DA LI JE, ZAISTA, RTS LICE SRBIJE?!
Da ne bi Djokovića, skoro ceo avgust bi bio – mesec reprize. Ali, bez obzira na sve Djokovićeve zasluge, rušenje šeme Prvog programa zbog njega je ipak malo mnogo! Znalo se, nekad, da je Drugi kanal za sport, ali, sa druge strane, pomerene su samo reprize, pa i nije pričinjena neka velika šteta. Svetski as je opet, sa razlogom, čestitao jubilej RTS-u, jer u jednom od poteza Aleksandra Tijanića, u maju 2009. godine, jedan od najboljih sportskih komentatora Nebojša Višković napustio je RTS, budući da nije bio po volji Novakovih rodjaka, oca mu Srđana i strica mu Gorana Đokovića - i po njihovom mišljenju nije dovoljno navijao za Novaka! I kad tako nešto prođe, što se onda čudimo kad politički pritisci imaju uspeh u srpskim medijima?!
I dodatak: Po kom to kriterijumu jedni sportisti idu na RTS1 O KOM KRITERIJUMU RTS1, a koji na RTS2. Mada i to lagano postaje izlišna dilema budući da sport sve više kupuju sportski kanali, koji za sportske dogadjaje imaju mnogo više para.
Podmetačina prikrivenih repriza
I ja i RTS nemamo sreće. Kad god pogledam njihov program, vidim neki nemar, ili neprofesionalnost. Tako je bilo i 27. jula - „TV OKO“. Vidim nešto mi poznate teme. Autor Dušan Stojić o dilemama i raspravama oko imena grada Zrenjanina. I setim se da sam već pisao o ovom programu, pa shvatim da sad RTS, jednostavno, više i ne stavlja naznaku „repriza“, tako da gledaoci jednostavno ne primećuju kako im Javni servis servira „podgrejano jelo“, koje je odavno stavljeno u frižider. Inače, pravilo je vrlo jednostavno i sve profesionalne TV koje drže do sebe se toga pridržavaju - jednostavno se stavi u uglu ekrana oznaka „repriza“ i - problema nema. Ali, ovako je lakše, da se podmeće i da ljudi i ne znaju da gledaju reprizu. Ko zna koliko još ima takvih „podmetanja“ na programu RTS.
Videćete, kasnije, i ekipa „Šarenice“ radi to isto.
Smehotresni susreti
Što se tiče „Šarenice“, samo čekam da se obe ’’potrefe’’ u istom gradu. A i dobio sam poruku da su već jednom obe i bile na istom dogadjaju - ’’Kolektivom venčanju’’, koje je, dok je još bio u RTS-u, lansirao Žika Nikolić.
Oni koji su tom susretu prisustvovali pričaju da je bilo - „smehotresno“.
No najbolji tekst o tome je tekst Meri Bilić, TV kritičarke ugledne „Politike“, koji uz njenu saglasnost, prenosim u celini.
Srećom te Srbija nije mala zemlja. Jer, ko zna, da je recimo veličine jedne Malte, Monaka, Crne Gore ili Lihtenštajna, ekipe emisija „Žikina šarenica” ( Pink) i „Šarenica” (RTS ) neminovno bi se sudarale na istim mestima, u istim parkovima i izletištima...
Jer, kao da im nije bilo dovoljno to što su im emisije vrlo slične pa gledaoci kojima popusti koncentracija, posebno u trenucima kada na ekranu nisu lica Žike Nikolića i njegove ekipe ili Ane Babić i Slobodana Šarenca, nisu sigurni koju od te dve emisije, koje se emituju u istim danima i istim terminima, zapravo, gledaju.
Žika Nikolić je od svoje emisije rođene na javnom servisu napravio brend. Kad je u jednom trenutku, kao čovek penzioner, odlučio da prihvati bolje uslove i pređe sa delom svoje produkcije na Pink, to je bio njegov poslovni potez na koji je imao svako moguće pravo.
