Beleške o društvenim mrežama (9)
O potiskivanju slobode i cenzuri
Već sam u ovim dosadašnjim Beleškama o društvenim mrežama pominjao a ponešto i pisao o odnosu vlasti prema slobodama interneta i društvenih, socijalnih mreža, a u prethodnom, čak poimence, pomenuo Rusiju, u kojoj su tamošnje vlasti koje kontrolišu internetski i saobraćaj društvenih mreža, već do septembra meseca 2019. blokirale preko 270 internet lokacija i trajno ili privremeno isključile sa mreža preko 5 miliona naloga. A, kao suprotnost, pomenuo sam opet Crnu Goru, koja je u potpunosti potcenila potencijale zloćudnog uticaja društvenih mreža koje su u njenom slučaju, evidentno uspešno iskoristili protivnici crnogorskog evroatlanskog puta, nakon čega su, potom, tamo suočeni sa njihovom tranzicijom u pravoslavne litije po ulicama crnogorskih gradova, pozvani u pomoć NATO eksperti za slučajeve sajber opasnosti.
Ali, nije Rusija jedina država sa strogom kontrolom interneta i društvenih mreža ili malignim uplivom kroz njih i na njih kao takve.
Na početku osvrta na temu gušenja sloboda interneta i društvenih mreža, što je tema u nastavku ovih beleški, mogu biti navedeni i mnogi drugi. Poput Indije, naprimer, u kojoj prošle godine sedam miliona ljudi u Kašmirskoj dolini sedam meseci nije moglo da se koristi internetom i društvenim mrežama jer su oni bili blokirani i ugašeni po nalogu vlasti koja je kao razloge i opravdanje navodla opasnost dajeg zaoštravanja i važnost izbegavanja socijalnih nereda i sukoba sa mogućim gubicima ljudskih života.
Slično je bilo i u Bangladešu, gde je internet bio ugašen punih 6 nedelja. I sa sličnim obrazloženjima.
Kao ni u slučaju Indije, ni u u slučaju Bangladeša, isključivanje interneta i društvenih mreža nije privuklo preteranu pažnju ostalog, napose i posebno, baš onog dela sveta koji sebe vidi kao glavnog čuvara slobodarstva i ljudskih prava. Najviše je beleženo da je isključivanje interneta predstavljalo ogromnu muku i vodilo onemogućavanju medjunarodnih napora da humanitarna pomoć za nesrećnike i bespomoćne u izbegličkim kampovima pravovremeno dospe do njih.
Kongo je, opet, zbog decembarskih izbora ugasio internet i društvene mreže duže od dvadeset dana. A vlasti su u Etiopiji, tokom juna 2019. da bi sprečile masovne studentske prevare prilikom univerzitetskih testova i prijemnih ispita, rešenje problema našle u - gašenju interneta i socijalnih mreža
Svi ovi primeri svedoče kako je isključivanje interneta i društvenih mreža postala uobičajena globalna pojava. 2019. godina u tom smislu je bila obilovala rekordima neslobode i cenzurisanja društvenih mreža.
U 21 zemlji u svetu internet je tokom 2019. bio ukidan, gašen čak 122 puta! To je samo u ekonomiji porizvelo štetu veću od 8 milijardi dolara dok je cena narušavanja ljudskih prava i demokratskih procesa dugoročnija i sa nesagledivim kamatama.
Kao najčešći izgovor za isključivanje interneta i blokaldu društvenih mreža koristila su se, naravno, pozivanja na javni i nacionalni interes i bezbenost.
Inventar stanja nesloboda je impresivno sumoran.
