NEČASTIVI U TAKOVSKOJ 10 ILI SLUČAJ BLUROVANJA SLUŽBENIKA BUJOŠEVIĆA

Mora da se neki „nečastivi“ urednik uselio u Takovsku 10. Taj prvo ubacuje zamrznuti kadar Vučića u Parizu za vreme Makronovog govora, a kojeg kadra u direktnom prenosu nema;  onda u prilogu ulične ankete   "bluruje" (zamagljuje) da se ne vidi šta  piše na majici anketiranog čoveka, i na kraju, nečastivi, pušta sliku majstora koji rade sa brusilicom koja nije uključena u struju, osttavljajući nas u nadi da su se možda majstori dočepali onog Teslinog prenosa struje na daljinu bez kabla.    

Sve u svemu taj „nečastivi“ urednik hara, žari i pali Javnim servisom  i trebaće mnogo čarolija da se taj najuri iz te zgrade.

Ono što „nečastivi“ u Takovskoj nikako da shvati je  kako ovakvim potezima pravi državi veću štetu nego korist i da time samo blamira vladajuću garnituru. To su oni urednici koji mogu samo da funkcionišu kad nekom, svom i uz laži služe, dočim  za normalne okolnosti i rad  oni nisu spremni. Ili možda prizivaju kad potpisuju Gašića kao direktora BiJe, podsvesno žele da režim već jednom počne da bije neistomišljenike.

Tužna su vremena za RTS.  Vremena koja će ostati u ružnim sećanjima jer,  nikad ovakva i ovolika  kolektivna nesposbnost nije vladala Javnim servisom.
Ovo bi moglo da posluži kao neka vrsta globalne ocene, mada bi  totalni i pravi presek bio mnogo duži. Ali, vratimo mi februaru i Javnom Servisu.

Južne Vesti

Grčevito držanje za štanglu

Utisak meseca je grčevito (o)državanje na funkciji Dragana Buješevića. Ničim izazvano i ničim zasluženo.  Ali, ako Upravni odbor tako želi, jer možda želi da ima nekog ko će biti odgovoran  posle izveštaja Državnog revizora, što ćemo da vidimo.
Dobro, najzad je objavljen i konkurs za direktora TV - mesto koje je na papiru veoma važno, ali mesto koje je Aleksandar Tijanić  ’’razvlastio’’ po svim šavovima.
Uz to i nešto što prevazilazi ove analize je odluka crnogorskog REM-a ,a koja se ne dotiče Javnog Servisa Srbije, jeste da se „zamrače“ svi „reality“ programi koji u Crnu Goru stižu iz Srbije, a što  je za svaku pohvalu. Šteta što srpski REM nema bar delić takve  hrabrosti pa da reguliše emitovanje ovih TV programa koji su ispod svakog nivoa.

Olivera Kovačević jedino lice na RTS koja sme nešto da pita

Obe emisije „Da možda Ne“ samo potvrdjuju ono što sam ispisao u nekoliko navrata: U ovom trenutku Olivera Kovačević je najbolji voditelj tkz. političkih „talk show-a’’. Trebalo je izdržati lučonoše SNS, Martinovića i Božića, koji imaju svi standardnu matricu ponašanja, verglanja jednog te istog, što rade i u „Upitniku“, pa Vam  posle svih njihovih  gostovanja samo u uhu odzvanja ono  „Djilas-Jeremić-Obradović“. Olivela Kovačević to stojički podnosi, interveniše onoliko koliko joj RTS pozicija dozvoljava, a to je pozicija solidne državne TV. Manevarski joj je prostor dakle mali, ali čak i u tom, takoreći nikakvom prostoru, ona uspeva  da zadrži bar neki minimum dostojanstva.

Dopisnički doprinos

Opet se pokazalo da imati dopisnika „zlata vredi“. Čikago, hladnoća, Aleksandar Žigić. Ali nekad se ode u drugu krajnost. Jutarnji TVD i Milan Srdić, izuzetno talentovan reporter koji se nametnuo s temama iz Vojvodine, mada ga urednici stavljaju u nemoguć položaj, kao 01.02, s uključenjem u stilu „pokloni se i počni“, kad krene monolog-prilog-monolog. Takvu formu Jutarnji program ne tripi. Uklkjučenbja su dijalog: Pitanje i odgovor, a ne monolozi reprotera, kad voditelj, onda, može da ’’isključi'' mozak i ne mora čak ni da ga sluša.