Ali teško je razumeti zašto se javni servis toliko trudi da napravi identičnu emisiju, umesto da je taj termin iskoristio da bude konkurentan i privuče publiku sa drugačijim afinitetom i ukusima.
Ovako, „Šarenica” ovde, „Šarenica” tamo, folk pevači ovde, folk pevači tamo, folklorni ansambli na oba mesta, zaluta i poneki zabavnjak, talentovani mališan, sportista, autor knjige... A sada leti, gle originalne ideje, karavanom putuju ekipe sa obe televizije... Pomanjkanje ideja ili čuveni srpski inat?
U svakom slučaju, na šteti su gledaoci. I oni koji vole ovaj tip emisije jer im je verovatno teško da se odluče gde je „šarenije”, ali i oni koji bi voleli da gledaju program sa novom koncepcijom, ali džabe im kad je termin „zakovan”... Istraživanja gledanosti pokazuju da je RTS-ova „Šarenica” gledanija pa to, verovatno, daje dodatni optimizam čelnicima iz Takovske 10. Koji ponovo zaboravljaju da im ne priliči da se takmiče sa komercijalnim televizijama.
Izbacivanjem, zbog letnje šeme, autorskih emisija RTS je pokazao da brine o dobrobiti svojih zaposlenih koji se odmaraju od kamera po tri, četiri meseca, ali je propustio priliku da ustupi prostor nekim novim mladim ljudima koji inače nemaju priliku da pokažu šta umeju i znaju.
Držeći se svog čvrsto zakucanog „običajnog prava” javni servis tačno u devet sati ujutro završava Jutarnji program, iako na drugim televizijama (Prva, Pink, Hepi...), sa kojima inače voli da se upoređuje, slični programi se završavaju posle 11 časova, dakle duži su za čitava dva sata.
Čekajte, je l’ ono beše Radio televizija Srbije ima hiljade zaposlenih viška?
Čudna neka matematika.
Sve napisano kako treba, kratko, jasno i nadasve ubojito.
60 godina Javnog servisa vidjenih njihovim očima
Inače, što se tiče serijala „60 godina“, gledao sam skoro sve dosadašnje emisije. A zaključak je veoma jednostavan, kao i pitanje: „Da li je RTS ukinuo profesiju scenariste?!’’ Jer, sve su emisije bile slične – ’’zbrdozdolisane’’ i bez jasnog koncepta.
Gledao sam u medjuvremenu Netflix seriju „Rim“ i primetih na špici „Glavni pisac“ pa ime, pa „pisci“, pa jedno desetak imena.
Na RTS-u to ne postoji. Ali postoji jedna urbana anegdota, pitanje da li je tačna ili ne kad je jedan naš čuveni scenarista otišao u LA , i na sastancima ga producenti pitaju : “Vi ste scenarista, super, a za koju vrsyu scenarija, dijalog, uvod, viceve, dramske delove?“
Naš čovek odgovori: “Ja sam scenarista za sve.“
Kažu LA filmadžije: "Hvala lepo mi Vas više ne bi zadržavali.“
E tako izgledaju i te emisije o 60 godina RTS-a. Šteta, čitav projekat je mogao da bude mnogo bolje zamišljen i realizovan. A ovo pišem iako se moja fotografija iz mladjahnih dana iz BG programa pojavila na video „zidu“.
Program vodi ko stigne
Videlo se to i u emisiji posvećenoj kulturi, gde je to dokazano na primeru kreativnog direktora RTS (ma šta god takva funkcija značila), a reč je o čoveku koji je 2008, kad je došao na RTS, rekao kako ’’RTS-u treba sašiti novo odelo’’. E sad, hm! Izgleda da odelo nije gotovo, da su negde u hodu izgubljeni entuzijazam, igla i konac i da program može da vodi baš svako, pa i Boris Bota Miljković, nosilac modernog TV talasa osamdesetih, kad je Zora Korać, zajedno sa „svojom decom“, briljantno modelirala tadašnji kulturni TV prostor. On je potpuno devalvirao voditeljsku profesiju i na Javnom servisu dokazao da svako može da vodi program. Velika greška!
