Najgori srpski posao veka

Sedam godina nakon prodaje Naftne industrije Srbije ruskoj kompaniji Gaspromnjeft, procenjuje se, po pet puta nižoj ceni od tržišne, zbog navodne podrške Rusije u očuvanju Kosova u granicama Srbije i izgradnje Južnog toka, političari koji su doneli tu odluku nanevši očito ogromnu štetu javnom interesu i imovini građana Srbije - ne snose nikakvu odgovornost. Tadašnja vlast Borisa Tadića, bivšeg predsednika Srbije, lidera Demokratske stranke i Vojislava Koštunice, bivšeg predsednika Vlade Srbije i predsednika Demokratske stranke Srbije, uz pomoć svojih koalicionih partnera, odnosno lidera G17 Plus Mlađana Dinkića i predsednika Socijalističke partije Srbije Ivice Dačića, praktično je poklonila Rusima eksploataciju prirodnih resursa i nacionalnu kompaniju zbog dva obećanja države Rusije od kojih nijedno neće biti ispunjeno – izgradnja Južnog toka kroz Srbiju koji je trebalo da garantuje energetsku stabilnost, i očuvanje Kosova u granicama Srbije. 

Čak i da se pođe od pretpostavke da su ta dva obećanja Ruske Federacije, odnosno njenog predsednika Vladimira Putina bila opravdan i dovoljan razlog da se tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić i premijer Vojslav Koštunica upuste u posao poklanjanja državne imovine i prirodnih resursa, činjenica da se od izgradnje Južnog toka odustalo, odnosno da je Srbija na putu faktičkog priznanja kosovske nezavisnosti i normalizacije odnosa sa nekadašnjom južnom srpskom pokrajinom – predstavlja osnovu za pozivanje na odgovornost i preispitivanje okolnosti tog očigledno štetnog posla.

Aktuelna vlast Srpske napredne stranke pokrenula je u avgustu prošle godine istragu kako bi ispitala okolnosti koje su odredile privatizaciju Naftne industrije Srbije. Međutim, treba istaći da je ta partija, a pre svih, bivši lideri Srpske radikalne stranke – Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić podržali ovaj, kako su ga tada gotovo svi politički subjekti nazivali – posao veka. Iako nisu bili uključeni u direktne pregovore oko prodaje NIS Rusima, oni su podržali verifikaciju Energetskog sporazuma između Srbije i Rusije u Skupštini Srbije. U to vreme, 2008. godine, njih je karakterisala izrazito proruska, odnosno antievropska politika, a poklanjanje tako značajne državne kompanije predstavljali su kao patriotsku obavezu i posao koji nije smeo da bude propušten.

UVOD

Prodaja Naftne Industrije Srbije ruskoj kompaniji Gaspromnjeft, 2008. godine, ostaće zapamćena u istoriji kao jedna od najlošijih privatizacija. I ne samo to, ostaće upamćena i kao jedan u nizu najlošijih geostrateških poteza srpskog državnog vrha, ikada. Umesto obezbeđenja energetske stabilnosti, Srbija je u nestabilnom okruženju povećala zavisnost od ruskog gasa, ne vodeći računa o posledicama koje mogu nastati u promenjenim okolnostima svetske političke scene, što se, svakako, moglo nazreti i te 2008. godine. S obzirom na početak svetske ekonomske krize i napetim odnosima između Rusije Vladimira Putina i Evropske unije i Amerike, još tada je stručna javnost ozbiljno dovodila u pitanje mogućnost i ekonomsku snagu Ruske Federacije za izgradnju Južnog toka. Južni tok je zapravo bio odgovor Moskve na želju EU da smanji svoju energetsku ovisnost o Rusiji. [1]

Međutim, to beskrajno poverenje, idolopoklonički i podanički odnos prema Rusiji koji obeležava noviju istoriju srpske politike, dovelo je, naravno, i do izigranosti od strane rukovodstva „bratskog naroda“, koja je usledila kao hladan tuš krajem prošle i početkom ove godine – Južni tok neće biti izgrađen. S obzirom na to da tadašnji državni vrh Srbije, prilikom potpisivanja Energetskog sporazuma, nije tražio nikakve garancije da će Južni tok zaista biti izgrađen, u današnjim okolnostima, kada je jasno da od projekta neće biti ništa, teško je pomisiliti na poništenje tog ugovora i obeštećenje građana Srbije, čiji su politički izabranici i predstavnici sklopili „posao veka“.

Taj verovatno najlošiji „posao veka“ sklopila je vlast Borisa Tadića i Vojislava Koštunice, uoči izbora, 2008. godine. To je ujedno bila okosnica izborne kampanje kako za DS i DSS, tako i za G17 Plus. Boris Tadić, je, recimo, tokom kampanje za izbore davao izjave o tome kako Srbija mora da završi gasovod, „da učinimo domove toplijim ljudima“. Vojislav Koštunica je isticao u kontekstu boljeg života građana kako „hoćemo jedan sa Rusijom dogovoren moderan gasovod kroz Srbiju“. Iako u više navrata protivan sklapanju energetskog sporazuma sa Rusijom, Mlađan Dinkić išao je verovatno najdalje u predizbornim obećanjima zasnovanim upravo na gasnom sporazumu: „Recimo „Da“ da naše besplatne akcije najvrednijih preduzeća najmanje vrede 1000 evra, a ne Tomi Nikoliću da dozvolimo da poništi te akcije“.

Naziv „posao veka“ nastao je za predizborne svrhe, jer tada, iako se mogao pretpostaviti tragičan ishod – da će Rusija odustati od izgradnje Južnog toka – ta namera predstavljana je kao neminovnost, toliko izvesna da za obećanje ruske strane nisu tražene nikakve garancije. Upravo taj katastrofalan potez poklanjanja prava na eksploataciju prirodnih resursa i državne imovine – bio je jedini veći posao vlade DS, DSS i G17 Plus.

Netransparetnost celog procesa, izlaženje u susret svim zahtevima ruske strane, uveravanje građana da je nakon katastrofalne ratno-zločinačke politike Slobodana Miloševića, politika očuvanja Kosova u granicama Srbije – vrhunski princip i najviši cilj javnog interesa, karakterisali su vreme politike višestrukih koloseka – evropske integracije, dodvoravanje Rusiji, izbegavanje i odugovlačenje u hapšenju najvećih ratnih zločinaca na evropskom tlu još od Drugog svetskog rata, zaoštravanje odnosa sa Kosovom, politika destabilizacije Bosne i Hercegovine... Danas Boris Tadić više nije na vlasti, Vojislav Koštunica i Mlađan Dinkić povukli su se iz politike, nakon što njihove stranke nisu prešle cenzus na poslednjim izborima, a ne samo da nema Kosova, odnosno da je paralelno sa evropskim integracijama, u toku normalizacija odnosa sa tom državom, već nema ni Južnog toka, ali ni Naftne industrije Srbije i prirodnih resursa u vlasništu građana Srbije još jedan duži period. 

