SEĆANJE NA TRAGEDIJU RTS

April će ostati u sećanju, bar kad je reč o Javnom servisu, po nekoliko stvari. Prvo po dvadesetogodišnjici,  koliko  je prošlo od bombardovanja zgrade Javnog servisa, kada je ubijeno 16 radnika RTSa, zatim po Teletonu,  trebalo bi da ga imamo češće i odličnim  dokumentarcima o herojima sa Košara i o Španiji. I jubileju „Kvadrature kruga“. To je bio javni servis.

Svetlana Janjićijević, Sladjana Zarić, Nataša Mijušković, Branko Stanković su novinari, stvaraoci koji bi trebalo  da zlatnim slovima budu upisani u istoriju RTSa. Dokumentaristički program ostaje večno  i gledaoci ga pamte. Sve ostalo se zaboravi, bar u informativnom programu, čim se objavi  zastari. To je sudbina i priloga i vesti i uredjivanja TVD.

20 godina ZAŠTO

Skoro da je trebalo 20 godina da Javni servis otvoreno zapita ne samo zašto je i kako gadjana njegova zgrada -  o tome znamo skoro sve,  da je to prvi put da je jedna medijska ustanova proglašena metom - već zašto su ljudi žrtvovani. Dokumentarac  Svetlane Janićijević je nešto najbolje što sam video na Javnom servisu. Uradjen po svim profesionalnim, svetskim standardima. I dobili smo naznake zašto i kako je odlučeno da, i posle sirene za uzbunu, toliko ljudi bude u zgradi RTS-a.
Uopšte:  Obeležavanje 20 godina od bombardovanja RTS-a je bilo dostojanstveno, bez lažne patetike. Dostojanstveno je bilo i uveče ispred Tašmajdanskog parka, ali vrh je bila drama autora  Predraga Perišića  „O životu i o smrti, igrani TV film. Reditelj Predrag Velinović.
Jedno veliko „BRAVO“ za ekipu koja je osmislila obeležavanje ovog tragičnog dogadjaja.

Kako se može

Verovali ili ne: TVD2 otvoren je relativno korektnim izveštajem sa demonstracija opozicije u subotu 13.04. Ne ulazim u razloge zašto i kako, da li je mig stigao iz zgrade kod  Pionirskog parka. Ili je strah da se ne usvoji zahtev opozicije za smenom rukovodsta (uz napomenu kako je Milošević lako, zarad svojih interesa, žrtvovao Mitevića posle protesta naTerazijama ) i strah da se istorija ne ponovi.
U svakom slučaju, vredno pažnje. Ali avaj već samo 24 časa kasnije, stara priča: Vučić na početku, Vučić na kraju TVD, a vest dana da je preminula Mirjana Marković, žena za koju se vezuju mnoga zla koja su nas zadesila, tek kao treća vest u najavi i kao neutralan prilog. I ako se dobro sećam bez izjava jedne ili druge strane. I to tek pred kraj TVD2!  I tako, ispada da je pomenuti TVD u subotu pre slučajnost, nego najava nekog novog rada Informativnog programa.

Brexit

Brexit saga traje. I to je u ovom trenutku pitanje broj jedan u EU i zahteva mnogo prostora na Javnom servisu. Iako RTS ima dobrog novinara kao dopisnika u Londonu, nažalost ona nije mnogo korišćena. A Ivana Miloradović zna šta i kako treba, pa je velika šteta što u Jutarnjem programu 02.04,  odmah po glasanju, nije bilo njenog izveštaja.  Ako je već bilo para da Olivera Jovićević putuje u London za bledi intervju sa Kneževićem, valjda je bilo novca za jedan telefonski izveštaj! Takodje, mislim da sintaksa „ministar spoljnih poslova u senci“ nije baš najbolji izraz za opozicionog ministra. Taj izraz „u senci“ nije se baš odomaćio u srpskom političkom rečniku.

Novac i dopisnici

Šteta što nije bilo izveštaja iz Njujorka sa prezentacije Novog Sada kao svetske prestonice mladih. To su šanse koje jedan javni servis ne bi trebal da propušta, jer to nije mala stvar za kreiranje boljeg imidža Srbije, naročito u SAD. Ali, problem je što se na jednoj strani štedi, a na drugoj rasipa.

No zato je prilog Jelene Božović sa klizišta  Zaovine na Tari ušao u najuži izbor za prilog meseca. I to zbog  snimljene najave u kameru. Odlična ideja, odličan snimateljski rad, kad smo videli reportera u kadru, dugačak zum, odličan ton i kraj priloga -  široki kadar sveopšte kataklizme.
Šteta što  javni servis nije istrajao do kraja da utvrdi čija je krivica. Bio je jedan  dijalog u Jutarnjem programu, dve strane plus novinar, ali gde je ministar za ekologiju. Šteta. Baš prava priča za javni servis -  ko je kriv, čijom krivicom je upropašćeno jedno jezero?