Prema procenama iza kojih stoji istraživanje koje je sproveo Freedom House na kraju 2019. godine zabeleženo je:
- da se 71% korisnika društvenih mreža i interneta nalazio u zemljama u kojima se zbog ispisivanja sadržaja sa političkim, socijalnim ili verskim temema one koje su to činili kažnjavalo, sudilo ili osudjivalo na robiju;
- da je 65% korisnika bilo u zemljama u kojima su se pojedinci zbog svojih on-line aktivnosti suočavali sa pretnjama ili su čak zbog svojih tweetova i postova trpeli nasilje pa čak bili i ubijani;
- da 59% korisnika interneta živi u zemljama u kojima vlasti pribegavaju instaliranju i raspoređivanju provladinih delatnika-komentatora koji manipulišu i usmeravaju on-line komunikaciju na društvenim mrežama. I u zemljama u kojima se na internetu i društvenim mrežama blokiraju politički, društveni ili verski sadržaji;
- na posletku i da 46% korisnika interneta živi u zemljama u kojima vlasti pribegavaju isključivanju interneta ili mobilnih mreža iz političkih razloga kao i da isto toliki procenat njih živi u zemljama u kojima je pristup platformama društvenih mreža povremeno ili trajno ograničen.
Gde ima najmanje sloboda na društvenim mrežama, u kojim zemljama je individualna sloboda u izražavanju mišljenja putem interneta, na Facebooku, Twitteru i po drugim socijalnim mrežama najugroženija i najmanje bezbedna po njihove korisnike?
Komitet za zaštitu novinara, CPJ, medjunarodna organizacija sa saradnicima i istraživačima širom sveta, čije je sedište u Njujorku, a koja u okviru svojih istraživanja obuhvata i istraživanje odnosa vlasti prema društvenim mrežama, na kraju prošle godine objavio je TOP 10 listu onih zemalja u kojima je najgore baviti se novinarstvom i u kojima je sloboda na društvenim mrežama, takoreći, nepostojeća.
Na vrhu te liste je Eritreja, a u gornjem delu ove tabele (ne)sloboda još su Severna Koreja, Saudijska Arabija, Turkmenistan i Kina. Za njima slede Vijetnam, Iran, Ekvatorijalna Gvineja, Belorusija i Kuba.
Ove zemlje se nikad nisu obazirale na Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima i posebno na njen član 19. u kom se ističe kako ’’svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja’’ i da ’’ovo pravo obuhvata i pravo da ne bude uznemiravan zbog svog mišljenja ’’, te i ’’pravo da traži, prima i širi obaveštenja i ideje bilo kojim sredstvima i bez obzira na granice’’.
Neke od zemalja sa Top 10 liste nesloboda čak su u svojoj samostalnosti i mladje od ovog dokumenta OUN donetog još decembra davne godine 1948. dok su nove tehnologije i alate digitalnog doba, doba interneta i društvenih mreža samo iskoristile za usavršavanje i dalji razvoj svojih nasledjenih tradicionalnih ili novoustanovljenih manifestacija brutalnosti i represivnog asortimana s ciljem kako bi još više kontrolisale ponašanje a i uticale na tok misli svojih podanika. Severna Koreja je kao najradikalnija umesto interneta samo dozvolila ’’intranet’’.
Još 2010. godine, prilikom već zaboravljenog Arapskog proleća bilo je ‘’umnih glava’’ koje su negodovale ili besnele što onda nije presečena i zaustavljena, kako su je posrprdno nazivali, ‘’Facebook revolucija’’, od koje su ipak zazirali.
Facebook jeste bio karakteristika arapskog proleća, ali nije bio njegov uzrok već samo sredsvo - što su u kasnijim godinama pokazala brojna i precizna analitička istraživanja načina upotrebe Facebooka u tim burnim vremenima prilikom rušenja Gadafija ili Mubaraka. Ali, upravo se i još, ili već, od tog doba, od 2010. beleži početak urušavanja sloboda interneta i društvenih mreža koje je nagoveštvano i koje se ukazivalo. Deceniju kasnije 2020. jeste samo jubijlarna godišnjica uspešnih nasrtaja na kontinuirano opadajuću slobodu interneta i društvenih mreža, ali i rastuće zainteresovanosti diktatora i autoritarnih vlasti za tekovine I sofisticirane alate digitalne civilizacije kojma se može uticati na javno mnenje i njegovo usmeravanje.
