Regionalna sprega politike, kriminala i medija

Društveni milje nastao u postkonfliktnim tranzicionim balkanskim društvima, obeležen hroničnom slabošću državnih institucija i dominacijom snažnih kriminogenih struktura, pogodovao je pojavi izuzetno kompleksnih sprega različitih uticaja koje su prožimale sfere politike, biznisa, kriminala, medija i pravosuđa. U tim složenim “balkanskim igrama” često se događalo da dojučerašnji prijatelji, sa naizgled identičnim interesima, preko noći postanu smrtni neprijatelji, ali i da se unutar ratno sukobljenih strana pojave i infiltriraju uporišta zasnovana na zajedničkim interesima. Zahvaljujući takvom spletu okolnosti, iz ratnog profiterstva ponikli biznis, čak decenijama po okončanju ratnih sukoba i dalje se odvija po posebnim pravilima koja osciliraju u širokoj amplitudi počev od tačke regularnog poslovanja zasnovanog na korporativnim principima, pa sve do brutalne primene metoda i pravila koja važe za “poslovne” poduhvate s one strane zakona. Sistemom spojenih sudova, sledeći interesne tokove, ambivalentnost u sferi ekonomije preslikava se i na sve ostale oblasti društvenog života u kojima politika sa svojim akterima igra posebno važnu ulogu. U toj bespoštednoj igri bez ikakvih pravila, pojedini čisto kriminalni događaji neretko su služili kao idealno sredstvo za obračun sa političkim i poslovnim protvnicima, a jedno od ključnih obeležja u balkanskim igrama bez granica bila je zloupotreba političkih i bezbednosnih institucija, kao i instrumentalizacija medija kao najpogodnijeg sredstva za ostvarenje uticaja na javno mnjenje i vladajuće političke strukture. Jedan od paradigmatičnih slučajeva u kojem su se u sadejstvu našli politika, obaveštajno-bezbednosne strukture, pravosudne institucije, mediji i podzemlje, predstavljao je slučaj ubistva Ive Pukanića, vlasnika zagrebačkog nedeljnika “Nacional”.

Ivo Pukanić i njegov kolega Niko Franić ubijeni su 23. oktobra 2008. godine na parkingu redakcije nedeljnika “Nacional” od detonacije eksplozivne naprave dok su ulazili u Pukanićev automobil. Ovo dvostruko ubistvo, koje je izvedeno u centru Zagreba, duboko je uznemirilo hrvatsku javnost i rezultiralo energičnom policijskom akcijom i, kako se tada govorilo, tesnom saradnjom istražnih organa bivših jugoslovenskih republika u akciji pod operativnim imenom “Balkan express”. Ubrzo je uhapšeno osam osoba kojima je suđeno na dva ovojena suđnja – jednom pred Županijskim sudom u Zagrebu i drugom pred Specijalnim sudom u Beogradu. U tim procesima pravosnažno su osuđeni braća Robert i Luka Matanić, Željko Milovanović, Bojan Gudurić, Slobodan Đurović i Amir Mafalani, Milenka Kuzmanovića očekuje ponovljeno suđenje, dok je pravosnažnom presudom optužbi oslobođen Sreten Jocić zvani Joca Amsterdam. Do danas nisu otkriveni nalogodavci, kao ni motiv ovog teškog zločina.

Čitav ovaj slučaj, međutim, pratile su brojne kontroverze, počev od veza samog Pukanića sa hrvatskim i regionalnim podzemljem, preko veoma čudnog i neprofesionalnog ponašanja hrvatskih organa tokom istrage, pa sve do, političkim razlozima motivisane, odluke vlasti u Srbiji da njeni pravosudni organi, uprkos odsustvu dokaza, preuzmu sudsko gonjenje nalogodavaca atentata. Zbog brojnih zloupotreba i očiglednog upliva politike u samu istragu ovaj slučaj je postao povesni primer koji je potpuno ogolio pravu prirodu odnosa između političkih vlasti, bezbednosnih aparata i kriminogenih struktura u Hrvatskoj i Srbiji čije su vlasti, zarad postizanja određenih političkih ciljeva, tokom istrage ubistva Pukanića, otvoreno zloupotrebile državne institucije (bezbednosne službe, istražne organe i pravosudni aparat), ali i kontrolisane medije i čitavu novinarsku profesiju.

Tako su hrvatska policija i Tužilaštvo već na samom početku istrage, bez jasnih indicija ili bilo kakvih dokaza, kao motiv likvidacije vlasnika “Nacionala” proglasile njegovo pisanje o takozvanoj “duvanskoj mafiji”(serija tekstova iz 2001.godine), iako je u međuvremenu taj nedeljnik objavio veliki broj novih afera, a i sam Pukanić je sve češće pominjan u kontekstu sukoba pojedinih hrvatskih kriminalnih grupa. Imajući u vidu kontroverznu ulogu koju je ubijeni Pukanić igrao u međumafijaškim sukobima u to vreme, čini se da je policija suviše olako odbacila moguću vezu između ubistva Ivane Hodak, ćerke advokata Zvonimira Hodaka, koje se svega dvadesetak dana ranije dogodilo u Zagrebu, a koje je predstavljalo svojevrsnu opomenu klijentu njenog oca i vođi jednog od kriminalnih klanova generalu Vladimiru Zagorcu. Zagorčev klan je u tom trenutku bio u sukobu sa kriminalnom grupom jednog drugog hrvatskog generala, Hrvoja Petrača, inače bliskog Pukanićevog prijatelja, a sam vlasnik “Nacionala” je, prema svedočenju njegovih najbližih saradnika, nameravao da svedoči protiv Zagorca.

O maloj, ili gotovo nikakvoj verovatnoći da je iza ubistva mogla stajati “duvanska mafija”, govore i dokazi izvedeni tokom suđenja za ubistvo Pukanića, među kojima su se našle i SMS prepiske Pukanića i hrvatskog javnog tužioca Mladena Bajića u kojoj ubijeni vlasnik “Nacionala” kao izvore potencijalne opasnosti po svoju bezbednost nigde ne navodi takozvanu “duvansku mafiju”. Pretpostavka o toj izmišljenoj mafiji kao potencijalnom naručiocu ubistva bila je utoliko neuverljivija ukoliko se zna da je od objavljivanja tekstova Nacionala o “duhanskoj aferi” pa do trenutka njegovog ubistva proteklo punih osam godina, ali i da je ranije na sudu već bilo dokazano da je većina tekstova iz tog serijala bila netačna i naručena, o čemu je uostalom svedočila i sama njihova autorka Jasna Babić. [1]

Photo: Stock

Dobri poznavaoci prilika u Hrvatskoj više puta su upozoravali da su tamošnje vlasti, od samog početka istrage ubistva Pukanića, nastojale da čitav slučaj izmeste iz hrvatskih okvira kako bi sakrile sve vidljiviju činjenicu o razmerama organizovanog kriminala u zemlji i njegovim vezama sa zvaničnim institucijama sistema. U prilog ovim tvrdnjama govore i prve reakcije vlasti u kojima je atentat bez izuzetka nazivan “terorističkim aktom” iako, osim po načinu egzekucije, taj zločinački čin u sebi nije sadržao nijednu suštinsku karakteristiku jednog terorističkog akta (politički cilj, izazivanje straha, nasumični odabir žrtava...). Za pretpostaviti je, da su vlasti Hrvatske, koja se u tom trentuku nalazila u osetljivoj završnoj fazi pregovora o članstvu u Evropskoj uniji, nastojale da na svaki mogući način izbegnu da se ubistvo Pukanića predstavi kao posledica obračuna među moćnim organizovanim kriminalnim grupama koje su vladale hrvatskim podzemljem. Otkrivanje stepena moći tih grupa, njihove raširenosti pa i povezanosti sa državnim strukturama mogao je ozbiljno da ugozi i na neodređeno vreme odloži prijem Hrvatske u EU. Otuda je konsenzus, među političkim protivnicima, lako pronađen i zarad “višeg cilja” slučaj je ekspresno izvezen na istok – u Srbiju i Crnu Goru.

Istovremeno sa pokušajima hrvatskih vlasti da se otarase vrućeg krompira koji je pred evropskim partnerima pokazivao koliko im je situacija izmakla kontroli, nastupile su i tadašnje vlasti u Beogradu na čelu sa predesednikom Borisom Tadićem i njegovim ključnim operativcem Miodragom Rakićem koji su, zarad svojih političkih ciljeva, odlučili da preuzmu gonjenje nalogodavaca atentata. U tu svrhu poslužila im je okolnost da je u organizaciju atentata bio umešan Slobodan Đurović zvani Kardinal, kum Sretena Jocića, što je iskorišćeno kao dovoljan povod da se imenuje glavni osumnjičeni. Jocićeva ličnost je za ovu namenu bila pogodna iz još nekoliko razloga. U pitanju je bila osoba nesumnjivo kriminalne prošlosti, sa podebelim policijskim dosijeom, kojoj se u tom trenutku sudilo za još jedno ubistvo, a zbog čega je postojao prostor za trgovinu sa njim. Ta trgovina je podrazumevala ponudu oprosta svih Jocićevih ranijih grehova ako na sebe preuzme deo krivice za atentat na Pukanića (ulogu organizatora, ali ne i nalogodavca) i da kao naručioce tog ubistva optuži tadašnje režimske neprijatelje broj jedan – Mila Đukanovića, premijera Crne Gore i njemu bliskog biznismena Stanka Subotića, [2] koji su sedam godina ranije bili glavna meta napada tokom “duvanske afere”.

O političkom značaju i motivima preuzimanja slučaja od strane Srbije svedoči i okolnost da su se srpski državni organi upustili u rešavanje slučaja koji je potresao susednu državu, dok su na domaćem terenu već godinama unazad svesno bili zanemarivani veoma značajni slučajevi poput otkrivanja političke pozadine ubistva premijera Zorana Đinđića, ali i ubistva srpskih novinara - Slavka Ćuruvije, Milana Pantića i Dade Vujasinović. Iako bi logika prava i princip podele teritorijalne nadležnosti među organima dveju susednih država, kao prioritete u radu srpskih službi na prvo mesto stavili istragu ovih, za Srbiju vezanih i krucijalno važnih slučajeva, logika nametnutih političkih imperativa nalagala je da se na vrhu liste prioriteta nađe slučaj koji nije imao previše veze sa Srbijom i događajima u njoj, ali koji je u datom trentuku mogao da posluži tadašnjim vlastima kao sredstvo za ostvarenje skrivenih političkih ciljeva i prikrivanje, u to vreme široko rasprostranjene, zloupotrebe institucija od strane izvršne vlasti.

Ko je bio Ivo Pukanić?

Ubijeni vlasnik “Nacionala” Ivo Pukanić bio je izuzetno kontroverzna ličnost koja nije krila svoje veze sa raznim interesnim, pa i kriminalnim grupama. Početkom devedesetih Pukanić je u medijsku sferu ušao kao fotograf golišavih misica željnih estradne slave, da bi se sticajem okolnosti nekoliko godina kasnije sa grupom novinara našao među osnivačima tjednika “Nacional”. U prvo vreme te novine su se isticale po pisanju protiv tadašnjeg režima Franje Tuđmana, da bi se nakon razlaza među originalnim osnivačima većinskog vlasničkog paketa domogao, do tada relativno neprimetni Pukanić. Iako javnosti do kraja nije poznat način na koji je Pukanić postao vlasnik “Nacionala”, a čitavu priču još misterioznijom čine tvrdnje onih upućenijih u priču sa tim nedeljnikom, da je većinu udela od dotadašnjih vlasnika otkupio jedan od Tuđmanovih bankara iz Dubrovačke banke, koja je nakon tajkunskog vremena i velike pljačke propala. Kako je, međutim, taj paket vlasničkog udela kasnije završio u Pukanićevim rukama ostala je misterija kao uostalom i poreklo većeg dela njegove pozamašne imovine. Iz perioda devedesetih godina potiču i Pukanićeve veze sa Vilijemom Montgomerijem, bivšim američkim ambasadorom najpre u Hrvatskoj, a potom i u Beogradu, sa kojim je vlasnik "Nacionala" redovno igrao tenis i pod čijom je zaštitom bio u Tuđmanovo vreme. Montgomeri, kao neskriveni Pukanićev mentor, bio je, prema svedočenju novinarke Jasne Babić, siva eminencija Pukanićevog “Nacionala” i jedan od pokretača i kreatora “duhanske afere”.

I dok se opsesivno i lukrativno bavljenje aferama u vreme Tuđmana nekako i moglo upakovati u oblandu borbe protiv autokratske vlasti i prikriti plaštom zalaganja za demokratizaciju zemlje, u posttuđmanovskoj eri "Nacional" je otvoreno postao glasilo raznih, neretko čak i kriminalnih interesa, ali i sredstvo za reketiranje dobro stojećih pojedinaca do čijih bi se afera Pukanić uspevao dokopati. Iako je javno negirao da se bavio medijskim reketiranjem, Pukanićevo enormno bogatstvo najvećim delom stečeno preko noći, uključujući kupovinu kuće u Zagrebu od nekoliko miliona evra, jasno su ukazivali da se ubijeni vlasnik “Nacionala” ponajmanje bavio novinarskim poslovima. Tako su se paralelno sa aferama o kojima je pisao “Nacional” ili ih uz debele nadoknade prećutkivao, nizale i one sa kojima je u vezu dovođen i sam Ivo Pukanić. Koristeći složene igre između tajnih službi i međusobno zaraćenih kriminalnih grupacija nastalih iz “patriotskog” profiterstva tokom ratova devedesetih, Pukanić je vrhunac karijere dostigao kada je 2003. godine objavio navodni intervju sa, u to vreme odbeglim, generalom Antom Gotovinom. Iako autentičnost intervjua nikada nije potvrđena (u nekim krugovima se tvrdi da je bio izmišljen) on je poslužio kao povod Hrvatskom novinarskom društvu da Pukaniću dodeli godišnju novinarsku nagradu.

