DRAMSKI PROGRAM I DRUGE „DRAME”
Elem, šta se desilo tokom 2017. godine? UEFA je objavila konkurs za prodaju prava za kvalifikacije evropskog prvenstva 2020. i to kvalifikacija za evropsko fudbalsko prvenstvo i za novoustanaovljeno takmičenje Lige država. No, i pored toga što je HRT nudio 20 posto veću cenu nego za prošlo takmičenje, TV prava nisu dobili. No, UEFA je odabrala drugog ponuđača koji ima mrežu kablovskih televizija i njemu prodala prava prenosa za sve države bivše Jugoslavije. Koliko je RTS nudio, pojma nemamo.
Kad se pogleda tabela, koju je UEFA objavila, Sportklub je otkupio prava. I šta sad? Da li će RTS otkupiti neke utakmice od Sportkluba ili ne – ne znamo. Ali, ono što definitivno znamo je da ćemo ubuduće srspku reprezentaciju u fudbalu gledati samo ako duplo platimo – pretplatu RTS-u i pretplatu Sportklubu. Link za one koje zanima je: http://www.uefa.com/MultimediaFiles/Download/Publications/uefaorg/Marketing/02/18/17/98/2181798_DOWNLOAD.pdf
No, vratimo se novembru:
Potcenjivanje gledalaca
Mnogo je već napisano o seriji „Senke nad Balkanomˮ. Mislim da je dovoljno reći da TV produkcija drama i serija više neće biti ista. I da ćemo sve naredne projekte, hteli to ne hteli, upoređivati sa ovom serijom.
Ali, posao me je naučio da se zanimljivosti najčešće kriju u detaljima. Toliko mnogo različitih stvari sam saznao kad sam obraćao pažnju na detalje. Čuvena anegdota s kraju razgovora u Dejtonu, kad se čekalo potpisivanje mirovnog dokumenta. Na zidu u sali bila je velika mapa BiH. I niko nije obraćao pažnju na detalje sve dok moj izvrsni kolega, tada dopisnik britanske agencije Reuters, Jovan Kovačić, nije prišao bliže i video kako mapa razgraničenja ide kroz Sarajevo, dodajući 4 opštine bošnjačko-hrvatskoj federaciji. I onda je i krenula priča, kako je Milošević rekao „Borili su se, treba i da zadrže Sarajevo.ˮ
Tako i ja, volim špice i to naročito odjavne. I gle, ima šta da vidim, da jednog crnokošuljaša igra niko drugi već jedan profesor, a vidim i pisca kao glumca. Zanimljivo kako ljudi vole da se bave još nečim, a naročito ako je to povezano sa estradom.
Na kraju nešto što je nedospustivo. Dve špice u isto vreme, odjavna serije „Senke na Balkanuˮ i uvodna „Lude noćiˮ. Dve slike u jednom trenutku, obe nevidljive, jer koliki je procenat ljudi koji imaju baš velike TV ekrane? Nije korektno ni prema producentu serije, a nije ni korektno prema ljudima koji rade „Ludu noćˮ. Glupo, a nadasve ružno, amaterski. Sledeće nedelje su to ispravili, pošto je ovaj eksperiment doživeo veliku kritiku na društvenim mrežama.
Novembar mesec je bio, takođe, zanimljiv i sa mnogo izazova za ovu anallizu. Ukratko, RTS nipodaštava svoje gledalište, jer nešto što iole ima veću kulturnu vrednost „guraˮ na RTS2, dok na RTS1 idu sadržaji koji su mnogo „tanjiˮ – tako da su one javne rasprave, o kojima nas tako redovno obaveštavaju u TVD, besmislene. A i ne vidim razlog da se o njima izveštava u TVD, naročito ako na programu nema rezltata. Što je lako dokazivo.
„Kulturni centarˮ emisija na RTS2, urednik Danijela Purešević, emisija koja i te kako treba da ide na RTS1, zatim „Sigurnost dece na internetuˮ, male crtice koje idu pre podne. Koliko dece tad gleda TV? Trebalo bi ih ponoviti nekoliko puta u toku dana i pred TVD2.
