U pandemiji samoće

U sredinama i kulturama sklonim autoritarnim oblicima ponašanja, ili političkom nasleđu obeleženom represijom, kojoj su, još uvek, skloni u društvima koja su tek nedavno tranzitirala ili su i dalje samo na putu ka obrascima ponašanja demokratski razvijenijih sredina i zajednica, a često i sa neskrivenim željama za povratak na staro, zadojeni  manirima i obrascima ponašanja iz doba neporecivih vođa, društvene su mreže, čim su se pojavile,  dočekane ’’na nož’’; i sa podozrenjem i netrpeljivošću i očiglednim naporima i nastojanjima kako doskočiti mogućnostima i potencijalima neometanog i slobodnog umrežavanja ljudi i razmeni informacija i mišljenja među njima koje su one donele.
Da je tako bilo i na Z. Balkanu, pogotovo u onim državama koje još nisu obavezane članstvom u Evropskoj uniji i njenom percepcijom medijskih sloboda, mada sad i u toj  zajednici država pojedini politički lideri, poput Viktora Orbana u Mađarskoj , domišljaju kako te eu-standarde zaobići, nije potrebno posebno dokazivati i podsećati. O tome sam nešto i sam pisao u prethodnim beleškama o društvenim mrežama, o fenomenu, i ulozi, kao i o zamkama,  društvenih mreža u našim svakodnevnim životima.
U međuvremenu, suočili smo se sa pandemijom Coronavirusa i uvodjenjem socijalnog distanciranja i kućne izolacije,  kao mera zasad najsigurnije prevencije i suzbijanja ove opake i u većini slučajeva obolelih neizlečive bolesti. Te su mere, dakako, potpuno nekompatibilne, potpuno nespojive sa ljudskom prirodom u koju se  tokom istorije ljudske vrste usađivao i gen društvenosti. Teško je i zamisliti kako bi danas homo sapiens digitalis sve to podneo, tu samoću na koju je ljude primorao Coronavirus  u svetu da nije  interneta i društvenih mreža.
Otud malobrojne i retke predloge ovdašnjih dušebrižnika kako je u uslovima vanrednog stanja potrebno ugasiti društvene mreže, a nedisciplinovane ili nekim političarima nepoćudne Tweeteraše  čak pohapsiti neću komentarisati. Nisu ovde toga vredni,  mada takva mišljenja jesu pretnja koja se ne sme olako zaboraviti, pogotovo ako joj se ustupa prostor na uticajnim i gledanim  televizijama, i  pogotovo jer osim hapšenja, i pogotovo u digitalnoj Srbiji, kakvoj zvanična Srbija teži, postoje i drugi načini kako se ’’iskačućim’’, nebuloznim  ili fake, ili pak  tweetovima i FB postovima mržnje  može doskočiti;  pri čemu se, dakako,  ni zakonom predviđena odgovornost ne isključuje.  

Kad ova pandemija Coronavirusa utihne, jednog dana, svakako će biti zanimljive komparativne analize kako su i kakve su mere socijalnog distanciranja i izolacije primenjivane u različitim sredinama i kakve je efekte to imalo ili proizvodilo  u Kini ili Italiji, Južnoj Koreji ili Srbiji, Tajvanu ili Americi….Ali, jedno od pitanja koje se već sada javlja, koje se već danas može postaviti, ostave li se po strani medicinsko-zdravstveni  aspekti i implikacije suočavanja sa Coronavirusom jeste kako su mere socijalnog distanciranja i izolacije, odmah po njihovom stupanju na snagu, uticale na živote onih koji su im podvrgavani i kakvu su ulogu, u tom smislu, a pre svega pozitivnu, imali internet i društvene mreže?
( Spremnost vlade Srbije koja je odmah uvela web-stranicu Covid19.rs i shvatila koliko internet i društvene mreže mogu biti korisni ne samo u obaveštavanju o ovoj pandemiji  i merama pri prevenciji Coronavirusa, već i njihovoj široj upotrebi, sve do  mogućnosti (samo)procene rizika sopstvenog zdravlja prilikom ulaska na datu webadresu, svakako je vredna i pomena i pohvale. O efektima i dometima – drugom prilikom.)