Ostaviviši daleko iza sebe vremena kada je pisanjem protiv mahinacija Tuđmanovog režima činio društveno korisnu stvar, “Nacional” se u periodu dvehiljaditih pretvorio u opskurno glasilo zaduženo za pakovanje afera i instrument za medijsko reketiranje za račun svog vlasnika. Tako su se u “Nacionalu” našli tekstovi o “duvanskoj mafiji” na Balkanu, kriminalu i raznim političarima, o tajkunima, pa i o obaveštajnim igrama. Taj nedeljnik je objavio čak imena i fotografije glavnih agenata britanske tajne službe koji su navodno radili u Hrvatskoj, Srbiji i BiH. Radeći danonoćno kako bi pribavio što više moći, luksuznih automobila i satova, te vile na zagrebačkom Ribnjaku i drugih nekretnina, vlasnik “Nacionala” je postao akter velikih političkih afera u zemlji i regionu koje su se ticale hvatanja Ante Gotovine, delovanje britanske tajne službe u Hrvatskoj, slabljenja premijera Srbije Zorana Đinđića i pritiska na abdikaciju Mila Đukanovića.

U poslednjoj godini života, naročito nakon prvog neuspelog pokušaja atentata na njega u martu 2008, u Pukanićevoj imovinskoj karti događale su se tektonske promene koje su uključivale prodaju nekretnina, pa čak i misteriozne pregovore o prodaji “Nacionala” nepoznatom vlasniku. Razlozi tih čudnih transakcija kojima se Pukanić bukvalno ratosiljao svoje imovine i pokušavao da iz Hrvatske pobegne u Sjedinjene Američke Države, nikada do kraja nisu ni istraženi niti razjašnjeni. [3] Kako je, međutim, moglo da se dogodi da se od nebrojenih aktuelnih Pukanićevih neprijateljstava, sumnjivih veza i tajanstvenih poslova, policija u istrazi uhvati baš za “duvansku mafiju” kao mogućeg naručioca ubistva, pitanje je koje je do danas ostalo bez adekvatnog odgovora. Ono što je javnosti, pak, poznato jeste da su obe istrage, vođene u Hrvatskoj i Srbiji, dospele u ćorsokak i da nijedna od njih nije razrešila misteriju stvarnih naručilaca Pukanićevog ubistva.

U Srbiji, gde je jedino i vođen sudski postupak protiv optuženog za naručivanje atentata, posle nekoliko godina šarade i medijskih predstava, inače svojstvenih režimu kojim je rukovodio Boris Tadić, proces je u februaru 2015. doživeo svoj konačni krah. Odlukom Apelacionog suda u Beogradu optužbe protiv glavnog osumnjičenog Sretena Jocića, zvanog Joca Amsterdam, pravosnažno su odbačene, a dokazi koje je protiv njega ponudilo Tužilaštvo u potpunosti odbačeni kao činjenično neutemeljeni. Krah tog, politički zloupotrebljivanog procesa, predstavljao je i simbolički kraj medijske torture i politike zloupotreba pravosuđa od strane izvršne vlasti koja je pod rukovodstvom Borisa Tadića trajala do maja 2012. godine, a koja je obeležila prvu dekadu 21 veka u političkom životu Srbije.

Atentat na Pukanića

Vlasnik zagrebačkog tabloidnog nedeljnika “Nacional“ Ivo Pukanić dovezao se svojim automobilom 23. oktobra 2008. godine pre podne oko 10 sati ispred redakcije na uglu Palmotićeve i Vlaške ulice, u Zagrebu. Tokom dana Pukanić dva puta izlazi iz zgrade da bi u 18.20 sati poslednji put izašao sa Nikom Franićem svojim direktorom marketinga. Njih dvojica su krenuli prema Pukanićevom parkiranom automobilom marke “Leksus”. U trenutku kada se Pukanić uhvatio za bravu automobila, odjeknula je snažna eksplozija. Pukanić i Franić su ostali na mestu mrtvi, dvojica grafičara “Nacionala” koji su se nalazili u zgradi lakše su povređeni od stakla polomljenih prozora, a nekoliko obližnjih automobila teško je oštećeno. Policija i vatrogasci uskoro su stigli na lice mesta, a ubrzo je blokiran i uži centar Zagreba. Policija je obavljala uviđaj do kasno u noć i jako brzo utvrdila da je u pitanju bilo ubistvo izvršeno eksplozivnom napravom. “Večernji list” je objavio da su ubice upotrebile vojni eksploziv koji je bio sastavljen od TNT-a i Heksanola, a koji je bio i ojačan metalnim armaturama. Veštaci su kasnije utvrdili da je eksploziv bio smešten u skuteru koji je bio parkiran nedaleko od Pukanićevog automobila i to u onom delu skutera gde se ostavlja kaciga. Detonacija je izazvana daljinskim upravljačem što je značilo da su ubice bile u blizini i čekale da se žrtve pojave kod automobila. Vrsta oružja i način izvršenja ukazivali su da se radi o profesionalnom ubistvu. Sama eksplozija je snimljena sigurnosnom kamerom “NCL grupe” na kojoj se vidi kako je tokom dana jedna osoba dovezla skuter na parking i kako se ta osoba sa kacigom na glavi udaljava od motocikla. Taj snimak je kasnije prikazan na sudu i korišćen je kao dokazni materijal Tužilaštva. Istraga je pošla od pretpostavke da je meta atentata bio Ivo Pukanić, dok se Niko Franić jednostavno našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.

Neuspeli pokušaj ubistva

Šest meseci pre ubistva Ivo Pukanić je bio meta još jednog napada. Početkom aprila 2008. godine, desetak minuta pre ponoći, nepoznati muškarac je pokušao ubiti Ivu Pukanića ispred njegovog stana. Novinar je tada tvrdio da je nepoznati počinilac izašao iz automobila u kojem su se nalazila još dvojica muškaraca i da je u njegovu glavu uperio pištolj sa prigušivačem. Prema sopstvenom svedočenju, Pukanić je tada uspeo da izbegne prvi metak dok se drugi zaglavio u cevi pištolja. To je vlasnik “Nacionala” iskoristio da se odmakne od napadača, potraži zaklon, izvadi svoj pištolj i ispali dva hica upozorenja u vazduh. Nakon toga nepoznati napadač je seo u automobil i sa dvojicom saučesnika pobegao u nepoznatom pravcu.

Pošto je hrvatski predsednik Stjepan Mesić živeo u blizini gde se događaj odigrao, Pukanić otrčava do njegovog obezbeđenja i obaveštava ih o napadu, a u međuvremenu Pukanićeva ćerka koja čuje pucnje i sama zove policiju. Patrola ubrzo stiže na lice mesta i tokom uviđaja se pronalaze tri čaure, dve Pukanićeve i jedna od napadača što je potvrdilo Pukanićevu verziju događalja. Pištolj iz koga je napadač pucao pronađen je u plastičnoj kesi nedaleko od mesta napada, u susednoj Krajiškoj ulici. Pukanić je kasnije atentatora policiji opisao kao muškarca visokog oko 195 centimetara, sa kratkom bradom i sa crnom vunenom kapom na glavi koji je kroz osmeh rekao da će da ga ubije. Kontroverzni novinar je kasnije u javnosti izneo podatak da je samo nekoliko dana pred pokušaj atentata bio žrtva pretnji i pokušaja iznude od strane nepoznate osobe. Neki su napad doveli u vezu sa informacijom da Pukanić prodaje većinski paket akcija svo lista, a pojedini hrvatski mediji su spekulisali kako je Pukanić sam iscenirao atentat kako bi skrenuo pažnju javnosti sa prisilnog odvođenja njegove supruge Mirjane u psihijatrijsku bolnicu koje se desilo samo nedelju dana ranije. Pukaniću i njegovoj porodici je dodeljeno policijsko obezbeđenje koje je povučeno početkom avgusta, nakon što je policija procenila da po njegaviše nema opasnosti.

Dve istrage i dva odvojena suđenja

Brzim operativnim radom hrvatskog Ureda za suzbijanje korupcije i organizovanog kriminaliteta (USKOK) i, kako se javno tvrdilo, saradnjom policija bivših jugoslovenskih republika osumnjičeni za Pukanićevu likvidaciju su uhapšeni već posle desetak dana. U blizini hrvatsko-srpske granice kod Inine benzinske pumpe, pored motela Spačva, uhapšeni su braća Robert i Luka Matanić, Slobodan Đurović i Milenko Kuzmanović, dok je u Zagrebu priveden Amir Mafalani. Policija je tada saopštila da je Đurović želeo da braću Matanić preveze u Srbiju. Nakon nekoliko meseci, 27. aprila 2009, u Beogradu je uhapšen Sreten Jocić zvani Joca Amsterdam zbog sumnje da je naručio i organizovao Pukanićevo ubistvo. Jocić je uhapšen u elitnom beogradskom naselju Dedinje u vili koju je iznajmio od Mirjane Marković, supruge pokojnog predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića. Jocićevo hapšenje je izvršeno prema nalogu Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal Republike Srbije koje je iskoristilo zakonsku mogućnost da domaće pravosuđe vodi postupak protiv svojih građana za krivična dela izvršena u inostranstvu.

Pozivajući se na izvore iz MUP-a, pojedini mediji u Srbiji objavili su da se Đurović pre odlaska u Hrvatsku sreo sa Jocićem u Beogradu i da je po njegovom naređenju krenuo po braću Matanić. Tom susretu navodno je prethodio telefonski razgovor koji je poslužio kao ključni trag koji je policiju odveo do Đurovića. Uprkos postojanju nekoliko mogućih smerova istrage, hrvatski USKOK je pošao od pretpostavke da je Pukanić ubijen zbog svog pisanja o „duvanskoj aferi“. Istražitelji su utvrdili da su atentatori bili Bojan Gudurić i Željko Milovanović. Krajem maja 2009. u iznajmljenom beogradskom stanu uhapšen je Milovanović i kod njega je pronađena veća količina oružja, prigušivača, opreme za elektronski nadzor i komunikaciju, kao i više mobilnih telefona i SIM kartica. Kuzmanovića je uhapsila hrvatska policija, ali je zbog nedostatka dokaza pušten na slobodu u decembru 2008. da bi nakon izjave svedoka pokajnika ponovo bio uhapšen, ali u Beogradu krajem maja 2009. Bojan Gudurić se predao policiji u Banja Luci nekoliko dana pre početka suđenja u Zagrebu.

Osim u Zagrebu za Pukanićevo ubistvo se sudilo i pred Specijalnim sudom u Beogradu. Pred hrvatskim sudom sudilo se braći Robertu i Luki Mataniću, Bojanu Guduriću, Slobodanu Đuroviću, Amiru Mafalaniju i u odsustvu Željku Milovanoviću kome se za isto krivično delo sudilo i u Srbiji. U Beogradu su se pred sudom našli Sreten Jocić, Milenko Kuzmanović i Željko Milovanović. Prema navodima istražnih organa sudski spisi na kraju procesa iznosili oko 10.000 stranica u Hrvatskoj i oko 8.000 u Srbiji. Hrvatski tužitelj Slobodan Šašić i srpski Jovica Jovanović podigli su veoma slične optužnice koje su se zasnivale na istim materijalnim dokazima kao što su telefonske komunikacije, biološki tragovi, snimci nadzornih kamera i iskazi istih svedoka. Sa jedinom razlikom što je srpski tužilac, po svemu sudeći vođen političkim a ne pravnim razlozima, bez neposrednih dokaza u optužnicu umetnuo i Sretena Jocića kao nalogodavca i organizatora atentata.

U Zagrebu je suđenje za ovaj slučaj trajalo devet meseci, gde su ga tamošnji mediji proglasili za suđenje decenije. Tužilaštvo je kao jednog od svedoka pozvalo i kontroverznog crnogorskog biznismena Ratka Kneževića koji je važio za bliskog prijatelja pokojnom Pukaniću. Sam Knežević, poznat kao veoma kontroverzna i nekredibilna ličnost koja voli publicitet i medije, na sudu se pozvao na dokaze koje je prethodno on sam pričao novinarima, a ovi bez ikakve provere objavljivali sve šta im je Knežević pričao. “Svedok” je tom prilikom kazao da je hrvatskoj obaveštajnoj službi preneo svoje sumnje da je Pukanića ubila takozvana “duvanska mafija”. Knežević je sudu rekao da su Pukanić i on 2001. godine u Bariju pred italijanskim tužiocem svedočili o švercu cigareta iz Crne Gore u Italiju i da su od tada primali ozbiljne pretnje. “Večernji list” je napisao da je Knežević pet sati svedočio o mehanizmu šverca cigareta preko Crne Gore i kako je nastala mreža organizovanog kriminala na prostoru bivših jugoslovenskih republika. Bez konkretnih dokaza i neposrednih saznanja Crnu Goru je opisao kao mafijaško-udbašku državu rekavši da ju je napustio “kad su pored cigareta počeli da švercuju narkotike i ljude”. U skladu sa onim što je godinama unazad govorio medijima, Stanka Subotića Caneta i Sretena Jocića opisao je kao najopasnije ljude na Balkanu. Tvrdio je da mu je Subotić pretio posle svedočenja u Italiji rekavši da je već ubio mnoge pa će ubiti i njega i Pukanića. Knežević je na sudu rekao da su “obaveštajne službe Hrvatske i Slovenije nekoliko puta sprečile plaćene ubice crnogorske tajne policije da ih ubiju”. Sud je, međutim, njegovo celokupno svedočenje odbacio kao nekredibilno, neuverljivo i nepotkrepljeno validnim dokazima.