Svi napori da druga Srbija gleda RTS2, a prva Srbija da gleda RTS1, padaju u vodu kad radi Skupština, jer objašnjenje „šema zavisi od prenosa Skupštineˮ, rastera i onako malo gledalaca RTS2. Zašto se pravi takav geto, nije mi jasno. Jer, da je RTS komercijalna TV pa i da razumem trku u gledanosti. Ali, RTS je javni servis, koji pre svega treba da informiše, obrazuje, a tek na kraju i da zabavi. Ali, izgleda da svi šefovi RTS-a, od Tijanića pa do Bujoševića, ipak imaju „kompleks Željka Mitrovićaˮ, i drugih privatnih televizija, pa hoće da se takmiče u gledanosti sa njima. Ali, i to im baš nešto, kad je Predsednik u pitanju, ne ide – on češće ide na Pink, nego na Javni servis.
Gledam „Salaš u malom rituˮ i, eto, kako je u ondašnjoj „tamnici narodaˮ hrvatski reditelj mogao da radi za RTB. Znam da srpski reditelj Dejan Karaklajić radi u Sloveniji, što je odlično. A onda kad RTS, HRT i BHRT naprave, posle toliko godina, zajedničku produkciju, dokumentarnu dramu „Tin, 30 godina putovanjaˮ to se zabašuri na RTS2, pa se onda reprizira u neko podnevno, nebulozno vreme na RTS1 – jer je uveče RTS1 mesto repriza reprizine reprize. (Uz to je još, prva epizoda ove serije bila „pokrivenaˮ fudbalom.)
Nekad mi se čini kao da u Javnom servisu postoji zavera protiv Nebojše Bradića jer je dramski program, njegovim dolaskom, napravio najveći kvalitativni skok. Često optužujemo komercijalne TV za neukus i širenje kiča. Ali, niko ne govori zašto se javni servis drži po strani? Zašto on ne bude glavni zaštitnik kulturnih vrednosti, nego ih, potuljeno, stavlja na RTS2, dok je prvi program malo finije izdanje komercijalnih televizija? To nije Javni servis koji Srbija zaslužuje.
U velikm svetskim TV, šefove menjaju svake šeste ili sedme godine. Došlo je vreme da se Informativni program Javnog servisa osveži. Nije dobro da jedan čovek toliko dugo ostane na jednom mestu. Novi ljudi, nov pristup, novi vetrovi, nove ideje. Novi ljudi za neke nove poduhvate. Jer, nisu važni samo minuti, koliko ko dobija u programu, jer se tako pokazuje lažna objektivnost, već teme koje se otvaraju. A Srbija ima toliko izazova. Ponekad se desi da u nekim zabavnim programima ima više vesti o Srbiji, nego u sva tri dnevnika.
Rade se teme koje su odavno ispričane. Evo primera: Emisija „Da, možda, neˮ o ženskom pitanju, natalitetu, reakcijama na izjave Patrijarha i Amfilohija. Izjave su od 25. oktobra, a emisija tek 9. novembra! Zašto sa takvom zadrškom? Isto i o Rajskim papirima. Samo jedan prilog u TVD2 i posle ni reči više – dok su kolege u Radio Beogradu i „drugom medijskom javnom servisuˮ imali posebne emisije. Zašto tamo može, a na RTS ne?
Tog dana je „Okoˮ bilo posvećeno Oktobarskoj revoluciji kao, eto, na sam dan. Ali ako je na programu kasnio odlično urađen dokumentarac koji nije emitovan na sam datum Osme sednice, moglo je i ovo koji dan kasnije jer su tog dana svetska tema bili - „Rajski papiriˮ. Ali kad nije baš politička tema onda se Oko magazin može pomeriti, pa da ide emisija o maloletničkom nasilju. Zašto RTS beži od jakih političkih tema, nije mi jasno, uz moje puno poštovanje Oliveri Jovićević na strpljenju sa onakvim sagovornicima u eimisji „Upitnikˮ! Ali i to je Srbija. Kultura dijaloga mora da se gradi i tu Javni servis ima veliku ulogu.