To što medju gore pomenutih 10 zemalja nije i Rusija nije toliko dokaz u njoj cvetajućih sloboda već više tamošnje ‘’rafiniranosti’’ u baštinjenju jednovekovnog iskustva u potiskivanju sloboda i individualnosti - čemu ću, možda, više pažnje posvetiti u nekom od narednih nastavaka ovih Beleški. Ali, neka ovom prilikom ovdašnji regionalni i popularni influenseri na Twitteru i Facebooku i na drugim platformama i mrežama budu samo obavešteni kako savremena Moskva svakog pojedinca čiji tweetovi ili postovi premaše broj od 3.000 retweetova ili shareovanja smatra - medijem, te je takav pojedinac i u tom smislu i službeno, administrativno registrovan i podvrgut posebnoj pažnji, kao i svi drugi mediji u Rusiji. Što na um može pasti i zapadnobalkanskim obožavaocima ovih i sličnih ruskih misli i dela, kao što je to ograničenje prava sloboda u pogledu zaštite podataka svojih korisnika na koje su u Rusiji pristali i Facebook i Twitter i Google, suočeni sa pretnjom da tamo na tom velikom tržištu u celosti budu zamenjeni ruskim supstituentima nad kojima Kremlj i njegovi čuvari reda imaju apsolutnu kontrolu.
Na pomenutom spisku Top 10 zemalja neslobode društvenih mreža, samo je jedna evropska zemlja - ruski sused Belorusija, kojom već četvrt stoleća upravlja autoritarni vodj Aleksandar Lukašenko.
Razvijeni sistem represivnog odnosa prema novinarima i slobodnim medijima u ovoj zemlji ustremio se i na blogere i društvene mreže. Poznata po javnim i raznim stigmatizacijama novinara i krivičnim istragama protiv njih, kažnjavanjima, upadima u redakcije novina itd., ona je tu praksu proširila i na blogere i digitalnie medije. 2018. godine već postojeći represivni Zakon o medijima dopunjen je amandmanima koji su još više pojačali pritezanje društvenih mreža i internetskog saobraćaja dajući Lukašenkovim vlastima još veća ovlašćenja u njihovoj kontroli kao i u nadziranju individualnih naloga. 
Ne zato što su krajem, prošle 2019. godine, kontrolom interneta i društvenih mreža kineske vlasti intervencijom svojih službi za kontrolu komunikacije na njima, prilikom izbijanja i suočavanja sa epidemiom Coronavirusa proizvele ‘’Efekat Černobilj’’. I što su blokiranjem vesti i informacija pri najranijem suočavanju sa Covidom19 doprinele zastrašujućim posledicama. Koje su mogle biti izbegnute ili umanjene, da njihovog blokiranja nije bilo, i da je grupa mladih lekara, od kojih je najmanje jedan već pokojni, a koji su u Wuhanu još u novembru 2019. otkrlili novi oblik coronavirusa i sagledali njegove pretnje, umesto u ‘aps, mogla brže dopreti do stvarne pažnje nadležnih i javnosti. I da u početku nisu bili tretirani kao neprijatelji napretka Kine već odgovorni naučnici u predočavanju informacija o manifestacijama i pretnjama nove globalne zdravstvene pošasti. Koja jeste bila pretnja, a ne oni. I koja će uzdrmati čitavu Kinu s tendencijom da se proširi na čitav svet.
