Poduhvat meseca januara je  emitovanje domaćih filmova u novom, digitalizovanom  izdanju, odnosno kopijama. Napokon je slika kvalitetna i čuje se svaka replika i atmosferski šum. Najzad je  došao kraj emitovanju filmova sa „ispranih“ kopija mal’ te ne VHS kvaliteta. Bilo je pravo zadovoljstvo gledati te filmove, onako kako ti filmovi, autori i glumci  zaslužuju. Odličan potez RTSa i Kinoteke. Samo se nadam da se na tome neće stati.

Izgleda da RTS bar što se tiče tehničko tehnološkog razvoja ide mnogo brže nego što programski ljudi mogu da ih  prate .
Promašaj meseca je emitovanje Novogodišnjeg  koncerta simfonijskog orkestra RTSa na RTS2, umesto na RTS1. Zamislite da neke TV  svoje  tradicionalne koncerta  stave na drugi ili treći program zarad nekih repriza. Da ne govorim da je to RTS-ov orketsra, za čiji se koncert tražila karta više, plus učešće RTSovog  dečijeg hora.  Tužno kako se Javni servis odnosi prema svojim projektima koji  oznacavaju vrhunsku kulturu i dogadjaje. A možda za rukovodstvo Javnog servisa ovo i nije vrhunska klutura?
   
Novogodišnji Bečki koncert

Uz turneju „4 skakaonice“  Novogodišnji koncert u Beču je tradicija, i tu tradiciju  RTB sad RTS neguje. Jedino mi nije jasno zašto je film imao prednost nad koncertom, pa je koncert završio na RTS2. Nezasluženo, ali i pisaću o još nekoliko primera kako RTS neke kvalitetne projekte, koji su veoma korisni za obrazovanje nacije, namerno gura na RTS2, dok RTS1 po njihovoj zamisli postaje bleda kopija komercijalnih TV, sa bespotrebnim reprizama repriza. Možda ih je sramota da budu fini i kulturni?

Program za opravdanja

 Sve više srspki političari gostuju na javnom servisu ne da saopšte nešto novo već da bi ili opravdali sebe ili napali neistomišljenike. Medjutim problem je što nam javni servis ne saopšti prvo šta se desilo i informaciju, nego dobijamo „odjeke i reagovanja“ na nešto što i nismo čuli na TV.
Dežurni „branilac“ lika i dela Aleksandra Vučića definitivno postaje ministar odbrane Aleksandar Vulin, koji je posle izjave da je tražio od svog imenjaka da se Srbija odrekne puta ka EU, pozvan na RTS da >vadi „fleke“<.
Sličnu sudbinu imao je i meteorolog,  bez reči o optužbama ljudi iz Srbija puteva da su oni, meterolozi, najveći krivci za  situaciju stanja neraščišćenih puteva.
I tako gledaoci dobijaju polovične informacije, odnosno drugi deo informacije, dok se  prvi prećuti. A ukoliko baš i hoće sve da znaju i saznaju,onda  moraju da gledaju sve vesti RTSa i da čitaju sve novine jer se u srpskim medijima saopštavaju samo nepotpune, parcijalne informacije - zavisno od političke orjentacije vlasnika.RTS opet kao javni servis, nikako da se snadje, pa ševrda, čas levo, čas desno, jednog dana ovako, drugog dana onako.Pa se posle Javni servis iščuđava što ga napadaju i jedni i drugi, što lažno koristi kao dokaz svoje objektivnosti.
 Ponekad je  još tužnije što nema ni tehničke kontrole šta izlazi na ekran. Tako  uključenje  iz Čačka (sa već hiljadu puta vidjenog kružnog  toka onog parčeta auto puta) zbog  greške ili na terenu, ili u tonskoj režiji, reportera nismo uopšte čuli, ali zato smo  čuli sve kamione i automobile koji su prolazili. Razlog:uključen je pogrešan mikrofon kao primarni izvor zvuka. Zar je  moguće da se sve to ne prekontroliše pre uključenja jer se  s takim opuštenim odnosom prema programu utiče na i njegov kvalitet

