Sećanje na Vladana Batića

U 2020. navršiće se puna decenija otkako nas je napustio Vladan Batić, politički borac, advokat obespravljenih i neumorni aktivist uz čije se ime, pored svih zvaničnih odrednica i titula: doktor prava, političar, osnivač Demokratske stranke, DEPOS-a, kasnije i Demohrišćanske stranke, ministar pravde u prvoj demokratskoj vladi Srbije, narodni poslanik itd., nekako najprirodnije,  kao nastavak njegove snažne i nesvakidašnje ličnosti i nešto što se samo od sebe podrazumeva, nameće izraz “borac za demokratiju”. Teško da ima boljeg izraza u kojem bi, u malom, bila sadržana suma delovanja i ličnog opredeljenja nekoga poput Batića, skraćena formula jednog nadasve ispunjenog života; iako je otišao prerano, mogao je još toliko da pruži. Jer je Batić to uistinu i bio – borac za demokratiju, za bolju i uređenu Srbiju koja traži svoje mesto na mapi savremene  Evrope.

I, iznad svega, bio je opozicionar – iako je vršio visoku ministarsku funkciju časno i veoma odgovorno, iz današnje perspektive gledano, njegov prirodni habitat bio je oduvek među redovima opozicije, tamo gde se vode one bezizgledne, donkihotske borbe sa vlašću. Dovoljno je prisetiti se sa kakvim je žarom i posvećenošću godinama zastupao porodice nesrećno ubijenih vojnika po kasarnama u Beogradu i Leskovcu, tvrdeći ono što je cela Srbija davno već znala, ali nije htela da prizna: da se haški begunac general Ratko Mladić, uz logističku i svaku drugu pomoć države, godinama tajno skrivao po tim objektima kao po katakombama, a  da su nesrećni vojnici imali peh da budu uklonjeni kao neugodni svedoci.

Vladana Batića nisam, nažalost, imao prilike da lično upoznam, a slika koju sam imao o njemu – slično kao i kod većine običnih ljudi  – bila je napabirčena od raznih nasumičnih fragmenata iz novina i krhotina slučajno zakačenih TV-emisija gde je učestvovao.  Doživljavao sam ga kao nekog ko je iz duboke, mračne zamišljenosti uvek bio spreman da prasne u veseo, ni najmanje sardoničan smeh. Desilo se jednom (na nekom skupu koji je organizovala Biljana Kovačević-Vučo), da sam slučajno naleteo na njega uživo. Na moje nemalo iznenađenje, čovek koji me je okrznuo u hodu (i koga sam, naravno, odmah prepoznao), bio je mnogo krupniji i plećatiji od onog  Batića kakvog sam znao i zamišljao sa TV ekrana ili iz novina. Dugo mi  je trebalo da nekako pomirim u sebi taj frapantni jaz između njegove realne i zamišljene slike. No danas znam da je u tom susretu bilo i neke više istinitosti: u stvarnom životu, on i jeste nadilazao svaku zamišljenu sliku o sebi, bio je toliko veći od nje.

U okviru ovog kratkog i prigodnog podsećanja na Vladana Batića, donosimo spomen-govor koji je, u njegovu čast, održao Vladimir Popović nad njegovim odrom 31. decembra 2010. u Obrenovcu.

                                                           ***

Poštovane i drage Vera, Jelena, Majo, Olgice, cenjena familijo Batić, ugledni skupe.
Osećam se izuzetno  počastvovanim, željom porodice , da se danas, od ovako velikog čoveka i mog dragog prijatelja  poslednji oprostitim.
Svi zajedno izgubili smo njegovim odlaskom mnogo!
Otišao je brižan suprug, divan otac, pouzdan i veran prijatelj, vrstan pravnik i advokat, izuzetno dosledan i pošten političar.
Izgubili smo duhovitog, uvek nasmejanog i neposrednog sugradjanina i komšiju, čoveka koji je ulivao nadu i optimizam i uvek imao vremena za svakoga od nas.
Srbija je izgubila  začetnika i nosioca demokratskih promena, beskompromisnog borca protiv jednog zločinančkog režima, velikog zaštitnika ljudskih prava, jednu izuzetnu, hrabru, plemenitu i časnu osobu visokog ličnog integriteta, velikog  Srbina,velikog čoveka.

Ja sam izgubio velikog prijatelja!

Smatram svojim bogatstvom i ličnom srećom, činjenicu da sam imao priliku da Vladana upoznam, da zajedno sa njim radim i što sam bio njegov blizak prijatelj.
Naši su se putevi prepletali i ukrštali od ranih devedesetih godina, kroz  borbu za demokratizaciju Srbije u kojoj smo zajedno, svako na svoj način, neprekidno učestvovali. Spajali su nas isti motivi i identični politički stavovi, pa smo tako došli i do oktobra 2000 godine, od kada počinje naše intenzivno i neraskidivo prijateljstvo.