Velika je šteta što Mira Adanja Polak, i ovo ne pišem prvi put, nema veću logističku podršku u svom radu. Gledao sam njenu emisiju iz Temišvara. Vrlo visprene ideje, odlični sagovornici… Ali, šta to vredi kad mnogi od njih sede u senci, pa im se ni lice ne vidi (primer, Srbin vlasnik luksuiznog restorana) jer nema dovoljno rasvete, filtera? Tako i odlične ideje padaju u vodu, a da ne govorim da kvalitet slike nije na profesionalnom novou.
****************
Najlepše molim nekog ko lično poznaje Radomira Laleta Markovića, da mu skrene pažnju kako mu je ritam rečenice – iritantan! Što me čudi jer su mu najbolji učitelji na dohvat ruke. Možda je to njegov stil, ali meni lično strašno smeta. Ali, polako ispravlja, taj pomalo neuobičajen ritam rečenice.
Dugi jutarnji razgovori
Vidim da se sad u jutarnji TVD uvodi praksa dugih intervjua odmah na početku, pre bilo kakvih vesti. To nije dobra praksa! I, ni najmanje, ne koristi sagovornicima! Mislim da je to više štetilo i Selakoviću, generalnom sekretaru Predsedništva i Najdanoviću, ministru poljoprivrede.
Jutarnji program, kao i Jutarnji TVD, su brze, kratke i jasne forme. I ono što ne govorim samo ja već i EBU: Ujutru se TV sluša i to najviše zbog vremena. Imati teške teme ujutru bar do 8.30 nije dobro. Ili, bar, neka u 8.30 bude „intervju jutraˮ, ne ubacujte ga u TVD! Nije dobro!
****************
Ako se nešto već uzima kao spoljna produkcija, ipak bi iza toga morao biti neki razlog. Gledao sam pažljivo emisiju iz serije „Moja lepa Srbijaˮ o Kuršumljiji. Odličan snimateljski rad, ali je emisija rađena standardno, bezlično i „ispalaˮ – vrlo dosadna. Produkcija „Specijalisˮ. Takve emisije su se radile u doba RTB. Danas, to mora mnogo ambicioznije, mnogo ličnije. Kako to može da radi Jovan Memedović? „Zakucaoˮ me je za ekran sa pričom o devojci koja čuva stoku, negde u nekoj zabiti, A ono što je bilo super je što je Mededović „pratioˮ priču: otišao tamo nekoliko puta. I u njegovom slučaju je šteta što nema većeg logistikog „zaleganjaˮ RTS-a.
****************
Šta je bilo važnije 3. novembra u TVD? Dačić, koji ništa novo nije rekao, ili konačna propast Agrokora od koje, samo u Srbiji, zavisi 11.000 ljudi, stečaj i prodaja pojedinih delova?! Ja mislim Agrokor, a urednici TVD drugačije. Da ne govorim o grešci kad je u najavi za katalonsku krizu, u kadru iza voditelja zastava – Kube! O.K.: Obe „temeˮ počinju sa istim imenom. Zatim nekoliko dana kasnije: Voditelj čita da je Tramp stigao u Kinu, dok su u pozadini slike američkih i južnokorejskih zastava. To su greške koje su nedopustive! Moguće je pogrešiti, nikom glave ne bi trebalo da padaju, ali, ovakve greške, uz slovne i gramatičke greške u kajronima, naročito u jutarnjem programu, izazivaju smeh i ruše ugled Javnog servisa.
Takođe imam pitanje: U prilozima su, uglavnom, svi sagovornici potpisani – sem građana koji učestvuju u anketi! Zašto?! Da li su oni učesnici drugog reda, pa da budu anonimni? Dok sam radio u Reutersu, a radio sam mnoge ankete, takozvani „vox popsˮ, u skriptu smo uvek morali da imamo ime osobe koja učestvuje u anketi! Nije moralo uvek puno ime i prezime, bilo je dovoljno i ime.
