Odgovor sa Istoka: Balkanska ofanziva kremaljskih paramedija

Suočena sa potiskivanjem sopstvenog uticaja sa Balkana što je, pored ekonomske slabosti, velikim delom pripisivano i aktivnom delovanju velikog broja paramedija sponzorisanih od strane zapadnih fondacija i uticajnih centara moći, Rusija je u poslednjih deset godina na ovom području razvila široku mrežu paramedijskih struktura i organizacija čiji je jedini cilj ostvarivanje spoljnopolitičkih interesa Moskve u regionu. Decenijama unazad ubeđivan da je bivši sovjetski blok izgubio Hladni rat protiv Zapada, na prvom mestu zahvaljujući moćnijoj propagandi zapadnih zemalja i njihovoj nespornoj dominaciji u onim sferama društvenog života koje bi se mogle označiti kao izvori tzv. meke moći, u novo blokovsko odmeravanje snaga ruski politički establišment je ušao sa, unapred pripremljenom, strategijom vođenja hibridnog rata koja se u velikoj meri oslanja na paramedijske strukture.

U svom delovanju u novim okolnostima, koje su nastale u martu 2014. godine nakon okupacije i aneksije Krima, Rusija neće zaobići ni Balkan kao jedno od svega nekoliko preostalih područja van granica bivšeg SSSR, gde je još uvek zadržala kakav takav uticaj. Širokoj primeni  nove strategije značajno će doprineti i velike tehnološke promene koje su nastale u poslednjih 15 godina, a koje karakteriše raširena upotreba interneta i društvenih mreža kao osnovnih sredstava komunikacije i informisanja, što njihovu upotrebu, kao mekih izvora moći, čini relativno jeftinom i efikasnom.

Uprkos nespornom uticaju u Srbiji i naklonosti srpskog javnog mnjenja prema Rusiji, zvanični Kremlj će proceniti da to nije dovoljan garant dugotrajnog ruskog prisustva u regionu Zapadnog Balkana, zbog čega će, počev od marta 2014. godine, započeti široku akciju formiranja proruskih medija, organizacija, političkih partija, interesnih grupa, sajtova i onlajn zajednica. I dok se u slučaju organizacija i medija potpomognutih od strane zapadnih fondacija, finansiranje uglavnom odvija transparentno, a politički interesi po pravilu maskiraju opštim demokratskim ideološkim ciljevima, u slučaju proruskih organizacija i medija finansiranje je potpuno netransparentno, dok su politički interesi i ciljevi, u čije ime one nastupaju, neskriveni i otvoreni. Zahvaljujući upravo toj okolnosti i blagonaklonosti koja prema njima postoji u srpskoj javnosti, proruske paramedijske strukture relativno je lako prepoznati i identifikovati u njihovom delovanju u javnom prostoru.

Antidot ilustracija

Tako je, za svega nekoliko godina, uspostavljen kontrateg prozapadnim paramedijskim strukturama sa svim premisama ruskog shvatanja politike, medija i svega onoga što je u toj sferi dozvoljeno. Suptilnim penetracijama i uticaju ekonomski moćnih zapadnih fondacija i korporacija, Rusija se na terenu suprotstavila obaveštajno-medijskim aparatom izniklim iz surove škole KGB-a tokom Hladnog rata, a s kojom brutalnošću i beskrupuloznošću je on bio spreman da se bori za ostvarivanje svojih ciljeva videlo se na primeru Crne Gore i planiranja i pokušaja izvođenja terorističkih akcija i državnog udara u Podgorici krajem 2016. godine. Iako je stvar procene različitih delova polarizovane javnosti u regionu koje paramedijske strukture predstavljaju veću opasnost po legitimne interese balkanskih država i naroda, ono što je neupitno jeste da je region podjednako premrežen kako paramedijskim strukturama koje dolaze sa Zapada tako i onima koje dolaze sa Istoka.

Povoljan društveni kontekst: Zablude o identičnosti i podudarnosti interesa Rusije i Srbije

Uprkos opšteprihvaćenom uverenju dominantnog dela javnog mnjenja u Srbiji o postojanju posebnih veza i odnosa sa Rusijom tokom čitave istorije, odnosi dve zemlje nisu uvek bili harmonični, a njihovi interesi još manje podudarni. Mada je, tokom 19. i 20. veka, u nekoliko navrata, zbog svojih interesa na Balkanu, Rusija ulazila u ratove na strani Srbije, ona je po pravilu iz tih ratova izlazila vodeći računa isključivo o sopstvenim interesima ostavljajući svog balkanskog saveznika na cedilu i u nezavidnom položaju. Jedna od najtežih epizoda u međusobnim odnosima, kada su se dve zemlje našle čak i na samoj ivici rata, odnosi se na Rezoluciju Informbiroa iz 1948. godine koja je označila politički i ideološki raskid Josipa Broza Tita i Josifa Visarionoviča Staljina, kao i komunističkih rukovodstava SFRJ i SSSR-a. Nakon Staljinove smrti 1953. godine, odnosi će ponovo krenuti uzlaznom putanjom da bi se, po okončanju Hladnog rata, Beograd i Moskva ponovo našli na odvojenim kolosecima. Tome je doprinela i neskrivena politička i medijsko-propagandna podrška koja je iz Beograda upućivana pučistima u Moskvi prilikom pokušaja državnog udara 1990. godine, kao i tri godine kasnije tokom obračuna ruskog predsednika Borisa Jeljcina i odmetnute Ruske dume u oktobru 1993. godine. Zbog takvog ponašanja režima Slobodana Miloševića, zvanična Moskva će tokom devedesetih biti primetno distancirana od vlasti u Beogradu, a Rusija će podržati sve kaznene mere koje su UN u tom periodu uvele Srbiji.

Uprkos jasnoj distanci u odnosu prema Miloševićevim ispadima tokom devedesetih godina prošlog veka, Boris Jeljcin će odigrati važnu ulogu u pronalaženju rešenja kojim je zaustavljeno bombardovanje Srbije u proleće 1999. godine. U samoj završnici bombardovanja, ruski vojni kontigent iz misije IFOR u Bosni, uz pomoć srpskih snaga, na kratko je zauzeo i pod svojom kontrolom držao aerodrom Slatina pored Prištine, koji je predstavljao najvažniji strateški vojni objekat na Kosovu.

Jeljcinov ministar spoljnih poslova Igor Ivanov imaće ključnu ulogu tokom pregovora o mirnoj primopredaji vlasti od strane Slobodana Miloševića nakon dešavanja od 5. oktobra 2000. godine u Beogradu. Dolaskom proevropskih političkih aktera na vlast u Srbiji, Rusija će, zaokupljena svojim problemima, na neko vreme izgubiti javno interesovanje za Balkan. Da je ovaj deo sveta skliznuo sa vrha liste prioriteta zvanične Moskve jasno se vidi kako po odsustvu direktnih ruskih investicija (sa izuzetkom zainteresovanosti za privatizaciju energetskog sektora radi očuvanja monopoliskog položaja na regionalnom tržištu), tako i političkim odlukama Kremlja poput one o povlačenju ruskog kontigenta iz sastava Kfor-a na Kosovu. Iako je ta odluka pravdana nezadovoljavajućim tretmanom ruskih vojnika od strane komande Kfora-a i nedostatkom finansijskih sredstava, ona je ipak pokazala suštinsko odsustvo strateškog interesa Moskve na Zapadnom Balkanu.

Epizoda sa ruskim konvojem u okviru KFOR-a možda najrečitije govori o nestanku interesovanja ili, tačnije rečeno, strateškoj nemoći Rusije da ostvari svoje interese na Balkanu.

Samo dan nakon prve posete jednog ruskog predsednika Srbiji, koja se dogodila 16. juna 2001. godine kada je Vladimir Putin došao u zvaničnu posetu Beogradu, prvi čovek Ruske Federacije posetio je ruske mirovne snage u Prištini i održao govor u kome je naglasio potrebu da se pojača rusko vojno prisustvo u “strateški važnom regionu Jugoistočne Evrope, kako bi se učvrstio autoritet Rusije na Balkanu i na međunarodnoj sceni”.

Samo dve godine kasnije, na isti datum, 17. juna 2003, ruski mirotvorci iz sastava KFOR-a otpočeli su svoje povlačenje sa Kosova. Iako su to neki konzervativni krugovi u Moskvi i Beogradu ocenili kao stratešku grešku i izdaju, realnije sagledavanje stvari ipak otkriva da je potez Kremlja bio povučen iz brojnih razloga koji su tada išli u prilog ruskim državnim interesima.

„Povukli smo naš vojni kontingent jer prisustvo našeg vojnog kontingenta koji nema mogićnosti da odlučuje i utiče na bilo šta je besmisleno. Prisustvo bi samo služilo kao pokriće za promene situacije na Kosovu u pravcu koji mi mislimo da je pogrešan. Mislim da prisustvo našeg kontingenta ne bi moglo da pomogne u sprečavanju izbijanja nasilja kojem smo nedavno bili svedoci; i mi bismo bili odgovorni za to. Mislim da to nije prihvatljivo za Rusiju”, izjavio je Vladimir Putin nakon martovskog pogroma 2004. godine. [1]

Činjenica je, međutim, da se Balkan početkom 20. veka, nikako nije mogao svrstati u prioritetna područja Kremlja. Rusija je, kao i tadašnja SRJ, bila okrenuta sređivanju nagomilanih unutrašnjih problema, a Balkan je, zajedno sa Kosovom gde je Moskva više puta bila ponižavana od strane Zapada, na lestvici prioriteta zauzeo očekivano izuzetno nisku poziciju. Pored rešavanja unutrašnjih problema, Rusija je radila na obnovi i jačanju uticaja u „bliskom susedstvu”, s obzirom da je strateški značaj tih zemalja bio od neprocenjivog zanačaja za Putina, daleko značajniji od Balkana. U takvoj situaciji povlačanje je bilo jedan logičan potez.

Ipak, koliko god da je povlačenje ruskog kontigenta iz sastava KFOR-a izgledalo kao logičan potez zasnovan na interesima Rusije, činjenica je da su danas u sastavu KFOR-a i dalje vojnici iz zemalja čiji se interesi na Balkanu zaista ne mogu meriti sa interesima Moskve (Jermenija, Maroko, Kanada, Ukrajina, Luksemburg, Litvanija, Estonija itd.). Da je u pitanju bio više iznuđen potez negoli trajna opredeljenost da se region prepusti uticaju EU i SAD, govori i činjenica da ruski zvaničnici po pravilu ne vole da im se ovo pitanje postavlja u javnosti, što na ovu odluku baca senku kontroverze i govori o tome da gubitak Balkana u vojnom i političkom smislu nije prežaljen u nekim uticajnim krugovima u Moskvi. Taj utisak postaće još očigledniji sa zaoštravanjem odnosa između Rusije i zapadnih zemalja nakon aneksije ukrajinskog poluostrva Krim u proleće 2014. godine.

Rusija će vremenom ipak preciznije definisati svoje interese na Balkanu, koji će se u periodu relativne saradnje sa Zapadom svoditi na ekonomsku sferu, pre svega energetiku. To se pre svega odnosilo na tranzit ruskih energenata u Evropsku uniju, a time i preko Balkana, što je privlačilo pažnju mnogih ruskih državnih naftnih i gasnih kompanija, koje su pokazale zainteresovanost za kupovinu energetske infrastrukture u regionu. Balkan je na sličan način opisan i u Spoljnopolitičkoj koncepciji RF iz 2013. godine. [2]
U tom dokumentu Balkan se pominje kao region od strateškog značaja za Moskvu, ali pre svega u smislu bitnog transportnog i infrastrukturnog čvorišta za dopremanje gasa i nafte u Evropu.

Privremeni gubitak javnog interesovanja za ovaj deo sveta nije automatski značio i obustavu tajnih obaveštajnih operacija Moskve koje su vođene sa ciljem da se oslabi podrška lokalnog stanovništva, pre svega građana Srbije, evropskim i posebno severnoatlantskim integracijama, a time i uticaj zapadnih zemalja na ovaj region.

Zapadni Balkan – kolateralna šteta u globalnom odmeravanju snaga velikih sila

Moskva će se na velika vrata vratiti u Srbiju tokom vladavine Vojislava Koštunice i Borisa Tadića kada će ruskom Gaspromu po bagatelnoj ceni biti prodata Naftna industrija Srbije zajedno sa dominantnom tržišnom pozicijom dotadašnje srpske državne energetske kompanije. Iako je razliku između prodajne cene i stvarne vrednosti NIS-a trebalo da nadomesti izgradnja gasovoda „Južni tok“ preko Srbije, zbog neslaganja sa Evropskom komisijom Rusija će od tog posla definitivno odustati tokom 2015. godine bez ikakvog pomena o eventualnoj nadoknadi štete koja je učinjena Srbiji.

Ništa bolje Srbija neće proći ni u trgovinskoj razmeni sa Rusijom koja je se svodi na ogroman deficit nastao zahvaljujući predominantnom uvozu energenata (nafte i gasa) iz Ruske Federacije. Uprkos stalnom javnom prenaglašavanju utiska o harmoničnim i nikad boljim odnosima između dve zemlje, upadljivo će izostati realizacija, čak i u nekoliko navrata javno datih, obećanja predsednika Rusije o bescarinskom uvozu ograničenog kontigenta automobila proizvedenih u Srbiji.

Od javnih diplomatskih fraza i, za javnost upodobljenih političkih poruka, o stvarnim namerama Rusije na Balkanu mnogo više svedoče prilozi državnih i paradržavnih ruskih medija u kojima su veličani optuženi ratni zločinci sa srpske strane, kao i osuđeni za ubistvo prvog demokratskog premijera Srbije Zorana Đinđića. Tako je 2008. godine, u prilogu o Srbiji, novinar ruske državne televizije Konstantin Sjomin ubijenog premijera Đinđića nazvao “marionetom Zapada” koji je zaslužio metak u čelo. Iako je posle ovog skandala reagovao i tadašnji srpski predsednik Boris Tadić koji je najavio da će tražiti zvanično objašnjenje od vrha ruske države, kao i njegova Demokratska stranka i opoziciona Liberalno-demokratska partija, a rukovodstvo ruske televizije se ogradilo od izrečenog stava, Sjomin će ubrzo nakon toga od Vladimira Putina biti nagrađen kao novinar godine. Kalkulišući sa političkim poenima koje na domaćoj sceni donose saradnja i harmonični odnosi sa Moskvom, tadašnja vladajuća politička garnitura u Beogradu, na čelu sa Tadićem i njegovim šefom diplomatije Vukom Jeremićem, još jednom će, zarad sopstvenih političkih interesa, pognuti glavu i poniziti državu koju je predstavljala. S druge strane, nepoverljiva prema svim vladama u Beogradu koje su na vrh liste svojih prioriteta stavljale evropske integracije, u pokušaju očuvanja svog uticaja u regionu, počev od 2014. godine, Rusija će se sve više oslanjati na medije i organizacije pod svojom neposrednom kontrolom.

Institut za strateška istraživanja – mesto nastanka strategije hibridnog rata

Početak intenziviranja ruske penetracije u medijski prostor balkanskih država vezuje se za kraj 2013. godine, odnosno za 28. oktobar te godine, kao dan kada je u Beogradu otvoreno predstavništvo Ruskog instituta za strateška istraživanja (RISI) čiji je osnivač predsednik Ruske Federacije. [3]

RISI zvanično predstavlja istraživački i analitički centar formiran dekretom bivšeg predsednika Ruske Federacije Borisa Jeljcina 1992. godine. Sve do 2009. godine Institut je bio deo spoljne obaveštajne službe RF, da bi od 2009. godine počeo da radi kao savetodavna institucija predsednika RF. Prema zvaničnim podacima, Institut se bavi analizom i proučavanjem aktuelnih dešavanja i procesa u svetu, davanjem predloga, preporuka i ekspertizom za račun državnih struktura Rusije. Ta ustanova takođe se bavi i informisanjem državnih institucija i javnosti Rusije o pitanjima bitnim za bezbednost i strateške interese zamlje.

Sama činjenica da je od svog osnivanja, pa sve do 2009. godine bio deo obaveštajne službe, ali i da je postao stecište “bivših” i “penzionisanih” ruskih obaveštajaca, baca senku sumnje na stvarne ciljeve osnivanja i delovanja ove ustanove. Tako je list “The Moscow Times”, [4] Institut nazvao mestom za udomljavanje penzionisanih ruskih špijuna, a do sličnih zaključaka je došao i New York Times nazvavši Institut sigurnim utočištem za istrošene špijune i mestom gde oni mogu da nastave dostojanstveno da rade. [5]

Da te sumnje nisu bez osnova pokazaće se u delovanju Instituta na Balkanu, koje će kulminaciju dostići u planiranju i podstrekivanju oružane pobune u Crnoj Gori u jesen 2016. godine. Upravo će taj primer ilustrovati i razloge zbog čega je Putin 2009. godine Institut izmestio iz zvaničnih obaveštajnih struktura i pretvorio ga u telo za neformalne obaveštajne operacije van granica Rusije. Iste godine Putin je na čelo instituta postavio Leonida Rešetnjikova, bivšeg oficira radikalno-nacionalističkih uverenja koja je javno nastavio da iznosi čak i sa pozicije direktora RISI.

Osnivanjem beogradske kancelarije, RISI je preuzeo ključnu ulogu u obezbeđivanju logističke i finansijske pomoći radikalnim elementima u regionu sa ciljem stalnog podizanja tenzija i izazivanja destabilizacije kako bi se sprečile evroatlantske integracije država regiona. Iako je kao platforma za delovanje izabrana Srbija, prva meta delovanja Instituta na Balkanu bila je Crna Gora, kao država koja će prva steći uslove za prijem u NATO, što je još tada (krajem 2013.) u Moskvi ispravno procenjeno.

Na čelo Balkanskog sektora Ruskog instituta za strateška istraživanja, postavljeni su Nikita Bondarjev i Aleksej Timofejev, navodni stručnjaci za Balkan i Jugoistočnu Evropu.

