Dobri duh demokratskih promena

Ovih dana, s razmakom od nepuna tri meseca, simbolično će se preklopiti dva nadasve važna, uzajamno povezana jubileja: 10 godina od smrti dr Vladana Batića i 20 godina od petooktobarskih promena, koje će označiti konačan pad Slobodana Miloševića. Svima nama, kao svedocima vremena u kojem živimo („učesnik istorije“ je isuviše krupan izraz), nevezano od političkih opredeljenja, jasno je zašto  ova dva događaja stoje u čvrstoj uzročno-posledičnoj vezi: upravo je Vladan Batić taj čiji će dugogodišnji društveni angažman imati naposletku ogromnog udela u svrgavanju Miloševića i uspostavljanju prve demokratske vlasti. Uz Đinđića, u očima običnog sveta, Vladan Batić je bio oličenje svih onih pozitivnih građanskih vrednosti jedne drugačije Srbije, koja traži svoje mesto u Evropi – u najkraćem, on je bio dobri duh demokratskih promena, svetlo lice novog poretka, čije se vrednosti ne zasnivaju na mitskom tumačenju istorije, krvi i tla, svetom nacionalizmu i još svetijim ratnim ciljevima, već na osnovnim civilizacijskim postulatima demokratskog sveta.

Iz njegove zaokružene biografije dovoljno je ovde pomenuti samo neke najvažnije kote: politički borac i aktivist, opozicionar, doktor prava, advokat, osnivač Demokratske stranke, DEPOS-a, kasnije i Demohrišćanske stranke, ministar pravde u prvoj demokratskoj vladi Srbije, narodni poslanik itd. Ali ono po čemu će dr Vladan Batić ostati upamćen, iznad svega, jesu njegov neuništivi optimizam, aktivizam i zarazni humor (setimo se samo epizode sa hapšenjem Miloševića kada su ga zvali novinari da provere šta se tačno dešava. „Ništa, redovna smena straže“, glasio je njegov lakonski odgovor) – dakle, sve je, na kraju krajeva, posledica emanacije njegove jedinstvene ličnosti – dokaz više da je ličnost sve.

Stoga je s jednakom posvećenošću Batić zastupao kako porodice vojnika pobijenih na Topčideru, tako i zahtevao od Karle del Ponte da Haški sud procesuira i zločine OVK, predavši joj više od 50.000 stranica dokumenata i desetak hiljada fotografija kao materijalni dokaz.

Ako su petooktobarske promene imale dva lica (kao bog Janus), onda je jedno lice u tom slučaju bilo zacelo lice Đinđićevog neumornog aktivizma, a drugo uvek vedrog, nasmejanog Batića, za koga nijedna prepreka nikad nije predstavljala nesavladiv problem. Nije vera ta koja pomera planine, već vedri, nesalomivi ljudski duh.

I danas, kada smo svedoci ponovnog pokušaja revidiranja istorije, gde se ulica u glavnom gradu dodeljuje jednom Aleksandru Tijaniću, etalonu novinarstva bez ikakvog moralnog kompasa – a sve to pod patronatom Ljiljane Smajlović, čiji je jedini kompas oduvek i isključivo bio agitprop u službi ekstremnih desničara poput Koštunice, upravo onih koji su zla činili na prostorima bivše države, posebno Muslimanima, čijim se pripadnikom ista Ljiljana Ugrica godinama predstavlja i koristi beneficije koje iz toga proističu - postaje bolno jasno koliko nam zapravo nedostaju ljudi poput Vladana Batića.

U okviru ovog prigodnog podsećanja na život i delo dr Vladana Batića Antidot donosi govor koji je održao Vladimir Popović nad njegovim odrom 31. decembra 2010. u Obrenovcu, kao i odvojeni tekst književnika Svetislava Basare.