ČETIRI MUSKETARA RTS I DRUGE PRIČE

  I tako je prošao novogodišnji program, uz bespotrebnu asistenciju TV lica, koja su se izvijala, na silu smejala, i što neko reče na društvenim mrežama, bila je to neka vrsta mobinga, odnosno učestvovanja „pod moranjem“

   I onda sledeći izazov, Božić i programi vezani za ovaj praznik. I šta smo videli? Videli smo nemaštovitost rukovodećeg kadra Javnog servisa. Prenos ovogodišnje ponoćne liturgije iz Banja Luke, u produkciji RTRS. Jedno vreme nije bilo reporterskog tona. Malo mi je bilo čudno što nema komentara, pa sam prebacio na RTRS i tamo je sve bilo u redu. Očigledno neko nije digao pravi regler. Ništa novo u toj kući koja obiluje brljotinama, ne samo programske, već i tehničke prirode.
     Nedelja, Božić, predivno vreme i Žikina šarenica u studiju. A da je bilo malo mudrosti, i programske hrabrosti Šarenica je mogla da ide ispred Hrama Svetog Save, gde je bilo upriličeno Božićno seoce sa divnim štandovima i religioznim relikvijama.Ali, zašto razmišljati kreativno, bolje ovako - da glava ne boli. Istine radi „Šarenica“ je izašla ispred Hrama za slavu Svetog Save. Ali onako kako je zamišljena ta emisija, sa nardonim pesmama i pevačima, ona i nije baš najbolji način obeležavanja slave čoveka prosvetitelja, i kad je to slava škola i obrazovanja. Sve se pretvorilo u jedno narodno poselo, sa malo priloga o Svetom Savi koji su bili slični kao jaje jajetu

Božićna liturgija, koja je bila u kripti Svetosavskog hrama, prenosila se na RTS2, što je izazvalo dosta revolta, naročito kad se zna da je HRT božićnu liturgiju po julijanskom kalendaru stavio na svoj prvi program! Opet poen za HRT, opet blamaža za RTS. To samo potvrdjuje da nije stvar u parama, već je stvar u znanju i u glavi.

   I onda vrh nemara u Žikinoj šarenici, u kvizu, napisano NEZNAM zajedno. Još jedna blamaža.

You Tube Screenshot

RTS protiv Twittera uz autogolove

 Ali sve to to ne sprečava rukovodstvo RTS-a da se surovo obračunava sa tviterašima i ljudima na društvenim mrežama, koji su, bar po mom mišljenju, potpuno opravdano rekli da je prva epizoda serije „Nemanjići“, ne loša, nego katastrofalno loša“. Ali za razliku od sveta, gde nije čudno reči, „pogrešili smo“ u zemlji Srbiji je to nemoguće.    

 No, budimo realni: U Srbiji je već bilo toliko promašenih investicija tako da će i ova proći, bez obzira što je u etar bačeno oko 3 miliona evra. I niko neće odgovarati. A neće odgovarati i zbog jedne činjenice, bez obzira što je Programski savet tražio da se serija prekine, a to je da sad javnim servisom vladaju 4 musketara, jedan rukovodi, a trojca su u Upravnom odboru, tako da Bujošević može da bude miran.

Start Srbija

 I opet autogol, 07.01 na dan smrti Nikole Tesle. Javni servis mu se ’’odužio’’ spominjanjem u Žikinoj šarenici, i onda filmom, ali avaj na RTS2 i to u „udarno“ vreme u 16.00, pa s reprizom u ponedeljak, isto tako u neko slično ’’udarno’’ vreme.
     Gledam TVD do kraja, jer me zanima ko su urednici. I šta obavezno vidim? Još ni špica nije gotova, a nervozni kamerman prolazi kroz kadar i odlazi. Zar je moguće da ne mogu da sačekaju kraj? Kako se taj problem rešava u informativnim produkcijama? Jednostavno, s kamerama robotima gde jedan čovek, iz režije, upravlja sa svim kamerama. I nema više nesporazuma.