Zanimljivo je da je ceremoniji otvaranja beogradske kancelarije RISI prisustvovalo peko 50 predstavnika srpske društvene, političkog i naučne elite kojima su se obratili vikar Patrijarha Srpskog episkop Lipljanski Jovan, predsednik Centra za ruske studije i profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu dr Miroslav Jovanović, osnivač humanitarne organizacije „Naša Srbija“ Mlađan Đorđević (bivši savetnik predsednika Borisa Tadića, a danas ključni saradnik Instituta u Srbiji), kao i direktor predstavništva RISI u Beogradu dr Aleksej Timofejev i već pomenuti Bondarjev kao načelnik predstavništva.

Opisujući značaj dolaska ruskog instituta u Beograd, profesor Miroslav Jovanović je ukazao da u Beogradu i u Srbiji već duži niz godina deluju i Geteov institut i Institut „Servantes“, a da u glavnom gradu Srbije – sve do dolaska RISI-ja – nije bilo organizovanog delovanja nijedne ruske naučne institucije ili fondacije. To što su u slučaju nemačkog i španskog instituta u pitanju bile kulturno jezičke institucije, dok je u slučaju RISI na delu bilo paraobaveštajno delovanje, Jovanoviću nije zasmetalo da iznese citirano poređenje. Za razliku od Jovanovića, koji je prevashodno želeo da prikrije pravu prirodu delovanja Instituta, Nikita Bondarjev je prisutne upoznao sa planovima RISI “u Srbiji i prema srpskim zemljama” koje će predstavništvo realizovati.

Kao što će se videti na primeru Crne Gore, Institut će odigrati ulogu neformalne potpore za realizaciju međunarodno-pravno nedozvoljenih ciljeva Rusije u inostranstvu. Zbog toga će, pod patronatom Instituta i njegovog tadašnjeg direktora Leonida Rešetnjikova, s jedne strane biti regrutovani plaćenici iz redova srpskih dobrovoljaca u istočnoj Ukrajini, dok će s druge strane tim plaćenicima od strane ruskog tajkuna Konstantina Malofejeva biti dodeljivana novčana sredstva za njihove akcije na terenu. Tako je uspostavljena obaveštajna, finansijska i operativna sprega za izvođenje akcija na Balkanu koje je, iako su izvođene po nalogu samog vrha ruske države, zvanično teško dovesti u vezu sa kremaljskim institucijama.

Međutim, i pored odsustva zvaničnih veza i potvrda uzajamnog delovanja između ruskih zvaničnih instituciija i Instituta i sa njim povezanih paraobaveštajnih struktura i lica, te veze su potpuno nedvosmislene i neupitne. Tome u prilog govori i okolnost smene Leonida Rešetnjikova koga je Vladimir Putin bez obrazloženja razrešio dužnosti neposredno nakon kraha operacije pokušaja nasilnog preuzimanja vlasti u Crnoj Gori. Na njegovo mesto tada je postavljen Mihail Fradkov, bivši šef Spoljne obaveštajne službe Rusije.

Stvarna namena i razlozi postojanja RISI postali su jasniji od trenutka aneksije Krima i podsticanja proruske pobune u istočnoj Ukrajini. Baš kao što će se to kasnije pokazati i na primeru ruskog mešanja u unutrašnje prilike u Crnoj Gori, u saradnji sa paraobaveštajnim strukturama i tajkunima bliskim Kremlju, Institut je oformio obrazac delovanja koji je širom sveta postao poznat kao hibridni rat. Prema tom obrascu, RISI je postao strateški logistički centar za sprovođenje onih ciljeva i zadataka za koje ruski državni vrh ne želi da se dovode u direktnu vezu sa institucijama Rusije. Tako Institut osmišljava strategiju destabilizacije neke države, paraobaveštajne strukture vrbuju ljude na terenu koji su potencijalni izvršioci tih prljavih radova, dok sve te akcije finansijski i medijski podržavaju Kremlju bliski tajkuni i oligarsi. Jedan od ljudi koji su dovedeni u vezu sa finansiranjem kako pobune ruskih separatista na istoku Ukrajine, tako i pokušaja nasilnog prevrata u Crnoj Gori, jeste Konstantin Malofejev, tajkun konzervativno-pravoslavne orijentacije, vlasnik nekoliko fondacija i medija i lični prijatelj Vladimira Putina.

Konstantin Malofejev: Ključar kremaljskih crnih fondova za finansiranje nezakonitih akcija u inostranstvu

Konstantin Malofejev, ruski tajkun konzervativno-pravoslavne orijentacije, u široj javnosti slovi kao Putinov Soroš zbog tesnih veza sa elitom Kremlja, a osnivač je i vlasnik investicione kompanije “Maršal kapital partners”, koja veliki deo novca ulaže u telekomunikacije, medije i tehnologije. Zbog saznanja ukrajinske vlade da u ime Kremlja finansira proruske pobunjenike na istoku Ukrajine, Malofejev se našao na listi lica koja su pod sankcijama SAD, EU i Kanade zbog čega mu je u tim državama zabranjen ulazak, a bankovni računi zamrznuti. Zapadni mediji ovog 42-godišnjeg ruskog oligarha opisuju kao anti-evropski orijentisanog pravoslavca koji je povezan sa Ruskom crkvom i blizak sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom.

Pored investicionog fonda "Maršal kapital", Malofejev je i predsednik Saveta direktora grupe televizijskih kompanija "Carigrad", te osnivač Fonda Svetog Vasilija Velikog i član Upravnog saveta neprofitne organizacije "Bezbedna internetska liga".

U fokus javnosti Malofejev je došao 2014. godine sa aneksijom Krima od strane Rusije i sa početkom građanskog rata na istoku Ukrajine. Malofejev je od početka podržavao aneksiju Krima, a njegovi bivši saradnici, paraobaveštajci, Aleksandar Borodin i Igor Girkin (poznatiji kao Igor Strelkov) postaju glavne političke i vojne figure u samoproglašenoj takozvanoj Donjeckoj Narodnoj Republici.

Fond Svetog Vasilija Velikog je, u vidu “humanitarne pomoći”, od samog početka otvoreno finansijski pomagao pobunjenike u Donbasu, zbog čega se Malofejev i našao na listi ruskih državljana koji su pod sankcijama Zapada.

U fokus regionalne javnosti Zapadnog Balkana, ključar kremaljskih crnih fondova došao je nakon neuspele pripreme prevrata u Crnoj Gori, kada se otkrilo da su akcije zamišljene u kremaljskom Institutu za strateška istraživanja bile direktno finansirane od strane ovog ruskog oligarha. U pokušaju sprečavanja članstva Crne Gore u NATO, pored finansijske ovaj oligarh je pružao i obilnu medijsku pomoć. To je radio posredstvom televizijske stanice TV Carigrad i svog sajta Katehon sa kojih su emitovane radikalne i ekstremističke poruke sa otvorenim pretnjama i pozivima na izazivanje građanskog rata u Crnoj Gori.

Tako je TV Carigrad često kao glavnog gosta imala Rešetnjikova, koji je prostor koristio za napade na vlasti u Beogradu i Podgorici. Govoreći u emisiji "Ruski odgovor - rat u Crnoj Gori?", Leonid Rešetnjikov je otvoreno poručio da u Crnoj Gori može doći do krvoprolića. On je ujedno i najavio scenario napada na crnogorski parlament. "U Crnoj Gori može doći čаk i do krvoprolićа. Može doći i do jurišа nа pаrlаment. Do svаčegа može doći. Sve će zаvisiti od togа koliko su lideri odlučni i koliko je složnа opozicijа", kazao je Rešetnjikov u emisiji posvećenoj stanju u Crnoj Gori. [6]

On je u emisiji izneo paralelu između Crne Gore i Nemačke vođene Hitlerom: ''Zapadna zver zna i još uvek se nada. Čemu se nаdаo Hitler dok se brаnio 100 kilometаrа od Berlinа? Tаko je i u ovom slučаju. Trаmp još nije predsednik, а drugo – tu su zаpаdnoevropski lideri koji su tаkođe umešаni u podržаvаnje Đukаnovićа. Ovo nаročito vаži zа Nemаčku iz koje dobijа podstreke 'drži se', а i pomoć. Nаdа umire poslednjа, zаto će se i Đukаnović i njegovi boriti, pokušаvаti dа se drže do krаjа. Uostаlom, štа im drugo preostаje? Dа pokupe novаc i dа beže iz zemlje?'', poručivao je Rešetnjikov.

Kao što se iz navedenog primera jasno vidi, u okviru svog angažmana na Balkanu, direktor RISI otvoreno je sarađivao sa Malofejevim. Rešetnjikov i Malofejev su, između ostalog pomagali i Miloradu Dodiku da ostane na mestu predsednika Republike Srpske, posle čega im je on uručio ordenje.

Uz pomoć ukrajinskih hakera, istraživački portal InformNapalm.org došao je do prepiske jednog od koordinatora "Ruskog sveta" u Istočnoj Evropi, Aleksandra Usovskog, državljanina Belorusije. "U leto 2014. godine, Usovski predlaže svoje projekte predstavnicima ruskog tajkuna Konstantina Malofejeva, kojeg povezuju sa mnogim proruskim pokretima i nazivaju zvaničnom blagajnom Kremlja za pokriće subverzivnih operacija u Istočnoj Evropi i zemljama Zajednice nezavisnih dražava, pa i u Crnoj Gori.

U avgustu 2014. godine, Usovski dobija 100 hiljada evra za organizaciju proruskih mitinga za podršku Novorosije u Istočnoj Evropi. Aktivne akcije su se provodile od avgusta do oktobra 2014. godine. Izveštaj o tim akcijama, Usovski šalje svim potencijalnim budućim partnerima. Novac za organizaciju akcija dodelio je lično Konstantin Malofejev, koji je u to vreme bio glavni finansijer samoproglašenih proruskih teritorija na istoku Ukrajine.

Prema prepisci Usovskog, predaja novca izvršena je u ofisu Malofejeva u Novinskom pasažu u centru Moskve, u julu i avgustu 2014. godine. U prepisci se takođe pominje procenat za organizaciju pregovora sa Malofejevim, zašta je organizator tog sastanka dobio 10 hiljada evra u kešu. Aktivne akcije u Poljskoj održane su u avgustu-oktobru 2014. godine za koje je Usovski koristio aktiviste desničarskih pokreta iz OWP i Samooborona. Pored Poljske, slične akcije Usovski je sprovodio i u Slovačkoj, Mađarskoj i Briselu. Sudeći po prepisci, posle početka Minskih pregovora projekat Malorusija, od tajkuna Malofejeva preuzeo je čovek iz Kremlja Vladislav Surkov, a Malofejev je prebačen na Balkan.

Portal navodi dalje dokaze za umešanost Malofejeva u pripremanje puča u Crnoj Gori. Nekoliko dana posle neuspelog prevrata u Crnoj Gori, Usovski piše Jeleni Šarojkinoj, generalnoj direktorici TV Carigrad i pomoćnici Malofejeva, predlažući joj svoje usluge u Poljskoj, ukazujući da ako poljski projekat uspe, niko se neće setiti "kraha crnogorske avanture".

Malofejev je uspostavio i jake veze sa Crnom Gorom i njenom opozicijom. U septembru 2014. godine Malofejev je sponzorisao međunarodni skup u Moskvi posvećen „tradicionalnim porodičnim vrednostima“, a jedan od učesnika skupa bio je i crnogorski poslanik iz redova Demokratskog fronta, Strahinja Bulajić. Tokom dužeg vremenskog perioda njegova televizija TV Carigrad emitovala je u Moskvi intervjue sa političarima Demokratskog fronta, između ostalog i sa Andrijom Mandićem, jednim od lidera ove koalicije.

Pored TV Carigrad sa koje su proteklih godina emitovane ekstremne i preteće poruke prema Crnoj Gori, Malofejev medijski uticaj u regionu pokušava da ostvari i preko klerofašističkog portala Katehon. U antizapadnoj kampanji koja se vodi na ovom portalu, kao autori redovno učestvuju ruski i regionalni ekstremisti poput Aleksandra Dugina, samoproklamovani ideolog novog svetskog poretka po kome bi Rusija trebalo da povrati teritoriju Istočnog rimskog carstva, Đorđa Vukadinovića i Jove Bakića, a sajt nudi srpski prevod izabranih tekstova čija su ciljna grupa Srbi u Crnoj Gori i regionu. Pored Malofejeva i Dugina, u upravnom odboru ovog portala nalazi se već pomenuti Rešetnjikov.

Mada mu je 2015. zabranjen ulazak u Crnu Goru zbog toga što se našao na spisku ruskih državljana pod sankcijama EU, Malofejev je 2015. godine finansirao i podržao versku ceremoniju donošenja “blagodetnog ognja” koji je iz Moskve prenet u manastir Srpske pravoslavne crkve na Cetinju. Malofejev je zbog ovoga dobio blagoslov od Mitropolita SPC u Crnoj Gori, Amfilohija.

Sredinom 2015. godine, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik odlikovao je Malofejeva najvišim odlikovanjem Republike Srpske „Ordenom Njegoša I reda“ za “poseban doprinos u razvoju privrede i humanitarne saradnje između Ruske Federacije i Republike Srpske, kao i za rezultate i dostignuća od šireg značaja i razmjera u afirmaciji Republike Srpske“. Tom prilikom nije konkretnije objašnjeno o kakvim se tačno zaslugama Malofejeva u ovom slučaju radilo.

Slučaj izmišljenog analitičara Sergeja Milovanovića: Model delovanja ruskih paramedija na relaciji Podgorica-Banjaluka-Beograd

O načinu delovanja, međusobnoj sprezi i povezanosti ruskih paramedijskih struktura na Balkanu, ali i pojedinih lokalnih političkih centara moći, poput kabineta Milorada Dodika, najbolje svedoči slučaj izmišljenog analitičara Sergeja Milovanovića [7] [8] koga su, u jeku napetosti nakon hapšenja grupe optužene za pokušaj terorizma i izazivanje građanskog rata u Crnoj Gori, u fokus izbacili proruski orijentisani paramediji u regionu.

Tako je 30. oktobra 2016. godine, u proruskim krugovima koji deluju u Republici Srpskoj, plasirana navodna izjava nepostojećeg lica s jasnim ciljem da se skrene s fokusa činjenica da je crnogorsko tužilaštvo otkrilo da su dvojica ruskih državljana bili među nalogodavcima terorističkog napada planiranog u Podgorici dve nedelje ranije, kao i da je premijer Srbije Aleksandar Vučić 24. oktobra zvanično potvrdio da je u pripremama za taj scenario bilo elemenata inostranosti. Tog dana se na ruskim i proruskim sajtovima u čitavom regionu pojavljuju tekstovi koji optužuju Vladimira Popovića, [9] kao čoveka koji navodno, po nalogu Vučića i Đukanovića, vodi kampanju protiv predsednika Republike Srpske Milorada Dodika i njegovog prijatelja i ekstremnog rusofila Emira Kusturice.

U svim ovim prilozima, Popovića kao jednog “od političkih tehnologa na Balkanu“, etiketira izvesni Sergej Milovanović, navodni analitičar iz Banjaluke, za koga će se veoma brzo ispostaviti da je izmišljena ličnost, tj. da je reč o imenu koje je korišćeno ranije, u slučaju novorođenčeta koje se u Kliničkom centru Banjaluka rodilo 1. januara 2012. godine, i koje je Dodik kao prvorođenu bebu u novoj godini, darivao zlatnim dukatom. [10]

Izjavu izmišljenog analitičara iz Banjaluke koju je navodno dao za portal Srpska.ru, prenela je Srpska novinska agencija (SRNA), a potom i Radio televizija Republike Srpske (RTRS), portal Sputnjik, [11] Nova srpska politička misao, [12]
a potom i srpska.ru, [13]
 Iskra, Kosovo-front.ru i Princip.me. [14]
Izjava nepostojećeg banjalučkog “analitičara” glasila je: „Nakon uspešnog održavanja referenduma o Danu Republike Srpske u sastavu BiH i briljantne pobede na lokalnim izborima u Republici Srpskoj, Saveza nezavisnih socijaldemokrata Milorada Dodika, Popović je pokrenuo široku kampanju na Balkanu. Njen glavni zadatak je bio da se obesmisle navedena dostignuća šefa srpskog entiteta, da se pokaže da ovde ne mogu postojati uspešni rusofili i patriote. Počeo je široki informativni napad u regionalnim medijima, u novinama su se pojavili naslovi ’Uhapsiti Dodika‘, ’Dodik se plaši silovanja u zatvoru, kao Gadafija‘, ’Ko nema politiku, taj se krije iza naroda‘ i tako dalje“.

Problem je nastao kada je postalo jasno da niko nije čuo za regionalnog eksperta koji se zove Sergej Milovanović što su potvrdili i pokušaji pretrage njegovih ranijih izjava preko Gugla. Ovaj slučaj neodoljivo je podsetio na ranije opisani slučaj Biljane Vukičević, [15] nastavnice likovnog takođe iz Banjaluke, čije je ime zloupotrebljeno od strane ljudi iz kabineta nekadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića. Tokom 2009. godine, pod njenim imenom je objavljena serija “autorskih” članaka na ospkurnim italijanskim sajtovima da bi ti tekstovi kasnije bili iskorišćeni od strane srpskih tužilaca za organizovani kriminal za podnošenje lažnih prijava protiv političkih protivnika tadašnjeg režima u Srbiji, ali i za obračun sa vlastima u susednoj Crnoj Gori.

U slučaju izmišljenog banjalučkog analitičara Sergeja Milovanovića, veoma interesantan je bio sam tok vesti o “napadu na Dodika i Kusturicu”, iza kojeg su, navodno stajali Aleksandar Vučić i Milo Đukanović. RTRS je objavio vest pozivajući se na Srnu, koja je pak informaciju prenela sa portala srpska.ru. Međutim, na portalu srpska.ru nije bilo tragova o toj vesti, kao ni pomena o Sergeju Milovanoviću i njegovoj izjavi. Međutim, na fejsbuk stranici portala srpska.ru postojao je post stranice Kosovo-front.ru, [16] na kome je linkovan tekst koji je objavljen na portalu princip.me, koji je crnogorski.

U ovom slučaju regionalne saradnje proruskih paramedijskih struktura u izmišljanju i plasiranju lažnih vesti, pokazalo se da je njihovo delovanje koordinisano iz jednog centra kao i to da je ono regionalno usmereno sa jasnim političkim ciljevima i istom takvom pozadinom.