Standardi i informacije
I opet TV prepisuje iz novina: Zahtev Italije da se vrate slike iz Narodnog muzeja. Kad ću videti naslov u novinama, kako je saznao RTS, pa vest. Jer je najčešće – obrnuto.
Tog dana, posle jutarnjeg TVD, pojavi se voditelj, a nigde mu imena. A da, zaboravio sam: Mi gledaoci ustanemo u sedam ujutru i ne mrdamo od ekrana, pa zato i znamo ko vodi emisiju. Zatim je išao prilog o Oktobarskoj revoluciji, verovatno iz neke emisije. Ali ne saznasmo ni iz koje, ni zašto, kao neko strano telo. Vidim, to je čitav serijal priloga, ali, može li malo više informacija?
Problem Javnog servisa je nedostatak standarda. Neke emisije su urađene profesionalno, sve pod konac, a neke, „onakoˮ, samo da „ekran isijavaˮ – što bi govorio nekadašnji direktor TV Nenad Ristić. Repriza Kvadrature kruga o Krfu i vezama Srbije i Grčke sve pod konac, tako i radi Stanković.
A onda otaljavanje, sutradan u jutarnjem TVD: O gostovanju Predsednika Vučića u „Insajderuˮ, intervjuu koji je toliko uzburkao javnost – bez inserta, samo suva „recitacijaˮ.
Potom, opet u Jutarnjem programu, divan medaljon, Milan Srdić iz Novog Sada i Portret Mirjane Niketić. Srdić postaje sve bolji reporter, pored već standardno suverenog vođenja programa.
****************
Dosta polemike je izazvao prvi pasus prošlomesečne analize, o tihoj Srbiji, koja se retko vidi na programu Javnog servisa, za razliku od učestalosti oficijelne, „glasne Srbijeˮ.
I opet kod Žike Nikolića: Članice Udruženja poslovnih žena. Svakoj od njih, svaka čast. Samo privatna inicijativa može da spase Srbiju: Žena inženjer koja ima porodičnu firmu za prizvodnju vatrogasnih vozila! Odlično – takve stvari treba pokazivati kao primer. I takve ljude slušati i zvati i pitati za savet, jer bi njima država trebalo da pomaže. Isto nam je pokazala i 5. novembra Jasmina Nikitović: „Znanje- Imanjeˮ – kako ljudi rade, smišljaju, ne žale se, ne čekaju da im država sve da na papiru.
I lep dan, ponovo se pojavio muškarac sa najavom vremenske prognoze, Miloš Radenković. Nadam se da će ga „ženski lobiˮ u RTS-u pustiti da jednom uradi vremensku prognozu i ispred TVD.
Urednici i dopisnici
Zanimljiva je razlika u uređivanju TVD2 i TVD3. Nešto što bi trebalo da se nađe u TVD2, ko zna zbog čega, pojavi se tek u TVD3. I to kad se emituje veoma kasno. Primer: Govor komesara Hana u Tirani na EU skupu posvećenom slobodi medija, i Balkanu. U TVD2 ni sekunde! E TVD 3 tonska izjava Hana – a skup vrlo važan za slobodno delovanje medija na ovim prostorima. Nepotrebno izbegavanje teme.
No, kad se hoće onda se i može: „Okoˮ posvećeno pregovorima Srbije i MMF-a. Predsednik fiskalnog saveta bio je nezgodan sagovornik. Ne zbog teme, već što je opširan, pa je Vesna Damjanić imala problem da dobije suštinu u okviru datog vremena. Ali Vesna, polako ali sigurno, postaje udarna novinarka Javnog servisa, kad je ekonomija u pitanju. Uostalom, još je RTB imala tradiciju novinara specijalista. Kad vidim Vesnu Damjanić, znam da je na redu ekonomija. Za zdravstvo, Ivana Božović, Ana Stamenković. Ali za mnoge koji se pojave, moram da nagađam o čemu će biti reči. Zato preporuka, ljudima u sećanju ostaju samo novinari „specijalistiˮ, poznavaoci tema.