Posledice Coronavirusa gotovo simultano sa onim medicinskim, a negde i pre prvih suočavanja sa njima, na primer u SAD, već su detaljnije sagledavane,  posebno kad je reč o privredi i ekonomiji zemalja u kojima se pandemija Coronavirusa pojavila. I sa nepodeljenim saznanjima da će se ne samo te zemlje već i čitav svet, vrlo brzo,  suočiti ili se već suočavaju i sa novom ekonomskom recesijom. 

No, pažnja i razmišljanja se polako, ali sve više okreću i ka tome kakva će biti socijalna recesija kao posledica Coronavirusa,  kakve  će, trenutne i pogotovo dugoročne posledice proizvesti mere socijalnog distanciranja i izolacije, koja je teži, drastičniji oblik socijalnog distanciranja, u kojima već živimo.
U tom kontekstu  i Facebook i Twitter, kao i sve druge mreže, doprinose da ljudi lakše podnose svoju usamljenost i izolovanost, makar u meri da su u prilici da razmenjuju strahovanja ili ohrabrenja.
Već u prvim satima tamo gde  su uvedene preporuke socijalnog distanciranja, izolacija ili vanredna stanja, Facebook i Twitter, kao i druge mreže, odmah su dokazali i pokazali koliko su važni ljudima; već i samim tim što su zbog znatno povećanog broja ulaza i  preopterećenosti i Facebook i Twitter, odmah po objavljivanju tih mera, bili usporeni u brzini protoka podataka, posebno kad se radilo  o video sadržajima. 

Neće, dakle,  biti samo ekonomske, već će biti i socijalne recesije, koja će se ogledati i na individualnom i na kolektivnom nivou.

I kao što države već pripremaju, a neke su već i objavile pakete mera kojima se nastoji smanjivale loših posledica ekonomske recesije – to isto bi moralo po defaultu da se odnosi i na socijalne posledice koje će prouzrokovati ili ih već i izaziva Coronavirus, od psiholoških do političkih.
Ali u tom smislu Azija, koja se već suočila i ima znatna iskustva u borbi protiv pandemije Coronavirusa  za  Zapad ne može biti ni odveć pouzdan, pa ni koristan model -  imajući u vidu veoma različito kulturno i političko nasleđe i različite ’’modele javnosti’’.

Sa Coronavirusom svet otvoreno ulazi u doba pandemije samoće. Ono se, zasad, sagledava u smanjivanju kontakata ’’licem u lice’’ i potiskivanja društvenosti, ali to je možda samo vrh ledenog brega. No, već postoje odgovori na to.
Velike kompanije i firme koje su ’’raštrkale’’ svoje zaposlene kojima su to njihovi radni procesi omogućavali da rade od kuće i koje već rutinski primenjuju on-line radne aktivnosti, sada već razmišljaju i traže i nalaze puteve virtuelne kompenzacije za usamljenost svojih zaposlenika. 