Iako se, po svemu sudeći, inicijalna vest pojavila na portalu lociranom u Crnoj Gori, s obzirom na temu članka, poreklu izmišljenog analitičara i geografskom opsegu plasiranja vesti, nema sumnje da je ona potekla iz krugova bliskih, a po svemu sudeći i iz samog kabineta Milorada Dodika, U ovom slučaju, međutim, mnogo je važnije to što se pokazalo da čitav niz režimskih medija iz Banjaluke uopšte ne proverava tačnost vesti koje prenosi, da je u takvim okolnostima moguće čak izmisliti nepostojećeg analitičara kako bi se napravila lažna vest, ali i da brojna novinarska udruženja u čitavom regionu, kao i umešani politički i medijski akteri uopšte ne vide potrebu da tim povodom reaguju niti bilo šta da demantuju.

Novo pozicioniranje Rusije na Balkanu

Zahvaljujući potpunoj otvorenosti i očiglednosti u pogledu ciljeva za koje se zalažu, srpska nevladina organizacija Centar za evroatlantske studije (CEAS) objavila je 2016. godine opširnu studiju “Širom zatvorenih očiju: Jačanje ruske meke moći u Srbiji” [17] u kojoj su opisani prisustvo i oblici delovanja ruskih izvora meke moći na ovom području. U okviru studije objavljen je i spisak od 109 proruskih medija i organizacija koje su prisutne i deluju na ovim prostorima. Među njima je osam internet portala, 16 prokremaljskih medija i šest čisto ruskih medija.

Iako studija CEAS-a pati od delom površnih, emotivno uslovljenih i uglavnom neosnovanih zaključaka u pogledu demokratske prirode i evropske orijentacije aktuelnih vlasti u Srbiji, što je uticalo i na to da spisak proruskih organizacija donekle bude urađen bez jasnih kriterijuma i na osnovu slobodnih utisaka autora studije, pretežan deo organizacija koje su identifikovane kao zagovornici i promoteri ruskog uticaja i pogleda na savremene međunarodne odnose s pravom je svrstan u spisak onih organizacija koje, uglavnom neskriveno, zastupaju političke pozicije i interese Ruske Federacije.

U medijskom smislu, čvorišnu tačku ruskog uticaja u regionu predstavlja agencija Sputnjik, koja se u svom izveštavanju služi plasiranjem politički i ideološki obojenih “informacija” i analiza, koje srpski mejnstrim mediji u sve većoj meri nekritički prenose kao kredibilne i objektivne vesti iako je očigledno da one ne ispunjavaju čak ni osnovne profesionalne kriterijume.

Agencija Sputnjik – Putinovo najjače medijsko oružje

U zvaničnom opisu na sajtu svog srpskog izdanja, Sputnjik [18] za sebe navodi da je “savremena informativna agencija koja emituje vesti, ima svoj internet portal i mobilne aplikacije, radio-program i multimedijalne pres-centre”, kao i da Agencija pokriva vesti o svetskoj politici i ekonomiji, namenjene međunarodnoj publici. Sedište agencije Sputnjik se nalazi u Moskvi, a regionalna predstavništva širom sveta: u Vašingtonu, Pekingu, Parizu, Berlinu, Beogradu, Kairu, Londonu, Edinburgu, Montevideu, Rio de Žaneiru itd.

“Brend” Sputnjik je lansiran na medijsko tržište 10. novembra 2014. godine, kao deo ruske medijske grupe „Rusija Sevodnja“. Prethodnici agencije bili su međunarodna informativna agencija RIA Novosti i radio „Glas Rusije“, koji su ugašeni 2013. godine. Redakcije Sputnjika rade na više od 30 jezika, uključujući engleski, španski, francuski, nemački, arapski, kineski, portugalski, srpski, italijanski, poljski, češki, vijetnamski, japanski itd. Vesti agencije Sputnjik se emituju 24 sata dnevno na engleskom, španskom, arapskom i kineskom jeziku.

Na sajtu se, takođe, navodi da se između ostalog, Sputnjik bavi i “proučavanjem stavova javnog mnjenja u okviru Sputnik.Polls”.

U oskudnom impresumu navodi se samo da je glavni urednik za Srbiju Ljubinka Milinčić, dok se na funkciji njenog zamenika nalazi Uroš Bobić. Imena ostalih, kako se tvrdi, 30 članova redakcije nisu poznata.

Internet-izdanje Sputnjik registrovano je u ruskoj Federalnoj službi za nadzor u sferi veza, informacionih tehnologija i masovnih komunikacija 17. novembra 2014. godine. Kao osnivač upisano je Federalno državno preduzeće „Međunarodna informativna agencija ’Rosija Sevodnja’“ (MIA „Rosija Sevodnja“) čiji je glavni i odgovorni urednik, široj javnosti gotovo nepoznati, Anisimov A. S.

Zanimljivo je da je u Putinovom dekretu od 2013. godine, kojim je osnovana agencija Rosija Sevodnja, navedeno da je cilj te nove državne medijske kuće da „svetu predstavlja rusku državnu politiku i javni život“.

Nasuprot tome, njena prethodnica RIA Novosti, kao svoje vrednosti isticala je „objektivnost, autentičnost i sopstveno mišljenje bez obzira na političku situaciju.“ Iako će i RIA Novosti u istoriji ostati upamćena kao neizostavni deo propagandne mašinerije zvanične Moskve, odsustvo potrebe da se čak i u zvaničnim dokumentima makar prikrije stvarna neinformativna namena novog medija, bila je jasan pokazatelj ulaska u novu zaoštreniju fazu sučeljavanja geopolitičkih interesa Rusije i Zapada.

Istraga FBI zbog sumnji u nedozvoljeno medijsko delovanje

U okviru istrage o ruskom mešanju u američke predsedničke izbore, a zbog sumnji da radi kao organ za rusku propagandu, tokom 2017. godine FBI je pokrenuo zvaničnu istragu protiv agencije Sputnjik. [19]

U okviru istrage o tome da li Sputnjik krši Zakon o stranim agencijama SAD (FARA), Federalni istražni biro je saslušao bivšeg zaposlenog u agenciji Sputnjik Endrjua Fajnberga. Tokom istrage FBI je dobio pristup radnoj korespondenciji Sputnjika od Fajnberga i još jednog bivšeg zaposlenog u vašingtonskoj redakciji agencije Džozefa Džona Fionda. Fajnberg je izjavio da je saslušanje bilo fokusirano na "unutrašnju organizaciju, uređivački proces i finansiranje Sputnjika”.

Američki istražitelji su nastojali da saznaju od koga su zaposleni u američkoj filijali Sputnjika dobijali naređenja i da li su ikada dobijali naloge iz Moskve. Tokom pregleda poslovne korepodencije, istražitelji su pronašli priručnik za publikacije koji je odštampan od strane Sputnjikovog kremaljskog matičnog preduzeća Rosija Sevodnja na 103 stranice. Taj priručnik jasno je pokazao da tradicionalna novinarska neutralnost nije mandat kompanije. Umesto toga, novinarima iz Sputnjika rečeno je da bi svojim čitaocima trebalo da obezbede uvid u zvanično rusko viđenje važnih međunarodnih pitanja, ali i da "pospeše lojalnost Ruskoj Federaciji i njenim interesima”.

"Naš glavni cilj je da informišemo međunarodnu publiku o političkom, ekonomskom i ideološkom stavu Rusije o lokalnim i globalnim pitanjima", navodi se u vodiču. "U tu svrhu, uvek moramo da se trudimo da budemo objektivni, ali moramo i da budemo privrženi prema nacionalnim interesima Ruske Federacije", navodi se u “novinarskom vodiču” namenjenom zaposlenima u Sputnjiku.

U izveštaju koji je u januaru 2017. godine sačinila američka obaveštajna zajednica, novinarske organizacije poput Sputnjika i Rusija danas (RT) identifikovane su kao deo "ruske propagandne mašine koja služi kao platforma za poruke Kremlja", a koja je odigrala ključnu ulogu u kampanji uticaja na ishod predsedničkih izbora u SAD 2016. godine.

Beogradska filijala – platforma za prorusko paramedijsko delovanje u regionu

Za razliku od ostatka sveta gde se na Sputnjik i ostale ruske paradržavne propagandne servise sve više gleda sa skepsom i opravdanom dozom sumnjičavosti, u Srbiji je situacija potpuno suprotna. Uprkos neskrivenom zastupanju političkih gledišta zvanične Rusije, u čemu se neretko služi proizvodnjom lažnih vesti i dezinformacija, Sputnjik se u Srbiji sve više koristi kao neupitno objektivan izvor informisanja zbog čega “informacije” te agencije neretko prenose čak i mejnstrim mediji. Zbog pojačanog uticaja na medije, pre svega na srpskom govornom području, agencija Sputnjik sve više izaziva pažnju u celom regionu.

Tragajući za pozadinom medijske delatnosti ove agencije, reporter zagrebačkog Globusa Darko Hudelist posetio je beogradsko sedište srpske filijale Sputnjika. [20]

Našavši se u gotovo skrivenom dorćolskom sedištu Sputnjika, Hudelist se u redakciji sastao sa Ljubinkom Milinčić, glavnom urednicom balkanske podružnice te prokremaljske paramedijske organizacije.

Ljubinka Milinčić je srpska novinarka poreklom sa Kosova, koja je nakon završenog Filološkog fakulteta u Beogradu, u Moskvi provela ukupno 13 godina, od 2002. do 2015. Kraće vreme radila je kao ataše za štampu u srpskoj ambasadi u Rusiji, a onda je, duži niz godina, bila dopisnik NIN-a, Politike i RTS-a. Prevela je s ruskog na srpski nekoliko desetina knjiga, a i sama ih je napisala nekoliko, među kojima su i dve o ruskom predsedniku Putinu.

Sputnjik je u Beogradu otvoren 3. februara 2015, nedugo nakon ukidanja nekadašnjeg Glasa Rusije, koji se uređivao direktno u Moskvi. Agencija danas posluje u 30-ak zemalja širom sveta, a od evropskih zemalja postoji u Francuskoj, Njemačkoj, Italiji, Velikoj Britaniji, dok je na Balkanu za sada otvoren jedino u Srbiji.

Iako Milinčićeva navodi da je moto njene firme da “govori ono što drugi prećutkuju”, analiza sadržaja koji emituje ta medijska kuća, kao i brojni dokazi koji su se pojavili o njenom internom poslovanju i unutrašnjoj organizaciji ukazuju da je reč o državnom propagandnom projektu zvanične Moskve lansiranom sa ciljem da bude nešto nalik na rusku Slobodnu Evropu, odnosno kao anti-CNN. Dakle, kao najvažnije medijsko-propagandno oružje Rusije u odnosu na glavne medijske punktove SAD-a i Zapada.

Iako se u impresumu nalazi svega 2 imena, redakcija srpskog Sputnika broji 33 ljudi. Oni zasad rade portal i imaju unajmljene termine na beogradskim radio-stanicama Studio B i Radio Novosti.

Govoreći o načinima finansiranja Agencije, Ljubinka Milinčić je priznala da se time bavi Moskva. “Ja se time ne bavim, time se bavi Moskva. Mi kao predstavništvo nemamo račune. Mi primamo plate iz Moskve. Imamo, dakle, studio i plate – a na nama je da uređujemo i pravimo program. Ovde niko nije stalno zaposlen, nego samo na određeno vrijeme, tj. na godinu dana, uključujući i mene. Takav je uglavnom trend u medijima u celom svetu. Ipak, ovdje još niko nije ostao bez posla. Ljudi su čak napuštali sigurna radna mesta da bi došli u Sputnjik. Učinilo im se da će im ovdje biti bolje. Naši uslovi za rad su bolji nego u regionu, a to se isto može reći i za plate”, navela je ona.

Iako portal Sputnjika dnevno posećuje 50 do 60 hiljada ljudi, njegovi sadržaji se u Srbiji svakog dana citiraju 200 do 300 puta, zbog čega su osnivači agencije više nego zadovoljni. U izjavi za zagrebački nedeljnik Globus, Milinčićeva je posebno istakla da je tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić za tu agenciju organizovao prijem, još prvog dana kada je ona započela s radom. S druge strane, Sputnjik je bio prvi medij koji je najavio da će se Nikolić kandidovati za predsednika Srbije kao protivkandidat sadašnjem predsedniku Aleksandru Vučiću što je ipak kasnije izbegnuto njihovim međusobnim dogovorom i, za sada, nepoznatom kompenzacijom koju je za povlačenje iz politike dobio Nikolić.

“U javnom mnjenju Srbije ruski faktor je u porastu, mi smo dočekani kao veoma potrebni, zato smo i uspeli. Od svih Sputnjika nama je ovde najlakše. Drugima blokiraju račune, ili ih zatvaraju, kao, što se prošle godine to događalo u Turskoj”, navela je Milinčićeva i dodala: “Mi u Sputnjiku nismo zadovoljni novim svetskim poretkom, mi smo protiv neoliberalizma i globalizma i zalažemo se za posve drugačiji sistem, u kojem neće biti tako velikih nejednakosti, ali ni diktiranja i ucenjivanja od strane Evropske unije ili bilo koga drugog. Srbi jednostavno nisu takav narod koji bi mogao prihvatiti bilo kakvo ucenjivanje i lupanje po glavi! Sve što je protiv mejnstrima u Srbiji je popularno, nema zadovoljnih ljudi u ovom, zapadnjačkom sistemu.”

Svoju otvorenu antizapadnu orijentaciju Sputnjik ne skriva ni u svojim tekstovima koji se po pravilu svode na bezuslovnu odbranu ruskih pozicija, čak i u onim slučajevima kada postoji obilje dokaza o kršenju međunarodnih pravila poput slučaja dopingovanja ruskih sportista koje je sankcionisano od strane međunarodnih sportskih asocijacija. Nasuprot bezuslovnoj odbrani ruskih interesa i pozicija, Sputnjik s istom strašću proizvoljno i paušalno za sve probleme u region, i svetu uopšte, optužuje zapadne zemlje pa tako, prema interpretacijama i insinuacijama ovog paramedija, Zapad želi da razbije Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju iako su ove dve zemlje svoj teritorijalni integritet očuvale na prvom mestu zahvaljujući angažovanju zapadnih zemalja.

Istovremeno, Sputnjik preko stavova svojih, po ideološkom ključu biranih autora i kolumnista, redovno podstiče ionako široko rasprostranjeno antizapadno raspoloženje u Srbiji, čineći to plasiranjem jednostranih stavova, pa čak i pogrešnim prenošenjem vesti. Tako je nedavno srpska javnost bila svedok lažne informacije koju je objavio Sputnjik, na koju je čak i američki Pentagon morao javno da reaguje. Ta reakcija je usledila povodom dezinformacije koju je objavio Sputnjik, a koje su navele srpskog ministra odbrane Aleksandra Vulina da kritikuje visokog američkog generala Kurtisa Skaparotija, koji je upozorio da se Rusija meša u pitanja ove balkanske zemlje. U saopštenju Pentagona navedeno je da su se u srpskim medijima pojavile dezinformacije kojim je generalu Skaparotiju pripisana netačna izjava s ciljem da se protiv njega, pa i protiv SAD, raspire srpska osećanja. [21]

Neimenovani zvaničnik Evropske komande vojske SAD optužio je za dezinformacije ruski Sputnjik i druge medije, rekavši da je ruski uticaj pomogao širenju antiameričkih osećanja u Srbiji. Drugi, takođe neimenovani američki zvaničnik je rekao da američka vojska čini velike napore kako bi bila proaktivna u predupređivanju informacija koje bi Rusija mogla da namerno pogrešno interpretira.

General američke vojske Kurtis Skaparoti, inače komandant snaga NATO u Evropi, rekao je nešto ranije u Kongresu da je Srbija podložna ruskom uticaju, što su Sputnjik i veliki broj domaćih srpskih medija koji preuzimaju vesti ove agencije, preneli kao da je američki general optužio Srbiju kao opasnost po Balkan.

U transkriptu Skaparotijevog iskaza pred Odborom američkog Senata za oružane snage, koji je objavila agencija Rojters, u svedočenju od 8. marta 2018, američki general nije pomenuo Srbiju kao opasnost po Balkan, već je isključivo kritikovao ulogu Rusije u Srbiji.

Iako ključni stub i temelj prokremaljskih paramedijskih struktura u ovom regionu, Sputnjik ipak nije usamljeni slučaj proruskog medija koji deluje na Balkanu. Prema CEAS-ovoj studiji u medije koji čine paramedijske strukture pod kontrolom zvaničnog Kremlja spadaju i Ruski ekspres, Ruska reč, [22] Vostok, [23] Gazeta [24] i News Front. [25]

Za razliku od pobrojanih ruskih medija koji deluju u Srbiji, CEAS u posebnoj kategoriji navodi i srpske proruske medije među kojima se nalaze: Fakti, [26] Srbin.info, [27] Nova srpska politička misao, [28] Fond strateške kulture, [29] Pečat, [30] Novi Standard, [31] SRBski FBReporter, [32] Vidovdan, [33] Geopolitika, [34] CEOPOM Istina, [35] Infoport, [36] Intermagazin, [37] Princip, [38] Pravda, [39] Oslobođenje, [40] Kosmopol, [41] Snaga naroda - radijski kanal i IN4S portal [42] koji je fokusiran na dešavanja u Crnoj Gori, gde u borbi protiv vlasti DPS i Mila Đukanovića neretko sarađuje sa organizacijama i medijima koji su deo prozapadno orijentisane mreže OCCRP – MANS, Vijesti i Monitor.

Iako jedini nastupa sa oznakom zvanične ruske državne medijske agencije, Sputnjik kod mnogih politizovanih i konzervativno-patriotski nastrojenih građana Srbije, nije najomiljeniji medij. Ima onih koji preferiraju, ili su ih pak i sami pokrenuli, mnogo tvrđe ili eksplicitnije proruski orijentisane sajtove. Upravo takav, “tvrđi” proruski orijentirani portal pokrenuo je još u avgustu 2011, beogradski novinar i nekadašnji dopisnik Večernjih novosti iz Moskve Đuro Bilbija. Taj portal nosi ime – Fakti. Za razliku od Sputnjika, iza kojega stoji službena ruska vlast, Fakti su njegov lični projekat, koji je Bilbija pokrenuo navodno svojim vlastitim novcem i resursima.

