KAKO SAČUVATI MENTALNO ZDRAVLJE GLEDALACA

Svi govore kako postoje dve Srbije. Tačno, ali je samo pitanje koje dve? Jedni će reći, Obrenovići, Karađorđevići, ili partizani ili četnici, ili Srbija ka zapadu, ili Srbija ka istoku. Ja velim, tačno, postoje dve Srbije: jedna koja se vidi, ali postoji i druga, koja je tiha, koja se ponekad pojavi  i oglasi  na programima Javnog servisa. To je Srbija koja radi, Srbija koja čvrsto stoji na dve noge, koja strpljivo podnosi teret svih mogućih političkih borbi, ekonomskih eksperimenata i tranzicija, Srbija koja se ponekad vidi kod Žike Nikolića u “Šarenici”,  ponekad u TVD, ili kod Branka Stankovića u “Kvadraturi kruga” ili u “Znanju Imanju”. To je Srbija u kojoj Lazar Krstić iz Gospođinaca proizvede milion kilograma  povrća, zaposli 400 ljudi, to je Srbija u kojoj Budimirka Mladenović, kuvarica u hotelu “Sopoćani” radi svakodnevno dve smene, pa zato ima 54 godine radnog staža, to je Srbija u kojoj bračni par dođe iz Švajcarske i pokrene etno turizam i u goste im dođe švajcarski ambasador, to je Srbija koja od  zimnice napravi dvodnevni sajam sa posetom od  20.000 ljudi, to je Srbija sa ljudima kojima je Srbija mala, koja hoće da se širi, ali ne kao devedesetih puškom, već im je potrebno tržište veliko kao Evropa.  E za sve njih je Evropska Unija, i javni servis bi tim ljudima trebalo da služi i pomaže sve više. Polako, takvi ljudi “isplivavaju” na površinu – kao nekolicina stanovnika u jednom vojvođanskom selu, koji su se udružili i registrovali teritorijalno poreklo belog luka, ili građani koji započninju s farmom lešnika.
E, svim tim ljudima bi trebalo dati medijskog prostora u javnom servisu i drago mi je da tako nešto i dobijaju. Trebalo bi da ga dobijaju još više.
Ali, krenimo u analizu, kako je proticao oktobar.

*****************

Žikina “Šarenica” u Beču. Poduhvat koji svakako treba istaći. Verovatno će biti i još nekih gradova po Evropi. Šteta je, a možda je i prerano, da “Šarenica” ne  gostuje  nekoj od bivših  JU država. A možda je već i bila. Ako jeste – super. Ako nije – eto predloga.
Jedino što mi je malo bilo čudno, da u snimljenoj emisiji, ostanu neke rediteljske nepreciznosti, čudni rezovi… Ali dobro, moguće je da sam ja sitničar i perfekcionista.

***************

“Treće doba” emisija posvećena populaciji kojoj od nedavno pripadam. Radi i uređuje iskusna novinarka Ljiljana Jovanović, ali vidim da je to nezavisna produkcija. Teme i te kako zanimljive, neke bolne, kao na primer palijativna nega. Mala sugestija Ljilji: Što više praktičnih saveta za nove penzionere, a i one koji će biti; šta i kako se spremiti, od dokumentacije do psihičke pripreme, kako ispuniti vreme, da li penzioneri mogu nešto da učine i da se aktiviraju u dobrovoljnom radu.  Na “Facebooku” sam video dirljivu priču o penzioneru koji već godinama dolazi u bolnicu za prevremeno rođenu decu, ili bebe koje su roditelji napustili. On dolazi u bolnicu da bi držao bebe u naručju, mazio ih i bolnica mu je veoma zahvalna. Divan je i primer Dušanke Branković, iz sela Drenaić, koja kuva i sprema slatko i tako pomaže porodičnom budzetu.

****************************

Bila je to nedelja u kojoj nas je Svetlana Janićijević podsetila, bar moju generaciju, a novim pokazala kako je i zašto tekla čuvena Osma sednica od koje je prošlo 30 godina. Velika šteta što nije emitovana na samu godišnjicu, ali  o tome sam već pisao u prošloj analizi. Emisija urađena pedantno, precizno, objektivno, ni najmanje navijački. Nadam se da sad Javni servis može da napravi i dokumentarni program ne više o 5. oktobru, o kom skoro znamo sve, već da napravi dokumentarnu emisiju “O godinama posle 5. oktobra” – šta je koja vlada uradila, kako je došlo do rascepa između Đinđića i Koštunice, kako je Dačić vratio SPS na vlast, o stvaranju Srpske napredne stranke, padu radikala, povratka “otpisanih” na vlast. E, to je izazov. Nadam se da za odgovor na njega nećemo čekati – 30 godina.