***************

     I onda prijatno iznenadjenje, Beogradski program 11.02, gde je tema bila evakuacija u slučaju požara, a povod požar u šoping centru u Zemunu. Solidno javljanje reporterke Sunčice Orešanin, gost u studiju Rade Milošević, načelnik uprave za vanredne sitvacije, tema o kojoj se malo misli, a još manje govori, dok ne dodje do neke katastrofe. Ima novinarki, koje rade tiho, predano, i postaju eksperti u svom poslu. Tako već godinama radi Olja Miletić u Beogradskom programu, radili smo zajedno, cenim je kao novinarku, i mnogo lep prilog o stanici u Točideru.

Ali zato odmah otrežnjenje, ne bi bilo na odmet neko da došapne Dragani Ignjić, da se vodjenje emisije ne sastoji samo od mahanja glavom, i bujnom kosom, i osmehivanja, već i da se treba pripremiti za emisju. Emisija „OKO“ s temom o slovenačkom zahtevu za vraćanjem nekih kulturnih dobara. Prvo, izbor gostiju. Ljubiša Ristić, koji je pokušao da bude ironično zabavan. Stvarno, šta je on tražio u ovoj emisiji? Pa nisu Slovenci tražili nazad njegove predstave! A možda i jesu, jer nismo ni saznali što su tražili. Ali zato sam uživao u suvereno dostojanstveno sigurnom Jugoslavu Panteliću, direktoru Kinoteke, koji je ustvari vodio emisiju, i od koga smo sve lepo saznali o čemu se radi. Ali šta je bilo najfascinantnije u ovoj emisiji?! Ni slova, ni sekunde neke izjave iz Ljubljane, ili priloga! Zar je moguće da nije mogao da se NEKO uključi iz Ljubljane, ako je već dopisnik RTS-a bio nedostupan? Pa imamo toliko slovenačkih novinara koji su mogli da budu gosti! A vrh vrhova, onda se snimi razgovor sa Veljkom Bulajićem, koga samo zanima ko će mu platiti emitovanje njegovih ratnih filmova; koji u principu uopšte i nisu sporni jer se zna ko je bio većinski producent. Traljavo, površno, nedostojno Javnog servisa.

 Na često pojavljivanje Ljiljane Smajlović ne želim više da trošim vaše vreme. Ali mora dug da se vrati. Njeni ’’kadrovi’’ su i Nenad Stefanović i Gorislav Papić. Ali verujem da je dug već vraćen i to sa ogromnom kamatom.

Nova godina drugi put i promašaji

     Nova godina po julijanskom kalendaru jedini je pravilni naziv! Niti je pravoslavna, niti je srpska nova godina, dok je Javni servis lutao koristeći sva tri naziva. I reprizirao novogodišnji program, ništa ne menjajući, mada su se mogle se napraviti ’’podverzije’’ za ovaj datum. Ali i to zahteva kreativno razmišljanje s kojim su, kako smo već ustanovili, na Javnm servisu u manjku.

Da je ironija mač sa dve oštrice otkrila je Verica Bradić u subotu 12.01 u Jutarnjem programu, kad je vrlo nespretno u najavi za uključenje sportskog novinara iz Splita rekla nešto u stilu, kako se siguran i bezbedan javlja iz Splita. A zašto ne bi bio bezbedan, pitaju se gledaoci, da bi u razgovoru sa njim telefonom i bilo pitanje, da li si bezbedan ili da li se tako osećaš. Bespotrebno.
 

Da se može lepo i uspešno, Žikina šarenica i prilog o Djordju Stanojeviću, izložbi u Istorijskom arhivu Srbije
Sva je sreća da postoje autori kao što je Branko Stanković, pa nešto i ima da se gleda na RTS1. Subota 13.01. Bela Krajina, lepo, bez pretenzija, dokumentarno, milina gledati, a još lepša i potresnija emisija o sportisti, heroju Goranu Čengiću iz Sarajeva, koji je ubijen za vreme rata jer je branio svog komšiju Husniju Ćerimagića. Ovakve emisije zaslužuju termin u 20.00 umesto repriza reprizinih repriza.

 Veliki i ozbiljan kandidat za promašaj meseca , kad je reč o programskoj šemi, je stavljanje koncerta iz Centra Sava na RTS2. Taj koncert koji već zovu „srpskom varijantom bečkog novogodišnjeg koncerta“ je bio savršen! I ovo je ključni dokaz kako RTS ustvari pravi dve Srbije, jednu za koju se na RTS misli da je većinska, gladna reprize reprizinih repriza,i drugu za koju RTS misli da je manjinska, brojčano, koja uživa u ovakvim dogadjajima i koncertima. Kako je krenulo, moguće je da će ovo biti i promašaj godine u pravljenju programske šeme.