Rusofilski “Fakti” - medij za fingiranje činjenica

Đuro Bilbija rođen je 1948. u Bosanskom Grahovu. Kao dopisnik Večernjih novosti proveo je u Moskvi 13 godina (od 1989. do 2002.), nakon čega je bio zamenik glavnog urednika i odgovorni urednik toga lista, a onda i glavni urednik Glasa javnosti. Pre nešto više od sedam godina pokrenuo je svoj privatni portal “Fakti”, uloživši u taj projekt svoje deonice u Večernjim novostima. U njegovom uređivanju pomažu mu dva mlađa sina, Nenad i Srđan (najstariji sin Bojan piše za Politiku), te supruga Tatjana, koja je po zanimanju ekonomistkinja.

Uređivačku koncepciju svog portala Fakti Bilbija definiše na sledeći način: “Kad me pitaju da li je moj sajt rusofilski, ja obično kažem da nije, iako u nekom prvom sloju, zapravo, jeste. Moje je mišljenje – i ja ga dosledno promovišem na svom portalu – da Srbija s Rusijom treba da napravi tačno onakav tip savezništva kakav je SAD napravio s Izraelom, odnosno Izrael s Amerikom. I to u vojnom, ekonomskom i duhovnom pogledu. To bi savezništvo trebalo biti nadstranačko, natpolitičko i večno. I tek kad napravi takve odnose s Rusijom, Srbija se može preporučiti Evropskoj uniji - pre ne! Pa ako nas EU hoće kao večnog saveznika s Rusijom, onda može i to...”

Posećenost portala Fakti oscilira, od 25 do 37 hiljada posetilaca na dan, a u nekim vanrednim situacijama (npr. tokom rata na istoku Ukrajine) doseže i do 45 hiljada poseta. Bilbija je zadovoljan tom posetom, posebno kada se uzme u obzir činjenica da je njegov portal, kako on sam kaže, “prepolitizovan”, odnosno da je to “politički sajt s jakim geopolitičkim segmentom”, koji, po prirodi stvari, ne može imati najmasovniju publiku. Bilbiju posebno raduje to što se tekstovi objavljeni na njegovom portalu vrlo često citiraju u drugim medijima, dobrim delom zahvaljujući i tome što se ne mogu naći nigde drugde osim na njegovim Faktima.

Kao nekadašnji dopisnik Večernjih novosti,Bilbija i dalje održava kontakte s Moskvom. On takođe dobro zna na kojim ruskim medijima može pronaći neki intrigantan tekst koji odmah prevede na srpski I time ga učini dostupnim domaćoj proruski nastrojenoj publici.

Za razliku od Sputnjika, Fakti imaju otvoreno kritičan odnos prema proevropskoj ili prozapadnoj orijentaciji srpskog predsednika Aleksandra Vučića, pri čemu Bilbija napominje: “Mislim da takva orijentacija na ulazak u EU nije najbolja ni najpametnija za Srbe. EU će se ionako raspasti. EU su ajkule, a ne Bog koji se s ljubavlju odnosi prema svojoj djeci”.

Na samom sajtu fakti.ogr u glavnim kategorijama i potkategorijama, između ostalih pojavljuju se i sledeće rubrike: Orthodox Point, Svetosavlje, Grčki krst, GlobOtpor, Evroskeptici, AlterAmerica, Hrvati, Šiptari, Vatikan, Serbian Point, Posrbljene vesti, Kremlj, Putiniana, Vanzemaljci, Smak sveta, Srpski duh...

Među autorima sajta ističu se perjanice antizapadnog usmerenja u Srbiji poput Čedomira Antića, Milana Vidojevića, Srđe Trifkovića, Dragana Lakićevića, Siniše Ljepojevića i Milijane Baletić koja se proslavila legendarnim izvještajem iz Sarajeva 1992. godine, u kome je uživo, u Dnevniku RTS-a, tvrdila da su „muslimanski ekstremisti srpsku nejač živu bacali u kaveze s lavovima u Zoološkom vrtu Pionirska dolina“.

Podela u dve kolone: “Za” i “Protiv” srpskih vlasti

Što se ostalih proruskih medija u Srbiji tiče, oni se uglavnom dele po dva osnova: one koju si “za” ili “protiv” aktuelnih vlasti u Srbiji i njihove proevropske orijentacije, dok se druga podela odnosi na dinstinkciju na racionalne i emotivne (iracionalne) sajtove.

Od proruskih sajtova koji istovremeno podržavaju predsednika Srbije Aleksandra Vučića mogu se pomenuti portal Novi Standard, koji uređuje nekadašnji glavni urednik istoimenog časopisa Željko Cvijanović i Pečat u vlasništvu Milorada Vučelića, nekadašnjeg direktora državne televizije u vreme najgore ratnohuškačke propagande Slobodana Miloševića.

S druge strane, u političko-medijsku kolonu koja je kategorički protiv Vučićeve vlasti svrstava se politički analitičar i narodni poslanik u Skupštini Srbije Đorđe Vukadinović, urednik nacionalističkog i proruski orijentiranog portala Nova srpska politička misao (NSPM).

Što se druge podele tiče, u racionalne sajtove ubrajaju se oni koji zastupaju tezu da Srbija ne sme okrenuti leđa Rusiji, ali da istovremeno može razvijati odnose i sa svim drugim, pa i sa zapadnim zemljama. Toj kategoriji pripadaju Vidovdan i Novi standard. Vidovdan, na kojem, među ostalima, svoje kolumne objavljuju politički analitičari Branko Radun i Dragomir Anđelković, blizak je nacionalnom krilu vladajuće Srpske napredne stranke.

U izjavi za zagrebački Globus, vlasnik portala Novi Standard Željko Cvijanović ovako je opisao uređivačku koncepciju svog sajta “Većina na ruskim sajtovima smatra da Srbija treba da ide u Evroazijsku uniju i da ima potpuno čvrste odnose s Rusijom. Mi, međutim, tu imamo neku vrstu distance: smatramo da Srbija, osim s Rusijom, treba da ima odnose, posebno bilateralne, i sa zapadnim državama. Zato nas nacionalisti optužuju da smo provučićevski - i nas i Vidovdan”.

Grupi tzv. emotivno-iracionalnih sajtova pripadaju srbin.info, Nova srpska politička misao i Fond strateške kulture. Među njima, srbin.info predstavlja sajt koji skuplja materijale sa svih drugih patriotskih portala u Srbiji, dajući im pritom jasnu antiglobalističku, antizapadnu i prorusku intonaciju.

Koncepciju NSPM-a njegov urednik Đorđe Vukadinović opisao je ovim riječima: “Naš je portal, pre svega, prosrpski, a to uvek u većoj ili manjoj meri u Srbiji znači i - proruski. Tekstovi i komentari što se objavljuju na našem portalu generalno su proruski, ali to ne znači da su i idolopoklonički prema aktualnoj ruskoj politici i ruskoj vlasti. Štaviše, ja lično mislim da Rusija greši u svom nastupu prema Srbiji. Odnosi se prema njoj kao mladoženja prema devojci za koju je siguran da je njegova i da će je imati, pa se oko nje mnogo i ne trudi”.

Nova srpska politička misao, kao NVO i kvaziintelektualni centar, s vremena na vreme sprovodi ne baš previše kredibilna i na naučnoj metodologiji zasnovana istraživanja o odnosu građana Srbije prema Evropskoj uniji, NATO-u i Rusiji. Prema rezultatima tih istraživanja čiji se trendovi, ali ne i konkretne brojke poklapaju sa nekim drugim istraživanjima slične tematike, 2000. godine više od 70 odsto Srba podržavalo je ulazak Srbije u EU, njih 20 posto bilo je za ulazak Srbije u NATO, dok se za ekonomsko-politički savez s Rusijom izjasnilo oko 60 procenata građana Srbije.

U međuvremenu podrška ulasku Srbije u EU pala je ispod 50 posto, podrška ulasku u NATO-u na 10 odsto, dok se za neku varijantu saveza s Rusijom, prema istraživanjima NSPM, izjašnjava oko 70 ili 75 procenata Srba. Dakle, EU i Rusija se u srpskom javnom mnjenju međusobno a priori ne isključuju – ima onih koji optiraju i za jedno i za drugo – ali se zato nepomirljivo isključuju NATO i Rusija. Koliko se Srba izjašnjava za savez s Rusijom, toliko ih je i kategorički protiv NATO-a. Protivnika je NATO-a između 70 i 80 posto, a protivnika Rusije 15-20 posto.

Naposletku, u grupi tzv. emotivnih sajtova nalazi se i proruski orijentisani portal Fond strateške kulture, iza kojega stoji Anja Filimonova, vrlo bliska ruskoj istoričarki i inostranoj članici Srpske akademije nauka i umetnosti Jeleni Guskovoj. Po nekim analitičarima, engleska i ruska verzija tog portala su prilično kredibilne, dok na srpskoj verziji ima dosta zastranjivanja i padanja u ekstreme. S Fondom strateške kulture sarađuje i srpski sociolog Slobodan Antonić, koji je ranije aktivno učestvovao u uređivanju i promociji NSPM-a. Iako neki analitičari u Srbiji tvrde da se u procenjivanju važnosti i uticaja ruskih i proruskih medija u Srbiji najčešće pretjeruje, da tzv. ruska meka moć, u vidu ruske propagande u Srbiji faktički ne postoji i da oko toga neke organizacije finansirane od strane zapadnih fondacija smišljeno prave mit, svi pobrojani podaci jasno ukazuju da Rusija, pod Putinovim vođstvom, itekako propagadno deluje i da se njen propagandni uticaj sve više oseća kako u Srbiji tako i na prostoru čitavog Zapadnog Balkana, a kao što je nakon referenduma o Brexitu i izbora u SAD 2016. godine sve više vidljivo i na celokupnom Zapadu.

Suština sadašnjeg ruskog razumevanja današnjeg sveta i svoje uloge u njemu sastoji se u tome što su kremaljski stratezi shvatili značaj propagandnog delovanja i korišćenja tzv. mekih izvora moći. Kad je, 1989. pao Berlinski zid, Rusi su izgledali kao gomila zaostalih ljudi izgubljenih u vremenu i prostoru , a danas, prema zapadnim medijima, predstavljaju svetske lidere u propagandnom delovanju.

Ofanziva na širokom medijsko-obaveštajnom planu

Pored kvazimedija i internet portala koji se tako predstavljaju, među proruskim subjektima koji deluju i oblikuju javno mnjenje u Srbiji, CEAS je izdvaja i 16 političkih pokreta, dve ruske organizacije-ispostave, tri fondacije, 8 internet portala, 14 proruskih političkih partija, 21 udruženje građana, šest studentskih organizacija i 10 ruskih sunarodničkih organizacija registrovanih u Srbiji. Većinu tih organizacija karakterišu netransparentne organizacione strukture, odsustvo informacija o izvorima i načinima finansiranja, zagovaranje nedemokratskih tekovina, nepoštovanje principa vladavine prava i zaštite ljudskih prava, relativizacija i pogrešno predstavljanje pojmova ličnih i kolektivnih sloboda, ideološko pervertiranje i nipodaštavanje značaja koncepta demokratije, civilnog društva, tranzicione pravde i EU integracija i generalno, demonizacija razvijenih demokratija Zapada i posebno NATO saveza. Nasuprot umanjivanju značaja i pogodnosti evropskih integracija Srbije i saradnje sa EU, proruske paramedijske strukture uporno nameću interpretativni okvir u kome se namerno šire konstruisani i činjenično neutemeljeni narativi o prirodi istorijskih odnosa Rusije i Srbije, obimu privredne saradnje i mogućnostima za njeno povećanje. Budućnost saradnje Srbije i Ruske Federacije se tendenciozno nameće kao alternativa procesu evropskih integracija iako za to nema realnih osnova, mehanizama niti racionalno utemeljenih interesa sa obe strane. Zbog činjenice da kao alternativu racionalnim procesima ove organizacije i paramediji nude nepostojeće i nerelane alternative one imaju veoma destruktivan potencijal po razvoj srpskog društva i nacionalne interese Srbije uopšte.

Njihov destruktivni potencijal i namere posebno su došli do izražaja prilikom neuspelog pokušaja državnog udara u Crnoj Gori u jesen 2016. godine, kada su proruske paramedijske strukture aktivno učestvovale u stvaranju atmosfere za ono što su ruske obaveštajne službe nameravale da urade kako bi sprečili članstvo Crne Gore u NATO. O mehanizmima i načinima delovanja proruskih struktura u pokušaju urušavanja demokratskog poretka u Crnoj Gori, Antidot je opisao u više dosijea i analiza: Putinov udar na Crnu Goru, [43] Anatomija ruskog medijskog uticaja u Crnoj Gori, [44] Kako ne brkati rusku propagandu sa ruskom politikom, [45] Kratak pregled dezinformacija, insinuacija i malicioznosti, [46] Na liniji vatre, [47] Na liniji vatre (II deo) [48]...

Ono što se događalo u Crnoj Gori i što se događa u Srbiji i ostatku regiona u pogledu delovanja ruskih paramedijskih struktura direktno proizilazi iz zvanično proklamovanih spoljnopolitičkih ciljeva i Strategije spoljne politike Ruske Federacije iz 2013. godine. Kao jedan od eksplicitnih ciljeva ruske spoljne politike u Strategiji se navodi nastojanje Rusije da „poveća svoju težinu i uticaj” u svetu, a način da se to postigne, prema tom dokumentu, jeste i upotreba „meke moći” kao dopune tradicionalnoj diplomatiji. U pogledu definisanja značaja i dometa meke noći u pomenutoj Strategiji se navodi: “Meka moć je sveobuhvatni metod za postizanje ciljeva spoljne politike izgrađen na potencijalu civilnog društva, informisanja, kulturnih i drugih metoda i tehnologija, alternativa tradicionalnoj diplomatiji, koje postaju nezaobilazan sastojak savremenih međunarodnih odnosa....Istovremeno, povećanje globalne konkurencije i potencijal rastuće krize ponekad stvara rizik od destruktivne i nezakonite upotrebe meke moći i koncepta ljudskih prava radi vršenja političkog pritiska na suverene države, da bi se iznudilo mešanje u njihove unutrašnje poslove, destabilizovanje političke situacije, manipulisalo javnim mnjenjem pod izgovorom finansiranja projekata kulturnih i ljudskih prava u inostranstvu”.

Da shvatanje prirode meke moći u Strategiji nije ostalo tek mrtvo slovo na papiru svedoči i nedavno otkriće Fejsbuka o postojanju ruske kampanje širenja dezinformacija. Fejsbuk je objavio otkriće da je više od 100.000 dolara vrednih političkih oglasa kreiranih preko lažnih profila, a koji su plaćeni s računa povezanih s Moskvom što je u američkoj javnosti protumačeno kao još jedan dokaz o umešanosti Rusije u američke predsedničke izbore 2016. godine.

Većina tih oglasa (njih oko 3.000) nisu pozivali na glasanje za konkretnog kandidata, ali su se bavili društvenim pitanjima koja izazivaju velike podele u javnosti, poput prava seksualnih manjina, rasizma, kontrole korišćenja oružja i imigranata. Radilo se o 470 lažnih profila i stranica koje su u međuvremenu ugašeni. U okviru interne istrage Fejsbuk je utvrdio da je lažne profile kreirala ruska kompanija “Internet Research Agency“, poznata po tome da koristi “trolove“ za različite objave i komentare na društvenim mrežama i web stranicama. Fejsbuk je o tome, kako je saopšteno, obavestio odbore američkog Kongresa i Senata koji istražuju navode o umešanosti Rusije u predsedničke izbore u SAD 2016. godine, a dokazi su predati i specijalnom tužiocu Robertu Mileru, koji nadzire istragu.

Osim spomenutih 3.000 oglasa, iz Fejsbuka su detektovali još 2.200 sumnjivih oglasa koji su koštali oko 50.000 dolara, a koji bi takođe mogli da upućuju na rusku umešanost u američke izbore. Neki od tih oglasa kupljeni su s Fejsbuk profila čije IP adrese su iz SAD, ali je jezik podešen na ruski. [49]

Zbog sličnih otkrića Tviter je zabranio RT i agenciji Sputnjik da dele sponzorisane objave, sličnu meru je najavio i Fejsbuk, dok su rukovodioci Gugla obećali da će se protiv dezinformacija iz Moskve boriti tako što će iz pretraga ovog pretraživača redukovati linkove i rezultate koji vode do RT i Sputnjika.

Hibridni rat protiv Crne Gore

O ciljevima, uticaju i dometima propagandne delatnosti proruskih medija na Zapadnom Balkanu najjasnije se moglo zaključiti tokom pokušaja sprečavanja učlanjenja Crne Gore u NATO savez. Pokušavajući u više navrata da izazivanjem nereda, pa čak i planiranim terorističkim akcijama i izvođenjem državnog udara, zbace prozapadno orijentisanu vladu u Podgorici, antizapadno nastrojene snage u Crnoj Gori imale su svesrdnu podršku proruskih paramedija i obaveštajnih struktura Ruske Federacije, a sve u koordinaciji i pod patronatom pomenutog Instituta za strateška istraživanja.

Intenzivnije interesovanje ruskih i proruskih medija za Crnu Goru počelo je u drugoj polovini 2015. godine kada je najjači opozicioni savez, Demokratski front, organizovao proteste zahtevajući ostavku vlade na čelu sa Milom Đukanovićem. Sve se nastavilo i 2016. godine, nakon oktobarskih izbora i događaja na dan izbora koji su predstavljali pokušaj izvođenja terorističkih akcija i državnog udara uz podršku Rusije, a čiji je cilj bio da se ubije Đukanović, spreči ulazak u NATO i dovede na vlast proruski Demokratski front.