Dopisnici. Gledao sam Prilog o Todoriću koji je (sad) u Londonu pušten iz pritvora. Prilog je napravljen u – Beogradu. Počinje s Todorićevom izjavom po izlasku iz suda, s noćnim snimcima, a onda se, u drugom delu priloga, pojavljuje dopisnik RTS-a sa rečenicom kako je Todorić ušao u sud u 9 ujutru. Potpuno nepotrebno, jer smo već saznali da je izašao uveče i da je otišao u svoju londonsku kuću. Opet pitanje, čemu dopisnik? Ili dopisnik pravi ceo prilog, ili ga uopšte nema. Dopisnik bi trebalo da nam da najnoviju informacju, da ga vidimo kako sa kolegama iz hrvatskih medija trči za Todorićem. Ovako je s pojavom od 15 sekundi kao „strano teloˮ. Da sam bio urednik, izbacio bih iz priloga.
Ako je neko dopisnik za RTS, onda on treba da radi za sve segmente programa. A ne da 1. novembra ujutru gledam prilog o terorističkom napadu u Njujorku koji je napravljen u – Beogradu! Nenad Zafirović ne radi samo za TVD2, nego za RTS! Siguran sam da ovo nije do njega, nego do urednika u Beogradu.
****************
Nadao sam se da će Rajskih papira biti u „Okuˮ 8. novmebra. Ali ništa od toga, već prežvakana tema Hojt Li vs Čurkin, pa onda zanimljiva knjiga „Macchiato diplomatijaˮ autora Martina Hajperca. I to je to.
Te iste večeri, u TVD2, tek u 10. minutu vest da je i Srbija pozvala na konsultacije svog ambasadora iz Ukrajine, vest koju čita voditelj, kao da je radio dnevnik. Odmah da kažem da su radijske „Novosti danaˮ u 15:00 jako dobre, i slušaću ih češće.
****************
Od kada je preminula Milka Canić „Slagalicaˮ ima sve više grešaka. U kvizu, koji je i obrazovni, to je nedopustivo. Da ne govorim da greške utiču i na krajnji rezultat. Jer jedan manastir se nalazi u Federaciji BiH, a ne u Republici Srpskoj. To bar nije teško proveriti.
Te večeri u TVD3 prilog iz razmene, otvaranje muzeja Luvr na Bliskom istoku. Šteta što reporter nije govorio o krovu, koji je zbog svog dizajna i razlaganja svetlosti arhitektonsko čudo, jer su reporterku više fascinirali protesti zbog jeftine radne snage. Zato pogledajte prilog CNN-a o tom istom krovu. Fascinantno.
****************
Nekad na vreme, nekad kasno, na vreme. „OKOˮ o nasilju. Ali zato iste večeri, u TVD2 snimak Todorića koji trkom beži ispred novinara HRT-a, sa zakašnjenjem od dan-dva. Znam da HRT i RTS sarađuju i imaju „poprečne vezeˮ. Zato mi je i čudno da se snimak pojavi sa tolikim zakašnjenjem. Verovatno su ga urednici videli tek docnije. Znate, biti urednik TVD ne znači samo raditi tog dana već i između smena. Zato nije glupo što je izmišljeno u svetu da jedna ista ekipa radi jedne iste vesti. Ali, glupo ko bi toliko radio u Srbiji.
Dve voditeljke i dva komplimenta
Ovako stoje stvari sa „Tako stoje stvariˮ: drago mi je da sam ih gledao 10. Novembra, jer sad mogu da napišem da je Nataša Miljković jedna od najboljih voditelja na RTS, a i šire, što bi se nekad reklo. Znate, treba znati razgovarati sa raznim gostima, na razne načine. Gost prof. Miloš Žarković, endokrinolog, zanimljivo. A samo nekoliko desetina minuta kasnije razgovor sa tri žene, novinarke, i modne blogrke, opet zanimljivo i kvalifikovano. Ni u jednom razgovoru se nije otišlo u trivijalnost, već naprotiv, sjajan dokaz kako je kad se urednik voditelj za razgovor pripremi.