Zanimljiv ekspreiment

Striming servisi kao što su. “Netflix“, „HBO Go“  ili „Amazon video“ uneli su novine u gledanju televizije, a naročito filmova i serija. Tako je nastao izraz „Binge watching“, što znači znači gledanje velikog broja epizoda u jednom „cugu“. Navika primerena ovakvim servisima.
Nisam sigurnam da je ovo dobro za terestrijalne televizije, pa je tako RTS 05.01 pustio čitav četvrti serijal serije „Birmingenska banda“.Počelo je popodne, a završilo se oko 22.00 uveče. Da li neko može u kući da sedi šest časova ispred TV ekrana? Teško, tako da je ovo više koristilo onima koji su snimili seriju, kako bi  je gledali odložno, kad im odgovara.
Nisam veliki moralista, ali je čudno da je ova serija od strane Javnog servisa namenjena za starosnu dob 12 godina i starije. Zanimala me je britanska procena, a oni su starosnu dob pomerili iod 18 godina pa naviše.
Da li to RTS smatra da su naši klinci otporniji od britanskih, pa da mogu lakše da gledaju kako glavni junak Šelbi, u rano popodne, ubija članove Sicilijanske mafije u litrama i litrama krvi. Nisam siguran, ali pošto su u ovoj zemlji svi standardi razvaljeni, može i ovo.
Već  sam napisao pre par meseci, kako se jedan novinar Amerikanac  čudom čudio kako kod nas reprize Sopranosa idu popodne.
Pa se posle čudimo otkud toliko nasilja na ulicama.

RTS2 kao pravi javni servis

I dok funkcije javnog servisa samo ponekad  bljesnu na RTS1, pa se odmah izgube, uredništvo RTS2 neguje te funkcije. Ako ponekad hoćete da vidite nešto novo, da nešto naučite, ili da se odmorite od repriza i nekih novih humorističkih serija koje više liče na „tezgarenje“ glumaca i nezavisnih produkcija, nego što imaju nekakav kvalitet, onda gledajte RTS2 -  biće to odlična terapija za vaše mentalno zdravlje.
Niko mi ne može objasniti zašto serija o Djilasu ide na RTS2 umesto na RTS1. Odlična serija, a zatim je išla dokumentarna emisija o Gorancima, za koje, ’’garant’’, većina gradjana Srbije i ne zna da postoje.
Postoji sijaset takvih primera, gde zbog rejtinga i surenjivosti, rukovodstvao javnog servia učestvuje, zajedno sa nekim komercijalnim TV, u „zaglupljivanju“ gradjana, svodeći ih na proste konzumente sumnjive sadržine, gde je samo potrebno da „bulje“ u ekran, dok im je  mozak zategnut kao timpan, bez ikakve aktivnosti.

Benefit od posete

Kad je reč o poseti ruskog predsednika, čije rezultate ćemo tek videti, prva prednost je što je Javni servis tokom novogodišnjih dana emitovao nekoliko odličnih ruskih filmova. Ja se samo nadam da će ih biti još i posle odlaska ruskog predsednika iz Srbije.
Ali, izgleda da filmski program sve više zavisi od toga koji predsednik dolazi u Srbiju.  Zanimljivo je da nema više evropskog filma, iz pojedinih evropskih kinematografija, recimo madjarskih,čeških ili nemačkih.

Izgleda da je filmska redakacija, kao i Srbija, raspeta izmedju Vašingtona i Moskve  A moglo bi malo i Pekinga, zašto da ne. Ako već ne znaju, neka pitaju Kusturicu i neka uzmu neke filmove sa njegovog festivala. To je takodje uloga javnog servisa. A zamislite revoluciju da javni servis umesto informativnih emisija na albanskom koje nekad idu posle ponoći (ko li to uopšte gleda?) emituje film novije kosovske produkcije.