Logističku okosnicu u tom paklenom planu predstavljali su mediji poput antizapadno usmerenog podgoričkog lista Dan, otvoreno rusofilskog sajta IN4S, srpske filijale agencije Sputnjik kao ključne ruske paramedijske ispostave u regionu, ali i deklarativno prozapadno orijentisanog medijskog sistema Vijesti, što je u celoj priči i najčudnije i daje joj posebnu notu neprincipijelnosti i odsustva ideoloških podela kao glavne odrednice u delovanju tih medija. U sprezi sa ostalim interesno povezanim medijima u regionu, proruski mediji u Crnoj Gori su demonstrirali kako u praksi funkcionišu ova destruktivna medijska sprega i njeni mehanizmi.

Zbog specifične konstelacije interesa i odnosa snaga, baš je u Crnoj Gori došlo do paradoksalne saradnje između proruskih medija i onih paramedija i nevladinih organizacija koji su finansirani od strane zapadnih fondacija, a sve u cilju rušenja sa vlasti Mila Đukanovića i njegove Demokratske partije socijalista. Tako su još od prvog dana antivladinih protesta u jesen 2015. godine, koje je zvanično organizovala proruska koalicija Demokratski front (Nova srpska demokratija Andrije Mandića, Pokret za promjene Nebojše Medojevića, Demokratska narodna partija Predraga Bulatovića), ove političke snage dobile svesrdnu podršku antiđukanovićevski opredeljenih nevladinih organizacija i medija poput Vijesti, Dana, Monitora, a naročito rusofilskog portala IN4S. Na njihovoj strani našao se i veliki broj, od strane Zapada finansiranih nevladinih organizacija, pa su tako, na primer, jedna od NGO miljenica zapadnih fondacija Vanja Ćalović i njena organiazcija MANS otvoreno bili protiv prozapadne vlade, dok je Ćalovićkin suprug, Nikola Marković, sa pozicija urednika rusofilskog lista Dan, otvoreno lobirao protiv članstva Crne Gore u NATO. Toj ad hoc koaliciji pridružili su se i pojedini mediji i politički akteri iz same Srbije obavljajući prljavi posao širenja lažnih informacija o događajima u susednoj državi.

Tokom protesta u Podgorici, koji su kulminirali pokušajem upada demonstranata u zgradu Skupštine i intervencijom organa reda kojom su protesti razbijeni, pomenuti mediji su na sve moguće načine nastojali da selektivnim prikazom, pa čak i izvrtanjem činjenica tumačenje događaja smeste u unapred zadati interpretativni okvir – da je po sredi obračun korumpirane, kriminalne, nepatriotske i od naroda otuđene prozapadne vlasti sa građanima koji su mirno protestovali tražeći svoja ustavom zagarantovana prava.

Iako su tokom večernjih protesta preovladavali govornici proruske i antizapadne orijentacije, ove performanse redovno su prenosile TV Vijesti, medij prozapadne i antiđukanovićevske orijentacije. Iste priloge kasnije su preuzimali Sputnjik i IN4S, da bi se ključni momenti, birani prema opredeljenju čitalačke publike, sutradan pojavljivali u dnevnim izdanjima novina Dan i Vijesti, te u nedeljniku Monitor. U trenutku kada su protesti izašli iz zakonskog okvira, odnosno kada su nastavljeni uprkos isteku ranije date dozvole, podršku ovoj kolaiciji dala je i Mitropolija Srpske pravoslavne crkve (SPC), na čelu sa Amfilohijem Radovićem, koji je u obraćanju protestantima poručio da „drljevićko-titoistička“Crna Gora nije država, te da njena budućnost nije u Evropi, kojoj vlast Mila Đukanovića hrli „kao muva bez glave“. [50]

Uprkos početnom delimičnom prikrivanju, kako su antivladini protesti odmicali tako je postajalo sve jasnije da je njihov jedini pravi smisao protivljenje ulasku Crne Gore u NATO alijansu, čiji je poziv u članstvo dobijen krajem te godine. U pokušaju da se simulacijom velikog nezadovoljstva i neodobravanja crnogorskih građana, utiče na to da Alijansa odloži svoju odluku, primat u protestima u jednom trenutku preuzimaju proruski elementi koji jedini izlaz iz postojeće situacije vide u nasilnom obračunu sa crnogorskim vlastima.

Na godišnjicu petooktobarskih promena u Srbiji, otvoreno proruska Demokratska stranka Srbije lansira peticiju podrške svojim ideološkim istomišljenicima u susednoj državi. Peticiju, koja predstavlja prvi korak u orkestriranoj simulaciji Petog oktobra, potpisuju dokazani protivnici evroatlantskih integracija i nezavisnosti Crne Gore: Milo Lompar, Miša Đurković, Slobodan Samardžić, Milan Brdar, Slobodan Reljić, Dušan Proroković, Željko Cvijanović, Leon Kojen, Mihailo Medenica, Đorđe Vukadinović, Vladan Glišić, Andrej Fajgelj i drugi. U tekstu peticije između ostalog se kaže: „Ljudi traže Slobodu. Ti ljudi su građani Crne Gore, ali i pripadnici naroda koji je u Crnoj Gori potpuno obespravljen. To je naš narod“, čime se ponavlja pokretački motiv iz ratova devedesetih sa jasnim ciljem izazivanja dodatnog neraspoloženja prema režimu Mila Đukanovića i podrške težnjama Demokratskog fronta predvođenog NSD-om Andrije Mandića. [51]

Paralelno sa podrškom antizapadnih i nacionalističkih snaga iz Srbije, u samoj Crnoj Gori takođe se simulira predrevolucionarna atmosfera što eskalira selektivnim prikazivanjem onoga što se događalo na podgoričkim ulicama. Tako je, tokom intervencije policije koja je uklonila nezakonito postavljenu binu i šatore u centru Podgorice, na snimcima koje su objavljivali TV Vijesti i portal IN4S, jasno moglo videti kako nekolicina demonstranata verbalno vređa, provocira i fizički nasrće na pripadnike policije, a zatim i kako poslanik DF-a u Skupštini glavnog grada Nikola Bajčetić vozilom marke „reno megan“ nasrće i probija policijski kordon. TV Vijesti montiraju snimak na kojem se vidi kako policajac biber sprejom prska poslanika Milana Kneževića, dok se iz priloga izostavljaju momenti koji su prethodili tom događaju tokom kojih je Knežević pokušao da udari policajca, skidajući mu kapu i bacajući je drugima da je šutiraju. Tako montirani snimak bio je upotrebljen s ciljem manipulativnog prikaza slike o tome kako je policija primenila prekomernu silu, pošto je Knežević posle incidenta navodno završio u bolnici.

Lider Socijalističke narodne partije Srđan Milić potom je akciju policije nazvao „brutalnim napadom organizovane kriminalne grupe obučene u policijske uniforme“, pokušavajući da unese zabunu u smeru da časni policajci (na čijem se čelu tada nalazio ministar unutrašnjih poslova Raško Konjević iz Socijaldemokratske partije) nikada ne bi činili tako nešto, nego pre plaćenici “kriminalca Đukanovića”, dok se Demokratski front odlučuje na drugu strategiju, četiri puta uvećavajući broj policajaca, pa u svom saopštenju navodi da je njih oko hiljadu do zuba naoružanih „brutalno napalo i rasturilo mirne, demokratske i građanske proteste“. Istog dana U Srbiji, uz jasno stavljanje na stranu protestanata, navedena saopštenja objavljuju Večernje novosti u to vreme pod uredničkom palicom konzervativnog nacionaliste i ratnog huškača Ratka Dmitrovića, koji sada, poput svoje uloga u ratu u Hrvatskoj tokom devedesetih, stavlja naslov „Haos u Podgorici: Policija uz pomoć suzavca i bagera razbila demonstrante“. U Dmitrovićevim novnama dalje se tvrdi da se Crna Gora nalazi na ivici građanskog rata, da je Đukanović spreman svim sredstvima da brani svoju diktatorsku vlast, dok se tekst oprema fotografijama i video-klipovima koje distribuiraju podgoričke Vijesti. [52]

U propagandu se uključuje i Udruženje novinara Srbije (UNS), saopštenjem od 18. oktobra u kojem protestuje „zbog policijskog nasilja u Podgorici prema glavnom i odgovornom uredniku portala IN4S i članu UNS-a Gojku Raičeviću“, koji se prilikom intervencije policajaca nevino predstavljao kao novinar na radnom zadatku, iako se nije nalazio u delu predviđenom za predstavnike medija, krijući da je jedan od direktnih organizatora demonstracija i inicijatora sukoba sa policijom. Zanimljivo je da je, iako crnogorski državljanin i rezident, Gojko Raičević vlasnik proruskog portala IN4S u Crnoj Gori, član sindikalnog Udruženja novinara Srbije iz susedne države, koje mu kao institucija iz „matice“ Srbije čuva zaleđinu dok za nju obavlja subverzivne poslove. Sajt IN4S (enforce, engl. uvesti zakon ili zakonitost, primeniti silu) nastao je 2008. godine, a marta 2011. godine istoimena organizacija pokrenula je akciju protiv pristupanja Crne Gore NATO i postala koordinator mreže nevladinih organizacija pod nazivom „Ne u rat – ne u NATO“, koja se direktno finansira iz Rusije, kao što organizuje i logistikuje proteste u Crnoj Gori. [53]

Pozadina delovanja organizatora protesta i njhove medijske logistike definitivno je potvrđena kada je podgorički list Pobjeda u izdanju od 18. oktobra, objavio detalje iz pisma koje je lider NDS-a Andrija Mandić sedam dana ranije poslao diplomatskim predstavništvima zemalja članica NATO, a samo tri dana pre zvanične posete generalnog sekretara NATO Jensa Stoltenberga 14. oktobra Crnoj Gori, koji je pozitivno ocenio njen napredak na putu ka punoj integraciji u Alijansu. Mandić je u pismu upozorio na “posledice poziva” da ta država pristupi Severnoatlantskom savezu: „Ukoliko se, ipak, vlade vaših zemalja odluče da postupak učlanjenja Crne Gore u NATO sprovedu sa nelegitimnom Vladom, bez uključenja stvarne volje građana, to će značiti samo jedno – da ste još jednom prenebregli ono za šta se formalno zalažete. [...] To bi donelo nove potrese i dramatične posledice u budućem životu crnogorskog društva. Ne moram naglašavati da takva, pogubna odluka ne može biti legitimna, niti legalna, te da je apsolutna većina građana Crne Gore, koja se inače protivi ulasku u NATO, nikad ne bi priznala.“ [54]

Sve vreme protesta, antivladinim demonstracijama u Crnoj Gori logistika je pružana od strane proruskih političkih partija, nevladinih organizacija i medija iz Srbije. Tako je u jeku protesta ispred ambasade Crne Gore u Beogradu organizovan skup podrške demonstrantima u Podgorici, na kojem se okupilo stotinak ljudi među kojima su se našli i Aleksandar Raković (Institut za noviju istoriju Srbije), Vladan Glišić (pokret Dveri), Vladimir Dobrosavljević, Đorđe Vukadinović (NSPM), Sanda Rašković Ivić (predsednica DSS), Mlađan Đorđević (osnivač organizacije Srpski kod za specijane veze podmladaka sa Rusijom) i drugi. Đorđević, koji je bio na mestu zamenika direktora Narodne kancelarije predsednika Republike od 2004. do 2007. godine, u vreme kada je njen direktor bio Dragan Đilas, koji ga nakon toga povlači sa sobom da mu bude zamenik na mestu ministra za Investicioni plan, da bi posle toga postao savetnik Borisa Tadića za Kosovo i Metohiju – optužen je još 2010. godine od strane Mila Đukanovića da pomaže opoziciju Crne Gore. Ovaj skup snima se u dogovoru s portalom IN4S Gojka Raičevića, koji će ga i objaviti, na transparentima su napisi „Dio smo revolucije“, „Milo izrode“ i „Sloboda srpskoj Sparti“, okupljeni skandiraju „Gotov je“ i „Milo lopove“, a potencira se tema borbe za slobodu srpskog naroda u Crnoj Gori, ugnjetenog položaja Srba i tome slično. [55]

Podgorička Pobjeda 26. oktobra piše o neformalnim vezama sa strankom Andrije Mandića, ali i ruskim udruženjima koje navedeni pojedinci i njihove organizacije ističu na društvenim mrežama; tipski profil lica ilustrovan je najpre slikom na zajedničkoj večeri s Mandićem, 18. septembra, devet dana pre početka protesta ispred crnogorske skupštine, gde su uz savetnika Vladimira Dobrosavljevića prisutni i izvesni Saša Adamović, Miki Vukašović, Borko Ilić i Dano Jukić. Ovaj poslednji, rođen u Podgorici, a nastanjen u Novom Sadu, bio je član vojnih jedinica Vojske SRJ, na svom fejsbuk profilu ističe da je učestvovao u borbi protiv NATO tokom 1999. godine i odobrava delovanje haškog optuženika za ratne zločine protiv čovečnosti Ratka Mladića. Na dan protesta, 24. oktobra, crnogorska policija je s granice vratila grupu ekstremista iz Novog Sada i Sombora koji su se zaputili u Podgoricu. Isto lice povezano je s članicom Glavnog odbora Demokratske stranke Srbije Draganom Trifković, koja je, pored toga, i direktorka Centra za geostrateške studije iz Moskve, kako piše Pobjeda, „zadužena za pronalaženje ruskih analitičara čije propagande stavove zastupa – uglavnom protiv NATO, ali obilato i Crne Gore“. Trifković već poduže plasira tekstove na zvaničnom sajtu DSS, koje zatim prenose patriotsko-ruski mediji Rusija danas i Sputnjik, ali i sajtovi Srbin.info, FBReporter i njima slični.

U jednom od ovih tekstova, koji je nastao nakon posete delegacije DSS i pokreta Dveri (tzv. patriotskog bloka) 26. oktobra Krimu, protivpravno anektiranoj teritoriji Ukrajine od strane Rusije, a koja nimalo slučajno pada tačno u vreme posete srpskog premijera Aleksandra Vučića Moskvi, kaže se: „Svedoci smo toga da je Srbija u petnaestogodišnjem procesu integracije izgubila svoj suverenitet, političku i ekonomsku stabilnost i da se pretvorila u koloniju, kojom se upravlja iz Vašingtona i Brisela. [...] Izborna volja građana je korumpirana, zbog toga što je sadašnje rukovodstvo Srbije u predizbornoj kampanji obećalo očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije i na takvoj platformi dobilo podršku glasača. Nakon dolaska na vlast preduzeli su potpuno suprotne korake, uspostavljajući granicu između južne srpske pokrajine i Centralne Srbije i gaseći srpske državne institucije na teritoriji Kosova i Metohije.“ Ova delegacija na Krimu obznanjuje da se zalaže da se u Srbiji sprovede referendum o ulasku u Evropsku uniju i za to traži podršku od zvanične Moskve. Zbog toga što podržavaju okupacioni režim na Krimu i što su nezakonito ušli na teritoriju Ukrajine, članovi delegacije stavljeni su na listu kriminalaca Centra za istraživanje zločina protiv nacionalne bezbednosti te zemlje, dok Vučić na pitanje novinara u Moskvi povodom ovakvog zahteva delegacije jasno odgovara da „referenduma neće biti zbog toga što to želi DSS, Dveri ili neko drugi, ni sada, ni inače“. Posle posete Krimu, a nakon što se premijer Vučić vratio u Srbiju, Sanda Rašković Ivić i Boško Obradović borave u Moskvi, gde ih primaju visoki funkcioneri Ministarstva inostranih poslova i Državne dume Ruske Federacije. Samo dan pošto je Vučić odgovorio delegaciji, iz vladajuće partije Vladimira Putina, čiji je formalni lider Dmitrij Medvedev, stiže neobičan komentar, objavljen na zvaničnom sajtu te partije, da je Jedinstvena Rusija uverena da će na narednim izborima u Srbiji pobediti one snage „koje se nisu uplašile sankcija i koje su posetile Krim“. [56]

Ciljevima za koje su se proruske organizacije i paramediji borili na terenu u samoj Crnoj Gori, politička podrška stigla je i od samog ruskog Ministarstva spoljnih poslova koje je povodom protesta u Crnoj Gori izdalo dva saopštenja. U drugom, oštrije intoniranom saopštenju od 27. oktobra 2015. godine, navodi se: „Kad je reč o Rusiji, veoma smo zabrinuti, ne zbog slobodnog izbora koji treba da načini crnogorski narod, već zbog preterane sile koju su vlasti Crne Gore upotrebile da uguše mirne proteste. [...] Izazivaju duboko čuđenje nepotvrđene izjave premijera Mila Đukanovića koji je optužio Rusiju za provociranje protesta u Podgorici, podsticanje sukoba opozicionih snaga sa policijom.“ [57] Ovo saopštenje sušta je suprotnost članku koji je dan ranije objavljen u moskovskom opozicionom dnevniku Komersant, a čije je delove prenela srpska agencija Beta, u kojem se konstatuje da su protesti u Podgorici prerasli u nasilje i da bi sada bilo nelogično da Moskva pruža makar i moralnu podršku tim protestima. U tekstu se detaljno opisuje na koji način i u kom momentu su demonstracije postale nasilne, ističući ulogu istaknutih pojedinaca DF-a u huškanju mase na izazivanje nereda. Iako je originalni naslov ruskog teksta „Prevrat osujećen – neredi zaustavljeni na prilazima parlamentu“, srpski sajt B92 svoj prilog naslovljava „Nelogično da Moskva podržava proteste u CG“, [58] koji kada se izvuče iz konteksta upadljivo deluje kao odrečan odgovor na optužbe crnogorskog državnog vrha da je slučaj upravo suprotno: „Izjava Ministarstva spoljnih poslova Rusije koje je izrazilo zabrinutost zbog navodne prekomerne upotrebe sile protiv ’mirnih demonstranata’ samo potvrđuje utemeljenost izjave premijera Mila Đukanovića o umešanosti Rusije u proteste protiv NATO-a.“