Ponos javnog servisa dokumentarni program

Pored programa povodom 20 godina tragedije RTS-a, još  dve emisije - jedna  o Španiji, Nataše Mijušković (inače odlične urednice TVD2, koja je sa te pozicije volšebno nestala) i druga Sladjane Zarić, o herojima sa Košara.
Teško je odlučiti se koja je bolja, ali bih voleo da vidim nastavak serijala Sladjane Zarić - kako se država ogrešila u proteklih 20 godina o preživele, da li su oni delili sudbinu one izložbe u Parizu, koja je privremeno sklonjena da ne bi „povredila“ osecanja vojnih atašea. Da li je to bila sudbina preživelih? Zašto se čekalo 20 godina da priča o ovom mladim ljudima bude ispričana? Da li je moralo tako? Da li su ostavljeni na cedilu, kad se vec znalo da ce biti bombardovanja, kad je vec bilo napada terorista na tom potezu? To sad treba istražiti, jer društvo traži odgovore na ova pitanja.

„Podmuklo repriziranje“

Kad se nešto reprizira, MORA da se napiše -  repriza! Istina, ne gledaju svi ljudi TV program kao ja. I u jednom TV Oku vidim poznat mi čovek, poznata mi priča, pojavljuje se Petar Lađević, govori ne samo on o Frani Cetiniću, pogledam na kraju godinu proizvodnje i shvatim da je to - repriza. Gledaoci ne smeju da se tako dovode u zabludu. Što je teško napisati Repriza?  Istine radi  još i ovo: Nije baš ni svaka emisija za reprizu, jer se mnoge okolnosti se u medjuvremenu promene, pa emisija postane bespremetna.
I opet se ide na reprize. ’’Koreni’’, još nešto iz produkcije javnog servisa. Ipak trebalo bi da protekne više vremena. Ista je stvar i sa serijom „Rodjak na selu“, Potrebno je vremena da stasaju novi gledaoci za nove reprize.

Smisao za detalj

Neverovatno kako ponekad novinaru, naročito mladom, promakne neki detalj koji bi mogao biti i te kako bio zanimljiv. Prilikom susreta Gandijeve unuke sa Ivicom Dačićem tu je bio i član porodice Broz. Znamo da su Indija i tadašnja Jugoslavija bili i te kako vezani u stvaranju pokreta nesvrstanih. Šteta, mali detalj, ali trebalo bi znati istoriju.

Iskrivljeno sočivo TV Oka

Pažljivo sam gledao prilog u serijalu oko NATO bombardovanja vezan za Crnu Goru. Reporter Stevan Kostić, mlad talentovan, ali ima osobinu da ponekad dodje sa zadatom tezom i tako bira sagovornike. Ovo mogu da potvrdim iz sopstevnog iskustva, intervjuisao me je o realiti programima. I računajući, pošto često gostujem na TV Pink, da ću ih braniti. No, medjutim, osuso sam drvlje i kamenje o takvoj vrsti programa. I kad se završilo snimanje  priznao mi je da sam ga iznenadio. Tako je bilo i  sa ovim prilogom iz Crne Gore. Nikog iz DPSa. Učesnici - urednik  novine Dan, predsednik borda Vijesti i bivši diplomata Miodrag Lekić. Navodno niko od zvaničnika nije hteo da govori. Pa ako zvaničnici i nisu hteli, verujem da u CG ima i ljudi koji ne misle kao ljudi iz novine Dan ili kao Lekić, ili iz Vijesti. Tako nakrivljen prilog nije na čast javnom servisu. Državnoj TV još i možda, ali Javnom servisu ne. Ali je zato rasprava o predsedničkim izborima u Ukrajini bila zanimljiva. Naročito smo dosta čuli od čoveka iz Rima, koji je novog ukrajinskog predsednika stavio u nešto širi kontekst nego gosti u studiju.

Pomeranje TVD2

Ne vidim ni jedan veliki razlog da se pomera vreme emitovanja TVD2, kad postoje tri kanala. Nema tog sportskog dogadjaja koji zavredjuje pomeranje TVD. I tako se napravi papazjanija od šeme, kao u nedelju kad je prenos rukometne utakmice imao prednost nad serijama u koje je RTS uložio znatan novac, a zatim iz meni potpuno nepoznatog razloga žrtvovao reprizu emisije „Da, možda, ne’’ o herojima bitke za Košare. Dok se u isto vreme na RTS2  emituju dva prosečna filma.

