Beleške o društvenim mrežama (11)
Komunikacija širom otvorenih nozdrva
Aprila 20, 2020. godine za članove najstarijeg novosadskog ''Rotary Cluba Novi Sad'' održao sam predavanje o mom viđenju medija i medijskih prilika i politika u doba Tita, - kada sam sarađivao sa novinama, najviše nedeljnicima i časopisima, kao i televizijama u svim nekadašnjim republikama - te o medijskim prilikama i politikama potom i danas.
Ali, ta viđenja i ta tema nisu i tema ispisivanjanja ovih beleški, već samo način na koji sam svoje kazivanje o tim temama ’’isporučio’’ zainteresovanim Rotarijancima. Jer, sve se dešavalo baš usred najžešćeg zamaha Coronavirusa u Srbiji, u danima kad sam mislio da do tog mog predavanja, dogovorenog nekoliko meseci ranije, zbog pandemije Covida-19 neće ni doći. Da budem iskren, donekle sam se tom sveopštem break-u društvenih kontakata radovao. Zašto? Tema o stanju medija, juče, danas, sutra i poziv da o tome govorim prvi put su pomenuti još jednog vrelog letnjeg dana na jednoj peščanoj adi nasred Dunava uzvodno od Novog Sada, dakle, prošle godine i u društvu prijatelja. Ovog proleća, pak, bilo bilo mi je žao da te pozitivne i nasmejane ljude koje sam tada video i kojima sam to obećao, uz muke s Covidom-19 izlažem i virusu svog pesimizma izazvanog aktuelnim medijskim prilikama, koje su se otkad sam se s njima video stalno pogoršavale. To se prijateljima ne radi. Covid-19, u tom smislu činio mi se kao spas, kao dobrodošao da ih mene tako temperiranog poštedim. Ali, preduzimljivi predsednik Rotary Cluba Novi Sad gospodin Tibor Bodolo moje pozivanje na epidemiju i zabranu kontakata i skupova, onemogućio je, ne bez ponosa, rečima kako njihov Rotary klub ni u pandemiji ne prestaje sa radom i da se oni redovno sastaju jer koriste aplikaciju Zoom. Nije više bilo mesta za izvrdavanje.
I tako sam prvo nedelju dana ranije, najpre kao posmatrač svedočio jednom zoom-susretanju novosadskih Rotarijanaca, a onda sam i sam, već pomenutog datuma, bio bio njegov ’’glavni’’ akter. Po Rotary-protokolu predstavljen sam kao gost za kog ’’garantuje’’ član kluba inače moj prijatelj prof.dr. Dušan Jovanović i van granica Srbije znani i afirmisani specijalist – ne za opštu mučninu koju danas najčešće izazivaju i politika i mediji – već samo ako i kad izazovu bolesti i tegobe kojima se bavi gastroenterologija.
Ne mogu reći da mi je moje prvo Zoom iskustvo bilo nezanimljivo – već i zato što sam u poređenju sa svojim televizijskim iskustvom, i kao nekadašnji tv-voditelj brojnih emisija ili kao gost, ovog puta imao priliku da istovremeno dok govorim gledam, vidim lica i vidim reakcije svojih zoom-sagovornika i posmatrača. Meni su te reakcije ostalih učesnika-sagovornika s druge strane veze, koje sve vreme mogu da se vide na malim ekrančićima unutar ekrana aplikacije Zoom, svaki pokret na njihovom licu, grimasa ili mig, i šum ili uzdah ako im nije isključen mikrofon, posebna priča.
Šta će se sve videti, to naravno zavisi i od veličine ekrana. To na primer objašnjava zašto ruski predsednik Vladimir Putin u svojoj radnoj sobi za video-komunikaciju drži ogroman ekran, dovoljno veliki da mu ništa ne promakne na licima sagovornika i saradnika iz Kremlja. 
Ne jednom sam kad su društvene mreže, i sad Zoom, u pitanju pomislio da li bi. da su postojali i onda kad se krnjila i raspadala poslednja Jugoslavija (SFRJ), da li bi u tom slučaju bilo manje zločina, i da li bi oni koji su ih zagovarali, pravdali i podsticali posredstvom televizije, i bili u prilici da vide sva ona lica, sve one ljude, koje su zasipali lažima, draženjima i hajkačenjem, da li bi bili smerniji u svojim nastupima i ne bi li se možda stideli? Ipak, gledajući naše televizije i njihove informativne programe i ovih se nedelja i meseci opet isto mogu upitati - uprkos postojanju društvenih mreža i, sad, ovih sve masovnije korišćenih aplikacija za unakrsno video konferisanje - jer laži i obmane i dalje utiču na naše živote, šireći se in vivo i uz njihovu pomoć.