KAKO SE MENJALA DRŽAVNA STRATEGIJA ZA PRODAJU NIS I IZLAZILO U SUSRET RUSIMA

Još 2005. godine Vlada Srbije dodelila je konzorcijumu Meril Linč i Rajfajzen investment ugovor o javnoj nabavci konsultantskih usluga za JP Naftna industrija Srbije, a godinu dana kasnije konzorcijum je izneo svoje mišljenje: NIS treba da bude privatizovan kao jedinstveno, vertikalno integrisana kompanija, i to u dve faze. Najpre bi se tenderom došlo do najboljeg strateškog partnera koji bi imao nevećinski deo vlasništva, a posle modernizacije kompanije (2010. godine), strateški partner bi preko berze mogao da postane i većinski vlasnik. Upravni odbor NIS­a je prihvatio ovu strategiju privatizacije.

Za ovakav vid privatizacije, ispostavilo se da su se zainteresovale mađarske, austrijske i grčke naftne kompanije. Međutim, u Srbiju u martu 2007. godine, dolaze predstavnici ruskog Gaspromnjefta a sa njima se sastaje tadašnji ministar energetike Radomir Naumov, iz redova DSS-a. Iako je samo dve nedelje pre ovog susreta ruski Komersant objavio da Gaspromu ne odgovara model privatizacije NIS-a koji su predložili Meril Linč i Rajfajzen investment, po kome bi u prvoj fazi na tenderu trebalo da se nađe tek 25 odsto vrednosti kompanije, i da zbog toga neće ni učestvovati u toj trci, predstavnici ruske kompanije došli su u Beograd očito da bi izvršili pritisak na Srbiju da odustane od prvobitne namere i načina prodaje NIS-a.

Mediji su tada već počeli da pripremaju teren za odustajanje od tržišnih principa i izlaženje u susret zahtevima ruske strane. Pozivajući se na izvore iz vrha vlasti, izveštavali su da se model privatizacije neće menjati ni zbog koga, osim ako takvu odluku ne donese Vlada Srbije. U julu je iz Gasproma stigla informacija da je ta kompanija "teorijski zainteresovana za NIS, ali da je svesna složenosti situacije i da smatra da 25 odsto akcija (koliko se prodaje) nije dovoljno da bi strateški investitor bio siguran u svoju investiciju". [2] Tri meseca kasnije, Gasprom se ponovo oglasio: ruska kompanija je zainteresovana za privatizaciju NIS­a, o čemu je obavestila Vladu Srbije, uz napomenu da čekaju da "srpska strana formira svoju poziciju", budući da potencijalni učesnici još ne znaju "kako Vlada vidi taj proces privatizacije".  Krajem 2007. godine, po prvi put se u javnosti pojavljuje infrormacija o ponudi Gasproma – pola milijarde evra gotovine i pola milijarde evra investicija ali za većinsko vlasništvo u NIS, podrazumeva se – bez tendera. Ustupak ruske strane je prolazak kraka gasovoda Južni tok i skladišta gasa u Banatskom Dvoru.

Najvatreniji zagovarači prodaje NIS-a Rusima, svakako, bili su funkcioneri tada vladajuće DSS. Oni tokom tog perioda tajnih pregovora sa Rusima neprestano daju idolopokloničke i udvoričke izjave o Rusiji izražavajući da je pravi trenutak za ulazak ruskog kapitala na srpsko tržište. Iako najpre saglasni da se izađe u susret zahtevima Rusije, kako su odmicali pregovori koje je vodio tadašnji ministar finansija Mlađan Dinkić, počele su da se pokazuju razlike u pristupu.

Uprkos tome, već 24. decembra 2008, ceo državni vrh našao se u Kremlju, gde je potpisan Sporazum o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede. Tadašnji predsednici Rusije i Srbije, Dmitrij Medvedev i Boris Tadić, potpisali su, 25. decembra 2008, zajedničku izjavu u kojoj je naglašen strateški značaj energetike u međusobnoj saradnji dve zemlje. Ekonomska politika bila je čvrsto vezana za političku podršku Rusije u vezi sa Kosovom. Predsednik Medvedev izjavio je, posle susreta sa Tadićem, da se stav njegove zemlje po pitanju Kosova nije promenio.

"Stav Ruske Federacije po pitanju rešavanja kosovskog problema u skladu sa rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN ostao je nepromenjen. Mi smo polazili i polazimo od toga da se jednostrano progašena nezavisnost Kosova negativno odrazila na regionalu i međunarodnu bezbednost. I po tom pitanju u našem stavu nema nikakvih izmena", istakao je Medvedev. On je potom potpisivanje rusko-srpskog energetskog sporazuma nazvao "epohalnim događajem", a posetu predsednika Tadića "dokazom stabilnog, progresivnog razvoja odnosa i prijateljskog karaktera veza između Rusije i Srbije". Ruski predsednik je, takođe, odnose dve države okarakterisao kao "strateško partnerstvo", založivši se, istovremeno, za nove oblike saradnje. Tome upravo i služi potpisivanje energetskog paketa, koji povezuje Rusiju i Srbiju, naglasio je Medvedev, dodajući da su takvi bilateralni sporazumi "u funkciji rešavanja velikih zadataka". [3]

Boris Tadić je prilikom potpisivanja sporazuma rekao i da su politiku Srbije i Rusije do sada karakterisale ideje o dobrim namerama, ali da „danas postoje i konkretna dela, koja su rezultat sve intenzivnijih susreta na visokom nivou“. Tadić je takođe izrazio zahvalnost Rusiji za podršku "u svim principijelnim pitanjima međunarodne politike, u kojima je, proteklih godina, učestvovala Srbija". "Za Srbiju je veoma važno da i dalje ima podršku Rusije po principijelnom pitanju zaštite celovitosti zemlje", rekao je Tadić.

Istom prilikom, tadašnji ministar energetike Srbije Petar Škundrić i predsednik Upravnog odbora Gaspromnjefta Aleksandar Đukov potpisali su ugovor o kupoprodaji većinskog paketa akcija Naftne industrije Srbije. A i danas aktuelni generalni direktor Srbijagas-a Dušan Bajatović potpisao je sa direktorom Gaspromeksporta Aleksandrom Medvedevim - Memorandum o razumevanju, a sa predsednikom Uprave Gasproma Aleksejem Milerom - protokol o saradnji. Ta dva dokumenta odnosila su se na izgradnju gasovoda Južni tok i skladišta gasa u Banatskom dvoru. Sporazum se, dakle, sastojao iz tri dela - prodaje kontrolnog paketa akcija NIS-a Gaspromnjeftu, izgradnje gasovoda Južni tok i podzemnog skladišta gasa u Banatskom Dvoru.