Zaštićeni svedok optužbe bio je Tomislav Marjanović koji pripada kriminalnoj sredini. On je rekao da je Milovanović eksploziv nabavio u Cazinu i da su se atentatori dogovarali da eksploziv postave ili u automobil ili u motor dok bi Bojan Gudurić sedeo sa snajperom na krovu zgrade preko puta Nacionala. Svedok je učestvovao u praćenju Pukanića kao vozač Roberta Matanića. Marjanović je pred sudom naveo svoje posredno saznanje da je ubistvo Pukanića navodno platio Sreten Jocić, zvani Joca Amsterdam, a da je u pripremi likvidacije učestvovao i Jocićev kum Slobodan Đurović. Svedok je ispričao kako je likvidacija isplanirana u stanu Roberta Matanića u Gomboševoj ulici 10 u Zagrebu gde su bili smešteni Milovanović i Gudurić. Tim sastancima su prisustvovali i Luka Matanić, Amir Mafalani i sam Marjanović. Dogovor je bio da Mafalani prati Pukanića kad ulazi i izlazi iz redakcije. Trebalo je da sazna iz kog pravca dolazi i odlazi sa posla, kada stiže kući i kako mu se može najlakše prići. Kasnije su se podelili u dve grupe. U prvoj grupi su bili Mafalani, Luka Matanić i Gudurić, a u drugoj Robert Matanić, Milovanović i Marjanović. Svaka grupa je imala zadatak da prati kretanje Pukanića. Druga grupa je bila zadužena da odredi mesto gde bi se izvršilo ubistvo. Dva dana pre likvidacije Milovanović je doneo u stan kutiju sa daljinskim upravljačem za koju je rekao da je eksplozivna naprava, naveo je svedok. U svom iskazu je objasnio da je sa Robertom Matanićem bio u kontaktu preko mobilnog telefona i da je tako kontaktirao i Đurovića i Milovanovića. Marjanović je posvedočio da mu je Robert Matanić rekao da je likvidacija Pukanića naručena zbog njegovog svedočenja u Crnoj Gori (iako Pukanić nikada nije svedočio u Crnoj Gori) i da je govorio nešto što nije trebalo i da će ga to koštati glave. Svedok je naveo da su ga Žarko Pavlović, inače prijatelj Slobodana Đurovića i Dražen Golemović spojili sa Željkom Milovanovićem.

Ključni deo Marjanovićevog svedočenja odnosio se na ulogu Sretena Jocića u organizaciji i naručivanju atentata. On je tom prilikom naveo da je navodno prisustvovao telefonskom razgovoru između Sretena Jocića i njegovog kuma Slobodana Đurovića. “Bio sam prisutan kada je Đurović u Zagrebu posle telefonskog razgovora rekao da je upravo pričao sa Jocićem i da je Jocić poručio da će dati milion i po evra i bonus ako uradimo na vreme”, rekao je Marjanović u svom svedočenju. Ovaj deo iskaza u kojem su, prema oceni suda, izneta posredna saznanja, nije bio potkrepljen dokazima”. Nalazom o veštačenju baznih stanica mobilne telefonije u Hrvatskoj utvrđeno da se uopšte nije desio telefonski razgovor između Sretena Jocića i njegovog kuma Slobodana Đurovića dok je ovaj bio u Zagrebu, koji je predstavljao noseću tvrdnju Marjanovićevog svedočenja protiv Jocića.

Robet Matanić, prema opužnici bio je zadužen za organizaciju cele operacije pa je zato organizovao praćenje Pukanića i pronalazio stanove za Željka Milovanovića i Bojana Gudurića, a kontaktirao je i sa Slobodanom Đurovićem. U svojim iskazima teretio je Milovanovića i Gudurića, spominjao je Đurovića i Vladimira Zagorca i Stanka Subotića, pa je naknadno taj deo iskaza povukao tvrdeći da je to govorio po nalogu USKOK-a. U iskazu je dosta vremena potrošio pričajući o svojim vezama sa tajnim službama, a pohvalio se i svojom ljubavlju prema oružju koja datira još od njegove dvanaeste godine. U Bugarskoj je osumnjičen za niz ubistava koja mu nisu dokazana. Iz zatvora u Zagrebu pretio je zaštićenom svedoku, pa je tokom suđenja u sudnici imao lisice na nogama. Osuđen je na 33 godine zatvora.

Luka Matanić osuđen je na 26 godina zatvora i prema optužnici pratio je Pukanića, dovezao motor Milovanoviću na dan ubistva i Milovanovića i Gudurića posle likvidacije odvezao iz grada. Matanić je poricao delo, govoreći da Pukanića nije pratio jer je u to vreme morao da radi, o čemu je svedočio i njegov šef koji ga je opisao kao mirnog i vrednog momka. Pre ovog suđenja on je služio kaznu zbog droge i oružja. Kontakte sa Milovanovićem i Gudurićem pokušao je da obezvredi, iako nije porekao da ih je odvezao iz grada. Prema rečima i tvrdnjama jednog od svedoka, Luka Matanić je viđen u dvorištu “Nacionala”, nekoliko dana pre ubistva Pukanića, ali on je to poricao govoreći da je svedok to loše video. Bio je sa Robertom Matanićem kada je 29. oktobra 2008. godine uhapšen na Spačvi.

Amir Mafalani je prema optužnici učestvovao u praćenju Pukanića, nabavljao je opremu za praćenje i fotografisao je žrtvu. Njega je teretio zaštićeni svedok Tomislav Marjanović. U prilog Marjanovićevom svedočenju išao je i iskaz policajca Nenada Šipušića, koji je potvrdio da mu je Mafalani nekoliko dana pre ubistva kazao da se u gradu verovatno priprema ubistvo. Mafalani je bio doušnik policijskog inspektora Šipušića, međutim ovaj policajac nije prijavio svojim pretpostavljenima ovu informaciju zbog koje je kasnije i disciplinski kažnjen. Svedok koji je tvrdio da je u dvorištu “Nacionala” video Luku Matanića, takođe je potvrdio da je sa njim u društvu bio i Mafalani. U njegovom računaru prilikom pretresa nađeni su različii tekstovi o mafijaškim likvidacijama uključujući i Ivane Hodak, ali ne i Pukanićeve fotografije. On je optužio Roberta Matanića govoreći kako je od njega čuo da se u gradu sprema neko ubistvo. Mafalanija je sud osudio na 28 godina zatvora.

Zagrebački sud je Željka Milovanovića pravosnažno osudio na 40 godine zatvora po istom osnovu po kome je na identičnu kaznu zatvora osuđen i u Srbiji. Milovanović je aktivirao eksplozivnu napravu daljinskim upravljačem najverovatnije iz iznajmljenog stana preko puta nedeljnika „Nacional“. Javnosti je Milovanović bio poznat i kao pripadnik zloglasnih “crvenih beretki”, a takođe mu se sudilo u odsustvu za zločine počinjene u Baranji. Višestruko je osuđivan zbog pljački banaka, ima nadimke Gavro, Severni vetar i Letač. Za učešće u atentatu teretio ga je krunski svedok Tomislav Marjanović i optuženi Robert Matanić. Takođe nađeni su i njegovi DNK tragovi na mestu eksplozije, a prema pojedinim medijima snimile su ga i sigurnosne kamere kada je skinuo kacigu sa glave.

Bojan Gudurić Bajone, prema optužnici, bio je zadužen za rezervnu varijantu ubistva snajperom. Na snajperu je pronađen njegov DNK, a on se pravdao da je na oružju njegov DNK nađena slučajno i da se on u oružje uopšte ne razume. Još je tvrdio da nije mogao biti snajperista jer je slabovid. Pod lažnim imenom Kajzer Franc živeo je u iznajmljenom stanu u Petrinjskoj, a pre toga je stanovao kod Roberta Matanića. U tom stanu nađeni su njegovi biološki tragovi, a svoj dolazak u Hrvatsku opravdao je činjenicom da mu tu živi porodica, a u Srbiji je za njim bila na snazi poternica zbog neodazivanja na izdržavanje kazne. Bajone je osuđen na 29 godina zatvora.

Slobodanu Đuroviću, zvanom Kardinal, za ubistvo Pukanića suđeno je u Hrvatskoj, i osuđen je na 56 godina zatvora. On je ujedno i kum Sretena Jocića, a u srpskoj optužnici se pominje kao spona Jocića i ostalih osuđenika. Đurović se sudu predstavio kao poslovni čovek koji ima više od 10 miliona evra. Naveo je da se kao takav druži sa advokatima, sudijama, lekarima i nije najuverljivije objasnio zašto se u Hrvatskoj družio sa ljudima kriminalne prošlosti kao što su Robert Matanić i Tomislav Marjanović. Tvrdio je da se sa Matanićem na Spačvi našao kako bi mu ovaj vratio dug od 15.000 evra, a da je zbog tog sastanka ostavio posao od milion evra. Prema saznanjima Interpola Beograd, Đurović je desna ruka Sretena Jocića i zadužen je za njegove najprljavije poslove. Đurović je u odbrani tvrdio da mu niko pa ni Jocić ne može naređivati i da sa kriminalom nikada nije ima veze. Više od 750.000 evra koji su mu legli na račun nekoliko dana pre ubistva Pukanića, opravdao je tvrdnjom da je reč o zaradi za posao koji je obavila njegova firma.

Odbrana je tokom suđenja osporavala izveštaj telekomunikacijskog veštačenja i kontakte između optuženih jer, kako su advokati tvrdili, to nije dokazivalo da su okrivljeni pratili Pukanića. Prema rečima odbrane, Gudurićev DNK koji je nađen na snajperu mogao se tamo naći slučajno, jer se zaštićenom svedoku Tomislavu Marjanoviću ne može verovati, kao ni nekim drugim svedocima poput Ratka Kneževića čiji su neutemeljeni iskazi ozbiljno kompromitovali samu optužnicu. Upravo zbog toga advokati odbrane su tražili oslobađajuće presude ističući da su njihovi klijenti izloženi medijskom linču i zaveri političko-obaveštajnog i policijskog miljea.

Sudsko veće u Zagrebu je zauzelo stav da Tužilaštvo nije dokazalo postojanje zločinačke organizacije, već samo zločinačke grupe. Grupa je niži nivo zločinačkog udruživanja. Nastanak, strukturu, hijerarhiju, ponavljanje krivičnih dela i veze sa državnim strukturama je teško dokazati kod zločinačke organizacije i hrvatski USKOK za to nije ponudio dovoljno dokaza. Sud je prihvatio veštačenja telefonskih komunikacija između optuženih, forenzičke tragove sa mesta zločina i iz stanova gde su se optuženi skrivali, kao i snimke sa sigurnosnih kamera. Svedočenje Tomislava Marjanovića je delimično prihvaćeno, ali je sud naglasio da on nije najpouzdaniji svedok pošto dolazi iz kriminalnog miljea. Sud takođe nije bio previše impresioniran ni svedočenjem Ratka Kneževića koji je satima govorio o takozvanoj “duvanskoj mafiji” za koju je tvrdio da je odgovorna za smrt Ive Pukanića. Međutim, da je Marjanovićevo svedočenje u pojedinim krugovima shvaćeno ozbiljno i da je on kao svedok bio izložen određenoj vrsti pritiska i opomena od strane nepoznatih počinilaca, pokazuje i činjenica da mu je stan obijen i da mu je tom prilikom ukraden kompletan nameštaj. Dok je ovaj svedok saradnik bio pod zaštitom policije, njegov stan je bio prazan mesecima i nije bio pod zaštitom. S obzirom da nije uobičajno da provalnici odnesu sav nameštaj i predmete iz stana, policija je pretpostavila da je ovo bilo upozorenje Marjanoviću zbog svedočenja.

Zagrebački sud je objavio i transkripte SMS razgovora između Ive Pukanića i hrvatskog državnog tužioca Mladena Bajića o čemu je izveštavao “Večernji list”. Iz ove komunikacije se vidi da su njih dvojica bili u bliskim odnosima, mada je Pukanić bio taj koji je više insistirao na prijateljstvu. U tim porukama vlasnik “Nacionala” je tražio da se sprovede istraga zbog optužbi da je na prevaru hospitalizovao svoju suprugu, pošto su te optužbe štetile poslovnim aktivnostima njegove kompanije. Pukanić je takođe rekao da ima podatke vezane za pljačku splitske pošte. Obavestio je tužioca da mu je 01. avgusta 2008. godine ukinuta zaštita koja mu je dodeljena od države posle neuspelog atentata na njega i da je to obrazloženo time da su policijske procene takve da on više nije ugrožen. Posebno je interesantna poruka u kojoj Pukanić 20. avgusta 2008. obaveštava Bajića da ima informacije vezane za “slučaj Hodak” i pita ga kada mogu da se vide, na šta Bajić odgovara sa “odmah”. Ne zna se da li je taj sastanak ikada održan i ako jeste kakve je informacije Pukanić predao tužiocu. U poslednjim porukama vidi se da je Pukanić želeo da otputuje za SAD i da je tražio pomoć od Bajića oko dobijanja vize, oko čega je državni tužilac bio izrazito rezervisan. Iz Pukanićevih poruka Bajiću vidi se da je ubijeni urednik možda imao podatke za nekoliko različitih krivičnih dela. Pukanić se očigledno osećao ugroženim u Hrvatskoj i želeo je da ode u inostranstvo. Država mu je ukinula zaštitu, a prethodno nije otkrila ko je pokušao da izvrši atentat na njega. Dobri poznavaoci prilika u Hrvatskoj u više navrata su postavljali pitanje da li je po sredi bila nesposobnost nadležnih državnih organa ili eventualno indicija da su neki pojedinci iz državnih struktura umešani u samo ubistvo ili kombinacija oba ova faktora? Ono što je, međutim, bilo indikativno jeste to da su se u komunikaciji između Pukanića i državnog tužioca pominjali razni aktuelni kriminalni slučajevi o kojima je ubijeni vlasnik “Nacionala” imao izvesna saznanja, ali ne i o “duvanskoj mafiji” za koju su istraga i mediji mahom tvrdili da je navodno stajala iza njegovog ubistva.