Novi ritual komunikacije i njegovi izazovi
Kako god, sa Zoom-om i drugim njemu sličnim aplikacijama, o kojima sam već pisao i u prethodnom nastavku, tek pritisnuti socijalnim distanciranjem i prinudom, zabranama kretanja i okupljanja ušli smo masovno u novu etapu novog post-televizijskog doba. Te aplikacije za komunikaciju putem interneta i društvenih mreža više nisu samo nešto što se tiče pojedinaca njima opsednutih, niti užih stručnih grupa, koje ih već neko vreme koriste, to je sada već planetarni masovni novi ritual i komunikacija prihvaćena na svim nivoima, od privatnih, do stručnih, poslovnih i političkih. I nova praksa komunikacije koja će biti primenjivana mnogo učestalije nego pre pojave Covida-19. A biće prisutan i onda kada ovaj virus bude manje opasan, a zabrane koje su podstakle upotrebu Zooma ukinute. Broj skupih konferencija s mnogo učesnika svakako će u budućnosti biti smanjen i kad pretnja zarazom prođe, ali tada zato što je sa Zoom-om sve mnogo jeftinije nego sa zakupima sala, posluženjima i dnevnicama, na primer.
Nije ovo nikakav hvalospev novim aplikacijama već – konstatacija nečeg što se događa i što će se tek događati. 
Pripreme za video chat Osim toga ako znate šta ćete da kažete i ako vas dobro služi glas, važno je i kako ćete izgledati.
Valja reći, ima mnogo ljudi koji imaju i negativna iskustva sa upotrebom Zooma. Ne samo zbog mogućnosti njegove zloupotrebe od strane onih koji, ponekad i nepoželjni, upadaju u nečiju zoom-komunikaciju, ili se nude, često prevarantski i često i sa skarednim sadržajima.
Tamo gde se Zoom koristio za dobijanje posla ili polaganje ispita, ljudi su često navodili i pomišljali kako bi njihovi rezultati bili bolji bez Zooma i da bi delovali ubedljivije. To se posebno odnosilo na one koji prethodno nisu imali dovoljno iskustva sa kamerama. Kod takvih osoba Zoom je, ne retko, izazivao i doprinosio i dodatnoj anksioznosti, pored one koja je izazvana već uobičajenom tremom, pri ispitu, audiciji ili nastupu pred većim brojem sagovornika, zbog straha od njihove reakcije. To je sada sa Zoomom postajao dodatni problem. Jer, osim što postoji mnoštvo znakova komunikacije koji se kod onih kojima se obraćate mogu primetiti i koji mogu izazivati dekoncentraciju, postoji još i malo vremensko zakašnjenje i kod samog Zooma, koje čini da se ne može biti baš uvek predvideti da li ćete zbog onog što ste upravo rekli kod onih koji vas slušaju i gledaju naići na odobravanje ili, u drastičnim slučajevima, biti ismejani ili ispasti glupi! Verovatno će u budućnosti takvi tehnički nedostaci biti prevaziđeni. Ali, neka se takvom nelagodnošću ili anksioznošću - pogotovo i ako su još u pitanju osobe koje su po svojoj prirodi introvertne - bave oni koji se takvim stanjima i inače profesionalno bave, psihoanalitičari ili psiholozi, na primer…. ( Ipak, pomenuću ovde, u zagradama, još jednu ''mogućnost'', tehničku ’’pomoć’’ koja omogućava da u Zoom-chatu budete ili nevidljivi, ili da živu sliku zamenite svojom fotografijom, pa čak fotografijom nekoga ko niste vi – što je stara prevara već poznata sa društvenih mreža. Ostaje naravno glas, ali se i on može izmeniti, a najavljuje se i softwear koji će menjati i sam lik učesnika i dok idu ''uživo''.) 
Bilo kako bilo, jasno je da je video-komunikacija upala u naš svakodnevni život i da iz njega više nikad neće otići. Ipak, ni za ljude bez televizijskog iskustva to ne mora da predstavlja ’’noćnu moru’’. Već posle desetak minuta učešća u nekoj video-konferenciji i oni skloni tremi ili koji se, u početku, osećaju nelagodno postaju opušteniji….
I kad je Zoom u pitanju i njemu slične aplikacije, važe pravila već poznata iz vremena televizije, samo nešto modifikovana.