Gde umetnuti  titlove

Ako se kupuje kako valja, onda se uzimaju serije koje nemaju titlove, sem najavnih i špice.Što se odjavnih špica one javnom servisu nisu ni potrebne jer ih i ne emituje, što je vrlo ružan običaj.
Evo na šta mislim: Serija „Birmingemska  banda“. U pojedinim epizodama članovi Mafije govore italijanski i razumljivo za britansko tržište, to je titlovano na engleski. Te titlove ima i verzija koju je kupila RTS. I šta oni rade?  Sprpski titl ide preko engleskog i jednostavno se dobija papazjanija od slike, a ne znate ni šta je ko rekao.Kako se to rešava? Vrlo jednostavno: Kad je takva sitvacija, srspki titl ide na vrh slike. Ako već ne znaju kako, neka pogledaju kako HRT radi prevod serije „Red i zakon“, kad ide na crnoj podlozi slajd najave dogadjaja u sudnici ili u policijskoj stanici, isti takav naziv stavljaju na vrh ekrana, jer je producent tako namerno komponovao slajd da prevod može da ide na vrh, a ne slova preko slova. Dakle potrebno je samo malo povesti računa o detaljima. Ali tamo u RTS-u nikoga za to nije briga. I opet: Ako ne znaju, neka vide kako to druge TV rade.

Dopisnici pravi heroji

Da nema dopisnika, RTS bi bio jedna mala dosadna TV stanica tzv. Kruga dvojke. Ovog meseca dopisnici su spasli čast RTSa radeći na Kosovu i radeći i izveštavajući oko snežnim katastrofma i vanrednim sitvacijama po Srbiji. Istine radi,  nekad davno, sećam se,  u vreme velikih poplava, radjen je i TVD sa terena. Radio je to i Zoran Stanojević, ali očigledno se taj refleks izgubio. Lakše je sve napraviti u Takovskoj 10. Neka dopisnici rmbače, a zvezde u Takovskoj biraju šta i kako hoće da rade.

Novinar vs novinar

Nisam neki veliki ljubitelj kad novinari intervjuišu novinare, ali „In memoriam“ za Slavu Djukića je bio vrhunski susret dva novinara, Mire Adanje Polak i legende novinara i časnog profesionalca Slavoljuba Djukića. Uz to bih dodao emisiju (opet na RTS2) u kojoj Đukić priča o sebi, danima školovanja, ratovanja, danima novinarstva. Teško je odlučiti se koji je program bio bolji. Velika je šteta, i ovo ne govorim po prvi put, što MAP nema veću podršku RTSa, ali verovatno zato što je prešla onu godišnju  generacijsku liniju koju sadašnji generalni direktor nameće drugima, dok je sebe izuzeo, kumeći i moleći po čaršiji da ostane na poslu i posle 65..Uspeo je, ali je platrio veliku cenu -ostao je bez ugleda.

Kusturica

Cenim Emira Kusturicu kao reditelja, ali ne njegove politicke stavove, tu smo na različitom stranama. Ipak sam ga pažljivo slušao u emisiji „Oko“ i - bilo je to ono što u stvari nedostaje RTS1, da se čuju ljudi sa idejama, analizom dogadjaja i zbivanja u svetu, bez obzira da li se slažemo sa tim idejama ili ne. Dragana Igić se dobro snašla u ovome, jer mi se dopalo što teme nisu bili samo filmovi, već mnogo „dublje“ teme. Gledanje i slušanje ovog dijaloga je zahtevao mentalni napor, što se retko dešava kad gledate RTS1.

Razne varijante

Taman sam na RTS Svet gledao snimak koncerta Željka Joksimovića, i uživao u njegovim novim aranžmanima, kad ono posle 60 minuta zatamnjenje i neka nova emisija. Bez odjavne špice. Nelogičan kraj. Na svu sreću sutradan, na RTS2 (a gde drugde) bio je snimak čitavog koncerta koji je trajao 90 minuta. 

Molba glasi: Kad već tako kratite, pa napravite bar logičnu veziju koja je celovita. Nije to vekna hleba, pa da je surovo sečete isečete koliko Vam treba. Nije korektno prema gledaocima. A o autorima i umetnicima  da i ne govorim!

