Zanimljivo je da je u višemesečnoj diskusiji i često žestokim javnim debatama, polemikama i svađama  koje su se u drugoj polovini 2019. godine vodile u Srbiji,  a sve povodom upotrebe i funkcije medija u kontekstu predstojećih parlamentarnih i lokalnih izbora 2020, skoro sasvim izostala pažnja prema upotrebi i korišćenju društvenih mreža, mada su one sve bitniji i u političkim pitanjima često presudan socijalni medij (n)ovog veka.

Pažnju učesnika i publike koja je pratila ove javne okršaje oko medija najviše je privlačilo ono što se doticalo upotrebe i kontrole televizijskog medija, posebno kad se govorilo o emiterima sa nacionalnim frekvencijama.
Poslednje iskustvo u Hrvatskoj, kod najbližeg suseda, kao da nije bilo zanimljivo.
A tamo , iako je bila neuporedivo zastupljenija na svim televizijskim programima, uključujući kako praćenje njenih aktivnosti diljem zemlje i inozemstva, tako i  njene reklamne kampanje na televizijama, što je zamašno finansirano,  nije pobedila kandidatkinja vladajuće stranke i predsednica  Kolinda Grabar Kitarović, koja će, neočekivano, otići sa samo sa jednim predsedničkim mandatom. KGK će pobediti njen protivnik, prethodnih godina u javnosti ne baš omiljen nego naprotiv, bivši predsednik vlade, Zoran Milanović  koji je u svojoj kampanji, kazalo se, potrošio trostruko manje sredstava nego ona, ali mnogo uspešnije. Milanovićev je tim, naime,  smatrao da je ono što imaju uputnije usmeriti u društvene mreže nego ka televizijama, poglavito u Facebook, koji je i u Hrvatskoj kod najšireg kruga glasača omiljeniji i zastupljeniji nego Twitter. U tri javne TV debate uoči presudnog drugog izbornog kruga Milanović je samo baštinio ono što je nakupio prethodnih nedelja  uplivišući na svoje glasače putem već pomenute Facebook kampanje.
Stav o važnosti Facebooka i uticaju društvenih mreža na one koji biraju ili glasaju  potvrdio je i enormni uspeh još jednog od učesnika hrvatskih predsedničkih izbora, tanz-folkera Škora, koji ne samo što je smatran jednim od favorita, a koji je u prvom krugu za nijansu dobio manje glasova nego  KGK,  već je izazvao i čini se još će izazivati trusna politička gibanja u vladajućoj Hrvatskoj demokratskoj zajednici  koju očekuju parlamentarni izbori.


Zašto je pažnja u odnosu na važnost društvenih mreža u  Srbiji  izostala? Ima više razloga. Oni su s jedne strane u nasleđu, u tome što sve stranke u Srbiji još uvek pate od odsustva moderne komunikacije (što nisu ni mitinzi, ni šetnje ili molebani i litije) , već što i unutar samih sebe, kao i u nastupu prema javnosti,  još uvek primenjuju nasleđe tzv. ’’zajedničke partijske preistorije’’, duboko ukorenjene u monolitizmu i autoritarnosti,  koje seže još u doba neporecivog eS-Ka (za mlađe čitaoce vladajućeg Saveza komunista).
S druge strane,  izostalo je i ozbiljnije bavljenje društvenim mrežama,  koje se manje više  svelo samo na incidentne momente suočavanja sa suparničkim strankama, uz razvijanje i negovanje jedino botovskog pristupa ili čak formiranja botovskih partijskih odeljenja -  kako se ovde pogrešno odomaćio i upotrebjava pojam bot umesto ispravnog  i odgovarajućeg onom što radi  trol . Jer dok je  bot oznaka za automatizovano, generizovano kompjutersko emitovanje poruka, dotle je trol ( koji mi i fonetski bolje zvuči) zajednički pojam za trovače i agresivce i ostale zagadjivače i mentalne i druge smradove po lajnama  tačniji pojam. Ipak, čini mi se da je danas već uzaludno predlagati pravilnu upotrebu ovih reči, što sam već pretodno više puta pokušavao, u više tekstova, od kojih su neki objavljeni i na Antidotu.