Vidi se odlična priprema za goste, lako „prebacivanjeˮ sa teme na temu, veoma šarmantno, čak i kad je kamera „uhvatiˮ u smehu. Velika je šteta što Javni servis nema praksu da od svojih voditelja pravi TV zvezde. Jer danas TV bez poznatih lica ne postoje. Ljudi se opredeljuju prema ličnostima koje žele da gledaju. Retko hvalim, ali mi je u neku ruku žao što nisam radio sa Natašom, kao izvršni producent u režiji, mislim da bismo dobro funkcionisali.
Jedna sugestija autorima ovih emisija: nisam siguran da imaju izvršnog producenta u režiji, jer bih onda video i slušalicu u uhu voditelja. Ako ih nemaju, to nije dobro, jer bi neko trebalo da im pomaže i brine o njima dok su u studiju.
Sledeća osoba, koja se potvrdila na TV je Ljubica Gojgić. I vreme je da pređe na TV sa nacionalnom frekvencijom. Sećam se kako su tom regionalnom javnom servisu i Ljubici predviđali crne, katastrofične dane, posle određenih kadrovskih promena. Međutim, Ljubica svakodnevno, strpljivo „otvaraˮ teme, koje za „starijeg brataˮ, RTS, ne postoje. Ljubica opstaje, i to je dobro, profesionalno, mada se ponekad ona i ja , kad je reč o nekim političkim detaljima, ne slažemo. Ali, važnije je da se profesionalno slažemo i da poštujem njen rad. Zato i kažem, vreme je da se Ljubica pojavljuje na RTS, što znači da bi neki izgubili svoje emisije. Pa šta? Možda gledaoci to ne bi ni primetili.
Hrabrost RTS-a se ogleda u temama kao što su fudbal i izbor selektora. Ali je nedovoljno hrabrosti i potrage za drugim temama.
Zato sam malo više gledao RTS2. Pa sam naleteo na emisiju „Zemlja hraneˮ, nezavisne produkcije, koju vodi bivši novinar RTS-a, Ivica Milosavljević. Zato me je još više iznenadio rečnik reportera, koji se najviše sastojao od otrcanih fraza poput „pa će krenuti opet putem izvozaˮ, „zasitio se beogradskog asfalta„, „da će ga uskoro ogrejati sunceˮ, „koji je u miraz doneo jednu hladnjačuˮ, „Batočina, srce Šumadijeˮ, „korist od ove novopečene zadrugeˮ. Mada su teme odlične i zanimljive. Pastrmke, Terme u Sisevcu. Kamera sasvim solidna, ali tekst. Ivica ima veliko TV iskustvo, ali i neko u RTS-u mora da pogleda emisije nezavisnih produkcija i da se takve stvari ispravljaju. Jer, za gledaoce, to je program RTS-a. Nemaju vremena da se bave razlikovanjem RTS-a od nezavisne produkcije. Usput, izraz „nezavisnaˮ nije baš najbolji. Nezavisno u odnosu na šta ili koga? Nije dobro da nezavisne produkcije rade teme od kojih RTS beži. TV Mreža je radila temu seksulanog uznemiravanja, a da se može kad se hoće, bila je i tema u „Okuˮ o maloletničkom nasilju. Da li je razlog što ta tema nema veze sa dnevnom politikom ili nije, ne znam, ali je to bila dobro obrađena tema. Uistinu, moglo se naradenih dana u tu temu zaći još dublje, ali to i jeste nedostatak Javnog servisa: teme se ne prate.
Na RTS2 divna emisija „Mera za muzikuˮ, tako lepo urađeno o Zinki Kunc-Milanov, šteta što nije na RTS1.