To prijateljstvo je stvarano kroz političku borbu u jedno vreme prepuno iskušenja i različitih izazova, kada se doslednost, časnost i poštenje nisu mnogo cenili, posebno ne u politici koja nas je dodatno spajala.

Fanatična energija, odlučnost koja se retko sreće, njegova beskompromisnost i doslednost, oštar jezik i vanredno bistar um, a delom i sudbina učinile su da je dr Vladan Batić bio centralna ličnost  svih najvažnijih događaja koji su obeležili istoriju Srbije poslednjih dvadeset godina. Bio je tako osnivač prve opozicione stranke u Srbiji, Demokratske stranke, i njen visoki funkcioner, skupštinski poslanik sa verovatno najdužim stažom, jedan od onih koji su najbolje čuvali dostojanstvo te funkcije.

Bio je osnivač i DSS-a, Saveza za promene, DOS-a, Koalicije 5. oktobar.

I naravno osnivač i DHSS-a, čiji je predsednik bio do danas.

Desetogodišnja borba protiv jednog dikatatorskog režima, svoje finale doživela je 5. oktobra,  upadom nezadovoljnih gradjana u Skupštinu baš u trenutku kada je na bini govor držao dr Vladan Batić, koji se prekinuvši govor i sam  pridružio grupi  demonstranata.

Dobro se secam reči Zorana Đinđića upućenih nekolicini bliskih saradnika neposredno posle 5. oktobra, kada je rekao da se svi, koji ulaze u vladu sa njim na čelu, upisuju u istoriju ovoga naroda. Vladan to sigurno jeste!  Ne samo zbog činjenice da je postao prvi ministar pravde, prve demokratske vlade u Srbiji, jedine iz ovoga perioda koja će biti  pamćena, već i zbog činjenice, da je  tu funkciju časno obavljao.

Za razliku od većine drugih lidera, nije svoju poziciju koristio za sticanje lične dobiti, finansijskog profita, za dizanje stranačke strukture, dodvoravanje medijima ili  samozvanoj “eliti” Srbije, već je počeo nemilosrdno da sprovodi obećanja koja je DOS tokom izborne kampanje davao. Odmah se uhvatio u koštac sa najkorumpiranijim delom Miloševićevog diktatorskog aparata – podaničkim  pravosudjem koje je uz policiju i vojsku činilo odbrambeni bedem jednog zlikovačkog režima.

Pokušaj da smeni sudije – one  koje su krale izbore, sudile po nalozima partijskih službenika, prikrivali politička ubistva i ratne zločine – završio  se ne njihovom smenom, kako bi bilo pravedno, već odijumom napada na njega, pa je tako dr Vladan Batić bio jedini ministar o čijoj se ostavci raspravljalo u parlamentu, a po zahtevu dela vladajuće koalicije,  i to baš one stranke koju je on osnovao.Nije to Vladana pokolebalo, nije se povukao, niti pristao na kompromise. Išao je sam protiv svih, znajući da su uz njega istina i pravda. Takav je ostao do poslednjeg dana.

Mučko ubistvo predsednika Vlade dr Zorana Đinđića i šok koji je to ubistvo proizvelo, prilično je uzdrmalo i uplašilo, kako obične gradjane tako i većinu najviših državnih funkcionera, ali ne i Vladana. U trenutku kada je cela Srbija zanemela, paralisana od straha, Vladan je održao govor na Zoranovoj sahrani i za taj zlocin optužio  one koji su tim ubistvom hteli da Srbiju vrate sa njenog evropskog puta, da ubiju veru i nadu naroda koju im je Zoran pružao. Obećao je tada da će nastaviti tamo gde je Zoran zaustavljen i to je radio do danas.

I onda kada je puč, započet atentatom, nešto kasnije ipak uspeo, preuzimanjem vlasti od strane pučista, onda kada je većina političara u strahu za sopstvene pozicije pristala na ćutanje, na kompromise i na promociju laži, ni Vladan ni njegova  Demohrišćanska stranka, na to nisu pristali. Nastavili su da rade ono što je u ime svih nas Vladan obećao tog 15 marta 2003 god. Ono što smo započeli u “Sablji” i što zbog nasilnog prekida te akcije nismo uspeli da zavrsimo do kraja.