SMS poruke i telefonski razgovori više nisu dovoljni. I Skype je već prošlost. Već su neke kompanije uvele redovne ’’sretne sate’’ na kojima putem posebnih aplikacija, streaming platformi, kao što su Zoom ili Discord,  povezuju svoje zaposlene koji učestvuju u improvizovanim razgovorima o najrazličitijim  temama.
Ove mogućnosti kolektivnog live streaminga, koju je neko duhovito nazvao dogovornom televizijom, podsećajući nas na nekadašnji ovdašnji termin dogovorna ekonomija koji je naravno imao suprotno značenje od ovog ovde, već pokazuje svu  privlačnost i moć i značaj ovakvog povezivanja ljudi putem interneta. Ove nove aplikacije  već se takmiče u mogućnostima za istovremeno uključivanje u komunikaciju što većeg broja njihovih korisnika-aktera.
Obe pomenute aplikacije bile su poznate i ranije. Discord je nastao iz aplikacije koja je prethodno bila namenjena prevashodno ljubiteljima igrica na mreži. Zoom je eksploziju svoje popularnosti doživeo, pak,  upravo sa pojavom Coronavirusa i socijalnog distanciranja. Samo tokom prve nedelje  kad se shvatilo da će socijalno distanciranje potrajati, u Americi je ova aplikacija preuzeta 600 hiljada puta! Zoom je postao aplikacija ne samo za radne sastanke, kao što je to bio u početku, već za  najrazličitije aktivnosti - sve do organizovanja igrica noći  (nešto slično noćima reklama ili muzeja),   žurki na daljinu ili zajedničkog gledanja filmova i TV programa i to  uz istovremeni razgovor o njima i njihovo komentarisanje. (Tek će se  videti posledice ovih mogućnosti u budućnosti filmske i televizijske produkcije i kuda će ova digitalna simultanost radnji voditi.)
Besplatna aplikacija Zoom  dozvoljava do 100 učesnika u isto vreme po sesiji-sastanku   i ograničena je na 40 minuta, dok komercijalne, profi verzije, prevazilaze i 1000 učesnika i dozvoljavaju duže trajanje i možda ćemo u budućnosti prisustvovati video mitinzima, partijskim plennumima i kongresima (s rukovodstvom u drugoj državi)  ili protestima.
Deo svoje munjevite popularnosti i primene širom sveta krije se u  jednostavnosti ove aplikacije. Zoom  je vrlo laka aplikacija za korišćenje. Domaćin koji organizuje sesiju-sastanak nudi link-vezu sa pristupanje, pri čemu  čak nije potrebno  da onaj ko je prihvatio link ima istu takvu aplikaciju na svom uređaju  jer sve može da se dešava u prozorčiću njegovog pretraživača koji i inače koristi. U samom chat-u,  komunikacji, tokom njenog trajanja moguće su upotrebe foto ili video sadržaja iz dokumentacija onih koji u sesiji učestvuju i koji ih povlače iz arhiva u kompjuteru, tabletu ili telefonu.
Naravno da  ova jednostavnost ima i svoju ’’cenu’’. Na Zoom se kao zunzare lepe trolovi svih vrsta, puštajući linkove ka violentnim ili  pornografskim sadržajima, što je trenutno boom u SAD, a ovaj fenomen je već kršten kao Zoom-bombing!
Već pomenuti Discord izdvojio se od drugih sličnih aplikacija po tome što je otvoreniji za širenje kontakata i što je možda još važnije što omogućava da ga koristite paralelno sa drugim aplikacijama ili aktivnostima.

Sa Coronavirusom, Zoom i Disicord, kao i svim drugim aplikacijama i  alatima za streaming uživo – već traficionalnim Facebookom, Instagram live-om, Youtube-om,  Twich.tv- om, Hulu-om, Amazon Prime-om, HBO-m koji se smestio i na Youtube, Netfix Party-em (ali samo za one koji su njegovi pretplatnici ) Vimeom i itd.  grunulo je  u naše  svakodnevne živote, trenutno bez velikih radnih obaveza, novo doba,  pokazujući  samo ono što se već znao ili pretpostavljalo da se u virtuelnom svetu može dogoditi, ali sada kroz globalnu i masovnu verifikaciju. I već se definitivno i nepovratno ušlo u novo doba u kome je izmenjen i sam pojam  samoće,  koja će se odsad sagledavati i opisivati na drugačije načine.

Razumljivo da je da su ljudi  naviknuti na internet i društvene mreže mnogo lakše ušli  u vreme karantina i socijalnog distanciranja  uvedeno zbog  Coronavirusa. Pogotovo kad je  reč o mlađoj populaciji. Stariji su sada sledili  mlađe. Učili su i preuzimali od njih ono zbog čega su ih ranije čak i osudjivali – socijalizaciju putem društvenih mreža.  

I stariji Italijani masovno su se okrenuli  igricama na mreži.  Jedna od trenutno najpopularnijih igara u svetu Fortnite doživela je pravi bum. Nakon što ih je  Covid-19 oterao u njihove sobe, među četiri zida, Itaijani su se masovno okrenuli internetu i igricama. Nacionalni italijanski provajder Telecom Italia SpA  saopštio je da se internetski saobraćaj povećao za 2/3, kao i da se 70% Italijana koji su na mreži opredelilo za  Fortnite for Adults.