**********************

Emisija “Trag” i Tatjana Soldatović Manojlović – o tome kako žive Goranci, kako obeležavaju Đurđevdan, a nepravedno ćušnuta u nekakav podnevni termin, u meni nerazumljivo napravljenoj šemi, jer ova emisija je komotno mogla da dobije i neki večernji termin.

********************

Ponovo  je krenula “Ordinacija”, al’ i dalje tvrdim da nedelja u 14.00 nije dobar termin. Dobar možda za autore, ali nikako za gledaoce.  Inače, meni lično je bilo super. Te nedelje bio sam gost kod Aleksandra Filipovića, “Tabloid” na drugom srpskom javnom servisu RTV. Jako sam iznenađen koliko ljudi je gledalo, što mi samo daje za pravo, da su ljudi “pobegli” iz ordinacije, i otišli na neke druge kanale.

Javni servis – dužan da podseća

Ako je prošlo 13 godina od ubistva dvojce gardista i ako država o tome ćuti, mediji ne smeju! Nikako. Sve dok se ono ne razreši mediji morajudržavi da vise nad glavom sa pitanjima ko, gde, šta i kako. Nemoguće je da se više pažnje posvećuje ubistvu jedne pevačice, a da ovako nešto polako pada u zaborav i da se samo izvuče na godišnjicu.  Uloga medija, a naročito javnog servisa, je da ne dozvoli da neke teme padnu u zaborav. Neko će reći  “pa toliko puta smo o tome imali emisije”. Da, i trebalo bi da ih bude još više. Sve dok se istina ne istera na čistac što nekom, očigledno, nije u interesu.

***********************

Čitanje Andrića. Imam dvoumku: radi se to u svetu, ali više na radiju, nego na TV, jer je netelevizično. Čovek koji čita, koji ponekad nema dikciju kao profesionalni spiker, pa se ponekad gubi ideja i čar pisane reči. Istina, to je kratka forma, ali nisam siguran da je to pravi format za TV. Možda gost koji nešto kaže uz poseban citat ili deo knjige, koji onda neki profesionalac pročita.
Ali da ne bude kao u Beogradskom programu kad je, na godišnjicu rođenja Ive Andrića, Tihomir Stanić nadahnuto govorio Andrićev tekst, o ćupriji na Drini, ili mostu na Žepi, a projekcija u pozadini prikazivala beogradski most i saobraćaj. Malo više inventivnosti i malo više truda u vizuelnom opremanju studija i slike kad neko gostuje. Ovako je ispalo kao da Stanić govori o saobraćaju na mostu preko Save.

*************************

Mala sugestija Milici Nedić, taj problem sam imao i ja, istina davno, i legenda TVD realizacije Jarmila Ćelović je pokušava da ispravi – onaj odsjaj reflektora u studiju na staklima voditeljevih naočara. Tu ima nekoliko rešenja. Ili da se malo zatamne naočare, ali to nije dobro, jer se ne vide oči koje ljudi vole da vide onome ko im se obaraća ili kontaktna sočiva. A najbolje je, i to u svetu postoji, na stakla naneti sprej koji jednostavno onemogućava reflex. Nije problem nabaviti ga.

Screenshot

Ostaće mi u sećanju izveštaj Dušana Albijanića u sportskom bloku 5. oktbora, pred utakmicu Austrija – Srbija. Odavno nisam ni čuo ni video izveštaj koji se sastojao od toliko fraza i uobičajenih poštapalica, kao što su  “bečki valcer” ili  “srspko kolo”. Nije problem što je on tako uradio, što ga je, ma šta to značilo, ponela atmosfera, nego što je to tako otišlo u etar. U dobro organizovanim televizijama, što je bio običaj i u vreme kad sam ja radio, ni jedan tekst nije mogao da ode u program, odnosno prilog, dok ga urednik i lektor nisu videli. Izgleda da to danas nije baš striktno pravilo u Javnom servisu. Takav prilog nije smeo da bude emitovan u takvom narativnom izdanju.