Ali ako političke stranke nisu društvenim mrežama posvetile kompleksniju pažnju, niti se o eventualnim pokušajima u tome nešto više zna,  štampani mediji, a donekle i televizije jesu. Tabloidi u Srbiji posebno. Proširili su se iz roto i u digitalni svet shvatajući važnost on-line izdanja za svoj opstanak, mada je rezultat te opracije u socijalnom smislu negativan. 

S jedne strane to je i razumljivo, a moglo je biti i očekivano, ako se ima u vidu  uloga tabloida u vremenu deđinđizacije Srbije i podrivanju nasleđa petooktobarskog oslobođenja. .
U odnosu na tzv. tradicionalne oblike novina i novinarstva, koje je obeležavao ozbiljniji i odgovorniji, ili čak istraživački pristup u odnosu prema temama i vestima, zanat tabloidnih žurnalista, ako se takvima ljudi koji su u njima, pogotovo u današnjem dobu i pri stanju medija i mogu smatrati i zvati, je jednostavniji; njihova deontologija ako se o etici kod njih i može govoriti, smeštena je u ’’vrednosni’’ sistem koji  određuju  oslanjanje na populizam, razaranje vrednosnih simbola i socijalnih aksioma, konzervativizam i, dakako, zloupotrebu seksa - sve  zajedno, obeleženo komercijalizacijom zasnovanom niskiim porivima i uz upotrebu, pa i neukusno zlorabljenje, kolokvijalnog žargona i primitivne narodne vulgarnosti.
Tako temperirani tabloidi najbolje su iskoristili mogućnosti koje su nudile društvene mreže.


Tabloidni žurnalizam uneo je na internet i u društvene mreže senzacionalizam, laž  i trivijalnost, sve koristeći ih kao spasonosnu pomoć za povećanje zarade za koju su bili zabrinuti zbog pada svojih štampanih tiraža.
U Srbiji je uz opšte karakteristike tabloidne štampe bio vidan i značajan i ’’lokalni upgrade’’, doprinos kroz značajno uvođenje i upotrebu političke pornografije; oni se mogu smatrati gotovo specifikumom ovdašnje sredine, jednako kao što je to   i svojevrsna liberalizacija u pogledu obaveznosti da vesti i činjenice koje objavljuju budu istinite..
Kao i drugde,  uspehu tabloida i u Srbiji dodatno je doprinosila  i doprinosi  opadajuća obrazovanost stanovništva, budući da su svuda u svetu čitaoci tabloida ljudi nižeg obrazovnog nivoa.

Prethodni redovi ispisani o tabloidima nikako ne znače da  sam zastupnik  ili da sam sklon diskursu koji je zasnovan na tradicionalnom neprijateljstvu prema popularnoj kulturi. Oni ne iziskuju da nužno, ’’po sebi’’ budu negativno označeni; pogotovo jer je njihov svojevremeni prodor u ovdašnji informativni svet i na kioske bio oslobađajući u odnosu na nekadašnje partijsko-ideološke stege kojima je svet štampe decenijama bio podvrgavan.
Ovde je samo možda bio  naglašeniji njihov negativni ’’kapital’’, s  kojim su zakoračili u doba masovne primene interneta i društvenih mreža i s kojim su zakoračili u svoja on-line izdanja.     

Tranziciju  u tu epohu on-line novinarstva, on-line  sajtova tabloida i on-line vesti ipak je  pratio i kvalitativni skok koji je promenio i novine i one koje ih prave, ali isto tako i njihove čitaoce, napose i korisnike društvenih mreža. Tehničke inovacije i mogućnosti njihovih on-line izdanja, koje su doneli digitalno novinarstvo i mreže, unele su promene od njihove strukture do dizajna njihovih sajtova ali su  preobratile i sam način recepcije i iščitavanja sadržaja i vesti na njima.