 Mnogi će reći da je to zbog vanredne emisjije „OKO“ koja je počela u 21.00 čiji je gost bio Aleksandar Vučić. Samo ću ovo reći: Vučić je bio toliko superioran, da mi je bilo žao Papića, koji ćak nije uspeo da izvede ni jednu od svojih čuvenih koreografija s rukama.

 Velika je šteta što emisija „Treće doba“ ima tako „nevidljiv termin“, jer je veoma korisna, i potrebna za penzionere, ili za one koji će to uskoro postati. Ali, to je opet onaj stari problem pravljenja šeme. Očekivanje početka prenosa iz Palate Srbija, izjava za štampu japanskog premijera i srpskog predsednika, bio je verovatno razlog predugog razgovora o „Facebooku“ u Beogradskom programu ali, verujem da urednici i nisu imali neki veći izbor, kad se ne zna tačno kad će izjave početi.  Opet dobro reagovanje uredništva „OKO“, tema je bila poseta premijera Japana, i kakve sve to otvara šanse srpskoj privredi.

Ako imam šansu da biram program meseca, to bi bilo izdanje emisije „Tako stoje stvari“ 18.01. i Nataša Miljković. Otprilike , po mom skromnom mišlejnju, to bi trebalo da bude model ovog prepodnevnog programa, od izbora tema, gostiju… Videh da je sutradan nešto slično uradila i Sanja Dragićević- Babić. Ovaj projekat, posle ’ajd’ da kažemo lutanja, polako, ali sigurno dobija svoj profil i lepo popunjava prepodnevno vreme. Možda razmišljati o nešto većem studiju, malo šarenijem pristupu, ali ovaj program obećava, što je veoma dobro. Tako je bilo i 19.01. Sjajan prilog o „Flexi bus“ sistemu, to su stvari koje javnost treba da zna.

I opet divan program, ali na pogrešnom kanalu, i u pogrešno vreme. „Srpski junaci srednjeg veka“, produkcija „Contrast studio“, drugi deo posvećen caru Lazaru a samo sedam dana kasnije Milošu Obiliću. Šteta, velila šteta što nije na RTS1. Pa se posle rukovodstvo RTS-a pita, zašto ga pojedini producenti napuštaju. Ne bih se iznenadio da čak i neka komercijalna televizija ne stavi ovo na svoj program, toliko je dobro. Od istoričara, sveštenih lica, eksperata, sa malo igranog dela, baš dobro, dobro uradjeno, sa voditeljem koji vas vodi po istoriji i programu, i ’’zgrabi’’ Vam pažnju onako kako odavno nisam video na nekoj od srpskih TV.

     Jubilej 1000 izdanja kulturnog TVD. Šta reći osim čestitati ekipi. Onako u šali smo, dok je bio VD generalnog direktora RTS, zadirkivali Nikolu Mirkova pitajući ga da sad kad ima kulturni TVD, dečiji TVD, sportski TVD, kad će imati i pravi informativni TVD?

 Ipak se kreće

Drago mi je da su sad ukljucenja reportera iz sveta preko „Skype’’-a malo graficki umivenija. Takvo je bilo uključenje Nenada Zafirovaica 22.01 u emisiju „OKO“. I uopšte čitavog dana je RTS lepo pratio priču o blokadi, odnosno deblokadi američke federalne vlade. Bio je to najbolji primer koliko su dopisnici dragoceni, kad se ne koriste samo agencijski materijali i novinari u redakciji.
 

Vesna Damjanić, suvereno i pouzdano izveštava i govori o ekonomiji i njoj se veruje na tu temu.Odlično izveštavanje iz Davosa, pouzdano, sigurno. Odmah se vidi na ekranu kad novinar zna o čemu priča.