 Zabava u zemlji čuda

“60 najboljih narodnih pesama”. Nekako sam uvek sumnjičav kad se tako pravi neki spisak, ko određuje, po kom kriteriju, ko sastavlja listu. Mislim da bi bilo bolje da je ovo rađeno zajedno za kolegama iz Radio Beograda, jer je jedina radio stanica u Srbiji koja emituje izvornu narodnu muziku. Vidim i vizuelno ambiciozan projekat, studio kao za novogodišnji program, pevači pevaju, što je i razumljivo, i onda neka vrsta modernog baleta ili tradicionalno igranje u narodnim nošnjama. Iskorak, ambiciozan, vredan pažnje, ali treba zadržati nivo. Istina na društvenim mrežama je osvanuo vrlo stručan komentar ovog projekta. I istina je da taj dijalog traje već mesecima izmedju Nene Kunijević i Javnog servisa. Neki stavovi u tom komentaru stoje i velika je šteta što nisu prihvaćeni. Ali to je „stav” rukovodstva Javnog servisa koji je uspostavio još Aleksandar Tijanić, a novo rukovodstvo ga nastavlja:  da „RTS počinje od mene, i sve što je bilo ranije ne postoji”. Neke savete i sugestije Nene Kunijević trebalo bi usvojiti. Sujeta je veoma opasna, a i lako se prepozna.
Ali najbolju ocenu je dala Meri Bilić, a kad već ja govorim o ova dva iskoraka Zabavnog programa, drugi je “Luda noć” u najkraćem. Najprijatnije iznenađenje je Dragana Kosjerina, koja je u Jutarnjem programu, recimo, korektan voditelj, a u ovom projektu je zasijala pojavom i glasom. Moj savet, da se posveti ovoj karijeri u “Ludoj noći”. Istina, ono što mi nikad nije bilo jasno, i što skoro da ne postoji u drugim TV, to je univerzalnost TV ljudi. Voditelji informativnog programa odjednom imaju karijeru u zabavnom programu, urednica zabavnog programa ima političku emisiju, tako da vrlo brzo očekujem dramsku seriju obrade, recimo Šekspira,  gde bi Žika Nikolić igrao Hamleta, Milica Nedić možda Dezdemonu. Generalno, mislim da to nije dobro. Kako sad gledaoci da shvate ozbiljno Draganu Kosjerinu u Jutarnjem programu kad, recimo, intervjuiše  Gorana Vesića, a  samo nekoliko časova kasnije da igra, peva, zabavlja. Kao što savetujem i Jovanu Memedoviću, koji je mnogo bolji u putopisnim serijama, nego kao voditelj kviza – odlučite se šta ćete biti. Ili voditelji i novinari informativnog programa, ili estrada?!
Da svako može da radi sve poslove na televiziji, ne bi postojala specijalizacija.
Pitao me je o tome i jedan medijski ekspert iz Evrope, jer je i on primetio slično i nisam uspeo da ga ubedim u benefit takvih rešenja. On kaže da bi, recimo na BBC, bilo nezamislivo da urednik revijalnog, odnosno zabavnog programa, vodi političku emisiju, i obrnuto. No, Srbija je zemlja čuda, pa je sve moguće, u zemlji talentovanih ljudi.
Dobili smo dve emisije zabave, ali bolje da prenesem stav ljudi koji se duže bave prikazima TV programa. A što se “Lude noći” tiče, parafraziram jedan TW, koji je posle nestao, “Muzički tobogan za odrasle”, a ja dodajem i “Muzički tobogan u vizuelnom izdanju “Grand  parade”.

Screnshot

Evo sad i prikaza  Meri Bilić:

Meri Bilić, Politika
TV BAROMETAR
COJLE MANOJLE

Sa jesenjom sezonom i novom programskom šemom na javnom servisu je nedeljom u 17.00 emisiju „A sada Rada” zamenio muzičko-zabavni program „60 najlepših narodnih pesama”. Tokom trideset emisija stručni savet će zajedno sa glasovima iz naroda, napraviti izbor od 500 poznatih pesama i biće izabrane najomiljenije. To je sve jasno. Ali, gledajući prvu emisiju 9. oktobra, prisetih se duhovitog Bate Živojinovića koji je na pitanje „Jesi li za pivo ili vino”, umeo šeretski da odgovori: „I rakiju!”. Tako su izgleda i autori ove emisije bili na slatkim mukama: šta pomešati u koktel koji će gledaocima ulepšati nedeljno poslepodne. I odlučiše: stavićemo – sve! I bi tako: u velikom studiju orkestri, pevači, publika, statisti, koji sede za stolovima sa kockastim stoljnjacima, folkloraši, koji stoje kao dekor ali zaigraju uz neku melodiju... Sve sija i šljašti u duginim i svim ostalim bojama uz svetlosne efekte. Ali to nije sve, ima još što bi se reklo, prostorija. U jednom je voditelji par Bojana Marković i Milan Popović (koji je scenarista i kourednik) sa gostima. Bili su to prof. dr Dimitrije Golemović, etnomuzikolog i pevačica Gordana Lazarević. Sa njom je domaćin emisije započeo razgovor rečima: „Vi ste kao mali voleli da pevate malo na stolu, malo pored stola!”. Dok je zanimljivi i šarmantni prof. Golemović govorio „duhovito” je presečen kadrom komičnog lika Cojleta (glumac Srđan Ivanović) koji u tom trenutku vadi kisele krastavčiće iz tegle. Kod Cojleta, čoveka iz naroda koji voli muziku i kaže da se u detinjstvu kod njega „doručkovalo na gramofonu”, na početku je svratio Milan Popović da na ogledalcetu štucne brkove i popije gutljaj kozijeg mleka iz frižidera!? U emisiji je bio i prilog sa kardiologom Predragom Mitovićem o blagotvornom uticaju muzike na čovečiji organizam, posebno rad srca. Iza najave „puštanje narodne muzike u ranom detinjstvu od deteta može da napravi Dušana Kovačevića” usledio je prilog u kojem se čuveni pisac i akademik na svoj zanimljiv način prisetio nekadašnjeg šabačkog muzičara... I nije kraj! Devojčica iz „Malog dnevnika” je poželela da u antologiju narodne muzike uđe i „nešto od Tome” a i veliki plišani meda je imao pravo glasa i poželeo „Pukni zoro”... Rudari u uniformi i sa šlemom na glavi lampama su osvetljavali spisak sa narodnim pesmama... Milan Popović ima ogromnu ukoričenu knjigu praznih stranica u koju upisuje muzičke želje uz reči: našim gledaocima čestitamo lepo gledanje...”. Pridružujemo se čestitkama! Samo da se orijentišemo u prostoru i shvatimo da li smo u Las Vegasu ili u „Veseloj večeri”. Muzika i zabava su uvek dobrodošle, posebno kada je rad udružilo mnogo vrsnih umetnika, ali teško je oteti se utisku da je RTS toliko oduševljen svojim novogodišnjim programom da je odlučio da ide tim tragom. Fale samo raspevane novinarke i prskalice!

Screenshot

Informisanje sa zakašnjenjem

I opet informativni program kasni, tema o Prozaku tabletama za mršavljenje,  bila je obrađena skoro u svim medijima, a onda se pojavila i na TV, i to u TVD i nešto opširnije i u  “Tako stoje stvari”. Problem prvo osvanuo na društvenim mrežama, jer su rezultate obnarodovali oni koji su ih ispitivali.  Opet mi nije jasno, zašto toliko vremena treba da prođe. Mali savet Tini Bilankov, “keep it simple”, malo jednostavnije, da ljudi mogu da te prate. Poznato je da ljudi jednostavno ne mogu da zapamte više od  3 podatka u minuti. Ne zatrpavajte gledaoce sa mnogo informacija, dajte im   esenciju, ili kao je nekad bio glavni slogan “Večernjih novosti” – “Brzo, kratko i jasno”. To se u informativnoim programima izgubilo. Po običaju odlična Ivana Božović “Nazdravllje”, šteta što joj urednici ne daju više vremena.
E, sad misterija u “Tako stoje stvari”. Gost je bio Žarko Sakan. On i njegov tim su dobili veoma uglednu nagradu za jednu akciju i dizajn. Kampanja “Jedna knjiga za mir”. Dobili su “Zlatnog lava” za dizajn i ideju. I nikako da vidimo video.
Za one koje zanima evo link “Onebookforpeace.org”. Nisam shvatio zašto nismo videli video koji traje 2:24, a samo nekoliko dana kasnije, dizajner Slaviša Stojanović, u malo podužem gostovanju, bez problema pokazuje svoja dizajn rešenja. Da li kod Sakana nije moglo zbog autorskih prava? Ako jeste, bar je neki link mogao da se da gledaocima. To je kao kad pričate o filmu, koji je dobio sijaset nagrada, ali ne pustite gledaocima insert.
Ali zato odlično reagovanje na dobitnika Nobelove nagrade za književnost, Kazuo Išiguro  i Vesna Jovanović sa njegovim knjigama, i ono što mi se naročito dopalo je spominjanje prevodioca koji su preveli negove romane na srspki jezik. Šteta dok se pričalo o Nobelovoj nagradi za književnosti, nije stigla i vest o dobitniku Nobelova nagrade za mir. Dobilo bi se na aktuelnosti.
TVD u istom danu dva slična  priloga, jedan čista  reklama o Impol Sevalu, koji je očigledno platio put u Rusiju, a drugi iz Rumunije novinarke Ivanke Ristovski o dualnom obrazovanju u Rumuniji. Šta je zajedničko u oba priloga? Ni slova dvoumke, samo čisti hvalospevi. Nismo čuli ni jedan glas “protiv” iz Rumunije. Da li tako treba da nas u Srbiji ubeđuju u validnost dualnog obrazovanja? Nije to dobar način, možda pre ohohoho godina, ali danas više ne. Istina, kasnije smo videli još dva priloga iz Rusije, Jelene Božović, dopisnice RTS-a iz Užica, koja je u Moskvi, o tamošnjem metrou, večna reporterska tema iz tog grada, i kasnije iz Sočia, gde je festival omladine. Rado bih video prilog koji bi bar malo odudarao od zvanične slike koju Moskva propagira o sebi, ali na tako organizovanim putovanjima, to je jako teško, skoro nemoguće