Naravno, najvažnije je da i učesnik zoom konferisanja zna o čemu će govoriti. I još više kako.
Jedan od najvažnijih saveta je da se govori na način na koji govornik i inače govori – u prevodu da se ne pravi mnogo pametan, da ne koristi izraze i konstrukcije koje inače ne koristi, jer se na ekranu to drastično razotkriva. Pravilo je, dakle, govorite o onome o čemu znate i za šta ste stručni - kako ne biste dospevali u nezavidne situacije poput onog eminentnog srpskog pulmologa, kome se prilikom njegovih, više nego brojnih, TV nastupa, u svojstvu člana srpskog stručnog tima za borbu protiv pandemije Coronavirusa, očigledno više dopadalo neobavezujuće brbljanje pred kamerama, pa je pričao na način koji ipak ne priliči upražnjavati za milionski tv auditorijum, pogotovo onaj lakoverni i podložan autoritetima, kakav je ovdašnji.
Ovde, odmah, valja napisati kako alkohol nikad nije dobar za opuštanje pred kamerom, a još je manje pouzdan saveznik, jer često ima neželjena i neočekivana dejstva.
Jednom sam i sam, u živom televizijskom programu svedočio jednom takvom njegovom dejstvu. Mog gosta u Jutarnjem programu Televizije Beograd počeo je da hvata alkohol u sred našeg razgovora i to u meri da je počeo da zapliće jezikom, tako da sam konverzaciju prekinuo mnogo brže nego što je scenarijem, takozvanom košuljicom, bilo predviđeno da naš razgovor traje. Bilo je baš neprijatno. I meni pred kamerama sa gostom i ljudima u režiji. I jedva smo posle uspeli da ne budemo kažnjeni, suočeni s pitanjima i drekom šefova, kako smo uopšte mogli da jednu popularnu i poznatu ličnost, i uz to kolegu iz kuće, pustimo pred kamere u takvom stanju, objasnivši im da on nije bio takav kad je došao u studio, i da je, pošto je bilo zimsko doba, alkohol imao odloženo dejstvo, koje je počelo da se javlja tek pod vrelinom reflektora u dobu kad u tv studiju još nije bilo ’’hladnog svetla’’ ni jake klimatizacije.
A uz savete kako da pripremite i svoj glas, to jest kako je uvek dobro da tokom video konferencije, pogotovo ako ćete tokom nje duže govoriti, imate pored sebe i čašu s vodom ( u koju ponekad vredi staviti i koju kap limuna ) ako glasnim žicama ili osušenim ustima zatreba, setio sam se i moje (ne)zgode s glasnicama, koja mi se, opet kao voditelju Jutarnjeg programa, desila jednom kada me je, pre emisije zabolelo grlo u doba kad je već bilo teško naći zamenu, voditelja koji će umesto mene raditi rano ujutro i kad sam poslušao savet legendarne Ljiljane Marković da se nevolje s grlom mogu izbeći ako se pre početka emisije i popije što je više moguće hladnija voda, iz čaše pune kocki leda. I zaista, prve i najduže vesti, one na samom početku emisije, onr odmah posle sedam časova iščitao sam bez problema i s velikim olakšanjem Ali avaj, i Ljiljana, a i ja smeli smo s uma kako moja emisija jutarnjeg programa traje do pola devet, punih 90 minuta, a ne kratko poput vesti ili TV dnevnika, tako da je, što je emisija više odmicala, moj glas bivao sve utišaniji, sve sam teže govorio. Poslednjih pola sata priloge je najavljivao moj kolega, koji je samo kratko trebalo da učestvuje u emisiji, dok sam ja na njenom samom kraju, uz pomoć ton majstora koji je reglere postavio na nedozvoljene pozicije, šapatom odjavio emisiju tek kratko poželevši gledaocima prijatan dan. Posle sam pune dve nedelje proveo na bolovanju lečeći glasnice i odlazeći svakodnevno u Dom zdravlja u Siminoj ulici na terapiju i inhalacije grla.
Nerviralo je koliko su često su pri tom oni koji su dogovarali ta gostovanja i oni koji su ih realizovali, zaboravljali da goste upute u elementarne stvari , na primer, kako da postave kameru, bez obzira koja da je bila u pitanju ona s laptopa, računara ili telefona. A zaboravili su i na gledaoce. Jer nije isto da li će gledaoci one koji im govore gledati u lice i u oči, ili će, iz žablje perspektive, gledati u širom otvorene nozdrve, čega smo se u tim gostovanjima tokom aprila baš nagledali.