Oba sudska procesa za ubistvo Pukanića i Franića pratile su brojne kontroverze. Bivši šef hrvatskog USKOK-a Željko Žganjer pojavio se kao advokat Slobodanu Đuroviću što je, takođe, moglo predstavljati izvestan problem jer je Žganjer najverovatnije mogao preko svojih kanala doći do informacija o istrazi protiv grupe koja je bila osumnjičena i kasnije optužena za ubistvo Pukanića. Inspektor Šipušić iz zagrebačke policije nije prijavio dojavu svog doušnika Amira Mafalanija da se verovatno sprema ubistvo u Zagrebu. To opet ukazuje na nestručnost i neefikasnost hrvatskog sistema bezbednosti i mogućnost njegove delimične kriminalizacije. I pored toga što su oba tužilaštva, srpsko i hrvatsko, javno tvrdili da su međusobno koordinisali optužnice, Željko Milovanović je za isto krivično delo bio optužen i kasnije osuđen od strane sudova u obe države. Takođe, tvrdnjama o međusobnoj koordinaciji ne ide u prilog ni okolnost da je Sreten Jocić izostao iz zagrebačke optužnice. S obzirom da su se tužioci u Srbiji i u Hrvatskoj uglavnom oslanjali na iste dokaze nije jasno kako je moguće da se Jociću u Beogradu sudilo kao prvooptuženom, dok se njegovo ime nije pomenuto među optuženima u hrvatskoj optužnici? Da li su u optužnicama bili korišćeni različiti dokazi ili su tužilaštva primenjivala različite kriterijume u oceni istih dokaza ili je pak u pitanju bila politička odluka vlasti u Beogradu da preko Jocića u proces iskoriste za postizanje određenih političkih ciljeva, pitanja su na koja do danas od nadležnih organa nije dobijen odgovor. Po konačnoj oceni suda, hrvatski USKOK i tužilaštvo su sudu ponudili samo posredne dokaze o zločinačkoj organizaciji i o umešanosti i motivu takozvane “duvanske mafije” u ubistvo Franjića i Pukanića. U hrvatskoj optužnici navedeno je da je Pukanić ubijen kako bi se "onemogućilo da u štampanim i elektronskim medijima u Hrvatskoj i susednim zemljama iznosi novinarska saznanja o delovanju više kriminalnih grupa na tim prostorima i njihovoj međusobnoj povezanosti".  Sud u Zagrebu je pokazao veću profesionalnost od istražnih organa i zasnovao je svoju presudu samo na sigurnim fizičkim dokazima koji povezuju osumnjičene sa mestom i sredstvima izvršenja krivičnog dela i delimično na svedočenju samih učesnika u tom dvostrukom ubistvu. Sud je naglasio da tačan motiv i naručilac nisu utvrđeni i da odgovor na to pitanje zna samo Slobodan Đurović. Suđenje u Hrvatskoj je trajalo od 02. februara do 27. oktobra 2010. godine, a Vrhovni sud Hrvatske doneo je konačnu pravosnažnu presudu u februaru 2013. godine.

Prema optužnici srpskog Tužilaštva za organizovani kriminal Jocić se teretio da je za ubistvo Ive Pukanića dobio 1,5 miliona evra od neidentifikovane osobe. Prema tim navodima, Jocić je nakon toga organizovao grupu za izvršenje ovog krivičnog dela. Joca Amsterdam je, kako se navodi u optužnici, organizaciju ubistva prepustio svom kumu Slobodanu Đuroviću zvanom Kardinal, koji je u Hrvatskoj osuđen na 22 godine zatvora. Beogradske dnevne novine “Blic” su objavile da je prema srpskoj optužnici, motiv ubistva Pukanića to što je u medijima u Hrvatskoj i Srbiji iznosio saznanja o delovanju više kriminalnih grupa na području Srbije i zemalja u okruženju. Prema tim navodima, tekući troškovi za organizaciju ubistva iznosili su 22.000 evra, a ostatak novca trebao je biti isplaćen nakon likvidacije. Tužiocima je dokaz za te navode bila činjenica da je u stanu devojke Roberta Matanića nađeno 15.000 evra, a on je taj novac ostavio pre nego što je otišao prema Spačvi, gde je uhapšen zajedno sa Lukom Matanićem, Slobodanom Đurovićem i Milenkom Kuzmanovićem krajem 2008. godine. Pretresom stana Željka Milovanovića u Doboju, nađeno je još 20.000 evra, a još 3.500 evra nađeno je u stanu u Beogradu gde je i uhapšen. Budući da niko od uhapšenih nije imao stalan izvor prihoda, za Tužilaštvo je to bio dokaz da je taj novac ilegalan.

Veza koja je navodno povezivala Jocića sa Pukanićevim ubistvom, prema navodima Tužilaštva bio je Đurovićev račun u crnogorskoj banci na koji je početkom oktobra 2008. godine uplaćeno 780.760 evra, a on je sa tog računa trećeg oktobra podigao 50.000 evra. Za neposrednog izvršioca ubistva optužen je Milovanović koji se tereti da je u dvorište “Nacionala” dovezao skuter sa paklenom napravom. Odlazak iz dvorišta snimile su kamere za video nadzor, a njegov DNK nađen je u stanu u kojem se skrivao i u stanu Roberta Matanića u Zagrebu. U istom stanu nađen je i Kuzmanovićev DNK. Ovo su sve bili dokazi zbog kojih je srpsko Tužilaštvo tražilo osuđujuće presude za Jocića i učesnike u atentatu. Posle iznošenja dokaza i izjava svedoka sud je smatrao da ništa od navedenih optužbi na račun Sretena Jocića nije dokazano. Tokom suđenja Jocić je zajedno sa Milovanovićem završio u strogoj izolaciji, jer se sumnjalo da je organizovao pokušaj bekstva Milovanovića i Sretka Kalinića iz zatvora koji se dogodio u februaru 2012. godine. Mediji su spekulisali i da je Jocić u isto vreme naručio likvidaciju Tomislava Karamarka, bivšeg hrvatskog ministra policije i tadašnjeg šefa HDZ-a, a njegovo ime pominjano je i u kontekst navodnih naručivanja likvidacija nekih srpskih političara i sudija, uključujući i tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića što je u dobro organizovanoj medijskoj kampanji postalo deo svojevrsnog političkog marketinga.

Očigledno i sam svestan nedostatka dokaza u optužnici, Sreten Jocić je nastupao samouvereno tokom suđenja, često ulazeći u raspravu sa svedocima, ali i sudijom. Tvrdio je da su mu krivični proces montirale pojedine frakcije hrvatskih, albanskih i srpskih obaveštajnih službi povezane sa politikom i mafijom, odbacujući bilo kakvu povezanost sa ubistvom Pukanića. Rekao je da se od 2006. godina kada je izašao iz zatvora nije bavio kriminalom, već da je registrovao kompaniju i počeo da se bavi legalnim biznisom i da je zbog ostvarenih poslovnih uspeha zasmetao tajkunima i njihovim zaštitnicima u vlasti. Za ubistvo Pukanića prozvao je hrvatskog ministra Tomislava Karamarka i bivšeg predsednika Stjepana Mesića. Kazao je da je sarađivao sa barem šest jakih svetskih tajnih službi. Pred sudom je izjavio da je optužen za ubistvo Pukanića jer je odbio da bude svedok saradnik Tužilaštva koje je zahtevalo od njega da lažno optuži Mila Đukanovića, Stanka Subotića i Branu Mićunovića za to krivično delo. Za Đukanovića i Subotića je rekao da ih ne poznaje dok je Mićunovića upoznao 1991. godine, ali ga nije video više od dva puta u životu.

Suđenje u Beogradu je počelo 20. aprila 2010. godine, prvostepena presuda je doneta 02. aprila .2014, dok je 2. marta 2015. Apelacioni sud doneo pravosnažnu presudu kojom je zbog nedostatka dokaza Jocić oslobođen svih optužbi u ovom predmetu.. Milovanović je osuđen na 40 godina zatvora, a za Kuzmanovića je prvobitno bila određena kazna od pet godina zatvora, koje je on već bio odslužio dok je trajao proces, da bi odlukom Apelacionog suda u njegovom slučaju bilo naloženo novo suđenje. Milovanoviću se osim za teško ubistvo sudilo i za nedozvoljeno držanje oružja i falsifikovanje isprava, gde je za nedozvoljeno držanje oružja dobio pet, a za falsifikovanje tri godine zatvora, samim tim izrečena mu je jedinstvena maksimalna kazna na 40 godina, a na toliko je osuđen i u zagrebačkom sudu. Kuzmanović, protiv koga je u Hrvatskoj odbačena optužba zbog pomaganja počinitelju u Beogradu je osuđen kao pomagač. Sudsko veće je zaključilo da ne postoje dokazi da je Jocić bio udružen sa počiniteljima ubistva. Iako je dobio oslobađajuću presudu Joca Amsterdam nije pušten na slobodu, jer služi zatvorsku kaznu od 15 godina za jedno ubistvo iz devedestih.

Srpski istražni organi nisu uspeli da dokažu ni od koga je stigla uplata od 780.760 evra koju je Slobodan Đurović dobio 2. oktobra 2008. na svoj račun kod Crnogorske komercijalne banke, a za koju je u optužnici navedeno da je bila deo nagrade za atentatore. Na osnovu saopštenja Vrhovnog državnog tužilaštva Crne Gore taj iznos je uplatio inostrani pošiljalac čiji identitet nije bilo moguće utvrditi. Predsedavajući sudija Vladimir Vučinić rekao je da je Slobodan Đurović, Jocićev kum, sa nepoznatom osobom dogovorio da Pukanić bude likvidiran za 1,5 miliona evra, međutim Đurović je u svedočenju odbio da okrivi Jocića tvrdeći da je u ovom slučaju i sam nevin.

Iako je beogradska štampa mahom pisala, pozivajući se na neimenovane policijske izvore, kako postoje obaveštajni podaci da je ubistvo Pukanića naručeno iz Crne Gore, istraga nije uspela da pruži takve dokaze. Mediji su u početku objavljivali kako je presretnuti telefonski razgovor između Slobodana Đurovića i Sretena Jocića bio razlog za hapšenje Đurovića, ali tokom sudskog postupka tužilac nije predstavio takav dokaz sudu, pa se može pretpostaviti da snimak tog razgovora nije ni postojao ili ako jeste onda nije bio snimljen prema odredbama krivičnog procesnog prava, pa samim tim nije se ni mogao upotrebiti kao dokazno sredstvo. Ti medijski navodi su, međutim, bili tek mali deo široko organizovane kampanje za koju postoje ozbiljne indicije da je bila politički motivisana i instruisana.

Dirigovana medijska kampanja

Paralelno sa istragom i suđenjem za ubistvo Ive Pukanića, od dana atentata pa sve do izricanja pravosnažne oslobađajuće presude Sretenu Jociću koji je pred sudom u Beogradu bio optužen kao organizator i naručilac likvidacije hrvatskog novinara, u srpskim, crnogorskim, a delom i hrvatskim medijima, vođena je intenzivna kampanja u nekoliko osnovnih smerova. S jedne strane, u očiglednom dosluhu sa Tužilaštvom i kriminalističkom policijom, srpski mediji su nastojali da “eksluzivnim” senzacionalističkim informacijama u javnosti podupiru sumnje iznete u optužnici za koje, kako se ispostavilo, ipak nije bilo ozbiljnih neposrednih dokaza. S druge strane, potenciranjem takođe ničim dokazane pretpostavke da je iza Pukanićevog ubistva stajala takozvana “duvanska mafija”, mediji su po očigledno političkim instrukcijama, često olako i neargumentovano iznosili maliciozne optužbe na račun Mila Đukanovića, premijera Crne Gore, i Stanka Subotića, švajcarskog biznismena srpskog porekla koje je Pukanić svojevremeno u tekstovima optuživao kao glavne organizatore šverca cigareta na Balkanu.

Detaljnim uvidom u pisanje medija o slučaju ubistva Ive Pukanića, može se utvrditi da je indikativno to što se u stotinama, a možda i preko hiljadu tekstova samo u štampanim medijima, našlo malo onoga što je Tužilaštvo neuspešno pokušalo da dokaže na sudu. Veći deo spekulacija kojima su se bavili mediji, vođeni senzacionalističkim porivima, ispostavile su se ili kao netačne ili kao pretpostavke za koje Tužilaštvo nije uspelo da pronađe validne dokaze.

O smeru i trendovima izveštavanja medija jasni zaključci se mogu izvesti već na osnovu pregleda samo dela indikativnih naslova i kratkih sižea napisa u štampanim medijima koji su pratili slučaj Pukanićevog ubistva.

Samo dan nakon atentata u Zagrebu, u trenutku kada čak ni istraga u Hrvatskoj nije imala jasne indicije šta je bio razlog Pukanićevog ubistva, beogradska “Politika” je objavila dva teksta u kojima je zločin povezala sa Crnom Gorom i “duvanskom mafijom”. U tekstovima „Nacional tresao Crnu Goru” i “O srpskoj sprezi politike i kriminala”, list pod direktnom kontrolom tadašnjih vlasti u Srbiji trasirao je smer istrage koji će prihvatiti srpsko Tužilaštvo. U tim tekstovima “Politika” je iznela tezu da iza Pukanićevog ubistva stoje isti oni razlozi zbog kojih je nekoliko godina ranije ubijen i Duško Jovanović glavni urednik podgoričkog opozicionog lista “Dan”. Kako su crnogorska opozcija i najveći broj srpskih medija za to ubistvo otvoreno optuživali crnogorsku vlast, jasno je bilo koga “Politika” sumnjiči za atentat na Pukanića. To što je od pokretanja “duvanske afere” već bilo proteklo više od sedam godina i što je ona već uveliko bila prekrivena velom zaborava, beogradskom provladinom listu nije zasmetalo da njenim ponovnim iskopavanjem ovom kriminalnom slučaju dodeli jasan politički predznak. [4]

Zanimljivo je da je samo 15 dana ranije, “Politika” objavila tekst “Zagrebačka 'Magla' prati Jocu Amsterdama” u kojem je Sreten Jocić doveden u vezu sa slučajem generala Vladimira Zagorca, u koji je bio umešan i Ivo Pukanić. Indikativna je, međutim, okolnost da je uprkos zaključcima u svom ranijem istraživačkom tekstu, neposredno po ubistvu Pukanića “Politika” naprasno “otkrila” povezanost Jocića sa “duvanskom mafijom” što istraga ipak nije uspela da dokaže. [5]

Četiri dana nakon atentata na Pukanića, 29. oktobra, u tekstu pod naslovom “Pod sumnjom i Cane Subotić” beogradski “Kurir” je preneo pisanje zagrebačkog “Nacionala” koji je, pozivajući se na izvore bliske istrazi, objavio da se istraga kreće u tri smera, prema Stanku Subotiću Canetu, uhapšenom generalu u penziji Vladimiru Zagorcu i dobavljačima kokaina za Pukanićevu suprugu Mirjanu. [6]

Već 30. oktobra “Večernje novosti” su “otkrile” da je “Naručilac iz Crne Gore” [7], a već narednog dana tabloid “Press” objavljuje tekst “Italija: Pukanić svedočio protiv Mila”, [8] da bi istu tvrdnju u tekstu “Milov šverc ide u arhivu” ponovio i “Glas javnosti” u izdanju od 1. novembra. [9]

U izdanju od 31. novembra u tekstu “Jocini pipci u Zagrebu”, “Politika” je nastavila sa spekulacijama glede uloge Sretena Jocića u “slučaju Pukanić” [10], dok je istog dana list “Blic” objavio tekst pod naslovom “Jocić organizovao bekstvo Pukanićevih ubica” u kojem je autorka Tamara Marković Subota iznela brojna operativna saznanja policije o vezama između pojedinih lica iz hrvatskog i srpskog podzemlja. [11]

Početkom novembra tabloid “Press” ponovo je plasirao informaciju da su “Pukanića ubili Crnogorci”, [12] iznoseći tvrdnju da iza ubistva Pukanića stoji “duvanska mafija” sa kojom je, navodno, Sreten Jocić bio u tesnoj vezi. Pozivajući se na izvore iz istrage “Press” je izneo tvrdnju da su osumnjičeni za Pukanićevo ubistvo “na različite načine pomagali i vladajuće partije u Crnoj Gori”, a u istom tekstu objavljena je i izjava ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića koji je priznao da “nema indicija da je Sreten Jocić bilo kako povezan sa ubistvom Pukanića”. Iako Dačić nije želeo detaljnije da komentariše “saznanja” da je crnogorska mafija umešana u ubistvo hrvatskog novinara, on je izrazio očekivanje da se “Crna Gora malo više uključi u razrešenje ovog slučaja”.