U danu nakon uklanjanja šatora u Bulevaru Svetog Petra Cetinjskog, dakle, dan pre nego što će pročetnički izgrednici kamenovati policiju, lomiti izloge i nasrtati na zgradu televizije Pink M, te deset dana pre drugog saopštenja iz Rusije, na sajtu Ruske reči, koja kao podlistak izlazi periodično u dnevnom listu Politika, koji je u to vreme uređivala Ljiljana Smajlović (ujedno i predsednica pomenutog Udruženja novinara Srbije), 17. oktobra pojavljuju se dva indikativna komentara koja imaju za cilj da najave i stimulišu ono što će se događati na ulicama Podgorice – direktora Ruskog instituta za strateška istraživanja (RISI) Leonida Rešetnjikova i Leonida Kalašnjikova, zamenika predsednika Komiteta Državne dume za spoljnu politiku. Prvi od njih, bivši obaveštajac, dobar poznavalac prilika u Crnoj Gori povezan s vrhom Srpske pravoslavne crkve, ubeđen je da će crnogorske vlasti nastaviti da progone sve koji se zalažu za nezavisnu politiku Crne Gore, protiv NATO-a, ali da će te njihove mere naići na snažan otpor naroda: „Ja sam u to siguran. Da li će to dovesti do oružanog sukoba – teško je sada reći. Ali može se sigurno reći da Crnogorci neće hteti da žive pod vlašću ovog diktatora. I situacija će se sigurno zaoštriti.“

U znak zahvalnosti zbog zalaganja za ciljeve koje ima SPC, patrijarh Irinej dodelio je aprila 2014. godine Rešetnjikovu Orden Svetog cara Konstantina, dok je na promociji knjige direktora RISI pod sugestivnim nazivom "Vratiti se Rusiji" govorio i mitropolit Amfilohije Radović. Uz odobravanje vrhovnih poglavara SPC, Rešetnjikov je tada rekao: „Đukanović je veliki izdajnik istorijskog sjećanja našeg naroda. Nikada u istoriji srpski narod, a crnogorski narod je dio srpskog naroda, nije bio protiv Rusije.“

Iako neznatno uzdržanije, Kalašnjikov pak na istom fonu govori o tome kako je narod koji je svojevremeno bio neodvojiv od Srba odjednom postao naivan i da razbijanje protesta u Crnoj Gori nesumnjivo dovodi do ukrajinskog i gruzijskog scenarija: „Naši crnogorski ’partneri’ (kako smo ih ranije nazivali) malo su se zaneli svojim vektorom razvoja u pravcu Zapada, i taj zanos nikako da ih prođe.“

Na sajtu u ruskom vlasništvu Sputnjik, čija se urednica Ljubinka Milinčić u vreme Vučićeve posete Moskvi ne skida s nacionalnih televizija poput RTS, B92 i Pink, ali i kablovskog kanala N1, tačno uoči protesta zakazanog za 24. oktobar, kada je pokušano nasilno rušenje vlasti ulaskom nasilnih demonstranata u Skupštinu, pojavljuje se čitav niz tekstova Vladimira Sudara (nekadašnji novinar lista Reporter i aktuelni član Nadzornog odbora NUNS-a) i Nenada Zorića, pod naslovima „Milovi očajnički potezi“ i „Zašto je opšti utisak da Milo odlazi“, od 22. oktobra; „Sprema li se crnogorski 5. oktobar“, od 23. oktobra; a zatim i „Kako je Milo završio karijeru“, od 26. oktobra. Svaki od ovih priloga pokušava da obesmisli i ismeje optužbe crnogorskog vrha da anti-NATO proteste u Podgorici pomažu paradržavne, klerikalne strukture u Srbiji, okupljene oko stranke koju je sve donedavno vodio Vojislav Koštunica, a preko njih i iz same Rusije, baš kao što se to 23. oktobra čini u Politici tekstom indikativnog naslova „Zašto je Đukanoviću za proteste kriv Koštunica“, u čijim je prvim rečenicama plasirana notorna laž da je crnogorski premijer optužio samog Vojislava Koštunicu da stoji iza demonstracija iako je njegovo ime iskoristio samo kao personifikaciju onih političkih snaga koje dolaze iz klerikalnog, proruskog i antizapadnog miljea. [59]

Jedna od potpisnica ovog, bila je novinarka Biljana Baković, dok je ključni sagovornik u tekstu istoričar radikalno nacionalističkog usmerenja Čedomir Antić iz Naprednog kluba, jedan od nastavljača ideologije Dobrice Ćosića i zagovornika pripajanja Republike Srpske Srbiji kao „ratnog plena“. Dezinformaciju o tome da je Đukanović označio lično Koštunicu kao logističara i mastermajnda protesta, 4. novembra 2015. koristi i voditelj emisije Pressing na TV N1, Amir Zukić. Aleksandar Vučić, koji je bio jedan od gostiju u toj emisiji, odbacio je takvu tezu, što zatim odmah prenosi tabloid Kurir kao nekakav krunski dokaz da Milo Đukanović i provladini crnogorski mediji, koji to nisu ni tvrdili – nisu u pravu, a sve u nameri da se pošto-poto opravdaju plasirane dezinformacije tokom „izveštavanja“ o protestima. [60]

Pokušaj rušenja ustavno-pravnog poretka u Crnoj Gori

Da se u vođenju hibridnog rata protiv prozapadne politike crnogorskih vlasti Rusija ne ograničava jedino na sredstva iz opusa “izvora meke moći”, pokazalo se godinu dana kasnije kada su u sprezi sa srpskim nacionalistima, ruske tajne službe pokušale da organizuju državni udar u Podgorici. Prema zvaničnim navodima iz istrage, bivši komandant srpske Žandarmerije Bratislav Dikić, zajedno s još devetnaest državljana Srbije, uhapšen je u noći između 15. i 16. oktobra 2016. godine u Crnoj Gori zbog sumnje da je učestvovao u stvaranju kriminalne organizacije s ciljem izvršenja krivičnog dela terorizam. On je, prema dokumentu Specijalnog tužilaštva Crne Gore, trebalo da drži na okupu druge članove organizacije, koje je prethodno vrbovao Aleksandar Sinđelić, pripadnik ravnogorskog, klerofašističkog pokreta iz Srbije, po nalogu dvojice ruskih nacionalista – Eduarda Vladimiroviča Shirkova i Vladimira Nikolajeviča Popova – s kojima se Sinđelić, dobrovoljac u redovima secesionističkih snaga u Ukrajini, sastao 23. septembra iste godine u Moskvi. Prema otkrivenom planu, Dikić i ostala lica, stopljeni s demonstrantima koje su čelnici opozicionog Demokratskog fronta prethodno pozivali da se okupe ispred Narodne skupštine, dočekaju izborne rezultate i iskažu svoje nezadovoljstvo, budući da je unapred proglašeno da su izbori pokradeni, imali su nameru da se u 23 časa u uniformama SAJ-a infiltriraju u Skupštinu i izazovu metež, pucajući prema okupljenim demonstrantima, koji bi zatim u revoltu zbog potvrde već etablirane propagande o prekoračivanju ovlašćenja MUP-a tokom uličnih protesta godinu dana ranije – zauzeli Skupštinu. [61]

Za isporuku oružja, koje su u iznosu od oko 200 hiljada evra finansirala dva ruska državljana i, ispostaviće se, pripadnika ruske vojne obaveštajne službe (GRU), Sinđelić je angažovao već tada praćenog Mirka Velimirovića iz Zubinog Potoka, koji je s Kosova trebalo da ga prebaci u Crnu Goru, što usled komplikacija nije učinio, u poslednjem trenutku odlučivši da se obrati Upravi policije i prijavi učesnike koji su mu bili poznati. Druga grupa terorista bila je, prema izjavi tužioca, organizovana iz Danilovgrada, s ciljem da omogući neometano dejstvo Dikićeve grupe u Skupštini, sprečavajući pomoću helikopter-drona, koji bi snimao teren, svaki pokušaj pripadnika državnih organa Crne Gore da se iz ma kog pravca približe Skupštini i otklone incident.

Premda je u realizaciji plana, koji je sadržao i nameru da se u krajnjem, po potrebi, likvidira i premijer Crne Gore Milo Đukanović, trebalo da učestvuju i pojedini političari iz DF-a, upravo je ta koalicija odmah izdala saopštenje da je režim oglašavanjem tužilaštva u vreme trajanja izborne tišine uticao na ishod izbora i uneo paniku među građane, kao i da je u pitanju izmišljeni „državni udar“ u režiji Đukanovićevog „neformalnog savetnika za medije“ Vladimira Popovića, uz tvrdnju da je Dikić njegov blizak prijatelj. Ovo je bio signal da i ostali, interesno povezani mediji, preuzmu zadatu postavku. Tako Srpski telegraf, nacionalistički tabloid iz Srbije, već dan nakon održanih izbora na kojima je ubedljivu pobedu odnela upravo Đukanovićeva Demokratska partija socijalista, 17. oktobra 2016. godine piše „Milova velika izborna laž, izmislio Srbe teroriste da bi plašio glasače: Uhapsio Malog Legiju!“; u prilogu se nalazi i deo u kojem se tvrdi da je Đukanović plaćao glasačima 150 do 250 evra da glasaju za njega. Istog dana list Blic pita „Za čiji je račun radio Dikić?“, da bi sutrašnjom naslovnom stranicom „DIKIĆ ZA 100.000 EVRA GLUMIO TERORISTU: Penzionisanog generala Žandarmerije angažovao državni vrh Crne Gore“ sam dao odgovor na prethodno retorički postavljeno pitanje. Nacionalistički štampani mediji naslovnicama zatim slede Blicov primer: da je „Tači preko Dikića Milu namestio pobedu“, javlja se tabloidu Alo!; za Srpski telegraf je ipak „Milo dao 100.000 eura Malom Legiji da glumi teroristu“; dok Večernje novosti Ratka Dmitrovića pišu „Klopka za Dikića u Milovoj režiji“.

Već 19. oktobra dileme više nema – na naslovnoj stranici Blica našao se premijer Đukanović i natpis „Milove pobede po Bebinom receptu“, dok je tekst opremljen fotografijama Vladimira Popovića, označenog rečima „spin doktor bez srama“ i „pakleni kuvar“. Srpski telegraf donosi nove naslove: „Medojević: Mafija platila Milovu pobedu“, a dan kasnije „Prljavi poslovi Milovog savetnika: Beba pakuje teroristički napad Putinu i Vučiću“, uz predlog da se iz Srbije hitno protera ambasador Crne Gore. O dometima tako skrojene propagande svedoči i naslov od 24. oktobra, kada su već procureli pojedini transkripti razgovora sa Sinđelićem: „Milova strašna bruka, Dikiću isekli jezik: Ne može da govori osim na Đukanovićevim lažnim snimcima“, gde Dikićev brat Dragan, zajedno s liderom crnogorske Nove srpske demokratije Andrijom Mandićem izjavljuje da je bivšem komandantu Žandarmerije tri godine ranije „odstranjen koren jezika“ i da zbog toga „jedva nerazgovetno govori“ – uprkos lako proverljivoj činjenici da je Bratislav Dikić, 22. juna 2014. godine gostovao u emisiji na TV Pink i govorio potpuno normalno. Nijedan medij tokom ove kampanje, koja je izgubila na oštrici tek od momenta kada je premijer Srbije Aleksandar Vučić na konferenciji za štampu u Vladi Srbije 24. oktobra 2016. godine potvrdio da su na teritoriji Srbije vršene pripreme za terorističko delovanje u Crnoj Gori, da su pronađeni novac i uniforme, te da je Đukanović praćen najsavremenijim uređajima – nije izneo detalj da su Dikića i ranije, početkom novembra 2013, u vreme kada je još uvek bio službenik MUP-a, kolege iz „antiizbornog štaba“ takođe optuživale za paramilitarne aktivnosti u severnom delu Kosovske Mitrovice, povodom razbijanja glasačkih kutija na glasačkom mestu OŠ „Sveti Sava“. [62]

Samo pet dana pošto je na konferenciji za novinare u Vladi Srbije izneo dokaze o praćenju premijera Mila Đukanovića s elementima inostranosti (dva ruska državljana) u vezi s pripremom terorističkog akta na izbornu noć u Podgorici 16. oktobra te godine i o tome da je neimenovani visoki funkcioner Uprave kriminalističke policije redovno odavao operativne podatke službenicima stranih (zapadnih) ambasada u Beogradu, objavljena je vest da je pronađeno oružje u prigradskom naselju Jajinci, i to u šumi nadomak puta gde vozilo mora da uspori, nedaleko od porodične kuće roditelja premijera Aleksandra Vučića. Ovaj događaj dešava se samo dva dana posle veoma dramatične i napete konferencije, koja je obilovala sadržajem kakav se obično uskraćuje javnosti, šef ruskih bezbednosnih službi Nikolaj Petrušev svečano je primljen u Beogradu, dok su negde paralelno s tim, dvojica ruskih državljana, pripadnika ruske vojne službe bezbednosti, Eduard Vladimirovič Shirkov i Vladimir Nikolajevič Popov, napustila Srbiju. Tek 20. novembra, pitanjem postavljenim premijeru Srbije, voditelj emisije Ćirilica Milomir Marić otkrio je detalj iz presretnutog razgovora ruskih državljana i budućeg svedoka saradnika u procesu protiv terorista Aleksandra Sinđelića, da su pomenuti nakon planiranog smaknuća Đukanovića u Crnoj Gori otvoreno zagovarali i uklanjanje Vučića u Srbiji. [63]

Uprkos ozbiljnosti situacije, antiđukanovićevski i antivučićevski nastrojeni mediji nastavljaju kampanju u dva osnovna pravca. Oni prozapadno orijentisani kreću putem ismevanja i relativizacije objavljenih informacija o ugrožavanju bezbednosti premijera Srbije i pokušaju državnog udara u susednoj Crnoj Gori, dok oni drugi, proruski orijentisani, ulažu napore da dovedu u sumnju zvanične optužnice Specijalnog tužilaštva u Podgorici. To se čini pre svega kroz ismevanje ponuđenih dokaza i javno negiranje bilo kakve veze između ruske države i neustavnih akcija crnogorske opozicije, što je u jednom momentu uključivalo čak i negiranje samog postojanja ruskih državljanja koji su učestvovali u zaveri i čiji je identitet utvrđen u istrazi.

U relativizaciju događaja u Crnoj Gori aktivno su se uključili i proruski političari u Srbiji uključujući i tadašnjeg presednika Tomislava Nikolića koji je nepunih mesec dana nakon kritičnih događaja u Podgorici izjavio da je Crna Gora država koju je stvorio srpski narod. U intervjuu za Al Džaziru, Nikolić je rekao da nikada nije čuo neki autoritet iz Crne Gore da je rekao da je Rusija umešana u prekrajanje izborne volje građana, već da se radi samo o spekulacijama što je predstavljalo opasnu tvrdnju, posebno u kontekstu događaja koji su joj prethodili i otvorenih pritisaka na Crnu Goru, koji su dolazili prevashodno iz Moskve i iz nacionalističkih krugova u Beogradu. Ta izjava je usledila nakon izjave Rešetnjikova koji je najavljivao rušilaške demonstracije i promenu vlasti u Crnoj Gori, te otvoreno pozivao demonstrante da jurišaju na crnogorsku Skupštinu i da nasilno zauzmu vlast. U tom periodu usledila je i izjava bivšeg ruskog premijera Sergeja Stepašina u kojoj je Crnoj Gori zapretio ukrajinskim scenariom u slučaju zvaničnog ulaska u NATO što je sve bilo deo orkestriranog napada na Crnu Goru.

Genadij Sisojev: Na delu je pokušaj da se zaustavi proces evrointegracija regiona

Komentarišući pozadinu stvaranja proruskih medija i organizacija na Zapadnom Balkanu, dopisnik moskovskog Komersanta iz ovog regiona, Genadij Sisojev rekao je za Antidot da je jasno da je reč o zvaničnoj strategiji delovanja iza koje stoji ruska država. “Svedoci smo poslednjih godina da propaganda preko medija predstavlja ključni meki izvor moći koji Rusija sve više koristi širom sveta, a naročito u onim regionima gde pokušava da zadrži i proširi svoj uticaj. To je donekle i razumljivo s obzirom da u ekonomskom i ideološkom smislu Rusija ne može da parira EU i Zapadu, zbog čega se oslanja na propagandu kao najjeftiniji, ali u eri interneta, široko dostupan i rasprostranjen meki izvor moći”, naveo je Sisojev.

Prema nejgovom mišljenju to je i ključni razlog zbog čega zvanična Moskva ulaže dosta sredstava u formiranje medija i organizacija pod svojom kontrolom, ali i zbog čega je baš taj izvor meke moći postao ključno oružje u odmeravanju snaga sa Zapadom. S tim u vezi Sisojev naglašava da je upravo Balkan veoma plodno tle za širenje ruske propagande i za usvajanje poruka koje se tim putem emituju, s obzirom da u regionu postoji preovlađujući proruski stav, ali i izraženo antizapadno i antiNATO raspoloženje među stanovništvom.

“Kada procenjujemo uticaj koji pomenute strukture ostvaruju u regionu, njega ne treba ni potcenjivati niti precenjivati. Uticaj velikog broja internet, elektronskih i štampanih medija daleko je veći od uticaja organizacija, jer je i njhov doseg veći preko prenošenja poruka kroz informativnu delatnost. Ali, istovremeno, i njihov uticaj daleko je manji od uloženih sredstava u njihovo delovanje i zato ga ne treba precenjivati. On je vidljiv pre svega zbog činjnice da je veliki deo stanovništva proruski orijentisan što predstavlja plodno tle za usvajanje i širenje plasiranih poruka, ali pitanje je koliko to može da utiče na zvanične vlasti koje su sve od reda posvećene i zalažu se za evropske integracije”, naveo je on.

Govoreći o ulozi i izveštavanju proruskih medija tokom afere “državni udar” u Crnoj Gori, Sisojev navodi da su sajt IN4S, list Dan i beogradska ispostava Sputnjika bili udarne pesnice koje su svojim propagandnim delovanjem pokušavale da amortizuju i relativizuju značaj onoga što se dogodilo u Podgorici. “Ti mediji su se na sve moguće načina bavili nipodaštavanjem zvanične verzije o onome što se dogodilo, a do koje je došla istraga zvaničnih crnogorskih organa. To je rađeno na nekoliko osnovnih načina: unošenjem sumnji u zvaničnu verziju događaja, ismevanjem prikupljenih dokaza koji su predočeni javnosti, plasiranjem alternativnih verzija događaja bez ikakvih dokaza kojima bi te verzije bile poduprte, čisto radi unošenja sumnje u to šta se zaista dogodilo, pa sve do otvorenih spinova poput tvrdnje da identifikovani pripadnici ruskih službi uopšte i ne postoje iako njihovo postojanje nije negirala čak ni zvanična Moskva. Od nastanka afere, u široj javnosti, od strane protivnika Mila Đukanovića sve vreme su plasirane 3-4 iste verzije događaja, i to baš one koje su plasirane preko proruskih medija što jasno ukazuje koliki oni uticaj imaju i šta je njihova stvarna uloga na ovim prostorima”, ukazao je balkanski dopisnik Komersanta.