Najvažnija promena koja se desila, ne računajući brzinu,  jeste što su čitaoci zadobili mogućnost neposrednog individualnog ulaska u svet informacija. Novinarstvo je prestalo da bude svojevrsni zatvoreni sistem zvaničnih izvora i profesionalaca koji prenose komunikaciju sa zvaničnicima.  Ne samo što su sad čitaoci onog što novnari i on-line novine pišu došli u priliku da od ponuđenog odmah biraju i na njega utiču tako da ga dalje šire, shareuju, retwiittuju  po svojim društvenim mrežama. Čitaoci su uz pomoć društvenih mreža  postali i koautori i korektiv profesionalnih uređivača i kreatora vesti.  Njihov posao se proširio, više nije samo da čitalačkoj publici nude vesti, već sada prate i ono što čitalačka publika po Facebooku i Twitteru u svojim nalozima sama ispisuje, što je, napose vodilo da to ispisivano završavava i kao vest na njihovim portalima i čak, i ne retko, i u štampanim izdanjima.

’’Novo (on-line)  novinarstvo’’ u većoj meri oslanja se na vizuelne i audio komponente koje pružaju digitalne internetske platforme. Multimedijalna funkcija postala je jedna od bitnih karakteristika digitalnog novinarstva poremetivši uobičajenu shemu doskorašnjih klasifikacija.
Isto tako, različitost interesa čitalaca i profesionalnih uređivača on-line i štampanih novina istovremeno je postala  lakše uočljiva.
On-line sajtovi i on-line žurnalizam približili su i demonstrirali ’’integraciju’’ novina, televizije i radija, vodeći novim formama sadržaja ali i novoj stratifikaciji publike i lakšem uočavanju grupnih interesa korisnika društvenih mreža. Ovo lakše probijanje grupnih interesa, pre nekoliko godina navelo na jednom panelu washingtonskog istraživačkog think-thanka, PEW, da se za sučeljavanje grupnih interesa na mrežama kao opisni upotrebi termin ’’balkanizacija’’, što svakako nije bio kompliment već strahovanje kakvim posledicama bi moglo da vodi to sučeljavanje suprotnih interesa na društvenim mrežama, izraženo kroz političku homogenizaciju, polarizaciju i konfrontaciju.

Masovna politička polarizacija i konfrontacija  jeste savremeni fenomen  koji se često dovodi u vezu sa internetom, kao i da je baš internet tj. da su baš društvene mreže, kao moderno sredstvo komunikacije olakšali povezivanje ljudi, no i njihovu političku homogenizaciju i da su pogoršali političke napetosti, a da su političke  rasprave, najčešće u krugu istomišljenika samo vodile daljem učvršćivanju u njihovim stavovima i vodili njihovom daljem jačanju ili radikalizaciji i političkom ekstremizmu.

Ima međutim i onih koji ne smatraju da su društvene mreže odgovorne za povećavanje političkog radikalizma i ekstremizma. I čak tvrde suprotno, naime, da su pojedinci koji su putem mreža u prilici da se susreću sa više različitih pa i potpuno suprotnim  političkim stajalištima i sadržajima u prilici i da tokom vremena u svojim političkim stavovima postanu umereniji a u debati tolerantniji.
Ove tvrdnje mogle su se čuti i na godišnjoj skupštini udruženja američkih politikologa (ASPA) ( prelistao  sam jedan u osnovi dosadan tekst, rad koji se 2015. bavio istraživanjem stavova i  ponašanja birača na društvenim mrežama u Nemačkoj, Španiji i Americi, pun matematičkih formula,  koji je međutim  brzo zasenilo ono što se zahvaljujući Facebooku i Twitteru desilo na predsedničkim izborima u SAD. 

Facebook i Twitter, kao i druge mreže, povećali su mogućnost povezivanja i komunikacije među ljudima i uticali na raznovrsnost njihovih veza i to do doskora nezamislivih  razmera, kao što su dramatično povećali obim informacija koje su im dostupne ili koje im se upućuju.
Osim toga, društvene mreže sve više postaju izvor informisanja na dnevnoj bazi. Facebook i Twitter odavno su popularniji od novina, dok udeo televizije u informisanju iako još uvek veliki opada. Televizija u Americi već više od 5 gogdina  nije glavni informator  publike, pogotovo mladđe, one od 18 do 30 godina. 

