Iskazi mržnje i netolerancije, i kolektivna neuroza,  šire se društvenim mrežama. 
Ta je pojava već postala ’’bauk XXI veka’’, čijeg se uticaja i ’’pretakanja’’, seobe iz virtuelnog sveta, sa društvenih mreža na internetu,  u  realnost, u ’’život na ulicama’’ plaše svi i svuda.  
Netrpeljivost i mržnja prema drugom koje se sreću na društvenim mrežama su globalni fenomen, a prisutnost takvih oblika ’’komunikacije’’ na mrežama  poznata je i ovdašnjim njihovim korisnicima  ili pratiocima; pogotovu  kad je reč  o Twitteru ili Facebooku;  na kojima su  mnogi, ne retko,  ili aktivni učesnici  takve ’’komunikacije’’ ili makar njena publika.  
Učesnici takve ’’razmene’’ mišljenja po mrežama nisu nužno svesni da su svojim tweetovima ili statusima ili deljenjima istih često i sami, propagatori i neimari mržnje i netrpeljivosti, srdžbe i nervoze, niti takvu svoju ulogu preispituju. ( Ovde se ne misli na  one kojima je baš to namera - ili posao, da na Facebooku i Twitteru podstiču svađe i netrpeljivost.)   
Takođe je i pitanje koliko, i da li uopšte,  ljudi koji surfuju po mrežama, prateći naelektrisane ili svađalačke forume i debate,  razmišljaju o tome koliko to ’’praćenje’’, to  izlaganje’’malignim’’ tweetovima i postovima utiče na njih same, kako na njih utiče dugotrajna izloženost  neurotičnim oblicima ’’komunikacije’’, koje  često obeležavaju očigledan bes ili neobuzdana mržnja i neskrivena netrpeljivost drugog? 

1.
Koliko i kako komentari na Facebooku i Twitteru i drugim mrežama utiču na njihove korisnike i na njihovu percepciju okruženja u kom žive?
Ovo je odmah bilo pitanje, od početka širenja popularnosti društvenih mreža, i već dugo je predmet mnogobrojnih socioloških  i psiholoških analiza kojima se naučnici i analitičari bave  na različitim stranama sveta, u različitim kulturnim, socijalnim i političkim sredinama. 
Ali, ma koliko analitičari ili tumači ovih pojava bivali udaljeni i na različitim mestima ipak im je  zajednička spoznaja kako dugotrajno praćenje iskaza mržnje ili manifestacija netrpeljivosti prema drugom, utiču i na one koji takve iskaze ispisuju i one koji ih čitaju.

Sociolozi i psiholozi posebno  upozoravaju na opasnost navikavanja na one oblike komunikacije na mrežama, u  kojima upotreba teških, grubih, oštrih ili neprimerenih reči postaje uobičajena. Nadalje, i što je ne manje važno,  da se individualni otpor pratilaca ili učesnika u takvim debatama po  mrežama (prema upotrebi teških reči i  korišćenju takvog načina komunikacije ) smanjuje, da se živi proces normalizacije onog što je do skora bilo nenormalno ili neprihvatljivo. 
Takvo navikavanje, istovremeno,   utiče na njihovu otvorenost i sposobnost  za empatiju,  ono  ugrožava  i utiče na izvore saosećanja, spremnosti za altruizam, požrtvovanost ili milosrđe. 
Prethodni redovi su prepričani i skraćeni sažetak jednog istraživanja koje je obavljeno među mladim Poljacima, studentima, a čiji su rezultati letos  delimično objavljeni  u engleskom dvomesečniku Agresivno ponašanje. Ono je egzemplarno pokazalo  smanjenu osetljivost učesnika ankete na govor mržnje, na osnovu njihovog ocenjivanja tweetova sa iskazima takvog govora i sa upotrebom ’’teških reči’’  koje se odnose na manjinske grupe; u slučaju ovde pomenutog eksperimenta,  prema Muslimanima, LGBT populaciji i migrantima.

2.
Objavljivanje postova sa govorom mržnje na društvenim mrežama često se poziva na pravo slobode za iznošenje vlastitih stavova.
Ali, ipak se ne može izbeći pitanju koliko su mržnja i drugi oblici verbalnog nasilja sloboda govora ukoliko i kada oni počinju da ugrožavaju slobodu drugog?
Jezik i govor utiču na svest pojedinca, često sa dugotrajnim efektima, posledicama koje mogu biti dobre ili loše.
Sprski pesnik Miljković davno je kazao ’’ubi me prejaka reč’’.
Reči ponekad mogu izazvati osećaj bola jači nego što je udarac pesnice. 
Dugotrajna izloženost govoru mržnje na Facebooku ii Twitteru može izazvati osećanja stresa i straha.
Reči utiču na ponašanje, pa i na to da li razmišljamo i da li to o čemu razmišljamo, iskazujemo kao osobe oslobođene straha za vlastitu reč i misao.
Govor mržnje nije ’’običan’’ govor. A posebno je opasan u sadejstvu, ako se naslanja i učvršćuje ili podstiče već postojeće predrasude, što u konačnici može voditi i tolerisanju ili čak spremnosti  da se pribegava fizičkom nasilju.