On dodaje da ključno pitanje u delovanju proruskih medija na Balkanu jeste koliki je njihov potencijal za destabilizaciju regiona. Sisojev u tom smislu navodi da oni, po sebi, nemaju toliku moć da mogu da destabilizuju region, ali imaju moć da pomognu onim društvenim i političkim snagama koje su zainteresovane za to. “U tom smislu posebno neuralgične tačke u regionu jesu Makedonija zbog najavljenog ubrzano prijema u NATO, Bosna, najpre sa namerom da se spreči njena unutrašnja reforma i unapređenje funkcionisanja te države, a onda, zajedno sa Srbijom, da se spreči i nastavak evroatlantskih integracija. Kada je Kosovo u pitanju, proruski mediji očigledno nastoje da spreče ili otežaju normalizaciju odnosa između Beograda i Prištine, a time napredak i Srbije i Kosova prema članstvu u EU, a u slučaju Kosova i prema članstvu u NATO-u”, ukazao je Sisojev. On je zaključio da strateški cilj delovanja Rusije preko paramedijskih struktura na Zapadnom Balkanu jeste da se destabilizacijom spreče evroatlantske integracije regiona u čemu zvanična Moskva vidi prostor za zadržavanje i eventualno proširenje svog uticaja u ovom delu Evrope.

Čak i nakon ulaska u NATO, Rusija ne odustaje od destabilizacije Crne Gore

Nakon neuspelog pokušaja državnog udara i otvorene konfrontacije ruskih državnih službi i njihovih plaćenika sa zvaničnim državnim institucijama Crne Gore, u najmanjoj balkanskoj državi došlo je do formiranja novih proruskih medija u sklopu formiranja što šireg fronta protiv pristupanja zvanične Podgorice NATO-u. Tako je proruski medijski blok u Crnoj Gori i na Balkanu kao celini dobio novi podsticaj i novi zamah, a analitičari koji nedvosmisleno konstatuju njegovo postojanje jedino se razlikuju u ocenama da li je u pitanju autentična lokalna reakcija na novo zaoštravanje sukoba između velikih sila ili je pak po sredi dobro organizovan poduhvat ruskih tajnih službi.

Zanimljivo je da su opširan tekst o novom talasu proruskih medija u Crnoj Gori objavile podgoričke Vijesti, isti onaj dnevni list koji je, plaćen ruskim novcem, ruku pod ruku sa istim tim medijima učestvovao u kampanji rušenja prozapadnih crnogorskih vlasti. Kada je postalo jasno da je prozapadna vlada u Podgorici odnela prevagu u obračunu sa proruskim paraobaveštajnim i istim takvim medijskim strukturama, i izborila se za članstvo zemlje u NATO-u, Vijesti su preko noći promenile stranu i svoje dojučerašnje saveznike počele svrtavati u proruski medijski blok. Tom prilikom Vijesti su samo prenele tekst nastao u kuhinji CIN CG, lažnog medija u vlasništvu Miodraga Miška Perovića i Željka Ivanovića koji su ujedno i vlasnici medijskog sistema Vijesti. Kako bi ovom poduhvatu dao neku vrstu legitimiteta, Vijestima, tačnije CIN CG, se u istraživanju pridružio i BIRN, takođe jedna od paramedija finansiranih od strane zapadnih fondacija.

Popisujući svoje dojučerašnje saveznike, Vijesti su utvrdile da je samo u toku prve polovine 2017. godine, nakon prijema Crne Gore u NATO, u Podgorici pokrenuto najmanje pet proruski orijentisanih veb-sajtova. Ti sajtovi su sve popularniji, aktivni na društvenim mrežama i citirani u vodećim medijima u Crnoj Gori, a u svom delovanju dnevno prenose sadržaje koji promovišu zvaničnu politiku Kremlja protiv NATO-a i crnogorskih vlasti, te podržavaju neku od opozicionih partija Srba u Crnoj Gori.

Osnivači tih sajtova nisu ruski medijski magnati ili zvaničnici zaduženi za širenje ruske propaganda, već lokalni novinari, predstavnici proruskih organizacija ili simpatizeri crnogorske opozicije. Iz pogleda na organizacione strukture tih paramedija može se izvesrti zaključak da Rusija ne ulaže značajna sredstva u armiju „botova“ i hakera pošto u Crnoj Gori za tim nema potrebe. Osnivači tih veb-sajtova kažu da nemaju mnogo zaposlenih i da neretko imaju problema da plate saradnike, ali ipak na Rusiju gledaju kao na velikog spasioca. Ipak, insistiraju na tome da apsolutno nikakav ruski novac ne pristiže u njihovu kasu.

Jedan od najnovijih otvoreno proruskih portla u Crnoj Gori jeste “Ujedinjenje” čiji je osnivač bivši crnogorski poslanik Dobrilo Dedeić koji za svoj projekat tvrdi da je osnovan iz čistog entuzijazma i uverenja koja se svode na podržavanje jedinstva Srbije, Crne Gore i Republike Srpske, koje, prema vlasniku ovog sajta, predstavljaju jedan etnički prostor koji bi trebalo da ima još tešnje veze sa Rusijom. Identičnu ideju promoviše i desetak sličnih desničarskih sajtova koji su tokom 2015. i 2016. pokrenuti u Beogradu. Crnogorski i srpski sajtovi redovno razmenjuju sadržaje, a isti saradnici često pišu za više sajtova u isto vreme. Svi oni, pak, koriste sadržaje koje na srpskom jeziku prave vodeći ruski mediji – agencija Sputnjik, onlajn mediji NewsFront i Russia Beyond.

Pored Ujedinjenja, najnoviji članovi proruskog medijskog bloka u Crnoj Gori jesu i sajtovi Sedmica, Princip, Nova Riječ i Magazin. Većina njih ima svoje naloge na društvenoj mreži VKontakte, verziji Fejsbuka koju koristi većina Rusa gde se sadržaji dele i promovišu na srpskom jeziku.

Među njima, po uticaju psoebno se ističu Sedmica, Ujedinjenje i Princip koji postaju sve popularniji. Sedmicu je pre osam meseci pokrenuo crnogorski novinar Donko Rakočević. Zahvaljujući intervjuima sa srpskim i ruskim političarima, akademicima i umetnicima, ovaj sajt je veoma brzo postao popularan među članovima srpske zajednice i političarima i pristalicama Demokratskog fronta. Rakočević je lično napisao većinu komentara i intervjua sa opozicionim liderima.

Veb-sajt Ujedinjenje počeo je sa radom u julu, promovišući nacionalističke stavove svojih osnivača, Roberta Žižića i Dobrila Dedeića. Žižić je bivši član crnogorskog ogranka Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja, dok je Dedeić bivši član Srpske narodne stranke u Crnoj Gori. Jedan od razloga za pokretanje sajta bilo je Dedeićevo nezadovoljstvo ruskom ambasadom u Crnoj Gori za koju kaže da nije dovoljno promovisala ruske interese i anti-NATO i prosrpske stavove. Robert Žižić je visoki oficir tvrdolinijaške Balkanske kozačke vojske, ogranka ruskog tradicionalnog vojnog pokreta. Takođe je osnovao i ultranacionalistički pokret Srpski odbor Zavetnici u Crnoj Gori, a mišljenja je „da je Rusija jedini pravi, prirodni saveznik Crne Gore“.

Na čelu informativnog portala Princip nalazi se Vladimir Vuković, crnogorski novinar i saradnik nekolicine proruskih onlajn publikacija u Beogradu. Redovno piše o „diskriminaciji srpske zajednice u Crnoj Gori“, o NATO-u i o odnosima između Rusije i Crne Gore, a za svoj sajt tvrdi da funkcioniše zahvaljujući „čistom entuzijazmu“ njega i njegovih prijatelja. Sa posebnom stranicom koja je posvećena vestima i analizama iz Rusije, Princip pretežno obrađuje anti-NATO teme i poručuje: „Princip govori ono što drugi prećutkuju!“. Pored vesti o aktivnostima crnogorskih opozicionih partija, anti-NATO grupa i ruskih analitičara, ovaj sajt takođe redovno citira ultradesničarske organizacije iz Srbije, poput Zavetnika.

Jedna od preteča i prvih ruskih paramedijskh struktura u Crnoj Gori jeste portal IN4S. Smatra se da je ovaj medij blizak Demokratskom frontu zato što su neki od njegovih saradnika članovi ili pristalice ove koalicije. Urednik i osnivač veb-sajta IN4S, Gojko Raičević poručio je da je ovo glasilo napravljeno iz potrebe da se promovišu i zaštite srpski interesi u Crnoj Gori kao i da se odgovori na „agresivnu propagandu SAD koja se širi preko crnogorskih medija“.

Kao što je već pomenuto, Raičević se nalazi i na čelu anti-NATO koalicije nekolicine nevladinih organizacija pod nazivom „Ne u rat, ne u NATO“. Tokom predsedničkih izbora u SAD njegov sajt IN4S pokrenuo je kampanju pozivajući Srbe da glasaju za Donalda Trampa zato što je on „prijatelj Rusa i Srba“. IN4S je postao jedan od vodećih elektronskih medija, objavljujući insajderske informacije iz proruskih stranaka. Njegove tekstove i navodna istraživanja vezana za pokušaj državnog udara često citiraju drugi lokalni i regionalni mediji, a redovno objavljuje intervjue sa moskovskim akademicima i zvaničnicima Kremlja. Intervjui i tekstovi IN4S često se pominju na suđenju za pokušaj državnog udara koje je počelo u maju 2017, dok advokati odbrane zahtevaju od tužilaštva i suda da istraže nalaze i tvrdnje veb-sajta o ulozi države u onome za šta oni tvrde da je „lažni slučaj“.

Mada osnovani u Srbiji, proruski i desničarski sajtovi kao što su Vostok, Fakti, Kremlin.rs, SrbinINFO, Veseljenska, Nacional.rs i mnogi drugi popularni su kod proruske publike u Crnoj Gori. „Njihove redakcije su malene, svega nekoliko ljudi koji uglavnom pišu besplatno. Protiv su srpskog predsednika Aleksandra Vučića koga vide kao prijatelja Zapada i smatraju da bi mogao da izda Kosovo“, kaže jedan od saradnika beogradskih sajtova koji je insistirao na anonimnosti.

Njihove publikacije cirkulišu društvenim mrežama gde se i komentarišu, prenose ih lokalni crnogorski sajtovi, a takođe objavljuju i sadržaje crnogorskih sajtova i ruskih medija na srpskom čija se sedišta nalaze u Beogradu među kojima su SerbINFO, Vaseljenske, Srbi na okupu.

Sajtovi Fakti i Vostok u Srbiji imaju prorusku uređivačku politiku. Vostok, koji sebe opisuje kao „vesti iz Rusije na srpskom jeziku“, detaljno pokriva događaje iz Crne Gore u svojoj rubrici „Region“ i te vesti se najviše tiču Srpske pravoslavne crkve u zemlji i opozicionog Demokratskog fronta. U avgustu ove godine Vostok je objavio komentar opozicionog lidera Andrije Mandića koji je ustvrdio da je u Crnoj Gori prisutna etnička, verska i jezička diskriminacija Srba.

Prema izveštaju Evropskog parlamenta iz jula 2017, ruska novinska agencija Sputnjik došla je u Beograd 2015. godine i od tada je postala vodeći izvor za medije u Srbiji i Crnoj Gori koja isporučuje često izrazito antizapadni sadržaj. Te iste godine u Beograd je stigla i Rossiyskaya Gazeta, visoko uticajna moskovska novina koju, pod nazivom Ruska reč, štampaju u Beogradu uticajni dnevni list Politika i magazin Nedeljnik, a poslednjih godinu dana i najtiražniji crnogorski dnevni list Dan.

Obrazlažući odluku da se izdanje Ruska reč štampa na srpskom, glavni i odgovorni urednik Dana, Nikola Marković (suprug Vanje Ćalović), kaže da je ruska strana inicirala partnerski projekat u okviru koga Ruska reč obezbjeđuje sadržaj, a crnogorske novine štampanje i distribuciju.

Rossiyskaya Gazeta pokrenula je u 2016. godini srpsko izdanje veb-sajta Russia beyond. Tokom proteklih meseci ovo izdanje je intenziviralo izveštavanje iz Crne Gore i angažovalo dodatne saradnike. Zamenik direktora dnevnih novina Rossijskaja Gazeta, Jevgeni Abov, izjavio je u intervju za hrvatski dnevnik Večernji list u julu 2017. da je projekat pokrenut sa ciljem da se poboljša „slika Rusije u svetu i na Balkanu“.

Istraživanje Fondacije za odbranu demokratije sa sedištem u SAD iz februara 2017, koje se bavilo ruskim informativnim aktivnostima na Zapadnom Balkanu, kaže da su Rusi „očigledno prepoznali priliku“, te pokrenuli medije na srpskom jeziku iz operativnog centra u Beogradu. Sadržaje iz izvora poput novinskih agencija Sputnjik i Russia Beyond Headlines skoro svakodnevno prenose vodeći srpski, crnogorski i bosansko-srpski mediji. „Ton je izrazito anti-NATO i anti-EU. Takođe, istinitost je često, u najboljem slučaju, sumnjive prirode“, stoji u izveštaju.

Još jedno istraživanje, ovoga puta Centra za međunarodnu medijsku pomoć iz 2016. godine, koje se bavilo prodiranjem Rusije u medijski prostor, pokazalo je da je broj medija registrovanih lokalno u Crnoj Gori i Srbiji u porastu, kao i sadržaj sponzorisan od strane Rusije u lokalnoj štampi. „Mediji pod uticajem Rusije doprinose fragmentarnoj slici sveta u kom se vesti kroje po meri ruskih političkih i ekonomskih interesa, a ljudi u Srbiji i Crnoj Gori dobijaju sve manje pouzdane informacije“, kaže se u izveštaju.

Složnim lokalnim glasovima koji veličaju i slave sveslovensko bratstvo doprinosi i već pomenuti Kaheton - sajt ruskog tajkuna Konstantina Malofejeva.

Republika Srpska - ruska strateška baza za uticaj na Balkanu

Regionalna sprega ruskih paramedija koja je težište imala među onima koji deluju na teritoriji Republike Srpske ujedno je ukazala i na ono što je Sisojev istakao – da je, pored Makedonije i Kosova, Bosna jedna od ključnih neuralgičnih tačaka u regionu koju bi Rusija mogla da iskoristi u pokušajima destabilizacije i onemogućavanja nastavka evroatlantskih integracija ovog dela Evrope.

O opasnostima takvih namera i delovanja u cilju njihovog sprovođenja, ruska novinarka i dopisnica sa Balkana Julija Petrovskaja, rekla je u izjavi za Antidot da su proruski mediji na Balkanu deo propagande mreže, koju ruske vlasti razvijaju u poslednjih nekoliko godina u mnogim zemljama sveta (posebno na Zapadu i u ruskom okruženju). “U takvim 'medijima' često objavljaju netačne informacije, mišlenja lažnih stručnjaka, glasine, te najekstremnije stavove bez ikakvih dokaza i argumenata. Ta mreža se koristi pre svega za promociju politike ruskih vlasti, promociju ruske moći, uz preuveličavanje uticaja Rusije u svetu, te podršku konzervativnim, antizapadnim, antievropskim, antiliberalnim snagama i podršku konkretnim osobama, kojih smatraju partnerima u kontekstu promocije 'ruskih interesa', onako kako ih shvata uža grupa ljudi na vlasti u Rusiji”, ukazala je dopisnica sa Balkana Ruskog servisa Slobodne Evrope.

Ona je istakla da kada se govori o “proruskim medijima” na Balkanu, treba imati u vidu da u regionu nema kvalitetnih medija, koji bi ponudili javnosti realističnu sliku savremene Rusije i njenog raznolikog društva, ekonomskog razvoja, društvenih problema i kulture, ruskih državnih interesa i ruskog uticaja u svetu i na Balkanu. U takvim “medijima” nema dovoljno prostora za kvalitetne informacije, kao ni za ozbiljnu diskusiju stručnjaka po pomenutim temama.

“Ruske vlasti putem tih medija pružaju podršku konzervativnim snagama na Balkanu (bez obzira na njihovu brojnost i realni uticaj u društvu), ako te snage promovišu prijateljstvo sa Rusijom, evroazijske integracije i vojnu neutralnost kao alternativu prozapadnom kursu. Iako se Rusija formalno zalaže za BiH kao suverenu državu, za njen integritet i poštovanje njenih državnih institucija, ona u isto vreme podržava sve što dolazi iz Republike Srpske, dakle, i politiku podrivanja državnih institucija. Na to često ukazuje izdvojeno mišljenje Rusije na sastancima Saveta za provedbu mira (poput onog po pitanju referenduma o Danu Republike Srpske itd), kao i izveštaji 'proruskih medija'”, ističe Petrovskaja.

Ona dodaje da su rad “proruskih medijia” i organizacija često usmereni na podršku politike Milorada Dodika, prvenstveno u kontekstu opstrukcije evropske i evroatlantske agende. “Dodik nije jedini, ali jedan od najznačajnih i najuticajnih političara na Balkanu, koji otvoreno podržava sadašnju politiku Kremlja (ukljčujući pripajanje Krima). To nije beznačajno za Kremlj, jer u uslovima krize u odnosima sa Zapadom nema puno zemalja i političara (pogotovo zapadno od Rusije) koji bi otvoreno podržavali rizičnu i netransparentnu politiku Putina”, kaže naša sagovornica.