Media Daily

Besmislena gostovanja

Gostovanja političara u Jutarnjem TVD su kontraproduktivna. Prvo forma TVD to ne tripi. Kao drugo, opet su to monolozi koji ujutru „jedu’’ vreme  kojeg niko nema jutrom  u osam, da sedi i da ih sluša - bez obzira koja je tema. Ima mnogo više rezona za razgovore posle TVD. Jer: TVD su vesti, informacije, a ne mesta za gostovanja političara koja traju duže od pet minuta. Netelevizično i dosadno. I neverovatno da ako već urednici to ne shvataju ii ne smeju da shvate, tu kontraproduktivnost po njih same ne provale i shvate sami političari.

Iz jedne u drugu krajnost

Jedan od retkih projekata koji neguje dokument je „Kvadratura kruga“, autora Branka Stankovića, sad i sa mozaikom njegovih priča „kad je bilo biti čovek“. Odlično.

Ali zato 03.02 TVD2 i opet ista greška: Dug i komplikovan intervju sa direktoricom Poreske uprave Draganom Marković, sa napisanim odgovorima, i po tim odgovorima napravljenim pitanjima. Predugo za TVD i nadasve dosadno. Ali verovatno u sklopu hvaljenja države i budžetskog suficita. Tako naručeni prilozi nikad nisu doneli dobra.

Izbor informacija

Nije dobro kad se ne da čitava informacija. Tako je u prilogu u „TV Oku“ o novoj italijanskoj populističkoj vladi nedostajao ključni podatak - da je Italija na svega 0,2 procenta daleko od recesije!  Kad se to zna, onda se drugačije gleda na uspeh populista. A nedostaje i podatak da je izvikani ministar unutrašnjih poslova Salini potpuno zanermario akcije protiv mafije na uštrb borbe protiv migranata. Selektivnošću informacija ne čini se usluga gledaocima, jer u doba Interneta sve se sazna, sve se da proveriti, tako da od potpunosti informacije i zavisi ugled jedne informativne kuće.Uostalom stara praksa RTS-a. Nisam čuo u tom prilogu RTS dopisnicu iz Rima. A ako je već nismo čuli, da li je i pitana o prilogu.

Bizarni akcenti

Novi akcenti na javnom servisu. Ali dobro. Imaju, valjda, lektore, mada su ponekad novi akcenti mučenje za voditelje, koji onda greše u nizu. Po novom vatrogAsci pa onda kad se čita po navici ispadne „prodAja“. Smešno i ružno. Jadni voditelji.

Tužni Upitnik

 Upitnik o društvenim mrežama, sterilno, čak ni informativno za program tipa „školski program“. Velika je šteta što nije učestvovala Gordana Čomić iz Demokratske stranke, koja vodi veoma kvalifikovane i uljudne rasprave na društvenim mrežama.Ovako, kako sam već napisao malo ranije, od protagonista vlasti u studiju, opet,  čusmo samo imena one „crne trojke“, dok je Klačar pokušavao da sve stavi u neki normalan okvir. Kad se zna koliko npr. ima TW naloga u Srbiji, onda je uticaj društvenih mreža adekvatan tom  broju. Ali da se rat vodi, vodi se. Inače ne bi bilo toliko „botova“.

I dalje je  „Upitnik“ bez koncepta, jednostavno počne i onda se „valja“. Ovog puta tema je bila napad na vaterpoliste Crvene Zvezde u Splitu, emisija u kojoj je Aleksandar Šapić reklamirao svoja politička uverenja o četnicima, a Dule Savić preporučivao da se Hrvati svi kolektivno upute na lečenje. I to uvek ispadne tako nakaradno kad ljudi iz sporta počnu da se bave politikom. Toliko je to bilo napadno, i jadno i gadno,  da je čak gost iz Hrvatske, koji godinama organizuje dečije sportske igre u Splitu, i to bez ikakvog incidenta, morao da goste u studiju zamoli  za malo više tolerancije i da ne generalizuju. Jedini razuman čovek u toj emisiji je bio profesor Koković, a ’’vrh’’ emisije kad je Savić optužio srpske tajne službe da su odmah organizovale sličan incident u Kruševcu (napad na tamnopute fudbalere) e da bi, eto, spasli „ugled“ Hrvatske. I sve to prolazi bez ikakve intervencije urednice i voditeljice. Očigledno: Olivera Jovičević  više nije dorasla ozbiljnim temama i ozbiljne debatama i  koje su Srbiji i te kako potrebne u ovim ozbiljnim vremenima. Na svu sreću postoji Olivera Kovačević i njena emisija „Da možda Ne“.