U tekstu “Đurović doneo nalog u Zagreb”, od 24. decembra, beogradska “Politika” je, pozivajući se na izvore iz hrvatske istrage, iznela dve kontradiktorne tvrdnje. U članku autora R. Arsenića prvo je izneto saznanje da je ubistvo Pukanića u neposrednoj vezi sa ubistvom Ivane Hodak koje se dogodilo 3. oktobra te godine, da bi u drugom delu teksta bila izneta tvrdnja da postoji sve više indicija da iza ubistva stoji “duvanska mafija” iako između slučaja ubistva Hodakove i šverca cigareta nije postojala apsolutno nikakva veza. [13]

U međuvremenu hrvatski “Nacional” je nastavio besomučnu kampanju vršeći pritisak na istražne organe Hrvatske da istragu o naručiocima usmeri ka Stanku Subotiću i Milu Đukanoviću. “Nacional” se u toj kampanji toliko bio zaneo da je u jednom trenutku objavio lažnu informaciju da je ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić navodno optužio crnogorskog premijera Mila Đukanovića da stoji iza Pukanićevog ubistva, što je i sam Jeremić morao energično da demantuje. [14] Da li je zagrebački nedeljnik to radio kako bi prikrio povezanost svog bivšeg vlasnika sa obračunima u hrvatskom podzemlju ili je to rađeno u cilju političke diskreditacije i rušenja crnogorskih vlasti nije poznato, ali je nekoliko godina kasnije, nakon brojnih izgubljenih sudskih sporova, rukovodstvo tog lista priznalo da je kampanju protiv Subotića taj nedeljnik vodio po odluci samog Pukanića i njegovog uredničkog tima.

Nakon par meseci relativnog zatišja, 21. aprila 2009. list “Press“ je najavio da će Sreten Jocić biti optužen za naručivanje Pukanićeve likvidacije. Pozivajući se na pisanje zagrebačkog “Nacionala”, beogradski tabloid je u tekstu “Joca Amsterdam naručio ubistvo Ive Pukanića?!” izneo podatak da je policija navodno imala tajnog svedoka koji je Sretena Jocića optužio da je naručio ubistvo novinara Ive Pukanića! [15] Dva dana kasnije, 23. aprila, prenoseći pisanje zagrebačkog “Jutarnjeg lista”, beogradski dnevnici “Press” i “Politika” ponovili su optužbe na račun Jocića navodeći da će upravo on pred hrvatskim pravosuđem biti optužen kao naručilac ili organizator ubistva. Uprkos senzacionalističkim otkrićima tabloida u Srbiji i Hrvatskoj, Jocić nikada nije optužen u Zagrebu, ali je zato pisanje medija omogućilo srpskom Tužilaštvu da protiv njega podigne optužnicu u Beogradu, iako za to, ispostaviće se, nije bilo valjanih dokaza. [16]

Reagujući na sve učestalije optužbe iz Beograda, koje su se tada već uveliko bile stopile sa anticrnogorskom histerijom u srpskim medijima nastalom nakon priznanja nezavisnosti Kosova od strane zvanične Podgorice, premijer Crne Gore Milo Đukanović rekao je u intervjuu zagrebačkom „Večernjem listu“ da je Ivo Pukanić bio medijski reketaš. “Pukanić je tužilaštvu u Bariju prezentovao tekstove iz 'Nacionala'. On je negovao takav oblik novinarstva, koji se može nazvati medijskim reketom. Takve tekstove obavezno je pratila ponuda da se sve to zaustavi uz određene uslove” objasnio je Đukanović, dodajući da su ponude dolazile posredno, ali da ih je on sve ignorisao. On je istakao da je cela priča o njegovoj umešanosti u šverc pokrenuta iz Beograda, u interesu politike tadašnjeg beogradskog režima. [17]

Kao što je istraga u Beogradu preko svojih medijskih kanala i najavljivala, Sreten Jocić je 28. aprila uhapšen zbog sumnje da je naručio i organizovao ubistvo Pukanića. Iako su mediji spekulisali da je do hapšenja došlo na osnovu podataka koji su dobijeni iz Hrvatske, činjenica da on nikada nije bio optužen u Zagrebu govori u prilog tezi da je do njegovog hapšenja i kasnijeg podizanja optužnice protiv njega ipak došlo isključivo na inicijativu srpskog Tužilaštva. Vest o Jocićevom hapšenju domaći mediji su začinili spekulacijama o njegovom navodnom planiranju bekstva u Austriju što je kod čitalaca trebalo da stvori utisak o njegovoj neupitnoj krivici koju dokazuje i Jocićeva nespremnost da se sa optužbama suoči pred sudom. [18]

Već 29. aprila beogradska “Politika” je objavila tekst “Zaštićeni svedok optužuje i Caneta” u kojem je, pozivajući se na pisanje “Jutarnjeg lista”, navela da je svedok saradnik hrvatske policije ukazao da je stvarni naručilac ubistva vlasnika “Nacionala” navodno Stanko Subotić Cane, o kojem je Ivo Pukanić svojevremeno pisao kao o glavnom balkanskom mafijaškom bosu za šverc cigareta. “Prema iskazu tog svedoka upravo je to motiv ovog zločina, a posebno Pukanićevo svedočenje u Italiji o balkanskoj 'duvanskoj mafiji', koju je preko Caneta dovodio u vezu i s crnogorskim državnim vrhom na čelu s Milom Đukanovićem”, navedeno je u Politici od 29. aprila 2009. godine. [19] Istog dana tabloid “Press” je, takođe pozivajući se na pisanje hrvatskih medija, objavio članak pod naslovom “Posle Joce pada Cane?” [20]

Insinuacijama da iza ubistva kontroverznog hrvatskog novinara stoje Subotić i Đukanović, pridružio se i nedeljnik NIN sa tekstom “Duvan, pokojnik i pokajnik”, autora Nikole Vrzića (zagovornika teorije “Trećeg metka”), koji je upirući prstom u premijera Crne Gore nagovestio na koga su se odnosile reči direktora srpske policije Milorada Veljovića koji je nekoliko dana ranije izajvio da hapšenjem Jocića slučaj ubistva Pukanića nije rasvetljen do kraja. “Mi kao policija Srbije sigurno ćemo pomoći kolegama iz Hrvatske do kraja, da se taj slučaj rasvetli. Mislim da on ima jedan širi aspekt od onoga na koji se trenutno misli, ali zbog nekih činjenica koje mogu remetiti istragu, u ovom trenutku ne bih mogao da dam konkretnije podatke”, izjavio je tada direktor srpske policije. Na šta je tačno mislio postaće jasno tek kasnije kada Jocić pred sudom bude objavio da mu je upravo Veljović, preko svojih izaslanika, nudio status svedoka saradnika ukoliko kao naručioce ubistva bude imenovao Subotića i Đukanovića!  [21]

Narednog dana, 30. aprila, tekstove sa novim detaljima iz istrage objavili su “Blic” i “Večernje novosti”. Pozivajući se na svoje izvore iz MUP-a, ta dva dnevna lista su iznova pokušala da domaćoj javnosti prezentuju informacije da su optužbe na račun Jocića došle iz Hrvatske gde, ispostaviće se, njegovo ime uopšte nije pominjano ni u krivičnim prijavama niti u samoj otpužnici. [22] 

I dok su srpska policija i Tužilaštvo “insajderskim informacijama” punili stupce domaće i regionalne štampe, postupak protiv Sretena Jocića je početkom maja proglašen službenom tajnom. Mesec dana kasnije državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen najavio je da će se Željku Milovanoviću, osumnjičenom za ubistvo vlasnika hrvatskog nedeljnika „Nacional“, suditi u Srbiji ako se utvrdi da ima srpsko državljanstvo. [23]

Krajem juna deo beogradskih medija pokrenuo je pitanje mogućnosti da Sreten Jocić dobije status svedoka saradnika ukoliko imenuje “vrh kriminalne piramide”. U tekstu “Joca neće biti zaštićeni svedok!”, tabloid “Press” je 30. juna 2009. godine tu temu obradio tako što je pošao od izjave Jocićevog advokata Zdenka Tomanovića koji je rekao da bi sud morao da ima jake dokaze da je njegov klijent kriv za ubistvo Pukanića da bi mu ponudio ovakav status. “Pošto ih nema, ovakav aranžman ne bi ni imao smisla”, izjavio je Jocićev branilac. U nastavku teksta je, međutim, navedeno šta je to što bi Jocić trebalo da uradi kako bi dobio takav status. Pozivajući se na navode “pojedinih medija”, “Press” je tada naveo da će Jociću biti ponuđen status zaštićenog svedoka, ali pod uslovom da otkrije imena aktera nerasvetljenih ubistava koja su u poslednjih petnaest godina izvršena u Srbiji, Hrvatskoj, Bugarskoj i Holandiji. “Prvi uslov koji će mu biti postavljen, prema ovim izvorima, biće da razotkrije vrh zločinačke organizacije koja je naredila ubistvo Pukanića. Рrvoosumnjičeni za ovo ubistvo upravo je Jocić, ali hrvatski istražni organi insistiraju na tome da postoje ozbiljne indicije da je neko iznad njega naredio i naručio ovaj zločin. Slučaj Sretena Jocića je, po svemu sudeći, posebno interesantan hrvatskom pravosuđu, jer su rešeni da ubistvo Pukanića rasvetle do krаја”, naveo je “Press”, ponovo previđajući da je slučaj Jocića bio isključivo vezan za istragu i suđenje u Srbiji, ali ne i u Hrvatskoj. [24]

Već 1. jula “Blic” je u svojevrsnoj javnoj ponudi upućenoj Jociću objavio tekst “Od Sretena Jocića očekuju ime Badžinog ubice” u kojem je navedeno da će prvoosumnjičeni u istrazi ubistva Ive Pukanića morati da otkrije imena ubica generala Radovana Stojičića Badže, inspektora Dragana Radišića, Pavla Bulatovića i Branka Bulatovića. [25] Samo dvadesetak dana kasnije, tabloid “Press” je preneo reči Ratka Kneževića, koji je u intervjuu za podgoričke “Vijesti” optužio premijera Crne Gore Mila Đukanovića i Stanka Subotića da stoje iza ubistva Vanje Bokana, Radovana Stojičića Badže, Jusufa Juse Bulića, Gorana Žugića, Belog Raspopovića, Milana Rajkovića, Duška Jovanovića, vlasnika lista „Dan“ i Ive Pukanića, vlasnika „Nacionala“. [26] Knežević će od tada, povodom slučaja Pukanić, postati prava zvezda srpskih medija koji će bez ikakve zadrške prenositi svaku njegovu izjavu, koje su se po pravilu svodile na najteže optužbe izrečene na račun Mila Đukanovića i Stanka Subotića.

Kneževićev intervju “Vijestima” srpski mediji su naširoko eksploatisali pa je tako u “Politici” objavljen tekst “Pakleni plan duvanske mafije”, [27] “Blic” je objavio članak “Đukanović je oslobodio Subotića iz pritvora u Moskvi” [28], “Press” je narednog dana objavio novi nastavak Kneževićevog intervjua pod naslovom “Beba je Canetov medijski guru”, [29] dok je “Blic” nastavio sa tekstom “Knežević povezao Caneta sa devet ubistava” čija je autorka bila Tamara Marković Subota. [30]

Krajem jula “Blic” je objavio seriju tekstova koja je započela člankom “Duvanska mafija preti predsedniku Tadiću”, objavljenom 28. jula. Pozivajući se na izjavu kontroverznog crnogorskog tajkuna Ratka Kneževića “Blic” je objavio vest da “ima ozbiljnih indicija da je predsednik Hrvatske Stjepan Mesić predao Borisu Tadiću u Sofiji materijale u vezi sa ugroženošću predsednika Srbije do kojih se došlo u istrazi ubistva Ive Pukanića i Nike Franjića”.  [31]

Stjepan Mesić je već narednog dana demantovao Kneževieve tvrdnje da je Borisu Tadiću predao materijale u vezi s njegovom ugroženošću. “Upoznao sam svog kolegu Borisa Tadića s postojanjem grupe kriminalaca i mafijaša koji su obuhvaćeni istragom u Hrvatskoj te preporučio da bi bilo dobro da se u istragu ubistva Ive Pukanića uključe i njihove službe”, izjavio je Mesić tim povodom. On je dodao da tom prilikom nije odneo nikakve dokumente, već da je od Tadića zatražio “puno bolju saradnju sudova, policije i tužilaštava dve zemlje, kad već kriminalci Hrvatske i Srbije tako dobro sarađuju”. Mesićev zahtev je ozbiljno doveo u pitanje zvanične tvrdnje dveju policija koje su javno hvalile “izuzetnom međusobnom saradnjom u istrazi ubistva Pukanića”. [32]

Uprkos Mesićevom pojašnjenju, “Blic” i njegova novinarka Tamara Marković Subota nastavili su 29. jula započetu kampanju tekstom “Mesić: Upozorio sam Tadića na mafiju”, u kojem je ozbiljno izvrnut smisao reči predsednika Hrvatske. Istovremeno je iskorišćena prilika da se još jednom ponove optužbe koje je Ratko Knežević svakodnevno iznosio na račun premijera Crne Gore. [33]

Kampanja je doživela kulminaciju 31. jula tekstom “Subotić i Joca se susreli u vili u Baru pre ubistva Pukanića” u kojem je autorka, pozivajući se na anonimni izvor iz policije, zapravo prenela informacije koje joj je dao direktor srpske policije Milorad Veljović nakon sastanka sa njegovim hrvatskim kolegom Oliverom Grbićem. Uprkos nepostojanju dokaza, autorka je iznela insinuacije o sastancima Subotića i Jocića u Crnoj Gori čime je sugerisala Subotićevu umešanost u Pukanićevu likvidaciju. [34]

Kratkotrajno letnje zatišje u kampanji, prekinuo je ponovo Ratko Knežević koji je u tekstu “Blica” od 12. avgusta pod naslovom “Cane i Đukanović uklonili sve protivnike” još jednom ponovio svoje nepotkrepljene optužbe na račun Stanka Subotića i premijera Đukanovića. [35] Dva dana kasnije u tekstu Vuka Z. Cvijića, “Blic” je objavio informaciju iz vrha srpske policije da će svi navodi Kneževića biti ispitani, kao i da je policija rešena da otkrije istinu o polovima Stanka Subotića. [36]

Za nastavak kampanje mediji su iskoristili iskaz koji je Ratko Knežević dao predstavnicima srpskog Tužilaštva u sedištu USKOK u Zagrebu . “Pukanića ubio duvanski klan”, [37] “Duvanska mafija ubila Pukanića”, [38] “Knežević dao iskaz o ubistvu Pukanića”, [39] bili su samo neki od naslova koji su zauzimali udarne strane štampe tih oktobarskih dana. Za razliku od srpskih i crnogorskih opozicionih medija, zagrebački sud je kasnije odbacio Kneževićevo svedočenje zbog toga što su se njegova saznanja zasnivala isključivo na medijskim napisima u čijem nastanku je i on sam dobrim delom učestvovao.