Šta se još dešavalo s društvenim mrežama nakon što se  Coronavirus iz Kine još dramatičnije proširio na ostali deo sveta, Evropu i američki kontinent?!
Twitter je kao mreža u vreme socijalnog distanciranja i karantina  potvrdio svoju neurotičnost i anksioznost, koju pogotovo Twiterašima na Z.Balkanu, a u Srbiji posebno,  nije potrebno opširnije objašnjavati. Ali, isto tako, Twitter je iznova potvrdio svoje liderstvo i  svoju supermaciju u sposobnosti da ljude na ’’lajni’’ munjevito fokusira na neki temu ili problem, što se pokazuje i u doba epidemije Coronavirusa i informacija s njom u vezi. Dakako, i dalje dolazi  do dezinformacija, ali ih je, reklo bi se ipak manje. S jedne strane zato što je i sam Twitter prema ovoj svojoj ranjivosti sada oprezniji i što je usavršio softvere i alate  za prepoznavanje malicioznisti, trolova i lažnih vesti, ali isto tako i zbog opreznosti samih Twitteraša poučenih ranijim iskustvima, koji sad i sami zahtevaju eskomuniciranje  trolova i botova sa mreže, pa i njihovo zakonsko sankcionisanje tamo gde je to previđeno, dok su mediji koji se oslanjaju na informisanje putem Twittera postali oprezniji i selektivniji. 

Ni Facebook nije iznenadio. Potvrdio je svoju različitost u odnosu na Twitter. Dok  je  Twitter više okrenut vestima, a posebno ’’prelomnim’’,   Facebook kao da je više okrenut njihovim posledicama i personalizovanim utiscima koje takve vesti izazivaju. Ipak, ili bar u našem regionu,  naveći skok u upotrebi primećen je  na aplikaciji Viber koji je postao omiljen, čini se pre svega za razmenu relaksirajućih sadržaja i duhovitih video-klipova.  Njegovi ovdašnji korisnici  masovno su ga koristili za  suprotstavljanje stresnim situacijama u koje uvodi Coronavirus i sve što se s njim u vezi i oko njega dešava. I
Instagram je samo povećao svoju vizuelnu atraktivnost brojnim fotografijama,  najviše iz vremena i domena privatnosti, mada je upotrebljavan i za ozbiljne poruke.

No, za moć mreža i munjevito sticanje globalne slave neka ovog puta bude naveden upravo  ’’najrigidniji’’  i najsvedeniji baš - Twitter. Upravo je ovu mrežu iskoristio već poznati mladi nemački pijanista Igor Levit (32), Rus po poreklu, ali više Nemac jer je i odrastao u Nemačkoj u koju su njegovi roditelji emigrirali još 1995. On je u drugoj polovini marta 2020, čim  je u Nemačkoj započelo socijalno distanciranje započeo svoj lični eksperiment i program. Svakog dana u 19 časova on je na Twitteru,  iz svoje dnevne sobe, prikazivao svoj tridesetominutni koncert, koji je uvek počinjao na isti način. Najpre bi  se na ekranu videli samo klavir i klavirska stolica, da bi se potom pojavio i Igor, održao kratko slovo, najčešće o onome šta će svirati, često i na dva jezika, nemačkom i engleskom,  bez dres koda, u domaćoj ’’obleki’’, e da bi potom,, izuvši papuče da mu ne bi zasmetale kod klavirskih papučica, započeo svoj koncert. Najčešće je svirao Beethovenove sonate, ali sam i sam jednom prilikom svedočio  fenomenalnom  izvođenju  Mahlera. I tako 30 minuta, iz dana u dan, uključujući i ovaj u kome se ispisuju i ove beleške.  Koncert bi se odmah po njegovom završetku pojavljivao i na Youtube mreži, a mladi Levit i u nastupima na Twitteru i u pregledima na Youtubu  beleži na desetine hiljada pratilaca i pregleda. I sve ih je više.

***

Pokušajte u ovim danima samoće da te dane  zamislite bez društvenih mreža. I koliko bi naš život bez njih bio drugačiji. I na ono pozitivno što su u njih donele i što nam nude.  A predloge o njihovom ukidanju sagledajte kao manifestaciju nehumanosti ili političko uhljebljavanje i  poltronstvo. No o svemu tome drugi put.