U nastavku ovih beležaka neće biti detaljisanja o aktuelnim, (svako)dnevnim sukobima koji se odvijaju po Twitteru i Facebooku, a koji su praćeni upotrebom teških reči i vulgarnosti, i mržnje i inadžijstva  svojstvenih  tradiciji ovdašnjeg podneblja i nasleđu narodnog mentaliteta; koje su, opet, u ovdašnji diskurs na mrežama unete, ušle iz spoljašnjeg ne-virtuelnog okruženja. U  njihovoj su upotrebi na početku prednjačili tabloidi, još od svojih davnih početaka sa pokojnim i danas već zaboravljenim pionirima ekspresivne verbalne agresivnosti i izražajnosti, bolesti koja je sad metastazirala u svim pravcima razarajući već i samo biće društva iz kojeg je ponikla.  
Takav pristup u tumačenju konflikata na društvenim mrežama najčešće bi i sam završio u onom što se ovim beleškama, nepretenciozno pokušava opisati,  sve držeći se iskustva obeleženog onom poslovicom koja upozorava kako se od mnogobrojnog drveća najčešće ne vidi šuma!

****

Šta se, dakle, sa nužne distance od dnevnih svađa i psovki po mrežama može kazivati  o sukobljavanjima mišljenja na Facebooku i Twitteru, kako razumevati njihovu prirodu, sukobe koji su, spolja, hrupili u mrežne, najčešće nekontrolisane,  ’’predele’’ interneta i društvenih mreža. I sa kojima se, opet, bavi sa zakasnelom reakcijom ili kontrolom,  naknadnim brisanjem onog što je prethodno objavljeno i što je već pričinilo određenu duhovnu ili čak i materijalnu i fizičku  štetu, uključujući, ponekad i nasilje. I bavimo se time tako što se privremeno ili trajno blokiraju akteri ili promoteri statusa i tweetova koji su do šteta doveli. Ili im se, negde čak i sudi.  
Ova je pojava inače već dugotrajna mora vlasnika Twittera i Facebooka - kako da sačuvaju svoje socijalne mreže od  asocijalnosti.
U tom smislu se Jack Patrick Dorsey i Mark Zuckerberg dramatično različito i bolje i odgovornije  ponašaju u poređenju sa   ponašanjem ovdašnih moderatora medijskih portala, gde, na primer, bar u Srbiji, ( opet ) ’’prednjače’’ portali tabloida ( kao i loših televizija ) -  bez obzira da li postojeće društvene konflikte podstiču samoinicijativno ili po nečijim direktivama, iza kojih onda, najčešće, stoje loše i opasne namere.
(Neka mi ovde, ipak, na trenutak, bude dozvoljeno jedno odstupanje od proklamovane distance na početku: Zamislite kako bi izgledali, Facebook i Twitter, da ih je bilo u vreme medijske pripreme za eliminaciju političkih i društvenih ciljeva koje je zagovarao i kojima se rukovodio Zoran Đinđić, na kraju i njega lično. Ne li bi on da je bilo Facebooka i Twittera imao još manje vremena nego što je imao? Ali setite se  i da su neki od tadašnjih aketra i zagovornika hajkanja na Đinđića  danas na mrežama i van njih revnosni učesnici, ili podstrekači, kreiranja atmosfere nepodnošljivosti, netrpeljivosti i isključivosti kojoj svedočimo.)   

Izvorišta sukobljavanja

No, vratimo se pokušaju principijelnog i načelnog razmatranja konflikata na društvenim mrežama. Uz  podrazumevajuće saznanje da još uvek ne postoje beskonfliktna društva, te da su sučeljavanja mišljenja ili stavova  normalna pojava, ukoliko do njih dolazi između normalnih ljudi i u normalnim,  civilizovanim sredinama s demokratskom tradicijom. 