3.
Ovde,  nije samo reč o govoru mržnje u tweetovima ili postovima. Oni koji se bave analizom komunikacije na društvenim mrežama ističu opasnost ne samo takvih evidentno ’’mrzilačkih tweetova’’ ili postova već se opasnim smatraju i drugi postovi, tweetovi, ili fotografije, koji svoje konzumente guraju ka stanjima pri kojima se smanjuje njihova otpornost ka upotrebi teških reči, kada oni (p)ostaju bez reakcija na verbalnu ili čak i fiziku agresiju prema drugima. Ili čak ispoljavaju razumevanje ili nalaze opravdanje za nasilje koje je usmereno na nekog drugog.  

Pojam ’’opasan govor’’ koji se u se sreće u ovim analizama, širi je i obuhvatniji  je od pojma ’’govor mržnje’’.
Definicija opasnog govora ima raznih, od onih koje referiraju samo na direktno fizičko nasilje, do onih koje uključuju i druge oblike socijalnih isključivosti, sve do ličnih.  Prve pomenute, one koje referiraju na fizičko nasilje, su najbrojnije budući da je konsenzus oko toga šta je fizičko nasilje lakše postići.
Prema tim definicijama opasnim se smatraju tweetovi ili postovi koji podstiču na netoleranciju  prema drugom pojedincu ili drugoj grupi,  gde se ’’drugi’’ odnosi na podelu -  u odnosu na nacionalnost, veroispovest, rasu, socijalni status, seksualno opredeljenje ili drugost  koja je obeležena najrazličitijim karakteristikama, na primer  poput profesije novinara ili advokata, ili je odredjena stranačkom, političkom pripadnošću ili opredeljenjem. Takvi su postovi i tweetovi često usmereni na pojedinca koji  drugu grupu najuspešnije oličava ili reprezentuje.

4.
Oblici opasnog govora mogu biti razni.
Kao opasan govor često se pominje  onaj koji izaziva osećanje straha. 
Takve poruke po mrežama se još brže i lakše dele nego tweetovi ili statusi ’’čiste mržnje’’. 
Osim toga njih zabrinuti ili uplašeni ljudi često dele bez zlih namera ili želje da se naudi drugome –  o čemu su svojevremeno svedočili brojni tweetovi ili postovi na Facebooku  ispisivani kada se Evropska unija suočavala sa velikim migrantskim talasom. Ili prilikom velikih poplava koje su se ovde dešavale 2014. 
Opasan govor ne zavisi od činjenica, niti se oslanja na njih. On je delotvoran bez obzira da li se zasniva na istini ili lažima, činjenicama ili lažnim vestima. 
Kod opasnog govora nije važna samo upotreba teških i opasnih reči kao takvih, niti od toga da li se on zasniva na istini, već i to ko mu pribegava i u kakvom kontekstu ga upotrebljava.

5.
Uticajnost na mrežama ima različita izvorišta, počev od lične harizme twittteraša, njegove popularnosti u svetu medija, umetnosti i kulture ili sporta,  ili isto tako  visokog društvenog statusa ili službenog položaja, kao što su političke funkcije i status onih twitteraša koji utiču i kontrolišu oblasti važne publici na mreži.
Iste teške reči nemaju istu težinu i dejstvo ako se pročitaju u tweetu nekog anonimnog twitteraša  ili ako se radi o tweetu ili postu neke poznate ili popularne ličnosti, ili  šefa države - kao što je slučaj sa tweetovima Donalda Trumpa koji je globalni primer, a njegovi tweetovi ilustracija fenomena o kome je ovde reč. 