Kao što smo već pomenuli, potpisivanju Međuvladinog sporazuma o energetskoj saradnji Ruske Federacije i Republike Srbije (na 30 godina) i Protokola o osnovnim uslovima prodaje Naftne industrije Srbije ruskom Gaspromnjeftu prisustvovale su državne delegacije na najvišem nivou – domaću je predvodio tadašnji predsednik Ruske Federacije Dimitrij Medvedev, a srpsku ekipu, koja je na lice mesta doletela odvojenim avionima, predvodili su predsednik Srbije Boris Tadić i premijer Vojislav Koštunica – očigledno povezani zajedničkim ciljem – prodajom imovine građana Srbije u bescenje. Svi prisutni su sporazum odmah ocenili kao strateški dokument i kao obostrano koristan. Potpis na sporazum stavio je i Velimir Ilić, tadašnji ministar za infrastrukturu.

Interesantno, ali i sa današnje tačke gledišta skandaozno je da je Boris Tadić pred put u Moskvu rekao da je Srbija u pregovorima o naftno-gasnom aranžmanu sa Rusijom postigla veoma mnogo i odbranila vitalne nacionalne interese. "Uveren sam da imamo dobar sporazum koji na kraju treba da rezultira izgradnjom gasovoda Južni tok i imamo određenu potvrdu ili garancije da će taj gasovod konačno doći u naše krajeve", rekao je Tadić. On je istakao i da su "garancije na nivou dokumenta koji ćemo potpisati predsednik Ruske Federacije gospodin Medvedev i ja, kao predsednik Srbije, gde će naše države stati iza realizacije ovih sporazuma", kazao je Tadić. [4]

Iako katastrofalno loš u predviđanju političkih i ekonomskih prilika u Evropi, Tadić je upravo u takvim predviđanjima pronalazio uporište i opravdanost ovog najlošijeg posla koji je država Srbija ikada sklopila. On je prilikom prodaje NIS-a naveo da je "još jedna garancija srpsko-ruskog Sporazuma, koja je možda veća i od svih ostalih, činjenica da je Evropi potrebno 200 milijardi kubnih metara gasa u narednih pet godina". Prema njegovim rečima, Srbija je obezbedila najveći mogući nivo garancija da će sva tri dela sporazuma biti poštovana. "Imamo garancije i kada je u pitanju NIS. Štiteći standard naših ljudi koji rade u NIS-u, izborili smo se za socijalni program, koji je takođe bio predmet pregovora", rekao je Tadić.

U odbrani energetskog sporazuma bio je istaknut i Božidar Đelić, tadašnji potpredsednik Vlade. On je, poput svog šefa Tadića, naglašavao da je najbolja garancija da će gasovod biti izgrađen to što on ide u korist poziciji Rusije na svetskoj političkoj sceni. “Strateški odnos između Evropske unije i Rusije zavisi u mnogo čemu, što se tiče Rusije, od njenog kapaciteta da izgradi Severni i Južni tok, da bi u decenijama koje dolaze bili relevantni faktor u odnosima prema Evropi. To će najbolje postići ako i dalje bude značajan dobavljač gasa i nafte Evropskoj uniji”, napominjao je Božidar Đelić. [5]

I tada aktuelni ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić objašnjavao je da partnerima u Evropskoj uniji navodno odgovara saradnja Srbije i Rusije u oblasti energetike. "Ruska država veruje srpskoj državi, a srpska država veruje ruskoj". [6] Medijska blokada, nedostatak kritičke javnosti i ostali činioci iste vrste, doprineli su da držani vrh bez opreza, straha i stida navodi ovakve razloge za sklapanje lošeg sporazuma sa Rusima.

ŠTA JE SVE PRODATO RUSIMA

Sporazumom o privatizaciji Naftne industrije Srbije bilo je predviđeno da Rusija kupi domaću kompaniju, čak ne ni za 500 miliona, kako je bilo predviđeno prvobitnim planom, već za samo 400 miliona evra. U prilog tezi koliko je ova cena bila niska govori podatak da je iste godine NIS ostvario prihod od tri milijarde evra.

Vlada je za 400 miliona evra prodala Gaspromu zgradu NIS­a u Beogradu, zgradu NIS­a u Novom Sadu, Rafineriju u Pančevu, Rafineriju u Novom Sadu, Rafineriju gasa u Elemiru kod Zrenjanina, 497 benzinskih pumpi, 1600 internih benzinskih stanica, 44 stovarišta za snabdevanje kerozinom, cisterne za prevoz tečnih goriva ukupnog kapaciteta 18.250 tona, oko 10.000 kvadratnih metara prodajnog prostora za motorno ulje i mast, akcije u drugim kompanijama, nalazišta nafte u Vojvodini, koncesiju na nalazišta nafte u Angoli, 11 hotela, motela i odmarališta, četiri objekta u Crnoj Gori, hotel Splendid kod Prčnja, apartman hotel u Buljaricama, odmaralište u Bečićima, objekat u Poborama, hotel Osovlje na Fruškoj gori, restoran "Boku" kod Zrenjanina, kuću u Tunji, motel "Adaševci" na auto­putu Beograd–Zagreb, na Zlatiboru hotel "Vis", nekadašnji Jugopetrol, kompleks Hajat­Jelen na Crnom vrhu, te akcije u drugim kompanijama: 16 odsto pančevačke Petrohemije, 13 odsto Karbo­dioksida Fabrike za proizvodnju industrijskih gasova, 43 odsto "Politike" a.d., 21 odsto Radio­televizije Politika, 39 odsto Beogradskog hotela Hajat, 14 odsto deonica "Jugovića" i 49 odsto Sportskog centra Pinki.

Po kapacitetu cisterni za prevoz goriva NIS je bio najjači na Balkanu - oko 18 hiljada tona. Ruski kupac pravno gledano nije imao nikakve obaveze da izgradi Južni tok kroz Srbiju, niti da sagradi skladište plina Banatski Dvor, iako se u javnosti tvrdilo da je to razlog za tako jeftinu prodaju NIS-a Gaspromu. Takođe, Rusi su se izjasnili da ne žele da investiraju u ekološku zaštitu, a od Srbije su očekivali da im do 2014. osigura monopol na uvoz naftnih derivata i preradu nafte, iako je obaveza Srbije u procesu evropskih integracija bila da se taj monopol ukine još 2010. Umesto investiranja u NIS, Rusi su zahtevali da NIS od njih uzme pola milijarde evra kredita uz varijabilnu kamatu – i sve to su dobili. U ugovoru o prodaji piše: “Investiciona obaveza – Označava obavezu Kupca da obezbedi iznos od 500 miliona evra NIS-u putem zajmova za posebnu namenu u cilju sprovođenja Programa rekonstrukcije i modernizacije”. Kredit se otplaćuje na svaka tri meseca, sve do 15. maja 2023. Od ove pozajmice, NIS je pod Gaspromnjeftom modernizovao Rafineriju nafte Pančevo.