Kako je Javni servis propratio posetu Aleksandra Vučića Kosovu, to je rezultat njihove uredjivačke politike, a namera ovih tekstova i nije da se priča o uredjivačkoj politici, već samo o onome što se već pojavilo na ekranu. Mislim da rešenje sa kajronom nije baš svrsishodno i da je ono više 24-časovne kanale vesti. Isto tako mislim da je bilo po malo nepravedno svo izveštavanje svaliti na ledja jednog čoveka, dopisnika sa Kosova Andrije Igića. Zato sam ja za to da se neke stvari se rade kombinovano. I dopisnik i novinar koji „prati“ premijera ili predsednika. Ali, to je njihova odluka, a iza takvih odluka uvek sledi neka posledica, o kojoj odlučuju gledaoci. Neko će reći da, ali imaju samo dva kanala. Tačno, HRT je to elegantno rešio sa 4 zemaljska digitalna kanala. Moguće je da RTS ima kapacitet za jedan „news“ kanal, koji bi bio emitovan ili u kablu ili u digitalnoj mreži, ali ’ajde da sačekamo Medijsku strategiju i da vidimo kakvi su planovi države kad je reč o medijskom javnom servisu, i jednom i drugom. Kako ih država vidi u svetlu razvoja novih digitalnih platformi, tehnologija, kako im obeznediti stabilno i nezavisno finansiranje,kako vidi odnos javnih servisa i kablovskih operatera - sve su to pitanja od kojih zavisi budućnost RTS i RTV.

Nekad davno, u vreme crno bele TV prenosi prvenstava u umetničkom klizanju, bili su kao neka vrsta kućnih praznika, kad smo se svi okupljali i gledali ih. Normalno, tu je bila i Milka Babović, uz sve moguće nedostatke crno bele slike, ona je pokušavala da nam dočara atmosferu… A kako je danas, najbolje govore reči reditelja Zorana B. Petrovića:

RTS I UMETNIČKO KLIZANJE
Drugi dan kako gledalište maltretiraju tonac neznalica i komentatorka koja ne zna kad se ćuti, a kada se govori.
1. TONAC : IT ton koji sadrži opšti šum iz dvorane, zvučne reakcije publike i muzičku pratnju klizačima drži na minimumu, a komentatorku je podigao na maksimum. To rade lenjivci ili neznalice. U toku prenosa se itekako miksuje zvuk.
2. KOMENTATORKA : profesionalni komentator daje samo nužne podatke u delovima prenosa kada to ne ometa praćenje takmičara. U međuvremenu ćuti. A ova laprda kao da je zasela sa komšinicama uz kafu i te mi se ovo sviđa, te mi se ovo ne sviđa itd

     Ja tu ne bih ništa niti dodavao niti oduzimao. A neko je na jednoj društvenoj mreži komentarisao ove tekstove kao „ulazak u sitna crevca“. Jeste, potpuno su u pravu, TV je medij koji zahteva perfekciju, jer je veoma bitan, ulazi u domove, profiliše kulturu jedne nacije. Zato mi je malo bilo čudno, jer kad god sam video Zorana Stanojevića, na ekranu ili u životu, uvek je bio obučen i sredjen ’’cakum – pakum’’. Medjutim TVD3 22.01, pred ponoć, kravata ukrivo, košulja , meni izgledalo nezakopčana do kraja… Ako već to on nije video, onda je tu asistent u studiju, ili kamerman ili realizator da to ispravi. Ekran ne trpi dve stvari: loše namešteno svetlo i neurednost. Sve ostalo nekako i prodje.

 Što se repriza tiče, mislim da se preteralo s tim da reprize popunjavaju glavni termin u 20.00. A o Nemanjićima više ne pišem, dok ne bude emitovana čitava serija.
    

„OKO Magazin“ jedna je od retkih oaza dokumentarnih programa na RTS1, 23.01 sa dva zanimljiva politička prikaza, oba iz spoljne politike. Nadam se da je urednik spoljne rubrike pogledao oba priloga, bez obzira što ga nisu radili novinari kojima je spoljnapolitika specijalnost.Tu i leži, ponekad, skrivena opasnost. Uz prvi prilog o odnosima Makedonije i Grčke: trebalo bi ponekad reći i nekakav „background“ o ljudima koji daju izjave, recimo nešto više reći ko je i šta je sve bio profesor univerziteta is Skoplja, Ljubomir Frčkovski, da je bio član makedonske vlade , ministar unutrašnjih i spoljnih poslova, i onda njegove izjave postaju ne samo validnije, nego ih je lakše i shvatiti. Čuli smo i jednu polemičku izjavu od jednog mladog naučnog radnika. Dr Stevan Gajić koji veli da je interes Srbije da sukob Makedonije i Grčke ne bude rešen na vjeki vjekova! Šteta što na ovo nije usledio neki ’’jači’’ odgovor od istoričara Markovića, a Gajić ipak nije bio nivo sagovornika za ovu temu, na šta je trebalo obratiti malo više pažnje.
    