Upitnik

Nešto definitivno mora da se menja, ili da emisija dobije izvršnog producenta, ili da se  zameni voditelj. Zašto? Zato jer smo već samo u prvih 15 dana ove godine na RTS čuli ’’pitanje’’ godine!  „Da li je Oliver Ivanović imao neprijatelje“ pitali su udovicu ubijenog Ivanovića!
Da ne pominjem kako da ni sekund u toj emisiji nije posvećen onoj sramnoj kampanji kojom je Ivanović linčovan sa ekrana jedne komercijalne TV, video spotovima  i izjavama pojedinih srspkih političara, koji sad bez reči izvinjenja pale sveće  u crkvi na pomenu ubijenom Ivanoviću.
Ništa bolje nije bilo u izdanju „Upitnika“ sa šarolikim gostima. Posle 50 minuta opšte glasovne kakofonije, sledilo je pitanje „Da li u Srbiji imamo kulturu dijaloga“! Očigledno urednica koju zli jezici nazivaju „Lutka sa naslovne strane“ jednostavno ne ume da ’’drži’’ goste „na kratko“.
Jedina TV osoba na Javnom servisu koja to zna i ume, i to i radi je Olivera ali Kovačević, i ponavljam, ogromna je šteta što ona svoj veliki talenat i umeće novinara rodjenog za političke i informativne emisije traći na zabavni program, koji je povrh svega najčešće nemaštovit ili loš.
Javni servis treba Oliveri da da mesto „Prve violine“ kad je reč o debatnim političkim emisijama. Tačka.

Putin u Beogradu

Jednom rečenicom: Tehnički izvedeno jako dobro! Očigledno, ekipa na čijem je čelu Veselin Grozdanić ima ne samo iskustva već i znanje za ovakav jedan poduhvat. Medjutim, RTS je uobičajio da tehnički kvalitet ne prati i programskim. Programski je poseta „pokrivena“ standardno: Ni jedne reči,  ni sekunde kritičkog odnosa prema Rusiji, ni šta se dešava u toj zemlji i sa kakvim se sve problemima Putin suočava ne samo na medjunarodnom planu već i u samoj Rusiji.
Ipak,  bilo je zadovoljstvo gledati dva ekonomska stručnjaka , Stevana Rapajića i Dragana Šeganovića, koji su se ozbiljno spremili za gostovanje,i koji su „razmontirali“, na delove, nespremnog Miroslava Lazanskog, pri čemu je mudri i iskusni voditelj Zoran Stanojević vešto izbegao da se nadmudruje sa gostima. Bio je to najbolji segment praćenja Putinove posete iz studija.
Inače taj dan, 17. 1.  je  baš nesrećno počeo za RTS:  Sa krajnje neprimerenim početkom gostovanja sekretara Predsedništva Nikole Selakovića, koji je prvo uvredio RTS pa onda bahato nastavio da priča u stilu „ja sam vlast i ništa mi ne možete“.
 I tako su Bujošević  i Nenad Lj. Stefanović svojim beskarakternim  stavom doveli Javni servis da  i državni službenici  i tkz. opozicione partije i demonstranti   mogu sa RTS’om  da“ispiraju usta“, a da oni to ponizno trpe zbog ostanka na funkciji - sve te uvrede i ponižavanja. Jer kad je ovo Selakovićevo gostovanje  prošlo bez zvanične reakcije Javnog Servisa, Redakcije ili Upravnog odbora time je otvorena sezona lova na Javni servis, sezona ponizavanja i vredjanja.
Ali avaj, ako te već ’’mažu’’ i jedni i drugi, onda ili ćuti, ili bar udari i jedne i druge. Ali ne!  Rukovodstvo Javnog servisa uradi najgluplju stvar -  sakriju se iza PR službe - sa toliko dugim, nemušto napisanim objašnjenjima, da se na kraju kad sve to pročita čovek pita šta je ’’pisac’’ hteo da kaže.
Ovim se Javni servis još više ponizio. I to sam sebe. I čudi me da ljudi od ugleda, a siguran sam da ih i tamo ima, nisu ustali i rekli: Dosta sramoćenja javnog servisa!

Ako se nešto vrlo brzo ne učini sadašnje rukovodstvo toliko će devastirati javni servis, da ce samo preostati onaj model da se isti zatvori i da se sa novim  počne -  od nule!  Isto ono što je nekad davno Deda Avram uradio sa srspkim dinarom.

Da u toj kući vlada haos vidi se i na ekranu, u programu.  Kad je krenuo segment prenosa sa Gorislavom Papićem, kad je predstavljao goste, realizacija nije pogodila ni jednog,  pa se napravio takav haos da se nije zlano ko je ko.
Pokojni reditelj Beogradskog Programa Žika Danković nam je uvek objašnjavao ukoliko dodje do takve situacije „beži u total“ i onda polako kreni da najavljuješ goste, a mi u režiji ćemo lakoda isplivamo. Ali -  to su bila neka davna vremena.