SRBIJA PRODALA SEDAM MILIJARDI EVRA ZA 400 MILIONA

Prema istraživanju emisije Insajder, prodaja NIS za 400 miliona evra uz obavezu investiranja 500 miliona, značila je zapravo prodaju prava na istraživanje i korišćenje domaćih rezervi nafte i gasa vrednih čak sedam milijardi evra. „Srbija ima dokazane rezerve od 10.5 miliona tona nafte i 4.35 milijardi kubika gasa. Ne samo da je Gasprom na korišćenje dobio rezerve nafte i gasa vredne 7 milijardi evra, već je povlašćen i kada je u pitanju plaćanje dažbina za izvlačenje ovih rezervi. Ukupna vrednost rezervi iskorišćenih samo tokom 2012. godine je oko 800 miliona evra. To znači da je samo te godine vrednost iskorišćenih rezervi bila duplo veća od cene koju je Gazpromnjeft platio za 51 odsto NIS-a.” [7]

Takođe, kao jedan od najspornijih delova kupoprodaje NIS ispostavila se i rudna renta. Rezerve nafte i gasa su, kao i sva ostala rudna i prirodna bogatstva, vlasništvo države Srbije. Firme mogu da koriste ove resurse uz plaćanje naknade, takozvane rudne rente, koja se određuje kao procenat od zarade na iskorišćenim rezervama. Rudna renta u svetu se kreće od 10 do preko 30 odsto u nekim zemljama. Rudna renta u Srbiji, prema važećem Zakonu o rudarstvu, iznosi sedam odsto. Međutim za NIS važi stari zakon po kom rudnu rentu plaćaju samo tri odsto od prihoda. Energetskim sporazumom između Rusije i Srbije ruski partneri su zaštićeni od negativnih promena u poreskom sistemu Srbije. U ovom dokumentu se navodi da se na kompanije koje su obuhvaćene sporazumom neće odnositi bilo kakvo pogoršanje uslova oporezivanja do dostizanja isplativosti dogovorenih projekata. Rudna renta od tri odsto važila je dok je NIS bio državno preduzeće. Održavanje tako niske rente bio je interes države kako bi što više novca ostalo u NIS-u. I dan danas, međutim, NIS u većinskom ruskom vlasništu plaća rudnu rentu od samo tri odsto. To je najniža rudna renta u Evropi.

Verica Barać, bivša predsednica Saveta za borbu protiv korupcije svojevremeno je ukazivala na nezakonitost postupka prodaje Naftne industrije Srbije.

"Ključnu ulogu u prodaji NIS imala je vlada Vojislava Koštunice i to je verovatno imalo određene veze sa Kosovom, ali je taj postupak bio potpuno netransparentan i sakriven od javnosti. Ono što je sigurno za ovaj postupak jeste da je bio potpuno nezakonit jer prema našem Zakonu o privatizaciji jedini nadležni organ za prodaju je Agencija za privatizaciju i da to može da se sprovede samo u postupku tendera odnosno javnog oglašavanja. Našim zakonom nije predviđeno da se preduzeća prodaju političkim dogovorima, odnosno, u ovom slučaju nije ni bilo privatizacije jer je naš državni monopol ustupljen monopolu druge države", isticala je Verica Barać. [8]

Prema njenom tumačenju, poseban vid nezakonitosti kod prodaje NIS jeste taj da se kod ovog preduzeća pre prodaje prethodno nije izdvojila delatnost i imovina koja se ne može prodavati, koja nije u prometu. "Za NIS to su domaće rezerve nafte i gasa koje se, prema našem zakonu, ne mogu prodati i čija eksploatacija se može dati jedino u koncesiji. Vlada je namerno napravila određene nejasnoće i praznine u propisima, a koja se tiču ove prodaje, jer ključni zakoni koji bi definisali šta se sme a šta se ne sme prodavati bili bi Zakon o javnoj svojini ali i mnogi drugi zakoni kao što je Zakon o lukama i Zakon o denacionalizaciji".

FAKTOR MLAĐAN DINKIĆ

Iako je Sporazum – kojim je Beograd svoju najuspešniju kompaniju Naftnu industriju Srbije poklonio Rusima, u znak zahvalnosti za podršku koju je Moskva pružila Srbiji u Ujedinanjenim nacijama u vezi s Kosovom – već bio potpisan, nastao je raskol u državnom vrhu. Mlađan Dinkić odlučio je da se povuče iz procesa realizacije tog sporazuma.  On je odjednom počeo da tvrdi da cena od samo 400 miliona evra znači da Rusi dobijaju NIS na poklon. Njemu se tada javno najviše suprostavio Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova koji je tvrdio da geopolitički i geostrateški razlozi diktiraju prodaju NIS Rusima, jer je Moskva pružila podršku Srbiji u Savetu bezbednosti UN-a u vezi s Kosovom. Jeremić, glasnogovornik Borisa Tadića ali i Vojislava Koštunice, naglašavao je da tu nije reč samo o ekonomskom, nego i političkom sporazumu. Možda se zbog takvog stava zvanične Srbije i onih pola milijarde evra obaveze investiranja, odjednom pojavilo kao kredit koji će Rusija dati NIS-u za modernizaciju rafinerije Pančevo.

U to vreme, neposredno nakon proglašenja kosovske nezavisnosti, zahvaljujući čvrstom stavu Rusije i diplomatskim aktivnostima Vuka Jeremića, kosovsku nezavisnost je priznalo samo pedesetak zemalja. Došlo je, dakle, vreme za naplatu principijelnog stava Moskve – iako je, pokazalo se, to bilo na vrlo kratak rok. Danas Kosovo kao nezavisnu državu priznaje preko sto država sveta.

Dinkić, koji je stajao na čelu akcije prodaje NIS Rusima, nakon što je sporazum o prodaji već potpisan počeo je da insistira da prodaja NIS-a mora biti vezana za izgradnju Južnog toka i skladišta gasa. Rusi su već tada isticali da su spremni isključivo za kupovinu NIS-a, tvrdeći da će se tek za nekoliko godina znati je li isplativo graditi Južni tok. To, međutim, Tadiću, Koštunici, Jeremiću, Đeliću i ostalim partijskim funkcionerima DS i DSS nije smetalo.