I kad već o tome pričam, da je bilo bar malo znanja kako se pravi šema, onda je ovaj specijal trebao da ide posle dokumentarno- igranog filma autora Sladjane Zarić i onda je to celina. Ovako, sve je  još jedan dokaz neposobnosti kadra koji vodi RTS. Čak više nije ni na amaterskom nivou, nego na nivou ljudi koji ne znaju svoj posao.Odnosno, sad već imam utisak da medju njima vlada panika i da jednostavno rade onako kako misle da će preživeti do penzije.
Takvim ponašanjem samo još više upropošćavaju Javni servis. A glavni krivac je Penzioner, kom je dato još šest meseci mandata iz meni potpuno nepoznatog razloga. Osim ako razlog nije da je vlasti i opoziciji  potreban -  žrtveni jarac.

Jutarnji program ravan kao Vojvodina

Samo malo poredjenje: Jutarnji program RTS-a, ravan je kao vojvodjanska ravnica. Drugi jutarnji programi pokreću teme, imaju polemike, neki imaju jasan politički stav i dovode takve goste, pa je na gledaocu da to prihvati ili ne. Ali Jutarnji program RTSa, čak i kad pokrene neku temu, ta tema je već bila vidjena na nekom drugom programu (tema izvoza jabuka npr.).
JP je dosadno uredjen program. Nikako da nešto zatalasa. Evo, bez obzira sta mislili, rasprava kod Žike Nikolića izmedju neizbežnog teologa, koji gostuje po jutarnjim programima i Branke „black rose“ bila je uzbudljivija od rasprave o boksu koja je išla u isto vreme . Zašto Jutarnji program Javnog servisa mora da bude toliko ravan? Taman me zaintrigiraju temom upisa u obdaništa i onda opet ravno, bez rasprave. Nekad se pitam, mora da je veština praviti tako ravan program, bez da išta zaiskri. Ako već ne znaju ili ne smeju, neka puste neki film uz kratke vesti, informacije o saobraćaju, vremenu, biće korisnije za gledaoce. U Pregledu štampe, stalno ista lica, iste teze, bez polemike. Šteta utrošenog vremena .

TVD3

Koliko je lakše urednicima TVD3 što mogu da profesionalno rade svoj posao jer ne robuju zvaničnom, državnom protokolu. Tako su urednici bar malo osvetlali obraz profesiji u ponedeljak uveče 15.04. kad je požar u Parizu bio udarna vest,  i to ne samo u TVD3 već i u Kulturnom TVD koji je emitovan potom. Ima dobrih i sposobnih urednika u RTS-u, samo im ne daju da rade svoj posao kako treba.

Insajderski pogled

Objektivno, niko ne može da vidi kako je u Javnom servisu nego ljudi koji tamo i rade.
Sledi zato, na kraju,   tekst Miše Karlice, urednika u programu za dijasporu. Ovo objavljujem uz (napominjem) uz dozvolu autora, ali ne samo autora vec i uz dozvolu glavnog i odgovornog urednika novine Danas u kojoj se tekst i pojavio.