Nastavio je da se bori za otkrivanje istine o pozadini Zoranovog ubistva, čvrsto verujući u „6. oktobar“ dan koji je za njega predstavljao simbolički završetak onoga što je sa Zoranom  i započeo, nepokolebljivo rešen da istraje na tekovinama 5. oktobra, verujući u neku drugačiju i bolju Srbiju pa čak u onim vremenima kada je to proglašavano za jeres! Ostao je dosledan toj ideji i posle osvete moćnika, koji su ga na silu, uz lažne optužbe javno odveli u zatvor, ne bi li ga tako disciplinovali, a svima nama pokazali kako ce proći svako ko se drzne da kaze istinu i poremeti harmoniju i učmalost u koju je Srbija posle Zoranovog ubistva upala.

Uprkos svemu, bivao je sve jači i beskompromisniji. Nastavljao je svoje lične ratove  za pravdu, podjednako  je trazeći za zločine nad Srbima na Kosovu, ali i za one  koji su stradali od ruku pripadnika našega naroda.

Prvi je javno zatražio pravo da i Srbija postane nezavisna država i da posle 70 godina vrati svoje atribute državnosti. Verovao je da je to najbolji put da svi zajedno živimo u sistemu vrednosti koji krasi  evropsku i hrišćansku civilazaciju.

Divili smo se i čudili njegovoj energiji i činjenici da mu ništa nije padalo teško, ako je u pitanju bila borba za pravdu i istinu. Ni to da ujutru bude na sudjenju u Subotici, da već u podne dođe u Skupštinu i svojim oštrim jezikom postrojava ministre, da kasnije u toku dana obiđe neki stranački odbor , a da ga uveče gledamo u nekoj politickoj emisiji.

Nije ga u tome sprecila ni bolest. Ni najmanje.

Svedok sam da je pravo iz operacione sale, umesto na intenzivnu negu, došao na jedno od sudjenja u svojstvu mog advokata. Iako skoro bez glasa, nije mogao a da se ne uključi u raspravu, nošem strašću da se sudu predoče činjenice o političkoj zaveri u vezi sa Zoranovim ubistvom, što je i bio predmet sudskog procesa. 

Bio je dugogodišnji uspešni advokat, sa zavidnim rezultatima i vanrednim znanjem struke. Ali i tu je sebe nesebično davao pre svega onima koji nisu mogli sebi da priušte odbranu. Svojom pravdoljubivošću i jasnom idejom koja ga je celoga života vodila, nalazio je snage i vremena za sve one kojima su moćnici i zločinci pravdu uskraćivali. Tako je upravo on bio prvi koji je javno stao u zaštitu ubijenih vojnika, naterao državne organe da ponište istragu i uspeo da razotkrije lažne i besramne klevete, izrečene o pobijenim vojnicima, a koje su služile da prikriju zaštićene kriminalce i ubice iz redova Vojske! Tu je borbu vodio do poslednjeg dana i na nama, a pre svega njegovim saradnicima i kolegama advokatima, je velika obaveza da tu borbu završe do kraja. I zbog njega, i zbog ubijenih vojnika, njihovih porodica, ali i zbog nas samih. 

Pored mnogo važnijih zasluga koje je za sobom ostavio ovako uspesan Obrenovčanin, koga je narod zvao ljudinom, uvek ćemo se sećati njegovog osmeha i visprenog uma. Smatram da  je najlepše što je iz dvadeset godina bavljenja politikom ostavio za sobom, to da je pokazao da neko ko se bavi politikom u Srbiji može da bude i dobar čovek. 

Život dr Vladana Batića nije bio bogat samo javnim uspesima već pre svega bogatim privatnim zivotom i pre svega srecom u jednoj harmocnoj poštenoj srpskoj porodici, okruzen ljubavlju svoje Vere i svojih ćerki kojima se ponosio: Majom, Olgicom, Jelenom.

Bio je veoma ponosan što je pored tako burnog društvenog života uspeo da sačuva mir i normalnost jednoj srećnoj porodici i što je zajedno sa svojom Verom  izveo na put tri predivne uspešne, pametne  i samostalne mlade žene, koje su bile njegov ponos, uzdanice i naslednice, pre svega u poštenju i časnosti vrlinama koje oduvek krase porodicu Batić. 

Draga Vera, Olgice, Jelena, Majo, cenjena porodice Batić,

Imate izuzetno mnogo razloga da u ovome tužnom i bolnom trenutku, budete veoma ponosni! Mislim da sam ga dobro poznavao i verujem da bi od vas danas tražio da se ne sećate kako je otišao, već kako je i za šta živeo!
Verujem da bi voleo, da ne žalimo njegov odlazak već da slavimo i pamtimo njegov život.
Iznad svega zahvalni smo na svemu što je za života uradio ovaj zaista veliki čovek, koga sa ponosom mogu da nazovem svojim prijateljem.

Dobio je skoro sve što bi neko poželeo od života i više od toga!

Ne treba ga žaliti, treba žaliti nas jer smo ga izgubili!

Zbogom moj dragi Majstore, neka te andjeli čuvaju !