Dinkić je tada izjavljivao da ne postoje nikakve pravne i finansijske garancije da će ruski partner graditi gasovod kroz Srbiju, i na sednici vlade predložio da se Rusima proda samo 25 posto odsto NIS-a, a da preostalih 26 posto Gazprom dobije tek kada bude bilo sigurno da se počeo graditi Južni tok.

Potom, iako je sve već bilo gotovo, a „posao veka“ uveliko sklopljen, Mlađan Dinkić unajmljuje revizorsku kuću "Dilojt i Tuš" da proceni vrednost NIS­a. Oni to i čine a njihova procena kretala se na nivou od 2,2 milijarde evra. Razloge koje je Dinkić navodio za odluku o naknadnoj proceni vrednosti NIS – da bi se znala kolika je vrednost akcija koja bi se nakon privatizacije podelila građanima – javnost je dovodila u sumnju.

Ovaj potez Mlađana Dinkića komentarisala je Verica Barać rečima da je priča ministra da se procena vrši zbog akcija koje građani treba da dobiju - manipulacija i skupljanje jeftinih političkih poena. Treba istaći da tadašnje Dinkićevo Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja i Agencija za privatizaciju prilikom izbora konsultantske kuće za procenu vrednosti Naftne industrije Srbije, nikada nije konsultovalo nadležno Ministarstvo energetike, a na osnovu uredbe vlade, procenitelj je izabran na tenderu koji je raspisan po restriktivnoj metodi - procenitelj se birao na osnovu najbolje ponude neke od pozvanih firmi. Pozvane su četiri firme: Dilojt, Price (PNJC), KPMG i Ernst & Zoung. Međutim, ponudu je poslala samo jedna firma Dilojt i to po ceni od 480.000 evra. Ministarstvo nije poništilo konkurs, jer nije bilo izbora ponuđača, pa je tako posao dodelilo bivšoj firmi tadašnjeg državnog sekretara Ministarstva ekonomije Nebojše Ćirića - Dilojtu.

"Dinkićeva priča, da se procena vrši zbog akcija koje građani treba da dobiju je čista manipulacija i skupljanje jeftinih političkih poena. Ne možete da date akcije veće od tržišne vrednosti, odnosno od onoga za koliko je NIS prodat. Jednostavno, novca ima koliko ga stvarno ima, a ne koliko neko proceni, pa još posle prodaje. Ako prodate kuću za 5.000 evra, pa je posle prodaje procenite na 15.000 evra, koliko imate u džepu?", izjavila je tada Verica Barać. [9]

VUK JEREMIĆ – GEOSTRATEG

Paradigmatičan primer obmanjivanja građana u vezi sa poklanjanjem prirodnih resursa i kompanije NIS Rusima predstavljao je Vuk Jeremić. U nastavku sledi deo intervjua koji je autorka ovog teksta uradila sa tadašnjim šefom diplomatije.

*Da li bi Srbija nastavila da dobija podršku Rusije u ostvarenju spoljnopolitičkih ciljeva da nije sklopljen kupoprodajni ugovor o NIS kakav je dogovoren još za vreme mandata prethodne vlade?

Vuk Jeremić: Naravno, Rusija bi nas podržavala u svakom slučaju.

*Ministar ekonomije Mlađan Dinkić je izjavio da je spreman da predloži da se NIS da besplatno Rusima, ukoliko to može da sačuva Kosovo i ubrza put Srbije ka Evropskoj uniji.

Vuk Jeremić: I ja bih dao NIS besplatno Rusima kada bi to sačuvalo Kosovo, ali to naravno nije tako jednostavno. Ovaj ugovor je izvanredno povoljan za Srbiju. On nam omogućava dugotrajnu energetsku snabdevenost. NIS je plaćen verovatno i više nego što vredi. Sagledavajući isključivo ekonomsku dimenziju, ovaj aranžman je jedan od najpovoljnijih za Srbiju, imajući u vidu sve privatizacije koje smo ostvarili.

*Zašto onda Srbija nije dobila garancije za izgradnju gasovoda?

Vuk Jeremić: Garancije koje smo dobili su najviše moguće, i mi nemamo razloga za sumnju.

*Zbog čega onda nisu date u ekonomskoj formi?

Vuk Jeremić: To morate da pitate one koji tvrde da nisu date.

*Zašto je onda potrebna ta vrsta garancije na visokodržavnom nivou, a ne jednostavno na papiru na kojem će biti jasno definisano do kada, pod kojim uslovima i na koji način bi trebalo da bude izgrađen gasovod?

Vuk Jeremić: Onog trenutka kada Rusija bude odlučila da gradi gasovod, on će proći kroz Srbiju. Mi ulazimo u izuzetno težak period. Način na koji je garantovana kompletizacija naftnogasnog aranžamana najveća je garancija koju je Srbija dobila dosad. Jače garancije nismo dobili ni za šta drugo.

*Garancija tipa „kada bude - biće“?

Vuk Jeremić: Dobili smo mnogo čvršće garancije nego od bilo kog inostranog partnera dosad. U međudržavnim odnosima postoji poverenje, i u situaciji da to poverenje bude izgubljeno postoje međunarodne institucije kojima možemo da se obratimo.

*Dakle, ipak je jedno ekonomsko pitanje pretvoreno u političko?

Vuk Jeremić: Ne, to treba držati odvojeno. Ostavimo sa strane pitanje gasovoda, sama prodaja NIS-a je urađena pod najpovoljnijim uslovima. Ni od koga drugog ne bismo dobili toliko. [10]

BORKO STEFANOVIĆ – GLAVNI PREGOVARAČ

Borko Stefanović, danas potpredsednik Demokratske stranke koju predvodi Bojan Pajtić, bio je u vreme prodaje NIS-a desna ruka tadašnjeg ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića. Danas, Stefanović, međutim, važi za jednog od najistaknutijeg predvodnika takozvane građanske Srbije, čije pamćenje, čini se, ne seže tako daleko u prošlost. Te 2008. isticao se kao operativac spreman da preuzme kako tehnički deo sklapanja „posla veka“, tako i da obavlja na terenu zadatke zasnovane na ideji održavanja stanja napetosti i vrlo loših odnosa sa Kosovom. I tada očigledno, a danas dokazano – bio je deo tima koji su ugrozili nacionalni interes Srbije. U kontekstu priče u vezi sa prodajom NIS-a njegova odgovornost morala bi biti utvrđena jer je bio jedan od političara koji su se dogovarali, pregovarali, potpisali i glasali za energetski sporazum sa Rusijom. Kao šef pregovaračkog tima za prodaju NIS-a ruskom Gaspromnjeftu, on je ispregovarao ovako štetan sporazum po Srbiju.