Tri dana pošto je Specijalno tužilaštvo u Beogradu podiglo optužnicu protiv Sretena Jocića, tabloid “Press” je 29. oktobra objavio tekst pod naslovom “Sreten Jocić nudi nagodbu?!” u kojem je, pozivajući se na “dobro obaveštene izvore”, plasirana navodna informacija da je Jocić preko posrednika ponudio nagodbu srpskim vlastima. On je, prema tim navodima, poručio da je spreman da otkrije nalogodavca ubistva Ive Pukanića ako mu se garantuje da neće dobiti više od 10 godina! Kao i u mnogim ranijim slučajevima, ispostaviće se da ni ova informacija nije bila tačna. [40]

Sredinom novembra beogradski tabloid “Kurir” kao senzacionalne prenosi tvrdnje “Nacionala” o navodnom susretu Stanka Subotića i Mila Đukanovića u Ženevi. Iako za to nije bilo nikakvih dokaza, zagrebači nedeljnik je ovaj susret doveo u vezu sa svedočenjem Ratka Kneževića u slučaju ubistva Ive Pukanića. [41]

Početkom 2010. godine, tačnije 26. januara, Vrhovni sud Hrvatske doneo je odluku da se osumnjičenom za podmetanje eksploziva kojim su ubijeni suvlasnik nedeljnika „Nacional” Ivo Pukanić i njegov saradnik Niko Franić, Željku Milovanoviću, sudi i u Zagrebu. Odlukom da se istoj osobi, za isto krivično delo, paralelno sudi u dva odvojena suđenja i u dve različite države, u praksi je još jednom demantovana bajkovita priča o visokom nivou saradnje istražnih organa dveju država. [42]

Krajem februara Ratko Knežević je napokon svedočio pred Županijskim sudom u Zagrebu, i tom prilikom je ponovio optužbe koje je ranije iznosio u javnosti - da su navodno Đukanović i Subotić naručioci ubistva Pukanića. Za razliku od regionalnih medija koji su Kneževićeve tvrdnje prenosili bez ikakve zadrške i proveravanja, zagrebački sud je njegovo svedočenje odbacio kao potpuno nepouzdano. [43]

Tamara Marković Subota je 26. aprila 2010. u listu “Blic” objavila tekst “Jocić upozorio Čumeta i Subotića” u kojem je navedela da je optuženi tokom suđenja prenosio određene šifrovane poruke. Prema tim navodima, iza pominjanja porodice Osmani od strane Jocića krilo se upozorenje zaštićenom svedoku Ljubiši Buhi i biznismenima koji su poslovali s ovim kriminalnim klanom. [44]

U kampanji protiv Mila Đukanovića i crnogorskih vlasti srpski tabloid “Kurir” iskoristio je i sestru Ive Pukanića Anku koja je za taj list iznela uverenje da iza ubistva njenog brata “stoje bivši crnogorski premijer Milo Đukanović i Stanko Subotić Cane, kome se u Beogradu sudi kao vođi duvanske mafije“. [45]

Pozivajući se na spekulacije hrvatskih medija, tabloid “Kurir” objavio je 13. februara 2011. tekst pod naslovom “Šarići isplatili ubice Pukanića!” u kojem se navodi da je “neposredno pred atentat, optuženima za ubistvo isplaćena veća suma novca sa računa firme koja je u vlasništvu Duška Šarića, kao i s računa jedne kiparske banke”. [46]

Krajem marta 2012. list “Pravda” je objavio tekst “Joca Amsterdam pretio smrću Karamarku?” u kojem su izneta navodna saznanja da je Sreten Jocić iz zatvora pretio smrću bivšem ministru policije i jednom od kandidata za i jednom od kandidata za predsednika HDZ-a. [47] Na istu temu oglasile su se i “Večernje novosti” tekstom “Joca plaši hrvatskog ministra” koji je objalvjen 30. marta 2012. godine. [48]

Na glavnom pretresu održanom 23. aprila 2012. godine, Sreten Jocić je izjavio da su izaslanici direktora policije Milorada Veljovića od njega tražili da za ubistvo Pukanića optuži Mila Đukanovića i Stanka Subotića. Tabloid “Kurir” je tim povodom objavio tekst “Nisam hteo da lažno optužim Mila i Caneta”. [49] Prema kasnije objavljenom transkriptu Jocićevog obraćanja sudskom veću, on je sudu predočio da su mu tom prilikom predstavnici policije nudili oslobađanje od svih postojećih optužbi i njegovo prebacivanje u Kostariku. Iako je Jocić tom prilikom na račun istražnih organa izneo izuzetno ozbiljne optužbe, tim povodom nikada nije sprovedena istraga. (Transkript)

Ocenjujući da tužilac nije ponudio dokaze kojima bi potkrepio optužbe protiv Sretena Jocića, Specijalni sud u Beogradu je 2. aprila 2014. doneo oslobađajuću presudu kojom su odbačene optužbe na njegov račun. Sud je tom prilikom kao neposrednog izvršioca ubistva na 40 godina zatvora osudio Željka Milovanovića, dok je zbog pomaganja u izvršenju atentata Milenko Kuzmanović dobio pet godina zatvora. [50] Nepunih godinu dana kasnije, 2. marta 2015, Apelacioni sud u Beogradu je potvrdio odluku o oslobađanju Jocića čime je presuda u njegovom slučaju postala pravosnažna. Sud je istovremeno potvrdio kaznu Milovanoviću od 40 godina zatvora, dok je u slučaju Kuzmanovića naloženo ponavljanje suđenja. [51]

“Duvanska afera” i crna kasa “Nacionala”

Ivo Pukanić, bio je vlasnik tabloida „Nacional“ koji je pokrenuo 1995. godine zajedno sa novinarom Denisom Kuljišom sa kojim se kasnije razišao. Skandaloznim tekstovima i aferama u kojima je često i sam učestvovao uspeo je svoje ime i „Nacional“ da poveže sa kontraverznim biznismenima, političarama, društvenim kremom i podzemljem u Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori. Sam Pukanić se hvalio da je bio blizak prijatelj sa Hrvojem Petračem koji je uhapšen zbog otmice sina generala Vladimira Zagorca. Bio je blizak i sa Tomislavom Karamarkom i Ratkom Kneževićem. Jedini je novinar koji je uradio intervju sa Antom Gotovinom dok je ovaj još bio u bekstvu zbog optužnice Haškog tribunala. Za Pukanića je bilo i karakteristično to što se uvek u javnosti hvalio “prijateljstvima” sa uticajnim ljudima na različitim položajima. Pukanić je često bio optuživan kao osoba koja je svoju novinu koristila za reketiranje i ucenjivanje, tako što je tražio novac u zamenu da se kompromitujuće stvari o određenoj ličnosti ne objave. Međutim, i sam je bio meta medijskih natpisa zbog problema sa suprugom koja ga je optužila da joj je oduzeo dete, da je zlostavlja i da je iz materijalnog interesa želi prikazati psihički bolesnom. Čak ga je optužila da je pod prisilom odvedena u psihijatrijsku bolnicu. Pukanića je Hrvatsko novinarsko društvo 2005. godine proglasilo za novinara godine.

Kao učesnik mnogih afera, ostaće zapamćen po kreiranju “duvanske afere”, koja je odjeknula u celom regionu bivše Jugoslavije. Mnogi mediji su u Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori prenosili tadašnje pisanje “Nacionala”, a da prethodno nisu proverili i utvrdili činjenice koje je tabloid iznosio u javnosti. Za “duvansku aferu” vezuju se i Pukanićevi bliski prijatelji Petrač i Knežević, sa kojima je uspeo da čak četrdeset nedelja uzurpira medijski prostor Hrvatske, Srbije i Crne Gore. “Duvanskoj aferi” prethodilo je i to što nakon prvih demokratskih promena u Srbiji u oktobru 2000. godine nelegalni tokovi cigareta nisu zaustavljeni. Ostaci režima Slobodana Miloševića pokušali su da zaštite političke i finansijske interese porodice Milošević, a jedna od najvećih prepreka na putu bila im je Vlada Srbije na čelu sa Zoranom Đinđićem. To je bio dovoljan motiv da duvanski lobi lansira različite afere i skandale od optužbi za ubistva, do onih koje su se odnosile na šverc, čime je pokušavano da se oslabi ili čak i sruše demokratski izabrane reformske vlade u Srbiji i Crnoj Gori. Početkom maja 2001. godine predsednik Vlade Zoran Đinđić izjavio je da je u planu izgradnja fabrike duvana u Srbiji i da će multinacionala duvanska kompanija “British American Tobacco”, biti investitor. Izgradnjom fabrike i kontrolom duvana planirano je regulisanje tržišta i sprečavanje šverca cigareta u Srbiji i Crnoj Gori. Ova izjava bila je veliko iznenađenje i uplašila je interese hrvatske duvanske industrije, jer su oni u tom periodu držali oko 40 odsto crnog tržišta sa svojim proizvodima. Ostatak nelegalnog tržista pripadao je kompaniji “Japan Tobacco International”.

Prema Pukanićevim navodima, njegovo interesovanje za “duvansku aferu” navodno je počelo kada je 2001. godine putujući avionom slučajno sreo hrvatsku pevačicu Alku Vuicu. Njih dvoje su tada razgovarali u avionu i Alka je navodno počela pričati kako je za doček Nove godine pevala na Svetom Stefanu na žurci na kojoj je bio prisutan i Milo Đukanović. Pukanić je tvrdio da je tu zabavu organizovao i platio Stanko Subotić, švajcarski biznismen srpskog porekla. Cela proslava bila je izuzetno raskošna, prisustvovali su joj mnogi političari i privrednici Crne Gore, a Vuica je u Crnu Goru doletela privatnim avionom Subotića. Pukanić je posle toga počeo da se raspituje ko je Stanko Subotić. U proleće 2001. godine hrvatski nedeljnik „Nacional“ objavljuje takozvanu „duvansku aferu”, seriju naručenih tekstova, u kojima se napada legalno izabrano državno rukovodstvo Srbije i Crne Gore. Glavna meta napada u tekstovima “Nacionala” tada je bio Stanko Subotić, koji se bavio legalnom distribucijom cigareta i kao takav prestavljao je konkurenciju “Tvornici duvana Rovinj” (TDR). Kako su pokazala brojna kasnija suđenja po tužbama koje je Subotić podnosio protiv “Nacionala”, plan inicijatora „duvanske afere” je bio da se Subotić što više medijski ocrni, da mu se pripišu lažne optužbe za kriminal, ubistva, šverc i da se preko njega kriminalizuje i legalno izabrano rukovodstvo Srbije i Crne Gore, pre svega njegovi lični prijatelji Milo Đukanović i Zoran Đinđić. Pozivajući se na obaveštajne podatke, neki mediji su posle naveli da upravo TDR stoji iza kampanje pokrenute protiv Subotića, Đukanovića i Đinđića. Prvi tekstovi pojavili su se u hrvatskom listu “Republika”, a odatle ih je preuzeo „Nacional“. Oba lista bila su u vlasništvu Ive Pukanića, koji se sa svojim prijateljem Ratkom Kneževićem (inače odbačenim bivšim saradnikom Mila Đukanovića) trudio da dokaže da su tekstovi objavljeni u „Nacionalu“ potkrepljeni istaživanjima i da za sve navedene tvrdnje imaju dokaze. Alka Vuica je kasnije demantovala Pukanićeve navode o njoj, ali u dobro organizovanoj medijskoj hajci taj demanti mediji gotovo da nisu ni zabeležili.