Zato ponavljam: Ponekad pomislim da Javni servis deli građane u dve kategorije, sve lepe emisije, obrazovne, emisije u kojima nešto može da se nauči, gura na RTS2, dok je RTS1 rezervisan za tanku zabavu i komedije. To nije zadatak Javnog servisa. Da li Javni servis potcenjuje svoje gledalište nudeći mu „hleba i igaraˮ na RTS1. Izgleda da to jeste slučaj.
Propusti i tanak led
Nažalost, ponovo programski propusti: divna emisija o srpskim borcima i Kajmakčalanu. Na prvom neka komedija kojoj ne želim ni ime da spomenem, a zatim, kultni film „Marš na Drinuˮ. Zašto nije moglo da se spoji u jednu programsku celinu? Šteta. Opet veliki autogol.
Sledeći autogol – sednica Saveta bezbednosti UN o Kosovu. Teče prenos iz Narodne skupštine i odjednom, bez ikakave najave, gledamo sednicu SB o Kosovu. Onda čujemo samo Dačića, i nazad u Narodnu skupštinu. Tek kasnije čujete da je bilo vrlo važne polemike između članica saveta Bezbednosti. Šta će Dačić reći, to svi uglavnom znamo. Ali, ne i šta će reći Priština, Amerikanci, Britanci i Francuzi sa jedne strane, a Rusija sa druge, iako je sad u vreme unutrašnjeg dijaloga o Kosovu to vrlo bitno.
****************
Dobronameran savet, (ponavljam, dobronameran, jer se svaki savet u Srbiji dočekuje „na nožˮ), Oliveri Kovačević je da se opredeli: ili informativa ili zabava! Jer i jedno i drugo zahvetava veliki rad, specijalizaciju, ponekad i subspecijalizaciju, što zahteva mnogo vremena. Ovako i jedno i drugo trpi. Da je tako osetila je i Olivera Kovačević u emisji „Da, možda, neˮ 16. novembra. Dobra tema, ali ne baš i najbolji gosti za tu temu – Odnos elite prema modernizaciji i promenama u Srbiji i zašto se one u Srbiji dočekuju sa osporavanjem. Gosti su bili Branislav Nedimović, ministar, poslanici Nenad Konstantinovići Meho Omerović i političar Nenad Čanak. Možda bi bilo bolje za takvu temu imati goste koji nisu politički vezani za neku stranku, jer oni onda mogu biti objektivniji. Ovako, ono što smo gledali u studiju, gledamo ponekad u skupštini. Ministar i poslanik Konstantninović, u dijalogu, osporavajući uspehe jedan drugom.
Povrh svega, još i nedopustive tonske smetnje u emisji. Neki mikrofon nije radio, šuštanje. Iako se zna da se emisija snima, onda može i da se prekine i da se taj problem reši. Ovako sve biva i izgleda – aljkavo.
I, onda, gost Nenad Čanak. Moram reći da sam imao dvoumku šta je bila njegova uloga te večeri? Čanak je „težak gostˮ. Kao što je to i Aleksandar Vučić. I Čanka ne možete da navedete na tanak led, jer mu mozak radi svetlosnom brzinom, dok svaki takav pokušaj izaziva agresivnu odbranu. A upravo to je pokušala Olivera Kovačević –da ga navede na tanak led kad je Čanak govorio o lustraciji Šešelja i SRS, pokušavajući da ga indirektno „navučeˮ na Vučića i Nikolića. Čanak se od takvih pokušaja brani agresijom, pa je tako, surovo, Oliveri uzvratio na njen „servisˮ, da se u emisiji odmah otišlo na – reklame. Ali i da je otišao, pa šta? Čanak je veliki i veoma inteligentan „skandal majstorˮ. I novinar mora jako dobro da se pripremi. Ili da prihvati rizik da mu Čanak ode iz studija, mada sam siguran da ne bi.