Drugi prilog me je još više zbunio. Jer ako RTS ima dopisnika iz Beča, Vesnu Knežević, za koju mi kolege kažu da je odlična novinarka, zašto onda ona nije napravila prilog o reakcijama auistrijskog političara Kristijana Štrahea? Siguran sam da bi Knežević dobila i intervju od Štrahea. Ovako tema je ’’razvodnjena’’ u Beogradu i izvučen ’’džoker’’ Kecmanović. Baš šteta.
    

Sutradan, ako se ne varam, lepa priča o simbolu Mostara, mostu preko Neretve. Jedino što mi nije bilo jasno, zašto nije bilo arhivskih snimaka otvaramnja „novog-starog“ mosta 2004te godine. Bio sam na tom dogadjaju, kao producent Sky Newsa. Bio je to veliki dogadjaj. Došao je britanski Princ Čarls sa svojim gostima. Bila je to velika fešta na koju su gradjani Mostara bili veoma ponosni, sa velikim vatrometom na kraju. Šteta, bila bi to onda zaokružena priča.

   Povodi za razmišljlanje

„Upitnik“ o Kosovu, teška tema, teška emisija, ostaje utisak iskrenih reči novinara iz Gračanice, Živojina Rakočevića, koja je glasila otprilike „nisu problem pare, već ljudi koji stižu“. Ali ono što me intrigira, ako smo pažljivo pratili Srbe koji su se žalili Vučiću, kako Javni servis nema poriv da pošalje reportera na Kosovo za prave priče o ljudima. Ovako se sve opet svede na studio u Beogradu, javljanja Andrije Igića o politici, (U TVD2 Haradinaj potpisan kao „pokrajinski premijer“, pa je posle Miloš Milić to ispravio u svom TVD3). Priča o obolelom dečaku pa razgovor sa njegovim ocem ali u Beogradu. I onda se čudimo da neki pokušaji opet odu na RTS2. Jer, svaka izjava tih ljudi je dramatična priča o njima sa Kosova, ali toga nema na ekranima.
    

Da je programski RTS1 grandovsko-pinkovski program, a RTS2 pravi program Javnog servisa, više ne treba trošiti reči. Šteta što, a nekad je postojalo, RTS2 nema svoj TVD. Bila je nekad emisija „24 časa“, koja je bila slobodnije uredjivanja nego TVD2. Evo i dolaza, neka mi neko objasni, zašto su trominutni prilozi o bogatstvu Narodnog muzeja samo na RTS2? Da nema „Kulturnog dnevnika“, stekao bi čovek utisak da je kultura prognana sa RTS1.
Kako sam već rekao izveštač meseca definitivno je Vesna Damjanić za izveštavanje iz Davosa. U TVD2 24.01. dobili smo sve potrebne informacije „uživo“. Odlično odradjen posao. Samo mala sugestija: Više pitanja iz studija, lepše izgleda, dinamičnije je uključenje, pitanje, odgovor, pitanje,odgovor….
     

I lep kraj za ovu analizu. Četvrtak, 25.01. emisija „Da možda Ne“, možda ne zbog teme, kluture dijaloga i da li možemo lepo da razgovaramo, već zbog uspešnog i čvrstog uredjivanja i vodjenja emisije, Olivere Kovačević, koja nije dozvoljavala da emisija sklizne u medjusobna optuživanja preko granice dobrog ukusa i što nije dozvoljavalja da se emisija „valja“ od draga do nedraga. Očigledno ovakve emisjje su više nego potrebne, naročito na Javnom servisu, jer to i jeste njegova uloga, a ne samo da nas zabavi na RTS1, a obrazuje na RTS 2 i RTS3. Emisije „Upitnik“ i „Da možda Ne“ nisu dovoljne za svesrpski dijalog. Uz OKO. Ako je već potrebno otvarati tematske tribine, za opštedruštveni dijalog, ima li za taj dijalog boljeg mesta od Javnog servisa? Nema, niti će ga biti.