Dobar voditelj se radja, to je osoba , koju ekran voli i osoba, koja uspeva da „predje rampu“ da ’’natera’’ gledaoce da sve ostave kako bi ga slušali i gledali. Voditelj je profesija, a ne samo da se stoji pred kamerom i priča. Takva osoba mora da „zrači“ sa ekrana, a takvih je malo. NI RTS ih nema dovoljno, niti radi na njihovom usavršavanju ili pronalaženju.
Sportski program najbolji segment RTS-a
Dan posle je bilo mnogo bolje, ali kad je reč o sportu. Možda i zato što je RTB a sad RTS oduvek bio „reper“ za sportske prenose. Znalo se, Beno Hvala iz Ljubljane za zimske sportove, a naročito za skokove sa Planice. Malo ljudi zna da je prvi „rad“ RTB reportažnih kola u boji bio prenos sa Planice. Beograd je imao sjajne reditelje sportskih prenosa od Dimitrija Stančulovića, pa Mome Martinovića, a sad Veselina Grozdanića - svaki sportski prenos RTS-a može da se poredi sa bilo kojom TV u svetu. I u pravu je bio Vesko Grozdanić kad je spomenuo plejadu kamermana RTB, Vojin Lukić, Žika Lazić, Fatmir Nuši, Miki Vorkapić, Dragan Stojanović Mile zvani Top - samo su neki od vrhunskih kamermana tog doba. Škola, koju i danas neguje RTS, makar kada je reč o sportu.
Neodmerena mera
Očigledno RTS-ova politika preko leta je „hleba i igara“. A pošto hleb nije u njihovoj nadležnosti, onda idu igre. Pa se TVD2 pomera zbog fudbala. Kao da Drugi program ne postoji. A ponekad je fudbal i na Prvom i na Drugom - istovremeno, pa oni koji ne vole sport, moraju da se snalaze. Na sreću, danas, kad je skoro čitava Srbija „pokrivena“ kablovskim sistemom ili IP TV-om, nije se teško snaći. Moje mišljenje je da je mera malo neodmerena, bez obzira što se radilo o fudbalu.
Istina - vaterpolo je na neki način „osvetlao obraz“ srpskog sporta. Ali, Javni servis nije samo sport. Jer šta će se dešavati kad sportki događaji polako ali sigurno predju pod okrilje „Sport Kluba“, kao što se već desilo sa jednim evropskim prvenstvom, jer je prava za ove prostore od UEFA dobio SK, a ni jedan ih javni servis nije dobio?
Razvod najbojeg para
Milan Srdić jednog dana, Irina Djordjić, drugog. I tako je jedan od najboljih voditeljskih parova „razveden“! Šteta.
Uživao sam u odličnom razgovoru Milana Srdića sa Zdravkom Maruićem, direktorom sportskih igara mladih iz Splita.
A u subotu 04.08. bilo mi je žao voditelja Jutarnjeg programa, Dalibora Žarića, novinara, koji je mnogo bolji reporter i autor reportaža nego voditelj, jer je pred kraj emisije kao gosta imao 17-godišnju pevačicu, koja odlično peva, ali je za razgovor pred kamerama još uvek mlada i toliko zbunjena, da je čak zaboravila koju će pesmu da peva. Ne treba to raditi voditeljima. Mada to ’’pada’’ i na dušu muzičkih urednika.
Doduše, pored onih koje sam spomenuo, Jutarnjim programom suvereno vlada i Dušica Spasić, tako da ja ne vidim razloge za eksperimentisanja u toku. Jer kada pogledate jutarnje programe drugih TV, vide se stalni voditeljski parovi, dok na RTS-u voditelji iskaču „kao pajaci iz kutije“ - pa ni oni sami nemaju vremena da profilišu ni sebe ni svoje emisije. Ako se oni kao voditelji uopšte nešto i pitaju. Tu je još i Verica Bradić, ali samo onda kad ne pokušava po svaku cenu da bude duhovita
Skrajnuti bljesak
Ali, nešto i bljesne na RTS nebu. Kao emisija „Moravska Srbija: Šest vekova Manasije“ 03.08. Šteta što je emitovana u „slabom“ terminu, u 18.30h, umesto u udarnom u 20.00h, ali pošto su na RTS-u reprize zakon, drugačije nije moglo.
