklo, o čemu Tuymans govori kao o specifičnoj porodičnoj traumi. Po njegovim rečima, holandski deo porodice pružao je otpor nacističkoj ideologiji, a flamnski deo je bio u kolaboracijio sa Nemcima. To je bio uzrok trauma koje Tuymans pamti još iz detinjstva.

Međutim, ono što Tuymansove radove čini posebno i kompleksnim i uzbudljivim, jeste njegov interdisciplinarni pristup umetnosti. On je gotovo uvek i slikar, i narator, istoričar i hroničar, i kritičar i tumač društvenih pojava. Najzad, Tuymansova filozofija zaborava i pogrešnog pamćenja  se kreće u ogromnom rasponu, od slike kao “nepouzdanog i bledog fragmenta stvarnosti” do aktuelnih komentara o Bregzitu ili Trampovoj narcisoidnosti i konstatacije da je “cela konstelacija Zapada u škripcu”.  Čini mi se da bi bilo pogrešno Tuymansovo delo tumačiti uobičajenom aparaturom likovnih kričara, bilo bi to neminovno simplifikovanje. Verujem da bi najbolje bilo Tuymansa “čitati” uporedo sa Maksom Zebaldom. Ono što je Tuymans u umetnosti to je Zebald u književnosti, obojica neponovljivi i nekako usamljeni u svojoj izuzetnosti, i što je najvažnije, dela im se uzajamno prožimaju, počev od Tuymansovog “pogrešnog pamćenja” do Zebaldovog “nemilosrdnog pamćenja”. Dakle, rekao bih to ovako: čitajte Zebalda da biste razumeli Tuymansa, i gledajte Tuymansa da biste razumeli Zebalda. I da biste shvatili zašto su “ljudi sve gluplji i gluplji”.

Osećaj oslobodjenosti i srpskohrvatski, u tudjini

E sad, ipak da se konačno vratim na sam početak. Dakle, stignem u Veneciju oko ponoći, čeka me mlada profesorka Marija Bradaš, šefica katedre za srpskohrvatski jezik na univerzitetu Ca’ Foscari, pravi spiritus movens ove srpskohrvatske teritorije. Razne asocijacije imam, prisećam se kako sam u Melburnu još osamdesetih godina prisustvovao žestokim okršajima na Univerzitetu na kojem je trajala borba za razdvajanje srpske i hrvatske katedre. Onda pomislim, ej, ova katedra u Veneciji je osnovana još 1923. godine i opstala je do danas, trenutno ima 30 studenata. Pada mi na pamet i kako autonomija univerziteta i sloboda studenata može da ima neke važne oblike. Evo, ovde na Ca’Foscari grupa studenata, Marijana Puljić, Enrico Maria Sebastiano Davanzo i Rebecca Ivković smislili su projekat “Venecija iščitava Balkan”, a Marija Bradaš ih nadgleda i usmerava. Sve sami organizovali, na Univerzitetu konkurisali za sredstva, Univerzitet odobrio, i počeli da stižu gosti: slovenački pisci Miha Macini i Goran Vojnović, zatim Amir Alagić pisac rodom iz Banjaluke, koji živi u Puli, i na kraju eto i mene. Šta da kažem, veliko uživanje, atmosfera fenomenalna, govorio o knigama, održao i predavanje o Zoranu Đinđiću, a odgledali smo i film “Đinđić, jedna životna priča”, i osećao sam se, što bi rekao Sjenkevič, kao u pravoj otadžbini.