Ukratko, što je autor nekog zapaljivog iskaza, tweeta ili posta, uticajniji, time su ti tweetovi ili postovi opasniji, a on odgovorniji.
U analizi opasnog govora važna je dakle ne samo poruka, već i ko je onaj ko je izriče, kao što su bitni i  publika ili grupa kojoj je ta poruka upućena, društveni kontekst ili trenutak u kome se ona ispisuje i, dakako, priroda samog medija putem koje se ta poruka šalje. U ovom slučaju Twittera ili Facebooka, ali isto tako i kad su u  upotrebi drugi mediji, poput televizije ili štampe, posebno tabloidne.
Neka i ovde bude pomenut Donald Trump koji je u novembru 2017. na svom twitter nalogu preneo fotografiju i tekst holandskog desničara  Jayda Fransena  kako  ’’muslimanski migrant tuče jednog holandskog dečaka’’ -  što je Holandska ambasada odmah demantovala objavljujući rezultat istrage da nasilnik nije bio Musliman.  Poenta je ovde na tome kako je osim do 50 hiljada pratilaca naloga tog holandskog radikalnog desničara ovaj neistinit i zlonamerni tweet  uspeo da dopre do čak 42 miliona pratilaca twitter naloga Donalda Trumpa, koliko ih je bilo u tom trenutku.
Nije isto izgovaranje obeda,  baljezgarija i gluposti na privatnim sedeljkama ( ili slavskim, čija sezona u Srbiji sad upravo počinje) ili na Facebooku ili Twitteru.
Moć malignih tweetova i postova povećava se ako nema drugih alternativnih izvora s podacima o temi kojih se oni dotiču, ili drugih kredibilnih izvora, nego što je to sam autor pojedinog tweeta ili posta. I obrnuto, u slučajevima kada vlasti u potpunosti kontrolišu medije i informisanje  tweetovi i postovi postaju važan oblik slobode. Kao ilustracija neka ovde bude naveden Mjanmar, gde je posle svrgavanja diktature 2012, za četiri godine polovina stanovništva počela da koristi internet i mobilnu telefoniju. Ili Rusija, koja sada pokušava da uvede ’’ruski internet’’ ne bi li u još većoj meri  imala uvid u razmenu informacija na društvenim mrežama.

6.
Nema sumnje da su Facebook,  Twitter i druge društvene mreže na internetu neizmerno uticale menjajući način na koji ljudi šire sve vrste poruka, od bezopasnih  do destruktivnih. 
To može biti posebno značajno za sredine koje su tek ili nedavno izašle iz društvenih sukoba i konflikata,  a u kojima još postoje oni koji pozivaju na vraćanje i zagovaranje nasilja prema drugom.  Ideje i narativi, naprimer nacionalne mržnje,  koji su jedva bili potisnuti – kao i radikalne, ekstremističke ideje – zahvaljujući društvenim mrežama sada su široko dostupni. 
Oni koji nekad jedva da su mogli imati slušaoce ili sledbenike sada ih lakše stiču, često i izvan društvenih mreža. Povezivanje i ekspanzija desničarskih grupa različitih zemalja počelo je upravo zahvaljujući internetu formiranjem saveza u kojima su dalje radikalizovali jedni druge.
Mogućnost anonimnosti  takođe  uvećava problem. On-line junačenje je bezopasno. U virtuelnom svetu moguće je, uz pomoć anonimnosti,  izricati ono što se nikad ne bi izreklo u stvarnom životu i pri suočavanju sa fizičkim prisustvom i pogledima drugih. Zbog toga Facebook i Twwiter i razmišljaju o ukidanju bezimenih ili pseudo naloga i razvijanju softvera za prepoznavanje loših sadržaja i govora mržnje, iako su istovremeno izloženi sumnji onih koji upozoravaju na rizike po demokratiju i slobodu izražavanja. 
Oni međutim  uočavaju  da je osim tweetova i postova sa očigledno štetnim i nezakonitim sadržajima mogo više onih gde njihova konotacija zavisi od konteksta. Kako softverski prevladati dvosmislenost nekog iskaza, gde povući crvene linije?


7.
Uspešno  kontrolisanje sadržaja društvenih mreža još je teže zamisliti pred podatkom,  koji je 2018. godine objavila kompanija za digitalni marketing Zephoria,  da se svakog dana samo na Facebook uključi gotovo 1,5 milijarda ljudi koja u jednom danu  postavi nekoliko milijardi pojedinačnih statusa.
Pokušaji internet kompanija da obuče na hiljade ljudi (često bedno plaćenih mada su prilikom  višečasovnog pregleda  malignih sadržaja izloženi svojevrsnoj psiho-torturi)  za detektovanje, procenu i za blokiranje nepoćudnih poruka uglavnom su neuspešni, a greške su koliko neminovne, toliko i brojne.
U svetu se ulažu se velika sredstva u automatizovano (softversko) skidanje govora mržnje ili otkrivanje regrutovanja članova terorističkih organizacija na društvenim mrežama. No, to nije odveć efikasno. Ili, najčešće nije, jer je ljudska kreativnost još jača od pronicljivosti nekog kompjutera, čiji je softver, na primer,  još uvek nesposoban da razlikuje post sa govorom mržnje od posta kojim se taj isti post govora mržnje osuđuje. 
Posebno se zanimljivom čini ona vrsta protivljenja brisanju postova sa govorom mržnje na Facebooku i Twitteru koja tvrdi da se brisanjem postova i tweetova  drugi ljudi sprečavaju da izraze svoje neslaganje sa njima – oko čega se u Americi vodi neprestana polemika, dok je to pretpostavljeno suprotstavljanje govoru mržnje jedan od razloga zašto tamo zakon o slobodi govora ne zabranjuje govor mržnje.
Zato se i ne samo u Americi traže drugi načini  kojima bi se, osim cenzurisanja i brisanja sa mreže, moglo suprotstaviti tweetovima i postovima sa neprihvaljivim ili opasnim porukama.
To mogu biti i obični preventivni pristupi edukacije i upozoravanja ljudi na opasnosti postavljanja štetnih sadržaja na društvene mreže ili na štetnost lajkovanja ili deljenja takvih postova koji su podrška onima koji takve tweetove i postove postavljaju.  