I kad već, ne samo Javni servis nego i društvo u celini, nema naviku da kada se Predsednik Srbije ili Vlade obrate javnosti, posle tog obraćanja usledi analiza, sa gostima, političkim analitičarima, predstavnicima opozicije - šta je tu je. Valjda će doći i taj dan. Ali dok taj dan ne dodje, ostaje termin u 18:30 koji sad „pokriva’’ redakcija kulturnog programa, i to veoma uspešno. „TV Feljton Epidaurus“ je baš program za Javni servis. Mnogo smo saznali o zajedničkom poduhvatu Grčkog nacionalnog tetara iz Atine i Narodnog pozorišta iz Beograda. Autorica i urednica Olivera Milošević nam je odlično, kako i treba, prikazala atmosferu, dilemu umetnika, reditelja Nikite Milivojevića. Eh, da je ovakvih programa više.
Šema iznenadjenja
Četvrtak 09.08 je bio dan u kome se jako dobro videlo da nema komandanta na brodu, da se šema menjala, a gledaoci – sludjivali. TVD je iznenada pomeren na 19.00. Ali kao što reče jedan moj prijatelj, što se TVD2 tiče, mada nije išao u svom terminu, efekat bio isti, kao i da jeste. Onda krene emija „OKO“, na najavom da se čeka Đoković, jako interesantno izdanje, ali ne znam da li bilo novo ili reprizno, pošto Javni servis nema baš tu praksu da nam to kazuje. I onda, na veoma zanimljivoj temi, o katoličkoj crkvi, da li će Papa Franja doći u Srbiju, zatamne ekran i predju na tenis. Znam da je na RTS2 bio takodje sport, ali ako rukovodstvo RTSa misli da će im sport u neograničenoj količini povećati rejtinge - moguće, ali kvalitet programa – nikako uz ovakvo poigravanje sa šemom.
Tako se i desilo, zbog igranja šemom, da dve italijanske serije idu u isto vreme, na RTS2 i RTS3. Ali toliko komplikovan i iseckan sistem premijernog i repriznog prikazivanja uticao je da sa jednostavno – odustao.
Meni lično se nije dopao pomalo „sleng“ vokabular reportera teniskog meča Djokovića i grčkog takmičara, npr „strašan udarac“ i slično. Pogotovo ako se setim emisije 60 godina RTSa, posvećene sportu, i Nikitovića, Koraća, Stojakovića i da je nekad RTS, a naročito Radio Beograd, bio pojam preciznog srpskog jezika, ovo danas je tako kako jeste.
Za TV produkciju su najjeftiniji - gosti
Sutra dan, ponovo jeftina TV - „OKO“ o Guči. Normalno. Najlakše tri gosta u studio i pričaj, pričaj, a Guča je izazov za svakog novinara, koji ima osećaj za dokumentaristiku. Svi su ovi gosti mogli da budu i u tom dokumenracu, ali avaj, pare se bacaju na svakojake gluposti, šta će im dokumentarni program.
Ovo velim, jer sam slučajno na platformi RTS SVET naleteo na dokumentarac o trubi, iz 2016. godine, autora Dalibora Žarića. Ogromna je šteta što Žarić nema iskusnog proucenta (u zapadnom smislu, a ne u srspkom smislu, jer su to dve potpuno različite funkcije, a isti naziv). Žarić bio mogao da bude jedan od najboljih novinara RTS-a za dokumentarne emisije, uz sve sitne mane i nedostatke, ali će RTS, poznat po svojoj „briljantnoj’’ kadrovsko-programskoj politici upropastiti i Žarića, jer od njega hoće da naprave voditelja. Još jedna greška, pored onih koje sam nabrojao. Žariću bi trebalo dati mesečni budžet i da, onda, samo putuje i donosi reportaže. Ovako čini mu se loša usluga. Može i bez studija.