Priča je u detaljima

Radeći u Sky News kao producent, uvek smo novinar, ekipa i ja tražili detalj za priču, jer  tako lakše zainteresujemo gledaoce da se ’’vežu’’ i ostanu uz ekran - naročito kad smo bili na dogadjajima koje prati na desetine ekipa i novinara.
„Štos je u detaljima“ i kad bismo uspeli da nadjemo takav detalj, posle je bilo lako napraviti priču, dok srspki TV reporteri to nikako da shvate: Reporteri nisu zapisničari već pripovedači, koji bi nama gledaocima trebalo da ispričaju priču.
Ništa ne vredi na desetine snimatelja i dopisnika, jer kad se tako ne radi dobijaju se ista slika i ista priča. Tema je bilo Privanje za časni krst. Videli smo Adu Ciganliju, videli izveštaje uz Srbije, ali su svi su bili isti, kao što jaje nalikuje jajetu: Stoje plivači, pa skoče, pa jedan dodje prvi,pa kaže isto što već deset godina ponavljaju i  govore svi pobednici tog plivanja i što će, čini se  govoriti i narednih deset godina.

A onda se desi nešto sto su samo štampani mediji primetili - plivanje u Zemunu, gde su svi takmičari skočili i sačekali da do krsta dopliva devojka Jovana Leposavić, koje ne samo što je pobedlia u toj trci nego je pobedila i rak i posvetila svoju pobedu obolima od te bolesti.
Kakva TV priča je mogla da se napravi od ovakvog dogadjaja!  Ali avaj!  Trebalo bi  imati nerv za detalj, nerv za sitnicu, ali to je prognano sa Javnog servisa.


Davos

Izveštavanje iz Davosa pokazuje: Ili  izveštavajte kako treba ili batalite taj posao. Sa jednim snimateljem i kamerom koja opslužuje sve srpske TV  to ne ide.
Znam da je Davos skupa operacija, ali onda bar pošaljite na put  i jednog do dva montažera. Jer šta smo dobili: Mučenog Bojana Brkića sa monolozima, poput Hamleta, koje gledalac ne može da prati jer je dosadno gledati reportera koji recituje i vergla,  da bi onda usledila još gora kombinacija - red Brkića, red Vučića,pa opet,  red Brkića pa red Vučića. Netelevizično do neba!  A onda neko u Beogradu napravi priču šta se dešavalo u Davosu po snimcima agencija, što ispadne još gore, reporter, kako kaže narodna pošalica šumom, a slika drumom.
Ako se već radilo u „pool“-u,  onda se napravi drugačiji plan i raspored. Ali i za to su potrebni znanje i odličan producent na terenu koji harmonizuje sve zahteve , potrebe i prohteve.

„Pustite te titlove“

Po drugi put javni servis pušta film bez titlova, kako bi posle 20 minuta ’’našao’’ film u kom titlova sigurno nema titlova , a to je neki domaći.
Toloki stepen bašibozluka, neodgovornosti može da se dogadja  samo u javnom preduzeću, u kome po pravilu ne postoji odgovornost. 
Ako UO nema programske ingerencije, ima ingerencije za javašluk, i jednostavno bi trebalo da ukine – Bujoševića i ono bonus vreme koji je dobio. 

I onako je i po zakonui zreo da ode – zreo za penziju.

P.S.

Jednog proleća dok sam bio u Reuters-u otišli smo da ponovo intervjuišemo direktora hotela Splendid u Budvi i čovek nam kaže u kameru :“Što se tiče sezone, moram da demantujem samoga sebe, biće bolje nego što sam Vam rekao prošli put“. I to nam je ostalo kao uzrečica.
Tako sad i ja moram da demantujem samog sebe. Posle drugog gledanja „Novogodišnje bajke“ to izgleda mnogo slabije nego što mi se učinilo kad sam gledao prvi put u noći 31. decembra.
Pogrešio sam, to je ipak bilo nedopustivo tanko i slabo, te, eto,  demantujem samoga sebe.