Gostujući u emisiji Insajder 2013. godine, bio je uočljiv njegov pokušaj „pranja ruku“ od posla u kojem je učestvovao. Na pitanje da li slaže da je NIS prodat po niskoj ceni, Stefanović je rekao: „Pa ne, slažem se ako gledate strogo, onako kroz ekonomski parametar i zanemarite korist koja se dobija Južnim tokom i drugim stvarima koje smo postigli“.

„Zašto to nije išlo na tender? To je prva stvar. Znači postoje neki poslovi države koji ne moraju ići na tender zato što imaju ogroman značaj. Ovo je jedan od takvih poslova. Moj cilj nije da ja bez ikakve kritike branim ovaj posao. Ja moram da kažem da smo mi zaista u velikoj meri nasledili tu stvar, ali smo je kao ozbiljna država i Vlada sproveli do kraja smatrajući da je ipak korist kasnije veća od onoga što se u tom momentu dešava. Ja sam pregovarao nešto što je već politički dogovoreno u Moskvi. I tu su određeni neki parametri: da će biti Južnog toka, da će biti cena 400 miliona plus 500 miliona evra, dakle 400 miliona u kešu i 500 miliona u investicijama i da će biti jasno navedeni rokovi do kada treba stvari da se realizuju“, tvrdio je tada Stefanović. [11]

ŠEST GODINA KASNIJE - TADIĆ UPOZORAVA DA OTVARANJE ISTRAGE MOŽE DA UGROZI ODNOSE SA RUSIJOM

Početkom avgusta prošle godine, ministar unutrašnjih poslova, Nebojša Stefanović formirao je specijalni istražni tim koji će navodno ispitati sve činjenice i okolnosti vezane za privatizaciju Naftne industrije Srbije. Odluka o pokretanju istrage o privatizaciji NIS doneta je par meseci pre zvaničnog obelodonjavinja odluke Rusije da Južni tok neće ni biti izgrađen.

Odmah nakon objavljivanja vesti o pokretanju istrage, oglasili su se oni koji su NIS prodali Rusima sa upozorenjem da će ta istraga pokvariti odnose sa tom „bratskom“ državom. Ne uočavajući potrebu za posebnim komentarisanjem tih neodgovornih i reklo bi se, sa stanovišta javnog interesa – sramnih izjava, samo ćemo ih navesti. Bivši predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je da istraga privatizacije Naftne industrije Srbije može dovesti u pitanje odnose s Rusijom, pošto se implicitno optužuju državni vrh te zemlje i investitor Gaspromnjeft. “Važno je skrenuti pažnju javnosti, a to i elementarna logika nalaže, da nijedna finansijska malverzacija u ovom poslu nije mogla biti urađena bez učešća vrha ruske države, tako da Vlada ovakvim istragama dovodi u pitanje i kredibilitet ruske strane”, izjavio je Tadić reagujući na vest o pokretanju istrage o sumnjivoj privatizaciji NIS-a. [12]

On je izrazio nadu da su ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović i Vlada Srbije svesni da pokretanje takve istrage “ima mnogo više implikacija od uobičajenih, medijskih, priređenih za domaću publiku”. “Problem je što ovaj, moguće samo medijski spektakl, lako može postati ozbiljan spoljnopolitički problem”, istakao je Tadić i dodao da bi istraga morala da obuhvati i poslanike Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije u prethodnom sazivu Narodne skupštine, kao i sadašnjeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića, jer su svi u parlamentu glasali za ratifikaciju sporazuma sa Rusijom.

Tadić je naveo da je prodaja NIS-a bila uslov za sklapanje energetskog sporazuma sa Rusijom i ocenio da je to bio “najpovoljniji mogući aranžman, bez kojeg bi Srbiju zaobišao i gasovod Južni tok”. “Da NIS tada nije prodat, danas verovatno ne bi ni postojao, a šteta koju bismo imali samo od gubitka radnih mesta, prevazilazila bi štetu koju imamo od onih delova ugovora koji nisu najpovoljniji za Srbiju”. [13]

Odlukom da se preispita privatizacija NIS, bila je, podrazumeva se, neprijatno iznenađena i Rusija. Prvi zamenik generalnog direktora kompanije Gaspromnjeft Vadim Jakovljev izjavio je: "Otvoreno govoreći, nas je iznenadila započeta istraga u vezi sa prodajom kompanije NIS u 2008. godini". Budući da u Srbiji poslujemo od 2008. godine, naši odnosi sa Vladom Srbije su bili partnerski i sve smo rešavali dijalogom. Međuvladinim sporazumom zaključenim između Ruske Federacije i Srbije su definisani odnosi u sferi energetike i uzajamne obaveze strana", napomenuo je Jakovljev. [14] On je naglasio da je Gaspromnjeft, kao učesnik u realizaciji međuvladinog sporazuma, ispunio sve svoje obaveze - sproveo modernizaciju, uložio potrebna sredstva u razvoj NIS-a, proširio maloprodajnu mrežu benzinskih stanica i povećao resurse.

"To je rezultiralo time da je kompanija NIS postala najuspešnije preduzeće i najveći poreski obveznik. Izašli smo na beogradsku berzu, redovno isplaćujemo dividende", istakao je Jakovljev ne precizirajući visinu tih dividendi i novac koji je po tom osnovu uplaćenim u budžet Srbije koja poseduje tek nešto preko 29 odsto akcija. Danas, Graspromnjeft u NIS-u ima vlasnički udeo od 56,15 odsto, država Srbija ima 29,87 odsto, dok preostali kapital poseduju mali akcionari.

Povodom istrage se oglasio i ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Čepurin, koji je izjavio je da otvaranje istrage o privatizaciji Naftne industrije Srbije predstavlja iznenađenje koje je izazvalo negativan odjek u ruskim medijima.

„Otvaranje istrage o privatizaciji NIS izazvalo je široki i, što ne krijem, negativan odjek u ruskim medijima. Uz to je potrebno uzimati u obzir pozitivno usmerenje Rusa prema Srbima i dugu istoriju konstruktivne saradnje Rusije i Srbije u različitim oblastima. Ugled Srbije i Srba u Rusiji je visok“, rekao je Čepurin. [15] On je naveo da odluka o istrazi privatizacije NIS-a predstavlja iznenađenje i za javnost i za ruskog suvlasnika „Gaspromnjeft“. „Zašto upravo srpsko-ruska kompanija? Zašto nakon pet godina od privatizacije? Zašto upravo sada? “Gaspromnjeft“ besprekorno poštuje sve dogovore. Oni su transparentni. Sve je otvoreno“, istakao je ruski ambasador.