Brljotine

Najviše me nerviraju brljotine, koje ne  bi trebalo  da se dešavaju. Zar je teško prekontrolisati šta piše u generalnim najavama TVD? Pa ne pišu se u 19.29 već mnogo ranije. Tako je 06.02 TVD2 pisala reč „komIunikacija“. Nedopstivo ošljarenje posla.

Takodje, me nervira formulacija „vest koju smo dobili neposredno pred početak TVD“. Onda odete na sajt „Tanjug-a“ i vidite da je ova agencija emitovala tu vest u 19.00. A možda su u pravu. Možda se TVD snima u 19.00  (znam da nije, ovo je šala) ili vest unutrašnjim kanalima RTSa putuje toliko dugo. Možda ih donose kuriri, ko to zna. Tamo u Takovskoj 10 i Aberdarevoj je sve moguće.

Zicer prilozi

Prilozi se, nažalost, rade polovično, bez nekih velikih ambicija, samo da se odradi posao. Najčešće se priča pojavi u novinama, pa onda na RTSu. Tako i   o prevozu železnicom opasnih materija. Mnogo sagovornika, arhivske slike stanice Vukov spomenik sa Beovoz kompozicijom. Pa ako si ambiciozni novinar traži dozvolu da budeš u stanici posle ponoći, slikaj teretnu kompoziciju. Ako Ti ne daju dozvolu reci u prilogu. Ili stani na ulaz tunela tokom noći i sačekaj. Nije misterija gde voz ulazi, i gde izlazi iz tunela. Malo mašte, malo istraživanja nije na odmet. Nije prilog samo arhiva i izjave iz hola u Takovskoj.

Umiranje novinarstva pred očima gledalaca

Opet ista stvar, 09.02 gostovanje Ivice Dačića, koji je prekinut kad je spomenuo proteste (zašto takva intervencija voditelja) plus ono kad se ne misli o celini. Posle gostovanja Ivice Dačića sledio je opširan prilog o Venecueli. Pa zar je moguće da kao „prelaz“ na ovu temu nije moglo da bude pitanje „Gospodine ministre, zašto Srbija podržava tog i tog čija vladavina je dovela do toga i toga?!“
Tužno je kad novinarstvo tako umre na očigled javnosti.
TV je slika. Ali slike nema. Mada su svi portali,a  mislim i neke TV objavile snimak sigurnosne kamere na kome se vidi napad na Prajd centar i kako ga jedna žena brani  - na Javnom servisu nismo videli ni snimak, a ni razgovor sa ženom koja se hrabro suprotstavila.
Takođe nećemo videti ni ženu koja je na splitskoj rivi pomogla vaterpolisti da izadje na rivu. Gde ste novinari? Gde ste reporteri?!

Linija manjeg otpora

Da se posao „ošljari“ pokazuje i TV Oko 13.02 o Rambujeu. Neizbežni Šainović sa njegovom verzijom, ambasador Tanasković, koji čak tamo nije ni bio i istoričar Predrag Marković, koji je vukao neke paralelel iz istorije i jadna,  nespremna Sanja Ljubisavljević, koju je redakcija ostavila „na suvom“ bez ikakvog istraživanja i bar malo napora da se čuje neko drugo tumačenje. Pa bar su mogli da pitaju Vetona Suroja , koji je bio član kosovske delegacije, a koji sad u Kohi objavljuje vrlo zanimljiva zapažanja o razgovorima i ulozi Hašima Tačija u tim pregovorima.

Šaulić

Brzo reagovanje na vest  o smrti Šabana Šaulića. Najzad da neko ima osećaj za brzo reagovanje.
U kući koju potresaju mnoge afere, u kojoj se samovoljno menja šema, pa se izriču kaznene mere.
Sve u svemu, ako se pod hitno ne uvede disciplina i ne povežu konci, RTS će se rasparati po svim šavovima. I to više niko neće uspeti da sastavi.

Minhenski zicer

Minhenska konferencija, odlično odradjeno u duhu najboljih državnih TV -  bez reči analize, sinteze, kao neka dvorska TV. Više na ovo ne bi trošio Vaše vreme.

EPP bez najave i nipodaštavanje francuskog jezila

TV Oko: Najava izdavanje knjige i gostovanje Muišela Uelebeka bila je čista reklama, a ’’vrh’’ tog izdanja je bio intervju sa francuskom ministricom za Evropu - na engleskom jeziku! Iako se zna koliko francuski ministri i država drže do svog jezika, zar je moguće da u RTSu niko ne zna francuski?!  Amateri.