*************************

U TVD 07.10. urednik Milica Nedić, odličan prilog o navodnom menjanju biračkog tela u dve opštine u Beogradu. Čuli obe strane, i optužbe i argumenete. To je način kako da javni servis obrađuje teme.

**************************

Vrlo je važno da u “živim” emisijama realizacija sluša voditelja. Tako se desila omaška kod Žike Nikolića, kad je oslovio predsednika turističkog saveza Leskovca pogrešnim prezimenom, čovek ispravio i rekao pravo. Žika se izvinio. Ali samo koji trenutak kasnije, gost je potpisan pogrešnim imenom, potpisom koji je odavno pripremljen. Da je režija slušala, kajronista bi promenio ime za tili čas.

***********************

Drago mi je da RTS gradi polako mrežu dopisnika. Brisel. London. Nemačka se rešava saradnjom sa DW. Znači li to da će nekad Amerika biti rešavana sa VOA? Istina, tamo je veoma dobar Neša Zafirović, šteta što nema jaču logističku podršku. Moskva sa RT. Vidim da je na spisku i Slovenija. Razgovor sa Borutom Pahorom, Vladimir Banić je uradio veoma šarmatno, samo nisam baš video neku veliku potrebu da mu Banić zahvaljuje što je govorio na Pahorovoj varijanti srspkog jezika, što je on i pokušao da minimizira, kao slovenački predsednički kandidat. Ali zato vrlo dobar prilog o Blajburgu. Bilo bi lepo da ima takvih priloga, dobro obrađenih, i na neke domaće teme, analitički, kratko i jasno.

************

Gostovanje Tibora Varadija u jutarnjem TVD – pun pogodak. To je kad imate validnog sagovornika, i odlična pitanja. Primer, turski investitori u Aleksincu, odlično. A onda, opet, ’ajd’mo samo jednu stranu. Gostovanje Danice Grujičić i njen krstaškom pohod protiv NATO i „ekološkog genocida”. I nije dobro da se u najavi veli „stručnjaci tvrde”. Ne, već – pojedini stručnjaci tvrde. I onda smo i u TVD2 čuli opet samo jednu stranu. Sećam se u emisji “Upitnik” na istu temu direktorka Instituta Batut lepo, ciframa, analizom i statistikom dokazala da nije baš tako kako profesorka Grujičić tvrdi. Posle nekoliko dana, ponovo ista tema, ista profesorka, sa druga dva sagovornika. I šta smo videli?  Verbalnu agresivnost koja ne ustupa pred činjenicama. Nije mi jasno zašto je ta tema tako često na programu javnog servisa. Neka komisija u miru završi posao, pa onda da procenimo.

Screenshot

Blok iz sveta, opet bez “prirodnog tona”, ubiše se pljeskajući članovi partije Angele Merkel, ali avaj udžaba bar što se tiče jutarnjeg TVD, il’ to toliko teško?

„Rušenje” drugog progama

Krenula je skupština, i  napori da se podigne gledanost RTS2 sad polako padaju u vodu. Nije vredeo ni pokušaj žrtve odličnog dokumentarca “Eight days a week” o Bitlsima, koji nije imao šanse da bude gledan za vreme utakmice. Šteta da se tako žrtvuju dobre emisije. Ipak i tu sugestija:  Šta kad se emisije titluju, kad se pojavi sagovornik, pa njegovo ime i prezime i ako treba funkcija, ali se u isto vreme pojavljuje i titl prevod, pa ne vidimo ko govori, ili pokušavamo da odgonetnemo šta piše ispod prevoda?  U tim slučajevima na stranim TV, titl na kratko ode na vrh ekrana. Svi srećni, svi zadovoljni. Istine radi, ovaj film, “Eight days a week”, podeljen na dva dela, repriziran je jedne subote i nedelje popodne na RTS1.