Ipak, tu još nije gotov posao s pripremama za dobru Zoom sesiju.
Važno je i svetlo. Nije svejedno kako će se izgledati, kakav će se utisak ostaviti na one koji gledaju. I obična stona lampa postavljena ispred vas tako da osvetljava vaše lice čuda čini. Kao što važnu ulogu ima i svetlo koje će osvetliti pozadinu. Pri tome valja paziti da ono ne bude prejako i da nije upereno u objektiv kamere.
Takodje je korisno da iza bude bar malo neke dubine prostora, jer u suprotnom pozadina ili zid, ili ormar mogu privlačiti više pažnje i biti uočljiviji nego lice osobe koja u kameru govori. 
Ako je prostorija iz koje se javljate prazna, da se ne odjekuje dovoljno je ako se u nju unesu dva tri jastuka koji će ’’upiti’’ eho i koji će se, naravno, postaviti tako da ih kamera ne vidi.
I svakako, ako koristite slušalice s mikrofonom, isključite mikrofon i zvučnike laptopa kako bi se izbegao povratni eho.
Najzad, važno je i šta se obuče. Dobro je, naravno, ako odeća i pozadina iza nisu iste boje, jer je, na primer, onda teško, razlikovati košulju ili majicu od zida koji je u istoj boji. Takođe, savetuje se izbegavanje preterano sitnih šara, prugastih košulja ili sakoa, kako bi se izbeglo da odeća ’’vibrira’’ zbog ’’iznerviranog’’ senzora vaše kamere - mada su kamere na novijim generacijama mobilnih telefona i tableta sve savršenije.
Omiljenoj crvenoj, zelenoj ili plavoj boji u poslednje vreme sve se više dodaju ljubičasta ili žuta.
Ovo su sve bili mali trikovi koji, međutim, značajno utiču na povoljan utisak prilikom video komunikacije.
Lažna priča o 5G
April i društvene mreže u doba Covida-19 i društveno distanciranje i izolacije i zabrana kretanja, ponovo su potvrdili i ’’kapacitete’’ mreža za širenje ’’lažnih istina’’, kako su Amerikanci nazivali fake news koje su pratile bujicu informacija o pandemiji. Bujicu, jer ljude, razumljivo, više od politika koje ih plaše ili ugrožavaju, zanima ono što ugrožava njihovo zdravlje ili čak njihov fizički opstanak. Reagovali su i Facebook i Twitter - pooštrenom kontrolom.
Tako se lako i brzo ustanovio ’’nulti pacijent’, čovek’ koji je prvi lansirao ''informaciju'' kako je mreža 5G povezana sa pandemijom Covida-19. Ispostavilo se da je reč o jednom belgijskom lekaru opšte prakse, koji je za jedne ne odveć poznate novine, Het Laatste Nieuws i njihov portal rekao kako je mreža G5 opasna po život i da je povezana s Coronaviusom. Taj deo teksta koji je objavljen 22. januara brzo je izbrisan. Ali nedovoljno brzo! Samo koji sat bio je dovoljan da se zauka lavina o 5G kao priča velike teorije zavere, kojoj su doprinele i mnoge poznate ličnosti uglavnom nesvesne svoje važne i u ovom slučaju loše uloge, jer je to negde vodilo i ka neredima ili na primer ka uništavanju skupih antena-predajnika 5G, kao što se to dešavalo u Velikoj Britaniji.
* * *
Lažne i nepouzdane vesti o Coronavirusu potisnule su u Americi čak i vrelu temu dolazećih izbora, kao što su je presekle i u Srbiji. Zato će o društvenim mrežama i izborima biti reči nekom sledećom prilikom. Kad izbori, a ne Covid-19 ponovo budu glavna tema.
Ali ovde neka na kraju samo budu markirana pitanja šta na društvenim mrežama znači politička kampanja, u kontekstu da je i politički marketing – marketing. I da političari nisu dužni da se drže činjenica jer je uobičajeno da su u izbornim kampanjama najvažnija obećanja - koja nisu isto što i činjenice.
I neka, na kraju, ovde isto kratko samo bude pomenuto najvažnije što društvene mreže razlikuje od ostalih medija - njihova disperzivnost i fragmentacija. U prevodu to je izazovna mogućnost da političari mnogo preciznije targetiraju ciljne grupe na koje računaju. I da do njih mnogo sigurnije i lakše dopiru, pa tako i do njihovih glasova.