Osim regulatornih tela i drugih državnih organa suprotstavljanjem sadržajima koji su neprihvatljivi na društvenim mrežama bave se i organizacije civilnog društva.  
U Francuskoj je tako OCD Ranaissance Numérique pokrenula on-line program koji obučava ljude kako da reaguju, šta da preduzmu i kako da suprotstave porukama i govoru mržnje kojima su izloženi. 
Neprofitna organizacija Over Zero u Americi  pomaže ljudima učeći ih redakturi postova kako bi izbegli da budu smatrani opasnima ili govorom mržnje. 
A renomirana vašingtonska NVO  SPLC The Southern Poverty Law Center, posle izbijanja nereda na rasnoj osnovi izazvanih tweetovima Donalda Trumpa objavila je vodič 10 načina za suprotstavljanje govoru mržnje čiji sažetak ovde sledi:

1 DELUJ  Učini nešto. Kada smo suočeni sa mržnjom, apatija može biti tumačena kao saglasnost – i od strane prestupnika, javnosti i – što je najgore – žrtava. Ako to ne budemo učinili mržnja će preovladati.
2 UDRUŽITE SNAGE Pružite ruku saveznicima iz crkava, škola, klubova i drugih grupa civilnog društva. Formirajte široku koaliciju. Uključite decu, policiju i medije. Sakupljajte ideje od svih i postarajte se da se svi angažuju.
3 PRUŽITE PODRŠKU ŽRTVAMA  govora i zločina iz mržnje, one su naročito ranjive. Ako ste i sami žrtva prijavite svaki incident – detaljno – i tražite pomoć. Ako saznate za takvu žrtvu u vašoj okolini pružite joj podršku. Pokažite da vam je stalo do njih i pružite im utehu i zaštitu.
4 PROGOVORITE  Mržnja se mora prokazati i denuncirati. Pomozite novinskim organizacijama da izveštavaju uravnoteženo i detaljno. Ne diskutujte sa članovima grupa mržnje u konfliktnim forumima. Umesto toga govorite na način koji će odvraćati pažnju sa mržnje.
5 OBRAZUJTE SE Informisanost povećava efikasnost. Shvatite razliku između mržnje, slučaja predrasude.
6 NAĐITE ALTERNATIVU Ne odlazite na skupove mržnje. Pronađite drugi ventil za mržnju, frustraciju i želju da ljudi nešto preduzmu. Organizujte skupove kojima ćete skrenuli pažnju medija sa govora mržnje.
7.VRŠITE PRITISAK NA LIDERE Izabrani zvaničnici i drugi lideri u zajednici mogu biti važni saveznici. Neki, međutim, pre toga moraju da prevaziđu svoju nevoljnost – drugi čak i vlastite predrasude.
8 OSTANITE ANGAŽOVANI Promovišite toleranciju i osvrnite se na predrasude pre nego što nastupe mržnja i zločini iz mržnje. 
9 UČITE SE TOLERANCIJI Predrasude se često stiču od malih nogu, često u kućnom okruženju. Škole mogu da drže časove o toleranciji i inkluziji. Organizujte dane različitosti i inkluzije.  Komunicirajte sa mladim ljudima koji mogu biti podložni propagandi grupa mržnje i predrasudama. 
10 KOPAJTE DUBLJE  Razmislite o sebi da li ste pristrasni i imate li stereotipe. Posvetite se suzbijanju mržnje i netolerancije u svojoj kući, u školi, na radnom mestu, u svom društvu, u verskim zajednicama.

***

Neka na  kraju ovih beleški o opasnom govoru ( ne samo)  na društvenim mrežama ovde bude naznačeno da bi njegovo sistematsko praćenje i proučavanje promena do kojih u njemu dolazi, i kod nas,  moglo biti važno u smislu ranog upozorenja na nasilje koje brojni tweetovi ili postovi nagoveštavaju,  kao i da se tako možda efikasnije i lakše mogu tražiti načini umanjivanja štetnih posledica tweetova i postova mržnje, netolerancije i opasnog govorenja  - bez štetnih ili nasilnih posledica po slobodu govora na mreži, po pojedince, grupe ili društvo kojima se oni bave.