Izvorišta konflikata na društvenim mrežama, u osnovi, mogu se posmatrati iz dve ravni –  personalne ravni  ili  ravni društvenog okruženja, sa kojih  se pristupa Twitteru ili Facebooku, ili bilo kojoj drugoj mreži.
I  Facebook ili Twitter se danas, kao i svet nekad, kako  je to činio junak iz priče Ive Andrića Mustafa Madžar, mogu opisati njegovom čuvenom rečenicom  ’’svet je pun gada’’;  jer i ljudi na društvenim mrežama u njih, kao i Mustafa u tu rečenicu iz Andrićeve pripovetke,  unose sebe same, sopstveni prtljag iskustva, koji zavisi od njihovog obrazovanja, njihovih ličnih interesa i dakako – njihovih emotivnih stanja  pri kojima pojedinci ispisuju svoje tweetove i postove.
Individualna ograničenja aktera društvenih mreža ne smeju se zanemariti i dobro je prisetiti ih se. Ta ograničenja su višestruko bitna i u pristupu i u pokušaju razumevanja tweetova i postova. Sve je u ’’igri’’,  počev od obrazovanosti učesnika debata na mrežama, njihove sposobnosti  da artikulišu i na pismen način izraze ono što misle i osećaju; do toga da li su sposobni da kontrolišu sopstvenu impulsivnost, koliko su fleksibilni i otvoreni, koliko su prijemčivi  za drugačija viđenja i mišljenja ili su, pak, više skloni poricanju svega što je drugačije od njih samih, tvrdokorno zastupajući jedino sopstvene stavove i viđenja.  
Sklonost ka nekritičkom povinovanju autoritetu (pojedinca ili grupe), sve do snishodljivosti, ili kalkulanstva, zasnivanog na ličnim karijerističkim ambicijama, takođe imaju uticaj na te sukobe na mrežama;  posebno u sredinama u kojima je demokratičnost bivala ili jeste potisnuta autoritarnošću ili totalitarizmom.
Već  pomenuti emocionalni aspekt vidljiv je i  kod pojedinaca uključenih u otvorene ili zatvorene grupe; emotivnost pojedinca utiče kako na komunikaciju u okviru grupe tako i na komunikaciju sa drugima koji su van nje.  
Isto tako, ni odnosi u okviru neke grupe na Facebooku ne moraju biti percipirani kao harmonični po default-u. I u samoj grupi dolazi do sukoba, počev od pokušaja nametanja vlastitog autoriteta ili preuzimanja liderstva u njoj. No, ti su unutar-grupni sukobi, uglavnom ili najčešće vođeni na istim vrednosnim osnovama. A tako se stavovi grupe (naprimer grupe nacionalista) samo dodatno radikalizuju; u prevodu na ovdašnji razumljiviji žargon ’’ćeraju se u nadgornjavanju’’.
Neka na ovoj personalnoj ravni budu ostavljeni po strani, ali ne zaboravljeni  i sukobi koji se zasnivaju ’’niskim strastima’’ ljubomore, zavisti, osećanjima potisnutosti, potcenjenosti, narcizma itd.

Šire društveno okruženje iz kojeg na mrežama deluju bilo grupe ili pojedinci takođe  bitno utiče na karakter odnosa, pa i konflikata na Facebooku ili Twitteru.
Sukobi iz društva tranzitiraju na internet i u mreže dobijajući na intenzitetu i ubrzanju, koji su utoliko  veći  koliko su u realnom životu oni pritajeni, potiskivani ili čak sprečavani.

Dosadašnja mogućnost anonimnog  učestvovanja na društvenim mrežama, bez otkrivanja identiteta s jedne strane možda je doprinela zanimljivosti  društvenih mreža, no ona je, istovremeno, doprinosila i intenzitetu i oštrini komunikacija na mrežama,  na kojima mnogi ispisuju i ono što se nikada ne bi usudili da govore u stvarnom životu, čak i među svojim prijateljima i najbližima, u rasponu od političkih do najrazličitijih preferencija.

Izneverena očekivanja

Uprkos slobodi izražavanja koju su sa sobom doneli Facebook, Twitter i druge mreže brzo se pokazalo da oni, uprkos očekivanjima, nisu doprineli kvalitetu rasprava o bitnim društvenim temama. Naprotiv, nisu retka mišljenja da su ih Facebook i još više Twitter još više otežali, da su ljude samo učvršćivali u njihovim opredeljenjima s kojima su ulazili na mrežu, povećavajući koheziju između istomišljenika i udaljenost od onih koji misle različito; da su samo vodili radikalizaciji jednoumlja.
Moglo bi se sve to sarkastično nazvati silaznom spiralom uzajamnog (spo)razumevanja ili uzlaznom spiralom uzajamne nepodnošljivosti, onih koji o istom fenomenu različito misle.

Oni koji su uspeh svog učešća na Facebooku ili Twitteru merili brojem like-ova ili deljenja postova i tweetova koje su oni napisali i potom promicali drugi, zapravo su sami sebi ograničavali mogućnosti da saopšte ono što zaista osećaju ili misle. Strahujući da ne izgube prijatelje ili sledbenike, oni su po Facebook-u i Twitteru uglavnom ispisivali ono za šta su mislili da će naići na dopadanje kod onih ljudi do kojih im je stalo i čije afinitete i sklonosti ka određenim pitanjima znaju ili i sami zastupaju.  U ’’prevodu’’ ili  simplifikovanijem opisivanju: oni koji su strahovali kako se ono  što ispisuju možda neće dopasti onima do kojih im je stalo, ili njihovoj grupi i pratiocima na Facebooku ili Twiteru ili nekoj drugoj mreži, uglavnom su pribegavali sopstvenom samocenzurisanju.    