*************

Opet veoma zbunjen šemom. Mislim da je velika šteta što emisija “Put u budućnost: U potrazi za razlogom slike”, koja je rađena u najboljem maniru nekadašnjeg Drugog programa, i kad je redakcija Zore Korać “razbijala” sve šablone televizije, stavljena  na program nekoliko minuta posle ponoći. Zašto Javni servis misli da se takve emisije ne bi gledale i u tzv. “prime time”-u, zašto Javni servis misli da ljudi hoće samo da gledaju slike i prilike iz seoskog života na karikaturalni način? Pa Javni servis ima najmanji zadatak da zabavi, a najveći mu je da informiše i da edukuje.

***************     

Veliki kvalitativni skok, bar ja što vidim u ovih nekoliko meseci, ima program pod uredničkom palicom Nebojše Bradića. Ostali tavore. Ne uzimam serijski i filmski program u obzir, jer ne vidim neke osmišljene cikluse, kao što ih je nekad bilo. A i kad neko može da stavi “Downtown Abbey” na drugi program umesto na prvi, onda stvarnoooooo...!
„Upitnik”, 10.10, o skupštinskom životu. Kakva atmosfera u skupštini – takva i u emisiji kod Olivere Jovićević, koja se strpljivo nosila sa gostima u studiju. Radikalno rešenje je prekinuti emisiju. Ili trpeti kakofoniju u studiju ili je privesti kraju. Pre par godina BBC nije pozivao u goste članove British National Party, niti su drugi hteli sa njima u studio.  Jedva su kasnije došli na program, istina kad su postali parlamentarna stranka, ali ni tada mnogi nisu hteli u studio sa njima. Šta uraditi? Hrabro prekinuti emisiju, i reći, gospodo draga, javni servis gleda toliko i toliko miliona ljudi. Ako vi želite da se blamirate, izvolite, ali javni servis neće! Nađite neku drugu TV, gde to možete.  Ili javno reći, i upozoriti, prvi sledeći put, ako se ovako ponašanje ponovi, emisija će biti prekinuita, zarad mentalnog zdravja  nacije. Jer ono što smo gledali, bila je zloupotreba Javnog servisa u političke svrhe, i to se ne sme dozvoliti.

Screenshot

Vidim da se, verovatno zbog rasporeda, u jutarnjem TVD malo smenjuju urednici – voditelji, malo spikeri. Dobro bi bilo da se taj raspored pravi malo pažljivije. Evo zašto: U danu pošto su SAD napustile UNESKO, ujutru se u program javio Nenad Zafirović, novinar koji je svoj zanat i domaći zadatak velo dobro naučio u Radiju B92, a onda ga je život poneo u SAD. Ta javljanja telefonom u jutarnjem dnevnicima trebalo bi da budu pitanja – odgovor, i da traju najviše do 2 minuta. Ovako, pošto je radio spiker, Nenad je „izdeklamamovao” svoj izveštaj, čak ga završio u šaljivom, vrlo veštom tonu, ali je zbog jednosmerne komunikacije, to ostalo da „visi” u vazduhu. Zatim se otišlo u Suboticu, pa opet okolnim putem do teme i sagovornika. Toni Bedalov postavlja pitanje srpskom kordinatoru u UNESKO, umesto voditelj da pita i da dobijamo odgovore. A tek ono zahvaljivanje voditelja novinaru! Samo se gubi vreme. A da se može i kako treba pokazalo se u nedelju. Vesna Damjanić direktno sa Dušanom Vujovićem, koji je bio u Vašingtonu, pitanje, odgovor, pitanje odgovoro. Nije bilo potrebe da Neša Zafirović bude pored ministra. To kako je urađeno u nedelju je bilo odlično.

*****************

Istine radi, prvih 100 dana vlade, bar što se tiče gledalaca, prošlo je „raspolućeno”, između N1 koji su imali samo kritičare i Javnog servisa, koji je prema srspkoj vladi bio blagonaklon. Nadam se da ću jednog dana doživeti da u studiju budu i jedni i drugi, ali da se razgovara argumentima, a ne kao u već pomenutom „Upitniku” rečima omalovažavanja i na ivici uvreda.