Vreme je za promene u RTS

Obostrano javno izraženo nezadovoljstvo RTS-om, kako od strane opozicije tako i od strane vlasti, ni u kom slučaju ne daje za pravo onima, a takvih je i unutar samog RTS-a, da iznesu zaključak kako upravo takvi stavovi potvrđuju da je RTS dobar, odnosno slobodan i profesionalan medij.
Naprotiv, to samo pokazuje da ovakav kakav je javni servis nije od koristi nikome.
Nije sporno da je nasilni upad u RTS, kao i eventualno svaki sličan upad u bilo koji drugi medij, nedopustiv i nezakonit. Međutim, mora se naglasiti da takvom konstatacijom ne možemo zatvoriti ovu priču. Naprotiv, upravo je taj neprijatan događaj motiv da se pokrene jedno drugo važno pitanje – šta je uzrok jednom takvom nasilnom činu, odnosno šta je dovelo do jednog takvog nezadovoljstva i revolta koji je proizveo upad dela demonstranata u javni servis.
Moramo se, pre svega, upitati u kojoj je meri samo funkcionisanje RTS-a (ne)zakonito?
Osnovni je problem ove nacionalne radio-televizije što ona u stvari i ne funkcioniše kao javni medijski servis građana, kako je to inače predviđeno normativnim i zakonskim aktima, već se više ponaša kao servis vladajućeg režima. I tu nema mesta iluzijama, i treba otvoreno reći da je ona takvu poziciju imala od gotovo samog svog osnivanja, još kao Radio televizija Beograd (RTB), da je uvek bila oruđe u rukama vladajuće strukture.
Prilično sterilan Informativni program nije jedini problem, već je on samo posledica dugogodišnje krize i sveukupnog nesređenog stanja u toj nacionalnoj medijskoj ustanovi, na svim nivoima i u svim segmentima. A što se tiče samog Informativnog programa osnovna primedba nije samo u tome što on neprofesionalno, pristrasno i agitpropovski prenosi događaje u svojim emisijama, već što mnoge važne teme i događaje potpuno prećutkuje.
Zapostavljanje Informativnog programa godinama se nadomešta porastom zabavnih sadržaja – povećava se broj emisija koje nude igru, muziku i zabavu. Naravno, i o sadržaju i kvalitetu tih zabavnih i muzičkih programa moglo bi se posebno razgovarati, i teško da bi veliki deo njih dobio neku visoku ocenu.
Kao sporna mogla bi se označiti i praksa dovođenja tzv. televizijskih „zvezda“ spolja, bez regularnog konkursa, i njihovo angažovanje na voditeljskim ili uredničkim poslovima. U tom kontekstu se nameće pitanje da li to u RTS-u nema sposobnih i obrazovanih kadrova za takve poslove, ili je nešto drugo u pitanju?
U RTS-u nesumnjivo ima sposobnih, obrazovanih i darovitih novinara i drugih medijskih profesija, profesionalno opredeljenih, voljnih da se angažuju u poboljšanju stanja u kući, ali su oni po pravilu potisnuti, skrajnuti i tako da ne mogu da dođu do izražaja i ispolje svoje stvaralačke i druge kapacitete.
Nagomilani problemi, proizvedeni devedesetih, u vreme vlasti Slobodana Miloševića, nakon 5. oktobra 2000., kada je taj režim srušen, ne samo da se nisu rešavali već su se, što je još gore, proizvodili novi – nove afere, nezakonitosti i sumnjivo poslovanje. Preko potrebna i najavljivana lustacija kadrova iz perioda devedesetih nikada nije sprovedena, a danas bi je očito trebalo proširiti i na one nesposobne i iskompromitovane posle tog datuma.
Ono što je danas ključno i što najviše opterećuje RTS, bez čega se on teško može zamisliti kao javni servis, jeste svakako nerešeno pitanje stabilnog i nezavisnog finansiranja. Ovde se mora otvoreno reći da je taj problem preterano mistifikovan kao teško rešiv, premda bi se uz postojanje tzv. „političke volje“, mogao rešiti u veoma kratkom vremenu, odnosno bez tih suvišnih „privremenih rešenja“, kao što je to sadašnje finansiranje 50 odsto iz budžeta, a 50 odsto putem takse. Jer ukoliko nije u potpunosti finansijski nezavisan teško je od javnog servisa očekivati slobodno i profesionalno funkcionisanje.
Postizanjem finansijske samostalnosti načinio bi se samo prvi korak u rešavanju problema, a neophodno bi bilo preduzeti i drugi korak – temeljnu i suštinsku unutrašnju reformu ove medijske kuće, bez koje je deplasirano govoriti da imamo javni servis.
Osim već spomenute nesprovedene lustracije, ozbiljnu kočnicu uspostavljanja RTS-a u kredibilan javni servis jesu i hronični problem nepotizma i kronizma u zapošljavanju i kadrovanju, zatim nedovoljna transparentnost u poslovanju koja opravdano izaziva sumnje u zakonitost tog poslovanja, zatim veoma loša sistematizacija poslova i radnih zadataka, prevelik broj rukovodilaca, neadekvatna i nedovoljna kompetentnost i, delom, nezadovoljavajući nivo obrazovanosti na svim nivoima, nesređeno stanje u pravnoj službi itd.
Dakle, tražiti samo smenu dvojice odgovornih ljudi u RTS-u, generalnog direktora i glavnog i odgovornog urednika Informativnog programa ili, pak, samo tražiti poboljšanje pojedinih emisija iz tog istog programa jeste kao da tražimo da se poprave dva ili tri prozora gotovo potpuno oronule kuće.
Dobar početak u rešavanju krize RTS-a je u pokretanju javne rasprave na temu kakav nam je javni servis danas i kakav bi on trebao da bude. Takvom jednom raspravom, na kojoj bi učestvovali svi relevantni činioci ovog društva koji se bave medijima, intelektualci različite provenijencije, naravno i predstavnici vlasti, kao i predstavnici samog RTS-a, došlo bi se do saznanja koliko je ova kuća zaista potrebna i održiva ovakva kakva je trenutno i šta je to što u njoj treba menjati.
Tek nakon te rasprave iz koje bi se izvukla prava slika stanja u RTS-u, odnosno ukazalo na kočnice u njegovom funkcionisanju kao javnog servisa, moglo bi se krenuti u reformu RTS-a, evaluaciju sveukupnog poslovanja, odnosno njegove konačne transformacije u javni medijski servis
                                                           Autor je urednik RTS-a u Programu za dijasporu