Kada su se Facebook i Twitter pojavili kao nagoveštaj koncepta novog dijaloga u društvu, mnogi su ih, među kojima i autor ovih redova,  videli kao priliku za uspešniji društveni aktivizam, kao dragocen i nov društveni alat za konfliktno društvo.
Činilo se da će se uz njihovu pomoć, interneta i mreža, ljudi bolje razumeti.
Međutim,  umeto tzv. konstruktivnog dijaloga sa korisnim ishodištima, dijaloga vođenog  na osnovama načela pragmatizma dospelo se do situacija na mrežama u kojima smo doživeli i svedočimo kako je takav dijalog proteran - od Srbije do Amerike, ili obrnuto, kako vam drago.

Upuštanje u polemički dijalog sa različito-mislećim  najčešće se pretvara u neprijatne doživljaje i iskustva s rizikom da se bude vređan, često i na najprimitivniji način, čak ponekad s pretnjama fizičkim nasiljem, u stradalništvo  slično tragičnim sudbinama onih koji su zašli na teritoriju neprijatelja. A nisu retka ni stradanja u unakrsnoj vatri čuvara vrednosti suprotstavljenih strana, na svakog ko je rizikovao da se i za milimetar odvoji od uverenja svojih.
Razumevanje i tumačenja na društvenim mrežama potisnule su svađe i još dublja i izraženija polarizacija.
Kako danas reagujemo suočavajući se sa sukobima na Facebooku ili Twitteru?
Izbor je: ili budi kao i drugi, prikloni se većini ili odustani. Prikloni se dominaciji i upotrebi teških reči i verbalne agresivnosti ili se sklanjaj s interneta ili ćuti. 
Znam nekoliko nekad revnosnih i aktivnih Twitteraša koji su poslednjih meseci svesno ukinuli svoje naloge. Neki od njih više čak ni anonimno, pod pseudonimom,  ne posećuju Twitter da saznaju šta se dešava. Na Facebooku prate samo sadržaje iz domena razonode i objavljuju postove o kućnim ljubimcima. 

Na svakog ko se ne slaže sa nametnutim mainstreamom grupe, na svakog ko ponudi različitu ideju ili viđenje u odnosu na grupu, u koju je hteo ili ne hteo svrstavan,  gleda se sa neprihvatanjem, netolerancijom, neprijateljstvom, kao na izdajnika, ili plaćenika od strane drugih, provokatora ili agresora.

Transformacije slobode

Sloboda govora pretvorila se u slobodu neodgovornog i opasnog lupetanja i trabunjanja.
Dospelo se do situacije u kojoj se misli kako svako ima pravo da govori bilo kako, bilo šta,  o bilo čemu -  bez obzira da li  je kompetentan ili čak nije sposoban da razume temu o kojoj je reč (slično dobu nakaznog poimanja samoupravljanja u kome su čistačice bile ravnopravne da odlučuju o nekom problemu za koji su bili meritorni samo doktori nauka).  
Danas se previdjaju prava drugih, kao  i sopstvena  odgovornost.  
Netolerantnost i mržnja na društvenim mrežama se svakodnevno manifestuju.
Pred našim očima sve je više onih koji su razočarani ili čak strahuju da se sukob sa društvenih mreža preseli na ulicu.
Globalni je fenomen da se sukobi i mržnja koji su iz realnog života dospeli na Facebook i Twitter, na njima upgrade-ovani i raspireni, podstaknuti do usijanja, ponovo vraćaju u realnost kao još veća opasnost.

***

Ako su nekada u realnom životu sukobljavanja i polemike sa neistomišljenicima koje smo poznavali često bile i naporne, pa i uzaludne,  voditi polemike danas na Twitteru ili Facebooku sa anonimnim oponentima, trolovima ili botovima (automatizovanim mašinama ) nema smisla.

Kako će se na pomenute fenomene odgovoriti?
Može li biti tolerancije za netoleranciju?  To je u osnovi vraćanje onog starog pitanja - može li biti slobode za neprijatelje slobode?  Ne može biti ni  dijaloga sa gomilom. 
Mentalitet rulje i gomile koji gospodari društvenim mrežama dovodi do svojevrsnog novog disidentstva. 

Ideologija i politički dogmatizam koji su provalili na Facebook i Twitter, uništavaju, kao i uvek i svuda, mogućnost za civilizovanu građansku debatu,  doveli su do povećane netrpeljivosti suprotstavljenih strana, koje su sve udaljenije jedna od druge. 
Inicijalni entuzijazam sa kojim smo dočekali Facebook i Twitter je nestao. 
Danas su ljudi na Facebooku ili Twitteru uglavnom po navici ili inerciji.

Već pomenuto emocionalno reagovanje na društvenim mrežama potisnulo je intelektualnost i razum, za koje kao da je sve manje mesta.
Brzina reagovanja potisnula je potrebu da se prvo misli, (p)a onda piše.

U Americi već uveliko postoje sajberpsiholozi koje se predano bave devijantnim on-line ponašanjima.
Takvi su stručnjaci danas i ovde  preko potrebni.
I bili bi prezaposleni.