Salonska ćaskanja i ziceri…

Zanimljivo da se TV još uvek, za razliku od Radio Beograda, drži po strani kad je reč o dijalogu o Kosovu. Bilo je zanimljivo slušati u nedelju Radio Beograd i Episkopa Bačkog Irineja o dijalogu o Kosovu. Mnogo jasnije i čistije od emisije „Oko” 17.10. o Kosovu i Tačijevoj kritici Evropske unije. Urednik, ne baš dobro pripremljen za temu,  Stevan Kostić, ( da li je to njegova solo akcija, kako bih rekao – jedno od pitanja) a sagovornici, gosti emisije, glavni i odgovrni urednik portala čiji je uticaj skoro nepostojeći i kolumnistkinja, koja zahvaljujući drugarstvu sa nekim rukovodiocima na Javnom servisu, opstaje medijski u svakoj sitvaciji i na svaku temu. Mnogo pozivanja na evropske diplomate, koji se u čeitiri oka jadaju kolumnistici i njoj pričaju jednu stvar, a uredniku portala drugu. Sve je bilo na nivou trača. Zanimljivo, povod odnos EU prema Kosovu, a nismo čuli ni jednu rečenicu iz Brisela, iako RTS tamo ima svog dopisnika. Ili šta se dešava u SAD, jer kosovski političari traže da se i ova zemlja uključi u dijalog Beograd – Priština. Ovako, emisija je ispala kao salonsko ćaskanje u restoranu, u stilu „ja tebi, ti meni”,

*************************

I da se vratim mojoj omiljenoj temi: TV šema. Zašto Javni servis nema dovoljno hrabrosti, pa da dokumentarac „Zaboravljeni admiral”, stavi u 20.00 na RTS2, a reprizu sutradan u 14.00 na RTS1? Odlično napravljen dokumentarac, ambiciozno, sa uloženim velikim parama. Zar Javni servis nipodaštava svoje gledaoce? Ako to već rade neke privatne TV, zašto to radi Javni servis, stavljajući u isto vreme na RTS1 reprizu, reprize od reprizine reprize? Mislim da to nije korektno prema gledaocima u Srbiji. Takav način takmičenja sa privatnim TV nije svojstven Javnim servisima u svetu. Oni se bore kvalitetom. I prava je šteta da se takva emisija tako „jeftino proda”. Jer, kako sam rekao na početku, ta Srbija koja se ponekad vidi – ona Srbija u kojoj Mirna Rackov batali stalni radni odnos, i počne da pravi opanke tako da njena budućnost zavisi samo od nje – ta Srbija želi da vidi  i nešto poučno, obrazovno, a ne samo seoske komedija. E, da. Zanimljivo. Zašto samo selo? Kao da grad ne postoji. Gde su serije poput „Lisica”, „Ulica lipa”? To je, izgleda,  prognano sa programa RTS-a. Takođe, veoma potresan dokumentarac „Zločin bez kazne – stradanje Srba” 06.10. stavljen je između dve komedije. Nije mudro. Ipak bi trebalo staviti nekakav programski otklon. Nespretno.

*******************

Taj princip izbegavanja, igra na „zicer” ponekad se pojavi u TVD. Zašto nema više priloga poput onog zašto u Vrnjačkoj banji stoje pod plastikom uređaji za dijalizu. I moje pitanje: A zašto se ne istražuje dalje? Samo je rečeno, pitali smo i nismo dobili odgovor. Da li ovo treba da istražuju drugi? Zašto to ne radi Informativni program Javnog servisa? Srbija je toliko bogata aferama, a te afere vidimo na RTS-u, tek kad su ih svi opisali, posle tabloida, novina… I kolega sa Radio Beograda. Informativni  program RTS-a je, bar kad je reč o tzv.  istraživačkom novinarstvu, mada mi taj termin nije uopšte jasan, uvek na repu događaja.

**********************

Slučajno sam naleteo na reprizu emisije na drugom programu. „Sexperti”, odlična emisija. Samo se nadam da je ova emisija imala premijeru na RTS1. Jer, ’ajde da budemo iskreni: Ko radnim danom, rano popodne, gleda RTS1 i to baš u generaciji kojoj je emisija namenjena.

***************

Nisam gledao prenos fudbalske utakmice Crvena Zvezda – Arsenal, ali na društvenim mrežama su bile kritike zarad nekih tehničkih problema prenosa u prvom poluvremenu.  No, zato se Javni servis iskupio prenosom vojne svečanosti sa aerodroma Batajnica, sve je bilo izvedeno vrlo profesionalno, videli smo sve akrobacije ruskih vojnih pilota, reporteri na aerodromu i u studiju, preneta atmosfera, i sve pohvale produkcionoj ekipi za ovaj poduhvat, za koji znam da nije bio lak.

Youtube: RTS Sajt - Zvanični kanal

Kad već govorimo o 20. oktobru, nije me „Oko” mnogo dojmilo tog dana, dva gosta, istoričar i „večni” vojni komentator, istina malo obogaćeno uključenjem sa otvaranja Muzeja savremene umetnosti. Ravno. Čini mi se da je moja generacija sedamdesetih, kad smo bili u RTB, ipak nešto malo maštovitije obeležavali ovaj dan. Ali moguće je da pravim klasičnu grešku, da sve što je nekad bilo, izgleda lepše očima.