Premijer Srbije Aleksandar Vučić, međutim, isticao je da ne veruje da će istraga o prodaji NIS-a ugroziti odnos sa Rusijom, a šta se u konkretnom slučaju događalo, kako je istakao, pokazaće istraga nadležnih organa.

"Ne tvrdim da postoji krivično-pravna odgovornost i ja ne skačem, ne psujem i ne vređam nikoga kao što to neki drugi rade govoreći nešto, pritom ne znajući ništa, a kad vidim kako ih je panika uhvatila, pa su počeli da objašnjavaju na sve strane kako je nešto dobro u šta ni sami ne veruju i sa tim apsolutno nemam problem", rekao je Vučić.

Ne veruje, dodao je, da je državni vrh uzimao pare od toga, ali i da nije njegov posao da o tome govori. "Nadleženi organi će pokazati sve što treba da pokažu", rekao je Vučić i ponovio da ova istraga neće poremetiti odnose s Ruskom Federacijom.

"Mi smo o nekim stvarima razgovarali i o tome ćemo nastaviti razgovore. Da li sam srećan zbog toga što je neko napravio profit od 500 miliona dolara za šest meseci na našoj nafti i gasu, a da nam je na kraju ukupan profit 400 i nešto miliona i da na kraju mi dobijemo dividendu od 29 miliona, a da je od onoga što je ulagano u region nismo videli mnogo toga", naveo je Vučić i dodao da bi bilo odlično ako bi mogla da se napravi revizija ugovora o prodaji NIS-a. [16]

Devet meseci nakon navodnog otvaranja istrage o privatizaciji NIS, međutim, nije se dogodilo ništa. Osim praznih odgovora koji dolaze iz nezvaničnih izvora bliskih Vladi Srbije - da se na tome radi, javnost nije obaveštena ni o jednom konkretnom rezultatu.

HLADAN TUŠ – RUSIJA NEĆE GRADITI JUŽNI TOK, TADIĆ PREDLAŽE NOV „POSAO“

Za odluku Vladimira Putina da odustane od izgradnje Južnog toka, domaća javnost „okrivila“ je jednoglasno Evropsku uniju. Takvo tumačenje je, naravno, podstaknuto izjavama državnih zvaničnika ali i predstavnika opozicije, koji su tokom svoje vladavine prodali NIS Rusima. Na taj način zamagljena je njihova odgovornost za sklapanje najlošijeg „posla veka“, jer je NIS praktično poklonjen Rusima zbog izgradnje deonice Južnog toka koji bi prolazio kroz Srbiju. Nakon objave vesti da se u potpunosti odustaje od Južnog toka, umesto da se pozovu na odgovornost oni koji su prilikom skpalanja kupoprodajnog ugovora za privatizaciju NIS, prenebregli ovu mogućnost, odnosno nisu zahtevali nikakve garanacije u slučaju odustajanja ruske strane od namere izgradnje Južnog toka, u fokus je došla antievropska kampanja – za glavnog krivca proglašena je EU. Tako je javno mnjenje još jednom, i pored sve štete koju je Rusija, preko svojih  idolopoklonika u Srbiji, nanela građanima Srbije – stalo na stranu Vladimira Putina.

Krajem prošle godine, Vladimir Putin je iz Ankare, posle sastanka sa turskim premijerom Redžepom Erdoganom, rekao da je razlog odustajanja od izgradnje Južnog toka pozicija EU i Bugarske - koje odbijaju da se sa projektom krene. Putin je objasnio da je cilj Južnog toka bio da se obezbedi besprekidno snabdevanje gasa u zemljama južne Evrope. Poziciju EU Putin je nazvao nekonstruktivnom i podrivačkom, ali je priznao pravo Evropi da bira prodavca gasa. Vest iz Turske je bila šokantna jer je Putin u brojnim izjavama uveravao sve zainteresovane zemlje da će Južni tok biti izgrađen. Očito je da su u Kremlju procenili da je Bugarska pod velikim pritiskom Zapada i da neće promeniti odluku o stopiranju gradnje tog gaovoda. [17]

Odmah nakon Putina, oglasio se izvršni direktor ruskog Gasproma Aleksej Miler: „Projekat je otkazan. To je to“.

Na vest o otkazivanju Južnog toka reagovao je i Boris Tadić. On je istakao da 2008. godine, prilikom potpisivanja energetskog sporazuma o prodaji NIS, „nismo bili u mogućnosti da potpišemo bolji sporazum jer nismo imali dobru pregovaračku poziciju“. „Da nismo prodali NIS, to preduzeće danas ne bi postojalo, a ruska strana nije dozvolila u pregovorima da se ubaci bilo kakva zaštitna klauzula kojom bi se Srbija osigurala u slučaju da ne dođe do izgradnje tog gasovoda. Ono što bismo sada mogli da tražimo ako ne bude Južnog toka jeste ulaganje Rusije u gasne elektrane u Srbiji ili mogućnost da Gasprom preko NIS investira u regionu. Od toga bismo imali direktne koristi“ [18], predložio je Tadić novi „posao“.

Na ovu Tadićevu izjavu odgovorila je aktuelna ministarka saobraćaja Zorana Mihajlović koja ga je označila, zajedno sa nekadašnjim premijerom Vojislavom Koštunicom kao odgovorne za loš gasni aranžman sa Rusijom: „Tadić je potpisnik, ali se odgovornost odnosi i na Koštunicu i na sve koji su učestvovali u pregovaranju. Oni su odgovorni za zaštitu naših interesa, Rusija je zaštitila svoje, mi nismo, jedina smo država koja je prodala naftnu industriju i tada se u medijima pisalo da to radimo da bismo dobili „Južni tok“, rekla Mihajlović. [19]

Činjenica je, međutim, da aktuelna vlast, karakteristična, godinama unazad, po izrazitoj proruskoj i antievropskoj politici, nema ozbiljnih namera da se suoči sa rukovodstvom Rusije i pokuša da preinači ugovor i bar donekle zaštiti interese građana Srbije.

Još jedan akter prodaje NIS, u to vreme „udarna pesnica“ Borisa Tadića i Vuka Jeremića – Borislav Stefanović, prema izveštavanju medija, mogao bi biti subjekt istrage.