Odlično snalaženje
Sve moje simpatije je imao reporter (nažalost RTS ne potpisuje reportere u toku prenosa, jer tamo šefovi misle da se prenos gleda od početka do kraja), koji se herojski borio sa ogromnim vremenom koje je dobio zbog curenja gasa na trasi trke 20 kilometara hodanja u ženskoj konkurenciji; simpatični su bili njegovi “vapaji“ da se prenos prekine, ubace reklame, bilo šta, ali bilo je korisno - saznali smo sve o Berlinskom zološkom vrtu, kako se zovu kapije na jednoj i drugoj strani, kojim ulicama ide trasa. Nije mu bilo lako. I on bi trebalo da dobije nagradu, a neko da bude kažnjen što ga je ostavio ’’na cedilu’. Hm, možda su mogli da nastave i ono „OKO“ o Katličkoj crkvi, koje su bili prekinuli dan ranije.
Platforma „RTS svet“ je odličan projekat, ali mala sugestija: Kad se promene vremena emisija, mora da se promeni i šema i satnica koja se pojavljuje u platformi, koja je zakucana pa npr. piše „Slagalica“ a ide snimak TVD2.
Fimovi koji se samo-emituju, pa ko ih shvati - ko ne, neka traži na Googl-u
Nekad davno, a nisam video da se spominje za ovaj jubilej, pred neki značajan film, ili ciklus filmova naciju bi u to uveo ili urednik filmskog programa ili neki poznat filmski kritičar, ali značajni filmovi nisu puštani u etar tek tako. Toga sam se setio 12.08. kad je emitovan film „Nevinost bez zaštite“. Pušten je samo onako ’’go’’, bez ikakve najave, koja bi ga obukla u odelo, i približila novim generacijama koje verovatno nisu čule za Dušana Makavejeva i šta su njegovi filmovi značili u to vreme. I tako je propuštena još jedan šansa da Javni servis ima i obrazovnu ulogu, koji bi mogao da ima i uz ciklus domaćeg filma.
Monolozi,monolozi,monolozi
RTS jako voli mono emisije (sem, ponekad, Upitnika i Da, možda, ne, kad ože ćuti i poneka polemička varnica), a takvo je bilo i TV OKO i gost Obrad Kesić. Potpisan kao politički analitičar i šef predstavništva Republike Srpske u Vašingtonu, i shodno funkciji, koja košta poreske obveznike RS, čuli smo da su danas najveći anti globalisti Viktor Orban i Milorad Dodik - monotono, da ne kažem dosadno; prozivan je Šoroš, po ko zna koji put, a kao glavni adut je korišćen Stiv Benon, desničar koji je čak za Trampa suviše desno. Ali o njemu, o Benonu, ni reči. NI ko je ni šta je on. A izgleda da je u grupi lobista za Repubiku Srpsku. Pa da vidimo i tu avanturu.
Ustvari šta je osnovna falinka ove emisije? Kad se govori o Americi, nelogično je da bar ne budu pitani za savet dva dopisnika RTS , Nenad Zafirović i Aleksandar Žigić, dva dobra novinara. Žigić se uz to, i to je dobro što je RTS savladao tu tehnologiju, javlja koristeći mobilni telefon, ali samo kad su sport i crkvene prigode. Šteta, ijer bi u suprotnom i te rasprave o Americi bile mnogo bolje, jer dva dopisnika sigurno znaju bolje od nas politička kretanja u toj državi. Možda i jesu pitani za savet, ali se to nije videlo.