Ona, međutim, naglašava da se uticaj Rusije u BiH (odnosno RS) često preuveličava. “Rusija nema vojno prisustvo na Balkanu, region je udaljen i nije na spisku prioriteta, ekonomsko prisustvo nije toliko značajno kako bi se moglo smatrati direktnom polugom moći, odnos trgovinske razmene balkanskih zemalja sa Rusijom je mnogo manji od trgovine sa Evropskom unijom. Rusija prodaje energente, ali nema u svojoj ponudi robu za koje su zainteresovane zemlje Balkana. U uslovima duboke ekonomske krize i zapadnih sankcija, Moskva ne može ponuditi BiH ili drugim zemljama regije ozbiljnu finansijsku pomoć, povoljne kredite i nove investicije. Dakle, u takvim uslovima, dosta je teško projektovati politički uticaj”, ističe Petrovskaja.

Govoreći o tome koji su vodeći i najuticajniji proruski mediji i organizacije koje deluju u Republici Srpskoj, naša sagovornica je potvrdila da je agencija Sputnjik glavni izvor ruske propagande na Balkanu, ukljčujući i RS. “Ne smatram značajnim 'proruske organizacije', koje deluju u RS. Radi se uglavnom o marginalnim grupama, od 'Zavetnika' pa sve do takozvanih 'kozaka', 'Noćnih vukova', koji su pod sankcijama i više nemaju finansijsku podršku iz ruskog državnog budžeta. U njihovom delovanju najviše ima antiamerikanizma, primitivizma i najobičnije mržnje, a mnogo manje potencijala za politički uticaj. Druga stvar je to što predstavnici organizacija koje zagovaraju preorijentaciju ka Moskvi (koja nije izvodljiva iz ekonomskih, geografskih, bezbednosnih i političkih razloga), imaju pristup ruskim medijima i nekim zvaničnim skupovima bez obzira na njihovu stvarnu težinu ili javni interes”, rekla je balkanska dopisnica ruskog servisa RSE.

Procenjujući koliki je realni uticaj proruskih medija u regionu i da li oni imaju potencijal da izazovu ili doprinesu destabilizaciji na neuralgičnim tačakam u regionu (Makedonija, sever Kosova i Bosna i Hercegovina), naša sagovornica ističe sledeće:

“U jeku krize u odnosima Rusije i Zapada u Moskvi se otvoreno govorilo o neophodnosti snažnog pristupa prema regionu i većem angažovanju Moskve kao humanitarne sile. Prokremaljska propaganda naziva Balkan 'metom na prvoj liniji'. Ali, pitanje je koliki je stvarni uticaj proruskih medija u regionu? Ako, recimo, uporedimo broj čitaoca i folovera nekih medija na društvenim mrežama, videćemo da nije 'Sputnjik' najpopularniji (daleko od Balkanskog servisa RSE, a kamoli AJB).”

Petrovskaja pojašnjava da se u proruskom informacionom prostoru na Balkanu (kao i u vladinim i konzervativnim medijima u Rusiji) stvara utisak nestabilnosti na Balkanu, velike terorističke pretnje, čak i neminovnog rata usled “pogrešne politike Zapada”. Situacija u regionu (posebno, u BiH i na Kosovu) se prikazuje uglavnom kao dokaz neuspešne politike Vašingtona i Brisela, a najčešće mete ruske propagande jesu prozapadno orijentisani krugovi, islamski fundamentalizam i albanski faktor, koji se prikazuje isključivo kao izvor opasnosti. Ta vrsta medija često služi kao tribina za najkonzervativnije nacionalističke krugove.

“Mislim da Kremlji svesno radi na jačanju političkih tenzija na Balkanu i atmosfere 90-ih, i ne samo preko medija. Međutim, nije Kremlj stvorio pretpostavke za te tenzije i atmosferu. Jaka nacionalistička retorika, apsurdne glasine i raznorazni mitovi kruže Balkanom i bez uticaja Rusije. Ali, sama činjenica da Rusija izdvaja fondove za glasine i dezinformacije, koje su usmerene na jačanje straha i međuetničke netrpljivosti karakterišu politiku koju Moskva zastupa u ovom regionu”, zaključila je Petrovskaja.

Bosna i Hercegovina – potencijalno najopasnije žarište u regionu

Da se nakon Crne Gore i Makedonije, sada i Bosna i Hercegovina našla na meti proruskih, a sada i direktno ruskih snaga, koje izazivanjem problema na Balkanu proizvode krize s ciljem jačanja ruskog uticaja u regionu i zaustavljanja ovih zemlja na putu euroatlanskih integracija, slaže se i Dženana Karup Druško koja se u tekstu “Ruska ofanziva na Bosnu i Hercegovinu” [64]
analitički pozabavila rastom uticaja Rusije u manjem bosanskom entitetu. “Ono što u Makedoniji pokušavaju diplomatskim prijetnjama (ruski ambasador u Skoplju prošli mjesec je “diplomatski” zaprijetio da Makedonija u NATO-u može biti ruska meta, jer učlanjenje Makedonije u NATO, po njemu, može da nanese “ozbiljnu štetu regionalnoj sigurnosti”); što su u Crnoj Gori pokušali tajnim učešćem svojih operativaca u pokušaju državnog udara i likvidacije Mila Đukanovića, u Bosni i Hercegovini se, sudeći po nastupu Valentine Matvijenko, radi – javno. Potvrdili su to svi govori ove predsjednice gornjeg doma Parlamenta Rusije tokom boravka u BiH, koja, zloupotrebljavajući i državne instititucije, nije krila ciljeve ruske politike u BiH: gašanje OHR-a, jačanje entiteta, reformu Ustavnog suda i Tužiteljstva BiH, otvorenu podršku Republici Srpskoj i Miloradu Dodiku i zaustavljanje BiH na njenom putu u euroatlanske integracije”, navodi Karup Druško u svojoj analizi.

Ona ukazuje i na to da je Ognjen Tadić, koji je krajem prošle godine napustio SDS i osnovao Narodnu stranku, izjavio da je Matvijenko došla na njegov poziv, da je Mladen Ivanić dao podršku njenim izjavama, a Milorad Dodik je odlikovao. “Jasno je da je gostovanje Matvijenko bilo dobro planirano i organizirano kako bi se podržala prosrpska (proruska) politika koju podjednako zastupaju svi lideri iz RS-a. Ko će imati najviše koristi od njene posjete, pokazat će izbori, no čini se da je Rusija svakako na dobitku”, navodi se u tekstu.

Na pitanje mogu li se Makedonija, a pogotovo BiH bez ulaska u NATO odupreti proruskim pritiscima, pogotovo ako se ima u vidu, ne samo politički, već i ekonomski uticaj koji je Rusija ostvarila posljednjih godina u regionu, a iz čega nije isključena ni Hrvatska, što se jasno pokazalo u aferi Agrokor, Karup Druško dalje navodi: “Rusija koja je u svemu tome (događajima u Crnoj Gori i Makedoniji) učestovala nezvaničnim i diplomatskim kanalima, sudeći po nastupima Matvijenko, odlučila je da se u BiH direktno uključi u predstojeće izbore, a očito poučena porazima u Makedoniji i Crnoj Gori, ovaj put očito neće sve prepustiti operativcima iz sjene.”

Matvijenko je s govornice BH državnog parlamenta vrlo agresivno kritikovala politiku SAD-a, tvrdila da je Crna Gora nasilno ušla u NATO, iako je po njoj, više od 50 posto građana protiv toga. Ona je istovremeno direktno zaprijetila Makedoniji ukoliko krene istim putem, te jasno poručila, iz Sarajeva, da Rusija neće dozvoliti ni put BiH u euroatlanske integracije.

“Uslijedile su žestoke reakcije pojedinaca, saopćenja OHR-a i Američke ambasade u Sarajevu, objavljivanje informacije da je Matvijenko na američkoj i evropskoj crnoj listi zbog angažamana u aneksiji Krima. Ali, uslijedilo je i izvinjenje Dragana Čovića, člana Predsjedništva BiH, Matvijenko zbog 'reakcija javnosti'!? Kao i odlikovanje Matvijenko koje joj je nakon skandala u Parlamentu BiH, u Banja Luci dodijelio Milorad Dodik uz objašnjenje da je to 'za naročite zasluge u razvijanju i učvršćivanju saradnje i političkih odnosa između RS-a i Rusije, kao i za nemjerljiv doprinos u borbi za fizički i duhovni opstanak, afirmaciju i razvoj Republike Srpske'”, navodi se u analizi Dženane Karup Druško.

Ona je podsetila da je Dodik, svojevremeno odlikovao i Aleksandra Zaldostanova vođu "Noćnih vukova" koji su na američkoj crnoj listi zbog formiranja paravojnih grupa u Ukrajini u vrijeme sukoba u ovoj zemlji. “Očito, Milorad Dodik okuplja oko sebe sve same perjanice s američke crne liste, koje su mu potrebne za ostvarivanje ciljeva – dalju razgradnju BiH i opstrukcije u euroatlanskim integracijama. Nakon nastupa Matvijenko maske su pale: Rusija se najdirektnije uključila u izbore u BiH, odnosno kampanju Milorada Dodika u Bosni i Hercegovini, sve uz podršku koalicije Dodik-Čović”, navodi se u analizi.

Karup Druško na kraju ukazuje da iako je Rusija i dosad imala neupitnu podršku Milorada Dodika i širom otvorena vrata u Republici Srpskoj, ukoliko Dodik uđe u Predsedništvo BiH, zvanična Moskva može računati na još veći uticaj, jer je Predsedništvo BiH nadležno za spoljnu politiku BiH, sve međunarodne ugovore, sigurnosnu politiku u okviru koje su oružane snage BiH ali i obaveštajna služba, koja je već više od godinu dana meta raznih fabrikovanih afera, upravo jer je ozbiljna barijera ruskom rovarenju u BiH i ugrožavanju sigurnosti zemlje.

“Dodik svoju prorusku politiku već dugo provodi, pomjerajući granice i iskušavajući zapadnoevropske političare, koje (uz mlake reakcije) nije puno zabrinuo referendum u RS, izvođenje jedinice Oružanih snaga na obilježavanje Dana Republike Srpske, negiranje presuda Haškog tribunala, odnosno počinjenih ratnih zločina i genocida u BiH i dijeljenje odlikovanja presuđenim ratnim zločincima, neprovođenje odluka Ustavnog suda, šetnja ruskih Kozaka tokom prošlih općih izbora u Banja Luci, izjava da je Republika Srpska država, šetnje ruskih bajkera po BiH, izjavama da ne priznaje državu BiH, huškačke retorike koja podsjeća na onu iz ’90-tih, nacionalističkih izjava koje graniče s govorom mržnje i izazivaju nove, još dublje podjele BH društva, jačanje i naoružavanje policije RS-a, uz prijeteće izjave koje ozbiljno narušavaju mir i sigurnost zemlje. SAD su jedine Dodika stavile na crnu listu, ali iako se to očekivalo, sličnih poteza nije bilo iz Evropske unije”, zaključuje se u tekstu.

Autorka ukazuje da je posebno zabrinjavajuće delovanje ruskih diplomatskih i obaveštajnih struktura u BiH, pogotovo ako se zna da se oprema i ljudstvo nesmetano može distribuirati preko banjalučkog aerodroma, bez ikakve kontrole nadležnih institucija BiH. “Rusija očito neće ponoviti grešku kao oko državnog udara u Crnoj Gori, pogotovo što sada imaju direktan, nesmatan ulaz u Republiku Srpsku, zaštićen i od kontrole zapadnih obavještajnih službi, i u BiH se mogu organizirati i opasnije stvari nego što je bio pokušaj državnog udara u Crnoj Gori”, zaključila je Dženan Karup Druško.

Sličnog mišljenja je i Srđan Šušnica, politički analitičar iz Banjaluke koji smatra da pored konsantne podrške politici destabilizacije BiH i celog regiona, proruski uticaj se manifestuje i u pripremama vlasti Republike Srpske za dugotrajan hibridni sukob, čiji je primarni cilj osvajanje maksimalne samostalnosti i preuzimanje što šireg spektra državnih ingerencija. U intervjuu za portal avangardia.ba, [65]
Šušnica je istakao da je, uz pomoć svojih ruskih mentora, lider RS Milorad Dodik svoje delovanje usmerio na jačanje paradiplomatske mreže, unutrašnjeg paraobaveštajnog aparata kojim zavodi strahovladu, intezivno izgrađujući nešto što se zove “unutrašnja vojska”. “U svojim tzv. ekonomskim predstavništvima režim svake godine troši na desetine miliona dolara na lobiranje za političke interese RS-a, prije svega za jačanje vojno-odbrambenih i diplomatskih kapaciteta, te za otcjepljenje. Najupečatljiviji proces trenutno je militarizacija policije RS”, istakao je Šušnica i dodao:

“Od 2016, policija RS šalje specijalnu jedinicu i buduće instruktore na obuku u Rusiju, a ruski instruktori su od 2014. godine redovna pojava u RS. U Zalužanima, na 55 hektara, otvorena je velika vojno-policijska baza koja se osposobljava da primi više od 800 ljudi. Hoćete dalje? Ako tako militarizovanoj policiji RS dodamo i činjenicu pojačanog prisustva ruskih instruktora, oficira za vezu ili prisustva preko 90 naoružanih ruskih specijalaca u Banjoj Luci u oktobru 2014, te paradnih demonstracija oružane moći, militarizacije veterana RS i drugih ekstremih organizacija, onda se situacija na terenu usložnjava i još više udaljava od Dejtona. Guranje proruskog separatističkog prsta u oko svima u BiH i regionu ozbiljno, dakle, narušava, pa i krši mnogobrojne obaveze iz Dejtona.”

Govoreći o ciljevima sve više rasprostranjene rusifikacija sistema u RS, on je istakao da su vlasti RS-a svesno kolonizovale same sebe ruskim investicijama, ruskom mekom moći i bezbednosnim elementom zbog čega je manji BH entitet de facto postao svojevrsna ruska platforma.

Odgovarajući na pitanje da li je Milorad Dodik, uz rusku podršku, zaista spreman da BiH gurne u konflikt, Šušnica je rekao da je lider RS, uz rusku podršku, obezbedio sve preduslove da krene u neku vrstu destabilizacije BiH i celog regiona. “To ne mora biti otcjepljenje, dovoljno je da krene u referendumsko vraćanje nadležnosti RS u odbrani, diplomatiji, obavještajnim poslovima, da RS proglasi državom a BiH realnom unijom, i nastavi sa još otvorenijom militarizacijom policije, radikalizacijom društva, kršenjem Dejtonskog paketa i političkim progonom opozicije”, upozorio je Srđan Šušnica u intervjuu od 2. maja ove godine koji je objavio sajt avangardia.ba.

Zaključak

Iako je nesporno da je korišćenje izvora meke noći u promovisanju svojih interesa od strane država, pa samim tim i velikih sila, neupitno legitimno, u slučaju te vrste delovanja u region Zapadnog Balkana od presudne je važnosti da li je ta vrsta delovanja usmerena na održavanje i pospešivanje regionalnog mira i stabilnosti ili se, pak, interesi spoljnih sila pokušavaju ostvariti na uštrb i štetu interesa balkanskih naroda.

Posmatrajući politički neutralan ekonomsko-investicioni lakmus interesa velikih sila na Balkanu, u oblasti investicija i spoljne trgovine lako je uočiti dominantno prisustvo zemalja EU, pre svega Nemačke i Italije, koje po su  po prirodi stvari zbog toga i politički najviše zainteresovane za održavanje političke stabilnosti i predvidljivost političkih procesa u ovom delu sveta. Značajen deo trgovine odvija se među samim zemljama regiona, zemljama CEFTA, dok na SAD i Rusiju otpada tek zanemarljiv procenat spoljnotrgovinske razmene, s tim što se SAD, za razliku od Rusije, ipak pojavljuju kao značajan investitor i, posebno, jedan od najvećih donatora društveno korisnih projekata u regionu.

Upravo zbog niskog obima ekonomskih interesa, koji se ogledaju u malom obimu direktnih investicija i zanemarljivom učešću u spoljnotrgovinskoj razmeni sa regionom, ali i izraženih antizapadnih i anti-NATO sentimenata koji postoje u Srbiji, Rusija se pozicionirala kao spoljni igrač sa izuzetno velikim destruktivnim potencijalom u regionu. Njena pozicija u velikoj meri podseća na položaj i ulogu Sovjetskog Saveza u regionu Bliskog istoka tokom 70-ih i 80-ih godina prošlog veka. Okolnost da je Kremlj u tom regionu u pomenutom periodu bio u stanju da izaziva i podstiče krize, ali ne i da na konstruktivan način pokrene i podrži pozitivne procese u regionu, iskoristili su američki predsednik Nikson i njegovi naslednici da kroz politiku izgradnje “arhitekture mira”, najpre iz sovjetske orbite uticaja izvuku Egipat i Jordan, a zatim da na toj osnovi započnu i mirovni proces između Izraela i arapskih zemalja.

Zahvaljujući činjenici da se Balkan danas nalazi okružen bezbednosnim prstenom NATO i pod sigurnosnim kišobranom ove organizacije koja više ne predstavlja vojno-politički blok, već sistem kolektivne bezbednosti koji u sebi obuhvata različite nivoe integracija i saradnje svih regionalnih aktera, jasno je da sve razvojne perspektive regiona leže u nastavku i produbljivanju evro-atlantskih integracija regiona. Ovakav zaključak postaje još relevantniji ukoliko se u vidu ima okolnost da region za Rusiju ipak predstavlja područje od sporednog geostrateškog značaja, zbog čega bi Rusija, svoj veliki destruktivni potencijal mogla da demonstrira ukoliko odluči da u globalnom odmeravanju snaga sa Zapadom ovo područje iskoristi kao jeftinu monetu za potkusurivanje. U tom smislu posebnu ulogu u sejanju međunacionalnih tenzija, mržnje i klice budućeg sukoba imaju ruske paramedijske strukture i organizacije čiji je jedini cilj delovanja na prostoru Zapadnog Balkana zloupotreba ovdašnjih složenih prilika zarad realizacije državnih interesa Ruske Federacije.

 *Ovaj tekst je sponzorisan od strane NATO

* Stavovi izrečeni u ovom tekstu odgovornost su autora i ne oslikavaju stavove donatora.