Dobro koncipirano „Okoˮ. Razgovor o Mugabeu. I odlična reportaža Svetlane Janjićijević, o migrantima i grčkom ostrvu Kos. Ništa ne može da zameni dobru reportažu sa lica mesta. To je TV, a ne sedenje u studiju!
Kopije i skrivene reklame
A evo, još jedan savet i jedno zašto: Dva velika projekta nedeljom su bleda kopija Grand produkcije, vizuelno i sadžajno, koja je ušla na vrata Javnog servisa. Ako se već neke odlične stvari rade sa eksternom propdukcijiom, onda su i ova dva projekta mogla da se rade sa nekima koji imaju mnogo više iskustva. Skečevi u popodnevnom programu su na nivou „Kursadžijaˮ. Neke pesme čiji su autori poznati potpisuju se kao „narodni autoriˮ. Gledam tako emisiju narodne muzike, izbor naj, naj i lepa verzija pesme „Đelem,đelemˮ, pa pesma „Ochie chornieˮ (pišem u engleskom transkriptu jer nemam rusku tastaruru). Piše „narodni autorˮ. Odem na „kraljicu istraživačkog novinarstvaˮ Google i vidim da su za obe pesme autori navedeni sa punim imenom i prezimenom. Zašto se ne stavljaju imena autora, nije mi jasno, nije korektno, kao kad bi, kad čitaju Andrića, ispisali „narodni autorˮ?
Praviti ovakve programe nije lako. Ili se uzimaju već gotovi formati, ili je, kad se radi sopstvena produkcija i ideja, to veoma težak posao.
Ova dva projekta već nagoveštavaju kakav će biti Novogodišnji program: Opet bleda kopija Grand produkcije! U nedelju 26.11, vidim ostali su narodni autori, mada su neke pesme „dobileˮ autore. Ne znam po kom kriterijumu se to čini.
Prikriveni marketing nije dobar, sećam se davno jedan od voditelja Sky Newsa je zamoljen da nađe drugu firmu, ne samo zbog jednog incidenta u hodniku, već i zbog toga što se ustanovilo da su mu gosti stalno bili iz jedne te iste izdavačke kuće. Začudilo me, iako znam da Javni servis nije baš pri parama, da tako „upakovanaˮ propaganda ide i u informativne emisije. Prilog iz Kube u TVD 26. novembra i sutradan u „Tako stoje stvariˮ bio je „začinjenˮ izjavom predstavnice srpske turističke oganizacije sa lica mesta i to kao čist EPP! A onda, u prilogu TVD još i kadar iz sedišta avio kompanije, dok u „Tako stoje stvariˮ istu avio kompaniju u izjavi spomene ona predstavnica. To baca ružnu sliku na Javni servis, pa bi gledalac mogao da pita da li, kojim slučajem, postoji cenovnik za priloge u TVD? Ili bi sad treba očekivati da novinari Informativnog programa letuju na Kubi. Ružno.
****************
Prilog meseca dolazi iz Novog Sada – reporter Milan Srdić, novinar koji se sve više nameće i kao odličan reporter, a ne samo kao voditelj. Priča o Dejani Bačko koja je, iako rođena bez ruku, slikarka i vice šampionka sveta u paratekvondu. Delikatno urađeno i slikano, takođe. Šteta što je emitovan prilog pri kraju TVD. Eto i predloga Oliveri Kovačević za junakinju meseca ili kako ona već taj deo emisije zove.
I na kraju, primer „oživljavanjaˮ Jugoslavije u TVD2, 20. novembra: izveštaj sa Jugoslovenskog pozorišnog festivala, tako se zvanično zove. Velika je šteta što u izveštaju nismo i čuli zašto se festival baš tako i zove, toliko godina posle raspada Jugoslavije.
U praćenju izricanja presude Ratku Mladića sve su TV imale sličan format. Osim Prve, koja je uveče imala dokumentarni film.
I opet isti gosti. Vreme je da Javni servis „osvežiˮ spisak gosatiju s nekim novim ljudima, nekim novim idejama, i novi pogledima na neke teme.