Ostaje da se vidi kako će i da li će zbog svega pomenutog u narednim mesecima Kina podvrgnuti analizi i korekciji sadašnja kruta i oštra pravila njene Centralne kancelarije za sajber prostor. A koja su umesto da obezebede ‘’zdrav sistem informisanja’’, što je navodni primarni cilj, diprinela širenju jedne istinske bolesti, i koji je razbijen samo zaslugom lajni i blogera iz Hong Konga u kojem poslednji kineski sajber ratnici nastoje da sačuvaju i održe makar i dosadašnje hongkonške slobode sajber komunikacije, bez ograničenja koja u Kini postoje od 2017. godine, kada je i osnovana već pomenuta Kancelarija za kontrolu i upravljanje sajberprostorom. Od tada korisnici interneta u Kini ne mogu da koriste strane pretraživače, ne mogu da pristupaju inostranim sajtovima sa vestima, kao ni medijskim i društvenim mrežama. Kineze u tome sprečava savremeni digtani kineski zid. Facebook, Twitter i Youtube su zabranjeni. A kineske vlasti posebno oštro sankcionišu i motre VPN, virtualne privatne mreže, svaki privatan upload i downooad, krorišćenje wi-fi-a i svaki pokušaj izbegavanja i zaobilaženja propisane državne kontrole (censure) komunikacije na internetu.
Pokušajte da zamislite situaciju o kojoj sam nedavno čitao u Washigton Postu, da vam posle vašeg surfovanja lajnom i internetom neko ovlašćeno lice na vratma vašeg stana zatraži da izbrišete sadržaj koji ste skinuli sa mreže. Ili neki link koji vam se dopao. Ili da vas pozovu na razgovor oko nekog posta ili tweeta….
Kada se postaje prijemčiviji za razumevanje osnova strahovanja na Zapadu, šta su sve Kinezi mogli da uprogramiraju u mrežu G5, visokosofisticiranu mrežu za nadziranje ljudi, koju polako i uporno promovišu gde god im je to moguće?
O tome i još nekim fobijama na koje navode digitalne inovacije u najavi, možda neki drugi put.
Neka ovaj kratki sumorni pregled bude završen još jednom konstatacijom Freedom house-a, da se i u SAD već treću godinu u kontinuitetu beleži pad sloboda interneta. Uprkos tome što društvene mreže i dalje obeležavaju dinamičnost i raznovrsnost debata i odsustvo oficijelne državne cenzure. Ali, istovremeno se navodi i pominje i vidna i povećama pažnja zvaničnika prema sadržajima koji cirkulišu društvenim mrežama, pri čemu se sve češće narušava pravo na privatnost i to na netransparentan način koji izmiče društvenoj kontroli.
Ali dok se narušavanje sloboda interneta u Kini ili Rusiji vidi kao smišljeni plan autoritarnih vlasti, dotle se, ako je to uopšte utešno ili zaista tako, na pad slobode interneta i komunikacije na društvenim mrežama u Americi gleda kao na posledicu svojevrsne tamošnje lenjosti i naivnosti u odnosu prema temi važnosti interneta i društvenih mreža za promociju i razvoj demokratije. Uz podrazumevajući apel kako bi SAD morale, uprkos Trumpovom poimanju i derogiranju društvenih mreža, da preuzmu vodeću ulogu u odbrani sloboda i otvorenosti interneta. Misli se još i da organizacije civilnog društva tome mogu značajno doprineti. I to ne samo u SAD već svuda gde se suočava sa zloupotrebom ili narušavanjem i ograničavanjem sloboda društvenih mreža. Njihov zadatak naizgled je jednostavan, da podižu svest o važosti sagledavanja odnosa vlasti i političara. I upozoravaju na njihovu lošu praksu u upotrebi društvenih mreža, i odnosu prema on-line aktivistima, blogerima i novinarima, te da budno paze na ugrožavanje sloboda. A da putem medjunarodne komunikacije i saradnje teže izgradnji i uspostavljanju najboljih praksi za zaštitu sloboda interneta i društvenih mreža.
Optimistički i ohrabrujuće deluje isticanje kako već i samo širenje informacija o nasrtajima na slobodu društvenih mreža i njihovih učesnika predstavlja svojevrsnu akciju u prilog održavanja pa i jačanja njihove slobode i zaštite od verbalnog ili fizičkog nasilja kojima su izloženi ili kojima im se preti.