Pozivajući se na hrvatske obaveštajne podatke, koje sada navodno imaju i srpske vlasti, pojedini mediji su tvrdili da je za vreme afere Ivo Pukanić zavisio finansijki od novca Kneževića, koji je ovaj prikupio u Srbiji od pristalica bivšeg Miloševićevog režima. Pukanić je objašnjavao da pored toga što je informacije dobijao od Kneževića, deo podataka dobijao je i od američkog ambasadora u Beogradu Vilijema Montgomerija. U javnosti je tada plasirana jedna od mnogobrojnih teorija po kojoj su navodno Amerikanci, preko svog ambasadora, želeli da izvrše pritisak na Đukanovića da ublaži svoje stavove u vezi s nezavisnošću Crne Gore, ali i zbog šverca cigareta. Zato je navodno američka ambasada u Beogradu snabdevala „Nacional“ obaveštajnim podacima o Subotiću. Kasniji razvoj događaja pokazao je, međutim, da je, radeći iza leđa Stejt departmenta, Montgomeri nastupao u svom ličnom interesu grubo zloupotrebljavajući diplomatsku funkciju koja mu je bila poverena. Po okončanju dužnosti u Beogradu Montgomeri će ostati upamćen kao jedini američki ambasador koji je odbio da se vrati kući u matičnu državu, odlučivši da se trajno nastani u regionu u kojem je u više mandata obavljao svoju diplomatsku službu i u kojem je već bio dobro razradio svoje privatne komercijalne poslove.

Zbog svojih privatnih poslovnih interesa, Montgomeri je preko svog šefa stanice CIA u Beogradu Gabrijela Eskobara, Pukanića snabdevao navodnim poverljivim podacima CIA da bi se Milo Đukanović 2001. godine obeshrabrio od otcepljenja Crne Gore. Tada je u priču uguran i Zoran Đinđić kako bi se popustio pred zahtevima TDR-a da dobije dozvolu za gradnju fabrike duvana u Čačku. U svojim prljavim poslovima Montgomeri se povezao i sa tadašnjim Đinđićevim političkim protivnicima u Srbijim, ali i sa brojnim interesnim grupama u Srbiji i Hrvatskoj u kojoj se kasnije i trajno nastanio u svojoj kući u Cavtatu. Politički protivnici Zorana Đinđića u opoziciji, pojedinim medijima i službama bezbednosti su to iskoristili u kampanji protiv Vlade Srbije i dodatno su stvarali konfuziju oko „duvanske afere“ plasirajući i dodatne neistine i nepotvrđene informacije.

Italijanski antimafijaški tužilac Đuzepe Šelzi iz Barija, koji je vodio istragu o međunarodnom švercu cigareta, saslušao je iskaz Ive Pukanića u Trstu 10. jula 2002. godine, a u vezi italijanskog krivičnog predmeta 742/99-21. Zagrebački „Nacional“ je objavio taj zapisnik 2009. godine posle ubistva Pukanića, a kasnije ga je preneo i beogradski nedeljnik „Vreme“. Iz tog iskaza se vidi da Pukanić nije raspolagao prvorazrednim informacijama. Većina podataka koje je imao ili su bili iz druge ruke ili su poticali od ne baš pouzdanih sagovornika. Ispričana je verzija sa pevačicom Alkom Vuicom u avionu, a Pukanić je često spominjao i Ratka Kneževića koga je hvalio kao pouzdanog sagovornika u vezi „duvanske afere“. Govorio je i o svom prijateljstvu sa američkim ambasadorom u Beogradu Vilijamom Montgomerijem. Pukanić pri kraju svedočenja izgovara dve važne rečenice iz kojih se jasno nazire pravi cilj lansiranja duvanske afere. „Montgomeri mi je čestitao što je ovim člankom politička karijera Mila Đukanovića završena“, rekao je tada Pukanić i dodao: „Može Đukanović potrajati još jednu godinu, godinu i po dana, treba videti šta će se dogoditi Zoranu Đinđiću.“

Pružajući drugačije viđenje Pukanićeve likvidacije, hrvatski novinar Domagoj Margetić je napisao knjigu „Slučaj Pukanića – Ubojstvo sa potpisom države“ čije delove je objavio beogradski nedeljnik „Tabloid“, u kojoj iznosi i drugačiji pogled na takozvanu „duvansku aferu“. Pozivajući se na dokumentaciju hrvatskih obaveštajnih službi Margetić je povezao Ratka Kneževića sa kriminalnom organizacijom Hrvoja Petrača, navodeći ujedno da je Knežević saradnik hrvatskih službi bezbednosti i da je na osnovu toga i dobio državljanstvo Republike Hrvatske. Knežević se smatra ključnim Petračevim čovekom u nelegalnom poslu međunarodnog šverca cigaretama. Glavni cilj „Nacionalove“ medijske kampanje protiv „duvanske mafije“ u Crnoj Gori, nije kako se to lažno prikazuje bilo razotkrivanje međunarodnog kriminalnog lanca za krijumčarenje cigareta preko Balkana, nego prikrivanje postojanja organizacijske strukture duvanske mafije u Hrvatskoj i prikrivanje duvanskih kriminalnih operacija koje je u tom trenutku kontrolisala Petračeva kriminalna organizacija. Ovaj novinar smatra da nije slučajno što se datum pokretanja kampanje duvanske afere poklapa sa početkom procesa preuzimanja infrastrukture balkanske duvanske mafije od strane kriminalnog klana Osmani, pod kontrolom Qazima Osmanija zvanog Felix. Pošto je Ekrem Luka, šef kosovske duvanske mafije i jedan od glavnih ljudi kriminalnog klana Osmani na Kosovu, istovremeno bio i predstavnik Tvornice duvana Rovinj na Kosovu, dovoljno govori sama za sebe, kaže Margetić pozivajući se na izveštaje nemačke obaveštajne službe BND.

Podatak da je TDR za svog predstavnika na Kosovu izabrao Ekrema Luku predstavlja glavnu vezu "Tvornice duvana Rovinj" i "Adris grupe" s balkanskom duvanskom mafijom i kriminalnim klanom Osmani. Kako su prve Osmanijeve operacije preuzimanja duvanskog biznisa na Balkanu mogle biti ozbiljno ugrožene međunarodnom istragom protiv duvanske mafije u Hrvatskoj, tačnije istragom u kojoj su se pod kriminalističkom obradom našli Hrvoje Petrač i Ratko Knežević, zato je u "Nacionalu" lansirana kampanja "duvanska afera". Margetić je ukazao da čak postoje indicije da je Ivo Pukanić ubijen zato što je predstavljao opasnost kriminalcima i korumpiranim političarima u Hrvatskoj koji su bili na platnom spisku porodice Osmani. Mnogi su smatrali da je Pukanić do svog bogatstva došao medijskim reketiranjem, što znači da je tražio novac ili usluge kako ne bi objavio određene informacije ili tako što je za velike novce plasirao unapred naručene afere. Pretpostavljalo se da su ubistva Ivane Hodak i Ive Pukanića, koja su se dogodila u razmaku od dvadesetak dana, povezana.

Nakon prvostepene presude u Zagrebu, bivša novinarka „Nacionala“, Jasna Babić je iznela veoma interesantnu analizu ubistva Pukanića na internet portalu „Oko.hr“. Pod naslovom „Zašto ne verujem u Bajića, Karamarka i crnogorsku mafiju“, Babić je konstatovala da nije utvrđen motiv ni naručilac ubistva. Ona je otvorila i pitanje uloge Nike Franjića direktora marketinga u Pukanićevim javnim i tajnim poslovima. Zbog toga je kritikovala istragu jer se nije bavila Franjićem i iznela podatak da je on tokom devedesetih radio za tajne službe, po zadatku emigrirao u Latinsku Ameriku, po zadatku se stavio Pukaniću na raspolaganje, pribavio lažne latinoameričke pečate za lažni pasoš Ante Gotovine, pomažući da se pred Hagom zataškaju njegovi ovdašnji jataci. Jasna Babić dalje kaže kako državnom tužiocu Bajiću i ministru unutrašnjih poslova Karamarku nije palo na pamet da istraže crnu blagajnu „Nacionala“ za koju tvrdi da je postojala i to u količinama koje su bile dovoljne za isplatu desetak posto deonica na ruke. Umesto toga, crnogorska "duvanska mafija" kojom se „Nacional“ bavio još daleke 2001. i 2002. godine postala je sledeći najpodobniji naručilac Pukanićevog ubistva, jer je najudaljenija od hrvatske mafijaško-tajkunske scene i svake istražno-kriminalističke logike, smatra ova novinarka. Ona je, takođe, istakla da je "o duvanskoj mafiji Ivo Pukanić objavio najmanje tekstova". "Prvih nekoliko napisala sam ja“, kaže Babić, a potom je serijal preuzeo Berislav Jelinić. Kada je u Italiji otvorena istraga, svo troje novinara su pozvani kao svedoci. Jasna Babić je svoj poziv na saslušanje pred italijanskim istražnim organima sačuvala i predala ga je Rajku Mlinariću, advokatu Slobodana Đurovića u nadi da će se pred sudskim većem dokazati sva besmislenost optužnice koja po njoj prikriva istinu o Pukanićevom ubistvu. Babićka zaključuje analizu pitanjem „kakva je to mafijaška pamet da likvidiraju Pukanića, ostavljajući u životu dva autora i dva svedoka?"

Jasna Babić je posle istrage postavila pitanje sadržine Pukanićeva dva sefa. Policija je navodno komisijski otvorila sefove, ali nije izvestila javnost o njihovoj sadržini. Posle nekoliko godina ova novinarka otkriva da je u sefu nađen dokument iz 2005. godine koji se bavio Gotovininom mrežom jataka i kako ih primorati na saradnju. Naziv dokumenta je glasio „Predlog za poboljšavanje saradnje povodom slučaja Gotovina“ i sadržavao je imena dvojice anglosaksonskih obaveštajaca po imenu Lungley i Walton.

Povodom optužbi iznetih na njegov račun u serijalu "Nacionala" o "duvanskoj aferi", Stanko Subotić je podneo više tužbi protiv Pukanića i nedeljnika u njegovom vlasništvu. Zagrebački sud je nedeljnik kaznio sa 40.000 kuna na osnovu tužbe Subotića. Nakon ubistva Pukanića hrvatski nedeljnik „Nacional“ se 2012. godine ogradio od optužbi koje je izneo u svojim tekstovima protiv Subotića. Advokatski tim Subotića saopštio je javnosti da su dve strane potpisale vansudski sporazum. Tim sporazumom se „NCL Media Grupa d.o.o“ ogradila od postupaka i pisanja starog uredništva o biznismenu Stanku Subotiću koji su objavljeni u svim njenim štampanim i elektronskim izdanjima. Takođe su se složili da nedeljnik sa svog sajta ukloni sve članke vezane sa Subotića i takozvanu „duvansku aferu“. U zamenu Subotić je povukao sve sudske tužbe protiv Nacionala i odustao od zahteva da nedeljnik objavi presude koje su već donete u njegovu korist, a na štetu novina.

Ratko Knežević – lažni svedok

Ratko Knežević jedan od svedoka u slučaju Pukanić, na suđenju u Zagrebu davao je izjave kojima je želeo da poveže Stanka Subotića, crnogorski državni vrh i druge pojedince sa ubistvom Pukanića u Zagrebu. Veliku ulogu u tom slučaju imali su i mediji koji su pravili senzacije od svake Kneževićeve izjave.

Iako Ratko Knežević, u crnogorskim opozicionim krugovima važi za “uglednog biznismena i međunarodnog lobistu iz Crne Gore”, izvan te interesne zajednice uglavnom ga povezuju sa kriminalnim grupama i njihovim vođama. Tokom devedesetih godina Knežević je bio trgovinski predstavnik Crne Gore u Vašingtonu i tada je još bio blizak sa premijerom Milom Đukanovićem. Beogradski nedeljnik „Vreme“, u izdanju od 6. avgusta 2009, pisao je kako je britanska carina optužila Kneževića za kršenje sankcija UN-a i EU jer je upotrebio svoje kompanije u Londonu i Švajcarskoj da bi prošvercovao oko pet miliona funti vredno oružje i vojnu opremu, koja su uključivala oklopna vozila, futrole za šaržere, 30 kriptografskih zaštićenih radio-uređaja, 15 zaštićenih faks-mašina i tri glisera. Britanska carinska služba ga je uhapsila 1997. godine pošto se posvađao sa Đukanovićem i vratio iz Vašingtona u London. Pušten je uz kauciju i odmah je nestao, 1999. godine još je bila na snazi poternica za njim. Razlog nezadovoljstva britanskih carinskih organa bila je politička intervencija tadašnjeg premijera Tonija Blera u korist Kneževića. “Tajms” je objavio da je za tu intervenciju britanskog premijera zaslužan Milo Đukanović.

Ratko Knežević se pojavljuje 1995-1996. u Moskvi, gde je umešan u ilegalni uvoz cigareta u Rusku Federaciju, ali i u neke sumnjive poslove sa viškovima ruskog naoružanja. U kontaktu je sa Hrvojem Petračem, koji se sumnjiči da vodi kriminalnu organizaciju u Hrvatskoj, koji tada želi da proširi svoje poslovne aktivnosti i da uđe u trgovinu oružjem. Prema novinaru „Versija“ Jevgeniju Krutikovu sredstvo plaćanja za oružje su bili brodovi puni falsifikata cigareta velikih duvanskih multinacionalnih kompanija. Posle pisanja „Versije“ Knežević je nestao iz hotela gde je bio odseo u Moskvi ostavljajući iza sebe neplaćene račune u iznosu od 15.000 dolara. Istraživanja ruskih novinara pokazuju da je Knežević bio u kontaktu sa JTI, Volfom Minićem, kiparskim biznismenom Andreasom Neofiduom, ali i sa velikim brojem fantomskih kompanija sa Kipra i Bliskog istoka kao što su “IBCS Ise Aude”, “European Tobacco” Nazira Kana, “Imperial Tobacco”, “Prima Trading Ventures” braće Jankovski sa Devičanskih ostrva, “Albatroniks” Ekrema Luke i “Feroglas” iz Lihtenštajna. Cigarete su stizale u Rusiju ili preko Turske i Iraka, ili preko Baltika, ili preko Ukrajine. Šleperi puni falsifikovanih marki cigareta išli su i iz Nemačke kroz Baltik, pa do Gruzije, sve sa lažnim papirima.

