Uzbuna u Euromahali

Politički život u Srbiji je najčešće ulaznica za bespoštedni  rat u binarnom kodu dobra i zla, gde se sve uglavnom vrti oko sukoba vladajuće stranke i snaga koje su, silom prilika,  priznate za kakvu-takvu opoziciju. Sukob se vodi u znaku crnog ili belog, a po strani,  u sivoj zoni neprepoznavanja, zaboravljene, leže na smrt osuđene manje partije i pokreti. U sklopu te brutalno ogoljene dualnosti stoga ne čudi što se vremenom višepartijski sistem nekako neosetno izrodio u dvopartijski. Sve je tome podređeno – toj manihejskoj podeli na crno ili belo – počev od izbora glavnih medijskih tema i tona javnih rasprava do sezonskih tabloidnih ratova (što, srećom, ne traju duže od jedne sezone). U žrvnju tako ustrojenog javnog života (režimski “jin” protiv opozicionog “janga”) neretko stradaju ne samo stranke na granici cenzusa nego i slobodnomisleći pojedinci, kojima savest i intelektualno poštenje ne dopuštaju da se opredele za ovu ili onu stranu. Najnoviji primer imao je neslavnu čast da nam nedavno pruži književnik Svetislav Basara i njegovo gostovanje u Utisku nedelje, sa svom pratećom armadom razularenih komentatora što su danima nakon toga davali oduška svom nakupljenom jedu na Tviteru i ostalim društvenim mrežama.

Samoubilački poriv prograđanskih snaga           

Gostujući u Utisku – emisiji koja srećno koincidira sa inercijom srpskog društva te, na ogromno zadovoljstvo autorke i njenih vernih gledalaca, odbija svaku pomisao da bi možda nešto valjalo izmeniti u sadržaju ovog talk-showa (njegov osnovni koncept nije se menjao još od prvih dana otkako je emisija počela da se emituje, tamo još davne 1991, dakle, pre skoro pune tri  decenije) – Basara je svakako znao koji rizik na sebe preuzima. Diskusiju među gostima voditeljica je otvorila pitanjem nije li ona svakodnevna tvrdnja “kako su svi isti” zapravo najobičnija podvala vlasti. U duhu te krilatice trebalo je da gosti između sebe povuku jasnu demarkacionu liniju u pogledu svog odnosa prema vlasti  i opozicije, pri čemu je Basari očito bila namenjena uloga nekoga ko stoji uz vlast i brani je; uobičajeni raspored snaga, tako drag autorki emisije: dvoje gostiju, koji zastupaju slične poglede kao i ona, naspram nesrećnog trećeg gosta, oponenta zaduženog za podizanje dramske tenzije, kome je namenjena uloga ritualnog žrtvenog jagnjeta – uloga koju je, naravno, Basara od početka odbio. A osnovni razlog iz kojeg je Basaru valjalo pribiti uz stub srama jeste to što on, navodno, u svojim novinskim tekstovima daleko više napada opoziciju nego Vučića. Pravi odgovor  na pitanje s početka emisije, po autorki, bio bi: “Ovako nikad nije bilo”, a ne ono što Basara uporno ponavlja: “Ništa novo pod kapom nebeskom”.

Tvrdoglava da istera svoje, Olja Bećković u jednom trenutku postavlja Basari pitanje, koje stoji na pola puta između difamacije i insinuacije: “Da li je tačno da mu Službeni glasnik ne bi objavio knjigu ‘Atlas pseudomitologije’ da je zauzeo rezolutno negativan stav prema naprednjacima? I da li je tačno da, u tom slučaju, ne bi imao gde da objavi navedenu knjigu?” Što je prozvanog (inače  popularnog i tiražnog) pisca, blago rečeno, ostavilo u čudu: “Ja ne mogu da objavim knjigu gde hoću?” (tri puta ponovljeno)

Otkako je Utisak nedelje ukinut pre nekih pet godina, njegova voditeljica je, po povratku emisije na TV, stekla nezaslužen status hrabre i nezavisne novinarke, izložene progonu, koja je odmah našla svoje mesto na frontu prograđanskih  snaga – iako je notorna činjenica da je Utisak od početka bio usmeren u prvom redu na potkopavanju evidentno građanskih vrednosti, a za podršku tradicionalno retrogradnih, antievropskih snaga (setititi se samo sve one relativizacije nakon Đinđićevog ubistva, teorije „trećeg metka“, itd). Građanski duh u Srbiji je koliko povodljiv, toliko i suicidalno zaboravan.