I da dodam, lako je bilo Gorisavu Papiću i Oliveri Jovičević da budu urednici za vreme Aleksandra Tijanića, on im je bio super vizor. Danas, bez njega postaju prosečni urednici koje bi  trebalo -  odmoriti.

 

*******

Na kraju  ovog TV Denvnika neka bude tekst koji sam na poziv poznate TV kritičarke i novinarke Meri Bilić napisao za TV strane lista Politika:

Šta gledam, lakše je reći šta ne gledam, jer ja mnogo volim i gledam TV. Ne gledam „reality“ programe, niti ću ikad. I svaka čast Crnoj Gori na odluci da ih ne remituje u kablovskim sistemima.
Gledam Jutarnje programe svih TV, ali na „skok“, jer jedino gledajući sve možete shvatiti šta se dešava u Srbiji, okolini, i svetu. Ono što je nekad bilo nezamislivo za elektronske medije, sad je stvarnost, to je politička opredeljenost. Zato treba gledati sve.

Volim da pogledam „Petkazanje“ autora Bore Otića, velika šteta što nema ambicije da izadje iz vojvodjanskog atara, gledam Vladimira Banića, „rasnog“ reportera sa RTS, odlično što se Vladimir Kostić, reproter sa RTSa odrekao vodjenja i pravi reportaže. Ne razumam (to samo za javnost, a jako dobro razumem) zašto Miloš Milić ne radi TVD2 , a nadam se i Obućina kad se vrati. Žao mi je što svoj talenat traći na vodjenje jutarnjeg programa Sanja Dragićević Babić, pamtim njene reportaže Isto i Jovan Memedović, ali treba preživeti. Nekad davno TV  zvezde su mogle da žive od plate, ili kako se to onda zvalo „lični dohodak“. Danas to nije moguće.
Žao mi je što Olivera Kovačević  troši svoj novinarski talenat na zabavu, umesto da radi ono  najbolje , političke emisije i debate.

Žao mi je što Javni servis nije javni servis, i umesto prvo da informiše, obrazuje, pa tek onda zabavi, obrnuo redosled prioriteta, ušao u bitku koju na duge staze ne može da dobije. Neka samo pogleda kako to mudro radi Prva TV, koja ima tri domaće serije u nizu, i kad se još vrate „Istine i laži“ Javni servis gubi. A kad je reč o informisanju, niko ne bi smeo da „pobedi“ javni servis, sa tako jakom dopisničkom mrežom, ali Javni servis, naročito Prvi program je odlična državna televizija, koja „ne talasa“, a zato je uloga javnog servisa dodeljena Drugom i Trećem kanalu, i to Nebojša Bradić radi jako dobro.
Istina i Javni servis iznenadi, ali kao da se stide tog uspeha, pogledajte kako se samo brzo zatrpao uspeh serije „Jutro će promeniti sve“. U svetu RTS bi već naručio nekoliko sezona.
Vidi se da je kriza, ne samo kriza ideja, nego i materijalna, pa se pribegava „jeftinoj televiziji“ . Tri gosta i voditelj, i to je to. Dosadno i netelevizično, a ono što je vredno, bar Javni servis, „gurne“ u negledljive termine na RTS2 ili RTS3, jer pobogu RTS1 je zadužen za reprizne reprize.
Nije problem u mladim novinarma, problem srpskih televizija je nedostatak iskusnog uredjivačkog kadra. Neverovatno je ali istinito, mnogi ljudi iz Srbije rade u svetskim TV stanicama, ili su radili. Za njih na srspkim TV nema mesta, razglog jednostavan, znaju više od današnjih urednika, i možda još veći, navikli su da rade u sistemu kojima ne komanduju političari, pa postoji opasnost, kad ih neki lokalni političari pozovu, da kažu sekretarici „reci nisam tu“.
I tako je što nam je , jurićemo „bljeskove“ koji se ponekad pojave iz produkcije nekih srpskih TV, ali danas je lako, za čas okrenete na neku TV u svetu, koje poštuju standarde, što produkcijske, što novinarske, gde idu programi sa titlovima, gde se ne prekida špica, gde se čuju obe strane, i gde sagovrnici ne drže jedni druge za gušu.
Bili smo toliko blizu, a sad smo toliko daleko od svih tih standarda.