„... došli smo do ovoga da je Demokratska stranka kriva za loš energetski sporazum sa Rusima. Ma hajte, molim vas...”, rezignirano je reagovao Borislav Stefanović, na vest o pokretanju istrage. Kako je istakao, tim koji je predvodio je vodio tehničke pregovore mahom o dobijanju socijalnog sporazuma u okviru kupoprodajnog ugovora za NIS, i to – vrlo uspešno, jer je izdejstvovano da stalno zaposleni radnici ne budu otpušteni, a da otpremnina, ako je neko hoće, bude 750 evra po godini staža. „Sve ostalo, poput pitanja visine rudne rente i pitanje iznosa za NIS, jesu stvari koje su ugovorene na visokom političkom nivou u Moskvi kroz međudržavni energetski sporazum iza koga su stajali tadašnji predsednici i premijeri dve zemlje, Tadić, Koštunica, Medvedev i Putin...” [20]

U ime Vojislava Koštunice, oglasio se Slobodan Samardžić, nekadašnji funkcioner DSS, koja je ugovarala energetski sporazum, a sada lider Državotvornog pokreta Srbije, koji podržava Koštunica.  O odgovornosti DSS misli da su to „besmislice”, to jest „najgora politizacija ovog slučaja”. Uz isticanje da je taj ugovor bio veoma zdrav, ekonomski pre svega, i da se dokazao u jednom svom delu jer je NIS sada najprofitabilnija domaća firma, on dodaje da, što se tiče „Južnog toka”, 2008. godine niko nije mogao da predvidi „toliko geopolitičko zlo koje je došlo sa Zapada”.

„I ako postoji krivac za ovo što se nama događa, to je zapadna politika. Mislim na EU i SAD, koje stoje u pozadini ovih poslednjih događaja. I jako je glupo sa pravog krivca prebacivati odgovornost na ljude koji su u ime države, a to su Vojislav Koštunica i Boris Tadić, stajali iza tog ugovora. Prosto se namerno stvara jedna pogrešna slika, jer ništa nije bilo prirodnije nego očekivati saradnju EU i Rusije i svih drugih zemalja u toj energetskoj i trgovinskoj politici vezanoj za gas”, istakao je Samardžić. [21]

Premijer Aleksandar Vučić izjavio je, nakon vesti o obustavljanju izgradnje Južnog toka, da to nije dobro za Srbiju, „koja je bila lojalna tom projektu“. „Srbija nije doprinela Putinovoj odluci“, rekao je premijer Vučić, kao da je to u celoj priči najvažnije. On je istakao da je Srbija sedam godina ulagala u taj projekat ali i da sada „plaća cenu sukoba velikih", izbegavajući tako da istakne nesporne činjenice da Srbija zapravo plaća cenu sopstvene neodgovornosti.

"Srbija nije ničim doprinela donošenju takve odluke. Sad da li će se evrofili i rusofili međusobno optuživati ko je tu za šta kriv... Sigurno je da mi nismo ništa krivi", poručio je Vučić. [22] On je kazao da je to dobar projekat kojeg se Srbija nije odricala ni pod najvećim mogućim pritiscima. "Plaćamo cenu velikih, ali gađani Srbije ne moraju da brinu ni ove zime ni sledeće...“, zaključio je premijer Srbije.

ZAKLJUČAK

Od početka sukoba na relaciji Rusija-EU, usled ruske aneksije Krima, iz Evropske unije stižu neprestani apeli Srbiji da mora da uskladi spoljnu politiku evropskoj, ukoliko želi da bude deo EU, odnosno da napreduje u integracijama, što je, prema tvrdnjama vlasti u Srbiji, prioritet državne politike. Srbija se, međutim, oglušuje o te pozive EU, uveravajući čak domaću javnost da niko iz EU to ne traži od Srbije i da neće sve dok ne država ne postane punopravni član. Premijer Srbije Aleksandar Vučić je izjavio da ova vlada neće uvesti sankcije Rusiji. U jeku rasprave o tome zbog čega EU ne otvara poglavlja u integracijama, pojavljuje se i taj neispunjeni uslov, odnosno opisno rečeno – nelagoda prouzrokovana činjenicom da Srbija ne shvata ozbiljno posao koji je pred njom u ostvarenju cilja koja je sama zacrtala i proglasila prioritetom.

Istovremeno, evidentno je da Rusija pokazuje mnogo veću zainteresovanost za uticaj na političke prilike i opredeljenost Srbije od početka sukoba sa Evropskom unijom i Amerikom. U sred tog sukoba, Rusija je tražila od Srbije da po prvi put u istoriji budu organizovane zajedničke vojne vežbe dve države. Osim toga, prvi put u istoriji je pozvala Srbiju da njeni vojnici budu deo vojnog manevra u Moskvi povodom Dana pobede.

Učešće Vladimira Putina na prošlogodišnjoj vojnoj paradi u Beogradu, koja je, tumači se, priređena samo zbog Putinovog dolaska, kao i ostali događaji iz niza navedenih primera tešnje saradnje Srbije i Rusije – svakako nisu dobro prihvaćeni od evropskih partnera čijem punopravnom statusu Srbija teži. Takozvani ruski lobi jača u Srbiji, a iskazuje se i u institucijama sistema koji, paradoksalno, teži da se prilagodi evropskom.

Tako je evidentan izrazito proruski stav predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Naspram njega navodno stoji premijer Aleksandar Vučić koji radi sve ono što predsednik Republike ne bi. Ide u zvanične posete Sarajevu, Tirani, ne pojavljuje na paradi u Moskvi i sličnim ruskim manifestacijama, pokreće istragu o privatizaciji NIS, kao i istrage o paljenju ambasada Amerike i Nemačke tokom mitinga Kosovo je Srbija, dobija poziv iz Vašingtona da dođe u zvaničnu posetu državnom sekretaru SAD Džozefu Bajdenu, kritikuje Rusiju jer traži prevremeno i zaostalo plaćanje duga za gas, predvodi briselski dijalog i proces normalizacije odnosa sa Kosovom... Činjenica je da ovako nabrojane aktivnosti ne govore mnogo o načinima na koje to premijer radi, odnosno koliko je to uspešno i oslobođeno nacionalističkog tereta, koji neminovno postoji, ali služi kao primer opozicije angažmanu predsednika Republike.

Poslednja u nizu poseta šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova usledila je pre posete Vučića Tirani i Vašingtonu. Izjave koje ne doprinose podršci stabilnosti u regionu, okrivljujući zvaničnu Prištinu i Tiranu da su neposredno odgovorne za terorizam i veliko albansku politiku, karakterisale su u najvećem delu njegov javni nastup tom prilikom. Ono što je ostalo van domašaja javnosti, pretpostavlja se da je agitovanje za novi posao sličan onom na osnovu kojeg je Rusija profitirala a Srbija mnogo izgubila. Reč je o novom - Turskom toku. Da li će aktuelna vlast slediti put prethodne, te se upustiti u novi posao sa dokazano nepouzdanim partnerima, ostaje da se vidi.