Film za neki drugi servis
Nemam nameru da se mešam u posao filmskog urednika, ali 16.08. film „Kauboji i vanzemaljci“ bez obzira na Harison Forda, apsolutno ne pripada Javnom servisu pa makar bila i najjača letnja šema, besmisleno i glupo do zla boga.
Pohvala poštenju i ostavci
Problem sa TVD2 je što sledi novine, pa ono što ste videli u novinama, tek sa zadrškom vidite u vestima. Tako da je TV OKO 17.08 o onom dečijem kampu na Zlatiboru bio pokušaj da se profesionalna lenjost nadoknadi. Neboša Krstić je ogolio stvar do kraja i bio je iskreno surov prema firmi u kojoj je (bio) član Upravnog odbora. I shodno tome, jer kako član UO ne možeš da utičeš da uredjivačku politiku, već samo na odlučivanje o parama, mada je i tu ’’skoro bespomoćan’’ i - čovek je, pošteno, podneo ostavku.
Jer prilog RTS-a je bio mlak, neutralan, dan - dva posle snimka Russia today i društvenih mreža. Ali to i jeste manir RTS-a: Prvo vidite u novinama, pa tek onda i na ekranu RTS.
A u tim novinama pročitate da su tu stvari mnogo komplikovanije nego u prilogu i da su tu umešane i neke čudne ruske organizacije. Ali izgleda da su tviteraši mnogo ozbiljniji u istraživanju nego novinari RTS. Na kraju krajeva, čitavu prašinu je i digao sam Krstić, i za to svaka mu čast.
Ustvari, takvi su skoro svi prilozi iz RTS-a, neutralni, mlaki i dosadni...
Savet
Savet poslenicima Javnog servisa: Pogledajte HRT, nedeljom u 20.00. Prvi program, znači „prime time“. Serijal o hrvatskim velikanima. Uradjeno neobično, moderno, prilagodjeno mladoj generaciji koja sve gleda ne više u modelu video klipa, već i kraće. Odličan primer kako se istorija može uraditi za gledaoce You tube i poklonike FB kanala. I to izgleda onda mnogo bolje nego ponovni pokušaj u „OKU“ osvetljavanja uloge Aleksandara Rankovića - ništa novo nismo saznali nego što je to već bilo u programu „Crveno i crno“, čiji su se inserti čak i koristili.
Metodologija proslave jubileja
Samo ću kratko o jubileju kuće u kojoj moja porodica ima preko 60 godina „minulog rada“ kako se to u socijalizmu govorilo. Bez koncepta, bez neke zajedničke ideje, bez tima scenarista koji bi sve to stavili u jednu celinu. Ovako je bilo po fragmentima, a koncerti su kao trebalo da budu - kruna.
I umesto da budu kruna, koncerti su bili dokaz da u Javnom servisu, kao u doba renesanse, svako može da radi sve. Ili je to kreativni maksimum koji može da pruži Olivera Kovačević u svetu zabave.
Ipak, pustimo vrsnog reditelja i teoretičara TV, i čoveka koji je to predavao, da analizira - Zoran B. Petrović
ŠEZDESETA GODIŠNJICA RTB – RTS-a
Preostalim kreativcima i profesionalcima TELEVIZIJE BEOGRAD i RADIO TELEVIZIJE SRBIJE, i vremešnima i mlađima, od sveg srca čestitam jubilej i sve uspešne programe koje su nekad pravili u izobilju, a poslednjih petnaestak godina kad su mogli.
Čestitam i kolegama koji više nisu na TELEVIZIJI, ali su iza sebe zaorali duboku brazdu !
Ne čestitam onima koji su početkom devedesetih prošlog veka otišli na JUTEL i još neka mesta za veliku kintu i tako napravili prostor za prvu najezdu neznalica u RTB.
Ne čestitam ni onima koji su 5. oktobra zapalili televiziju iznutra, kojom prilikom je opljačkana oprema ogromne vrednosti, od koje su nikli privatni studiji koji su godinama iz televizije „muzli“ grdne pare za produkcijske „usluge“.