********************

Zato je prenos otvaranja Muzeja savremene umetnosti, odmah posle TVD,  bilo pravo zadovoljstvo gledati. Odmereno, fino, zanimljivo, sa naročito efektnim noćnim „ iluminatornim” otvaranjem.  A, odmah potom nas Javni servis sunovrati u srspku realnost s reprizom serije „Selo gori, a  baba se češlja”!  Nadam se da je nacija tu seriju posle toliko repriza naučila napamet!  I da je dugo nećemo gledati!  No,  taman kad sam pomislio da ćemo se odmoriti od porodične manufakture porodice Bajić, oni polako zauzimaju i druge srpske TV, pa su pored RTS-a sad i na drugoj, najvećoj komercijalnoj TV. Ostali su i na RTS-u. Ali su sad napustili selo i približili se na korak gradu sa serijom „Psi laju,vetar nosi”. Možda će za mog života uspeti da uđu i u grad, pa da dobijemo i jednu urbanu seriju iz njihove produkcije. Sazrevanje i odrastanje, put od sela do grada je dosta dug proces. Elem, da ne trošim reči: Utisak je kako je ovo osiromašena verzija Emira Kustirice. Kusturice, koji je, vele,  majstor svog posla i čovek koji je najbolje oslikavao ovakav soj ljudi. A ovo je bleda kopija, koja i kad treba nije baš zabavna, već kerebečenje koje nedostojno jednog Javnog servisa. Ako su u RTS-u i odlučili da nemaju snage da kažu NE porodičnoj manufakturi Bajić, onda ona bar ne treba da dobije udarni termin u 20.00h.

Screenshot

Najzad, najzad!  I to – svaka čast – dobili smo seriju na koju Javni servis može da bude ponosan. „Senke nad Balkanom”. Rađena u maniru serija koje su i te kako bile visoko ocenjene u svetu, kao što su „Peaky Blinders”,  „Boardwalk Empire” ili „Taboo”. Biće ovo uzbudljiva TV jesen, zahvaljujući ovoj seriji.  Ogroman kvalitativan skok. Dobili smo seriju koja može slobodno da se nosi u Kan i nudi drugim TV. I tek onda se vidi, koliko su druge serije mnogo bleđe. Ali i ovako, na početku jesenje šeme, najviše obećava Dramski program, dok ostali segmenti „idu na sigurno”. Od dva projekta „60 najboljih narodnih pesama” i „Luda noć”, pa do informativnog programa, koji je u fazi praćenja, ali s distance. Da se ne opeku.

Screenshot

Moj omiljeni autor meseca je Slađana Zarić, sa dva projekta, „Zločin bez kazne – Stradanje Srba u donjem Podrinju” i „Zaboravljeni admiral”. Slađana Zarić trebalo bi da dobije svu moguću podršku Javnog servisa, da ima što više njenih projekata, ali i da ti projekti ne završavaju na RTS2, kao što se desilo „Zaboravljenom admiralu“.

Prilog meseca u TVD, Vladimir Banić. Dugo nisam u TVD video tako dobar prilog o Blajburgu, TVD2 21.10. Voleo bih da vidim tako dobro urađen prilog i na neke teme iz Srbije, a ne opet da se kasni.
Svetlana Janjićijević TVD2 sa reportažom o migrantima na grčkom ostrvu Kos.
Posle koliko dana RTS izveštava o pojavi malih boginja na Kosvu, kad sve dnevne novine imaju tu temu? Andrija Igić se javlja „uživo“ sa lekarima i epidemiolozima iz Kosovske Mitrovice. RTS treba da bude prvi u donošenju vesti jer, da ponovimo, tri glavna zadatka javnog servisa su da informiše, obrazuje i zabavi.
Za sad Javni servis misli da prevashodno treba da zabavi, obrazuje, pa tek da informiše.
Evo i primera: SNS je navršio devet godina postojanja. Zašto nema neke dokumentarne emisije, šta se sve učinilo za tih devet godina, uspesima, padovima, šta je bilo dobro, šta je bilo loše?  Da je napravljena takva jedna emisija, Javni servis bi bio Javni servis, ovako... zabavi nikad kraja. Istine radi, Generalni direktor je dobio kadrovsko pojačanje u svom kabinetu, pa je realno očekivati da TV više neće toliko kasniti za kolegama iz radio aparata.  Jer, pomenimo emisiju „Upitnik” o potrebi vanrednih parlamenatrnih izbora. Učesnici,  predstavnici vladajuće koalicije i dveju opozicionih partija, istina, ne najačih. Nisam siguran da je to baš najbolji način za dijalog. Potreban je širi krug učesnika o ovako važnoj temi.