Uzbuna u ribnjaku

Uzbunu u malom ribnjaku zvanom Euromahala podigao je kamen sociološkinje Vesne Pešić, bačen u vidu sarkastičnog tvita, u kojem je stajalo: “Dobro je da je (Basara) bio u Utisku da potvrdi ‘naše’ utiske o njemu”. Na šta je odmah usledio Basarin odgovor, u vidu kontra-tvita: “A tko ste to pa – ‘vi’? Da li to Pešićeva ima kolektivne utiske ili je udvojena ličnost?”

“Odgovor nedostojan jednog pisca”, “moralno posrnuće”, “prodao se”, “Vučićev plaćenik”, samo su neki od nasumično izvučenih komentara, a sve povodom onoga što je Basara izrekao gostujući u navedenoj emisiji. A rekao je ono što očito misli i iza čega već godinama unazad stoji: da se stanje u Srbiji neće popraviti dokle god se ne promeni vladalačka matrica po kojoj je glavni cilj prigrabiti apsolutnu vlast, a onda ti „koji smotaju državu, krenu da je upotrebljavaju kao svoju alatku ”; da je strategija Saveza za Srbiju (SzS) zapravo ta da bojkot ne  uspe, kako bi se na taj način oslobodili preostatka opozicije; da lideri tog Saveza uopšte nemaju nameru da promene strukturu vlasti, već samo da je po svaku cenu preuzmu; i, najzad, u krajnjem neskladu sa glavnim načelom opozicione propagande, izneo je zaključak kako „nema nikakve garancije da Vučića neće zameniti neko ko je tri puta gori od njega“. Sve jeres za jeresi, jedna veća od druge! Nedopustivo zastranjenje na građanskom krilu društva, prst u oko boljoj, evropskoj i građanskoj Srbiji! Karikaturist Koraks objaviće epitaf razbarušenom Basari, u vidu karikature gde je dotični pisac prikazan  kako gura kola u kojima je Vučić za  volanom (sa više nego jasnom aluzijom da se upregao u režimsku službu).

A možda je takva reakcija – tako nalik histeričnoj pomami što prati ritual obrednog žrtvovanja – samo dodatna potvrda Basarine nemilosrdne dijagnoze? Možda su sve to uistinu simptomi rastakanja građanskog duha, za koji je odgovoran anahroni i amorfni kolektivistički mentalitet upravo glavnih nosioca građanskih snaga, a o čemu Basara istrajno piše u svojim knjigama i novinskim kolumnama svih ovih godina? Građanski front je 90-ih bio u mnogo lakšoj poziciji nego danas. Bio je homogen, jedinstven, ujedinjen u otporu prema Miloševiću. Nakon Đinđićevog ubistva, DS propušta priliku da se preusmeri na kolosek evropskih vrednosti i izvrši nužnu modernizaciju društva, a posledica toga je da građanska supstanca počinje sama sebe da izjeda, da biva korozivno nagrižena iznutra. Šta je drugo histerični napad na Basaru, u duhu nekih kolektivističkih ideala (a protiv autohtonih vrednosti izdvojenog i žigosanog pojedinca, koji se drznuo da misli svojom glavom), nego potvrda da su na Balkanu Evropa i Azija i dan-danas fatalno izmešane? Inercija i progres, servilnost i buntovništvo, apatija i nada, što se, čelom o čelo, poništavaju u smrtnom zagrljaju. Basarinom terminologijom rečeno – nema neke prevelike razlike između srbujućih tradicionalista iz Kitaj Goroda i evrofantasta iz Euromahale.

Nije prošlo ni desetinu dana od Basarinog gostovanja u Utisku nedelje, a jedan drugi književnik, Filip David, izašao je u javnost sa sličnim stavovima kao i prokaženi Basara. Izjavio je kako se, zbog razlika u programskom opredeljenju po pitanju Kosova i EU integracija, uveliko distancirao od dela opozicije oličenog u Savezu za Srbiju (SzS). Znači li možda to da i njemu Koraks treba da posveti odgovarajuću karikaturu?