Ne čestitam ni onima koji su odmah zatim doveli drugi talas totalnih nadmenih neznalica i nivo programa srozali na SVOJ BEDNI NIVO.
Ne čestitam ni onima koji su ukinuli školski i obrazovni program, dokumentarni program, domaću dramu i REJTING proglasili za generalni princip, bez obzira na način kako se postiže.
Ali čestitam i Radio Beogradu, svim orkestrima i horovima, muzičkoj produkciji i izdavaštvu!
Čekao sam dugo najavljivani SVEČANI KONCERT, na dan jubileja, pa da napišem čestitku. I moram da kažem da su orkestri i izvođači zaista bili veoma dobri.
ALI
Od koncerta mi je preselo, potpuno sam uzdrman drskim bezobrazlukom da se ovako značajan događaj za RTB - RTS zloupotrebi za promociju totalnog amaterizma i festival neznanja po svim osnovama :
- Onaj ko je pripremao koncept i scenario, očigledno nikad u životu nije čuo da postoji oblast koja se naziva DRAMATURGIJA i koja se bavi veštinom dobrog pripovedanja
- Onaj ko se bavio realizacijom, jer ovde od režije nema ni „r“ , morao je da zna da se ovakvi događaji pripremaju dugotrajno, uvežbavaju, probaju, koriguju sve dok se ne uigra televizijski tim da, u direktnom prenosu najbolje uradi program po veoma preciznoj knjizi snimanja, kadar po kadar.
- Da zna da ne može da se napravi direktan prenos bez GLAVNE KAMERE (u ovom slučaju bile su potrebne dve, jedna pored druge)
- Da kamera na robotu i šinama, postavljena veoma nisko, ne može da zameni glavnu kameru
- Da kranovi nisu smišljeni zato da bi se pokazivalo šta mogu, već da bi bili u rediteljskoj i kreativnoj funkciji
- Da funkcija režije (ovde realizacije) nije da SAKRIJE šta se dešava, već da to pokaže i kreativno nadogradi
- Što se kamermana tiče, ne znam da li su totalni amateri, ili je video-mikser „ubadao“ neplanirane kamere, ili je sve ovo bila jedna velika „improvizacija“ gde odrađuje lud zbunjenog, jer prave pripreme nije ni bilo
Sve u svemu, UREDNIČKI i REALIZATORSKI tim su nam priredili 140 minuta direktnog prenosa neke imbecilne svetleće konstrukcije i, s vremena na vreme nam pokazali i ponešto sa scene. Uglavnom kamerama od pozadi ili iz profila. Ne znam. Možda to tako treba ALI JA NEMAM DOVOLJNO MAŠTE da bih to mogao da razumem.
Plave šajkače
A iako sam milsio da su dva koncerta povodom jubileja kruna proslave – nisu! Pa je bila i emisija posvećena Jugoslaviji, RTB iliti, sad, RTS. Pa sam zato shvatio da su mladići nosili plave šajkače. Valjda da sve bude u stilu trobojke - mada ne znam ko je bio zvezda!
I ova emisija, sem možda ona o sportu, pokazala je da je koncept, „ajmo u studio da pričamo, pa ćemo posle u montaži da izaberemo“. Ovo mogu slobodno da napišem, jer sam skoro sve te dogadjaje u novijoj istoriji bivše Jugoslavije bio tamo, u Takovskoj 10. A toliko detalja je ispušteno i toj emisiji. Ili zaboravljeno? Ili namerno prećutano?!!!
U svakom slučaju, nadam se da će javni servis kad bude slavio 70 godina postojanja imati više sreće sa rukovodstvom. Odnosno da će javni servis imati rukovodstvo koje je stasalo u RTS-u, a ne dovedeno sa strane.
+++
I da na kraju citiram i reči Generalnog direktora kako je ’’RTS lice normalne Srbije’’.
Ako je to zaista tako, to lice izgleda veoma tužno. Dosadno. Bez osmeha.
Ali, takva nam je možda i stvarnost.