Verovalo se, u prvim godinama Facebooka i Twittera  da će oni kao i druge društvene mreže demokratizovati javnu debatu o političkim i društvenim temama, da će doprineti povećanom građanskom angažmanu,  da će voditi kvalitetnijem nastupu političara. I verovalo se, takođe,  da društvene mreže mogu doprineti povećanoj društvenoj toleranciji i olakšati procese donošenja društvenih odluka.
Medjutim,   ni stvarnost, ni većina pojedinačnih empirijskih istraživanja i rezutata ovo ne potvrđuju; zbog čega se tzv. chat sobe, pričaonice na društvenim mrežama ironično i nazivaju eho-sobama, u kojima se čuje uglavnom - isto.

Kako god, Facebook, Twitter i druge mreže promenile su način na koji gradjani drže korak sa aktuelnim političkim zbivanjima. 

Individualne konekcije  sa Facebook prijateljima ili pratiocima na Twwitteru neki vide kao prepreke partijskim uticajima, ali i da potaknuti prijateljima sa mreže ljudi klikću i favorizuju i sadržaje koji im se ne sviđaju, koji često i nisu njihovi stavovi.

Presudna razlika u odnosu na doba pre postojanja Facebooka i Twittera je u tome da društvene mreže  vode formiranju i jačanju  političkih stavova  putem tzv. "slabih veza",  koje su u  stvari jače, jer nove informacije ljudi saznaju neposrednije, od prijatelja i onih s kojima su na vezi preko Facebooka  ili Twittera,  a kojima su skloniji u odnosu na stavove partija na koje nailaze van ’’stvarnosti lajne’’. No, isto se dešava i sa stavovima ili vestima koje im partije podastiru na svojim Facebook ili Twitter nalozima. Reč je o socijalnoj komponenti društvenih mreža pri čmeu je  razumjivo je da su mreže pojedinaca koje čine njihovi prijatelji ili sledbenici  u najvećem broju slučajeva ipak svojevrsne replike njihovih off-line umreženja.

Najzad kad je reč o Facebooku i Twitteru neka u ovom ’’predizbornom kontekstu’’  bude sintetizovano seledeće:  Prvo da gradjani putem njih dobijaju sve više informacija. I da je na njima sve više različitih starosnih grupa, koje su sve obrazovanije od prosečnog birača.  Da su većina Facebook postova i tweetova  javni i da je moguće poređenje imena na koja se nailazi na Facebooku i Twitteru sa onima u dostupnim biračkiim spiskova, čak i da se može odrediti  njihova geografska lokacija. 
Na kraju mali je broj korisnika Facebooka i Twittera  (u Americi svega 10% ) koji biraju da njihovi nalozi budu ’’zaključani’’, tj. da ono što na njima ispisuju mogu da vide samo oni posetioci kojima to lično dozvole.

A kad je reč o onima koji sumanjaju u moć Facebooka i Twittera i  njihov uticaj na politiku neka budu navedena i sledeća dva detalja: Od januara do septembra 2019. ruske vlasti su na ru-internetu zabranile više od 270 hiljada lokacija i stranica.  Za trećinu više nego 2018.  Od drugih operatera zatražile su blokadu još 100 hiljada lokacija dok je skoro 5 miliona bilo pod tzv. povremenim blokadama. A 3. avgusta 2019. opet, tokom protesta za  podršku opozicionim kandidatima na izborima u Moskvi, u centralnoj zoni grada gde se održavao protest mobilni internet bio je isključen od podneva do kasnih popodnevnih tj. do  večernjih sati!

Bliže nama, najnoviji razvoj događaja u Crnoj Gori,  uprkos jasnim i dokumentovanim uvidima u malignu ofanzivu poruka koje su se počev od 2014, a pogotovo od 2016. usmeravane protiv evroatlanske Crne Gore, sa Facebooka, Twittera i on-line portala ma gde da su bili, pokazao je koliko je bilo opasno prevideti ili zanemariti ozbiljnost takvih pretnji,  moć i potencijale njihove destruktivnosti.