Jedan od prijatelja sa kojim se Knežević često hvalio bio je i njegov kum Vlastimir Zečević, poznat kao Mićko Talijan. Talijan je likvidiran tokom devedesetih u centru Budve, pod nerazjašnjenim okolnostima. Kasnije je ubijen još jedan Kneževićev prijatelj Blagota Baja Sekulić, u Budvi. Prema dostupnim izvorima Sekulić je ubijen samo jedan dan pošto je objavljen intervju u crnogorskom nedeljniku “Monitor”, u kome je navedeno da je Knežević preko njega pokušao da ucenjuje Stanka Subotića, tako što je od njega tražio novac kako bi se u “Nacionalu” stopirali tekstovi o švercu cigareta. Pored toga Sekulić je bio bitan svedok pred republičkim tužiocem u Srbiji, koji je pokrenuo istragu protiv Kneževića za iznudu i reketiranje. Posle prvih tekstova u Pukanićevoj “Republici” o “duvanskoj aferi”, Knežević piše pismo tadašnjem premijeru Crne Gore, Milu Đukanoviću gde objašnjava da mu navodno Subotić šalje preteće poruke, tvrdeći izričito da on nema nikave veze sa tekstovima koji su se pojavili u Pukanićevim listovima. Ovo pismo kao senzacionalnu vest preneli su i svi tada ugledni beogradski mediji. Kako su tada mediji objavili, pismo im je dostavio Borivoje Borović, beogradski advokat crnogorskog porekla, poznat po tome što je zastupao srpske i crnogorske kriminalce. Knežević je Borovića predstavio kao svog advokata, iako ga ovaj nikada nije zastupao ni u jednom slučaju. Ovo pismo, osam godina posle njegovog nastanka, dostavljeno je u oktobru 2009. godine USKOK-u u Zagrebu, koji radi na rasvetljavanju svih okolnosti u vezi sa ubistvom Ive Pukanića.

Kao glavnog „insajdera" u duvanskoj aferi Knežević i Pukanić su pronašli Srećka Kestnera, jednog od aktera duvanskog biznisa na Balkanu, koji je na stranicama „Nacionala" naširoko pričao o svojim navodnim saznanjima u vezi sa krijumčarenjem cigareta navodeći da je Stanko Subotić korumpirao čelne ljude Srbije i Crne Gore, Đinđića i Đukanovića. Samo nekoliko meseci kasnije, februara 2002. Kestner je dao intervju podgoričkim „Vijestima" u kojem je priznao da je celu aferu u "Nacionalu, „smislio politički kružok“ koji predvodi Ratko Knežević, da nikad nije rekao ono što je objavljeno u „Nacionalu", da Mila Đukanovića nije nikada video, da ga je sa Pukanićem povezao Knežević, da se Stanko Subotić nikada nije bavio švercom, da cela afera predstavlja borbu Ratka Kneževića za vlast u Crnoj Gori. Kako su prenele podgoričke “Vijesti”, Knežević je, nagovarajući Kestnera na intervju za „Nacional", ovome servirao konstrukcije, laži, dezinformacije, ubeđujući ga da iza ove „cele stvari" stoji najjača sila na svetu, Amerika, da je u stalnoj vezi sa američkim ambasadorom Montgomerijem, da će njihovih (Kestnerovih i Kneževićevih) pet minuta doći tek kada Đukanović i Subotić budu iza rešetaka.

„Duvanska afera“ je trajala više od 40 nedelja. Srpski i crnogorski mediji su se utrkivali ko će pre preneti optužbe lansirane u „Nacionalu". Obrt u ovoj aferi nastao je kada je beogradski nedeljnik „Nedeljni Telegraf" objavio transkripte prisluškivanih razgovora mafijaškog bosa Hrvoja Petrača, koje su u akciji borbe protiv organizovanog kriminala prikupili državni organi Hrvatske po nalogu specijalnog tužioca Radovana Ortinskog. „Afera Petrač" odslikavala je kako je Hrvatska preko svoje mafije uspostavila kontakte i veze sa srpskim organizovanim kriminalom da bi napravila velike profite i načinila političku štetu legalno izabranoj vlasti u Srbiji i Crnoj Gori. Transkripti su pokazali da se Hrvoje Petrač bavio švercom droge, oružja, duvana. Objavljivanje transkripata obelodanilo je čvrste veze Kneževića i mafijaškog bosa Petrača (trenutno izdržava kaznu zatvora). Utvrđeno je da Ratko Knežević i njegova supruga žive u stanu u vlasništvu Petrača i da su na toj adresi (Pantovčak 196, Zagreb) uredno prijavljeni. Transkripti su pokazali da je Knežević direktno učestvovao u Petračevim pregovorima o švercu duvana. U dokumentu hrvatskog tužioca stoji:

„U 20 sati Petrač zove Ratka. Ratko kaže da dolazi sutra naveče, ali da se nije čuo sa Pukijem u vezi Čačića (Radimir, ministar u Vladi). Petrač na drugom telefonu razgovara sa Pukijem i prenosi razgovor Ratku. Puki kaže da je jučer bila sednica vlade i da je Čačić hteo napustiti sednicu jer nije dobio ništa novca iz budžeta. Petrač bi se hteo naći sa Čačićem jer možda oni nabave novac za izgradnju cesta. Ratko kaže da sedi sa prijateljem iz Nikšića koji živi u Luganu i da pričaju u vezi produkta sa kojima i oni rade. Petrač pita ima li original crveni (verovatno marlboro). Petrač kaže da ima kupce za to i pita može li isporuka biti Antverpen. NN kaže da može.”

Ratko Knežević svakako ima interesantnu biografiju. Karijera mu počinje kao trgovinskom predstavniku male balkanske države u Vašingtonu, da bi kasnije bio umešan u trgovinu oružja i šverc cigareta. Pojavio se i kao svedok zajedno sa Ivom Pukanićem pred antimafijaškim tužiocem u Italiji gde je govorio o takozvanoj duvanskoj mafiji u Srbiji i Crnoj Gori, a svedočio je i u procesu za ubistvo samog Pukanića gde je izneo slične optužbe kao i pred Italijanima. U svojim svedočenjima Knežević nije imao materijalne dokaze koji bi mogli da podupru nejgove navode, već samo lične dokaze kao insajder koji je učestvovao u švercu cigareta. Evidentirani su njegovi kontakti sa raznim osobama iz kriminalnog miljea na prostoru bivše Jugoslavije. Na osnovu policijskih izvora mediji su ga često povezivali sa kriminalnim organizacijama u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Kosovu, ali i u Rusiji i na Bliskom istoku. Prema pisanju štampe ima državljanstvo Crne Gore, Hrvatske i Velike Britanije pa se pretpostavlja da je i saradnik različitih službi bezbednosti na Balkanu, a možda i u svetu. Pojavljuje se i kao lobista crnogorske opozicije u Vašingtonu.

Ovakvi biografski podaci ukazuju na bezbednosno interesantnu osobu koja sigurno raspolaže mnogim podacima i informacijama, ali nažalost sa malo kredibiliteta zbog kontakata i prirode poslova kojim se bavi. Knežević je sigurno iskusan lobista i stručnjak za korporativnu obaveštajnu delatnost, ali je vrlo verovatno da je umešan i u neke nezakonite aktivnosti pošto su Britanci već jednom izdali nalog za njegovo hapšenje. Čudno je i njegovo svedočenje pred italijanskim istražiteljima o takozvanoj „duvanskoj mafiji“ u Crnoj Gori i Srbiji kada su evidentirani Kneževićevi kontakti sa Hrvojem Petračem u Zagrebu koji se takođe dovodi u vezu sa švercom cigareta. Ratko Knežević je osoba koja igra više uloga, lobista, osumnjičeni trgovac oružjem, saradnik i svedok istražnih organa i osoba sa kontaktima u kriminalnom miljeu, što ga ne kvalifikuje za pouzdanog svedoka u sudskom postupku. To je nevoljno morao da prizna i srpski specijalni tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević, koji je najpre saslušao Kneževićevo svedočenje, da bi Tužilaštvo kasnije ipak odlučilo da ga ne pozove kao svedoka na suđenje za ubistvo Pukanića pred Specijalnim sudom u Beogradu. To, međutim, nije predstavljalo prepreku domaćim i regionalnim medijima da njegove neutemeljene optužbe nastave da prenose bez ikakave zadrške.

Epilog

Zagrebački sud je osudio neposredne izvršioce ubistva Ive Pukanića i Nike Franjića. Materijalni dokazi, kao što su forenzički tragovi, snimci sigurnosnih kamera, oružje i veštačenje njihove međusobne telefonske komunikacije to i potvrđuju i podržavaju iskaz jedinog svedoka saradnika u ovom slučaju. Sud nije uspeo da utvrdi motiv i da otkrije naručioca atentata. Čini se da je taj komplikovaniji, neprijatniji i teže dokazivi deo posla bio ostavljen Beogradu gde je tužilac bezuspešno pokušao da dokaže da je organizator i naručilac ubistva kontroverznog hrvatskog novinara bio Sreten Jocić. Ostalo je nejasno zašto je pred sudovima u obe države suđeno Milovanoviću kao neposrednom izvšiocu ubistva, umesto da se nadležni organi dveju država dogovore oko stvarne nadležnosti za vođenje postupka protiv njega. Nije jasno ni to kako je Milenko Kuzmanović osuđen u Beogradu, a u Hrvatskoj je pušten iz pritvora zbog nedostatka dokaza?

Medijski natpisi navodili su na pomisao da istražni organi znaju mnogo više nego što su uspeli dokazati. Slobodana Đurovića ne samo da je svojim iskazom inkriminisao svedok saradnik, nego je su ubicama povezan i zbog telefonske komunikacije sa njima. Pojedini mediji u Beogradu i Zagrebu pisali su o presretnutom telefonskom razgovoru između Đurovića i Jocića, koji je ukazao na mogućnost da je Jocić umešan u dvostruko ubistvo. Taj razgovor, u vidu dokaza, nikada nije dostavljen sudu. Zato je postojala sumnja da je neko iz istrage namerno davao lažne informacije novinarima kako bi uticao na formiranje javnog mnjenja. Iako je nesporno da je prisluškivanje, kao istražna tehnika i sredstvo dokazivanja, izuzetno korisno u kompleksnim krivičnim delima koja su vezana za organizovani kriminal, ipak treba razlikovati dve vrste prisluškivanja - jedno koje se koristi u obaveštajne svrhe i ono koje se koristi u krivičnoj istrazi i dokaznom postupku, a koje mora biti rađeno strogo po odredbama krivičnog procesnog prava kako bi na sudu bilo prihvaćeno kao dokazni materijal. Moguće je da je istraga imala više indicija i operativnih podataka nego kasnije dokaza, baš zbog nezakonitog prisluškivanja što opet otvara sasvim drugu vrstu problema koji se ogleda u nezakonitom ponašanju istražnih organa i službi bezbednosti.

Opet se vraćamo na pitanje motiva koje nije utvrđeno i koje je izuzetno važno za otkrivanje naručioca ubistva. Optužnica u Hrvatskoj je, prilično neuverljivo, tvrdila da je motiv ubistva takozvana „duvanska afera“ koju je „Nacional“ pokrenuo 2001. godine i Pukanićevo svedočenje pred italijanskim istražnim sudijom. Pukanić je tada optužio premijere Zorana Đinđića, Mila Đukanovića i naveo Stanka Subotića kao jednog od glavnih šefova organizovanog kriminaliteta. Međutim, „Nacional“ je izgubio nekoliko sporova zbog pisanja tih tekstova i čak je morao da plati i novčanu kaznu. Samo Pukanićevo svedočenje u Italiji nije sadržalo neke važne i pouzdane informacije. Jedan manji broj hrvatskih i srpskih novinara, koji su se detaljno bavili takozvanom „duvanskom aferom“ i koji se ozbiljno bave istraživačkim novinarstvom, kažu da ova teorija baš i ne pije vodu. Na osnovu nastupa pojedinih političara, tužilaca i natpisa medija čini se kao da se pažnja javnosti namerno i kontinuirano usmeravala u pogrešnom pravcu. S obzirom da je sigurno da su hrvatska policija i Tužilaštvo imali više verzija u pogledu motiva za izvšenje ovog zločina, ostalo je nejasno zašto se insistiralo baš na takozvanoj „duvanskoj aferi“ iako nema materijalnih dokaza koji bi takvu pretpostavku opravdali? Jedan deo ekipe ubica jeste bio sa teritorije Srbije, ali to nije dovoljan dokaz za takvu tvrdnju. S obzirom na te okolnosti deo javnosti u regionu postavlja logično pitanje da li je moguće da je „duvanska afera“ iskorišćena kao motiv ubistva samo da bi se skrenula pažnja sa nekog drugog, stvarnog motiva?

Za Pukanića se govorilo da je novinar reketaš, bio je umešan u razne afere i sigurno je imao razne kompromitujuće podatke i dosta neprijatelja. Pukanić je preživeo prvi atentat, dobio je obezbeđenje od države, koje mu je kasnije povučeno, jer je procena bila da više nije ugrožen. Ne zna se da li je istraženo ko je naredio da se on više ne štiti i na osnovu čega. Možda je to urađeno iz neznanja, a možda i nije. Pukanić se očigledno osećao ugroženim, jer je planirao odlazak u SAD. Posle prvog neuspelog pokušaja ubistva izjavio je kako je bio žrtva pretnje i pokušaja iznude, što je takođe moglo biti interesantno za istragu. Prema pojedinim novinskim natpisima spremao se i da proda većinski paket akcija „Nacionala“. U SMS porukama koje je slao državnom tužiocu Bajiću, a koje je sud objavio, vidi se da je Pukanić tvrdio da je imao podatke o različitim krivičnim delima. Državni tužilac, što se vidi po SMS porukama, Pukaniću je odmah zakazao sastanak. Javnost nije saznala da li je taj sastanak održan i ako jeste kakve informacije je Pukanić imao o „slučaju Hodak“. Hrvatski novinar Domagoj Margetić, kao što smo u ovom tekstu prikazali, tvrdi da su ova dva ubistva povezana i optužuje hrvatske i albanske kriminalne organizacije za njihovo izvršenje, ali ni on ne nudi konkretne dokaze za te tvrdnje osim pozivanja na neimenovane „pouzdane izvore“.

Bivša novinarka Nacionala Jasna Babić kao mogući motiv navodi nekretnine i crne fondove. Ona tvrdi da je „Nacional“ imao takve fondove i da su oni bili pozamašni. Takođe postavlja pitanje zašto bi „duvanska mafija“ sada ubila Pukanića, a ostavila u životu ostale novinare redakcije koji su se bavili sa temom šverca cigareta? Babić ukazuje i na drugu žrtvu atentata Niku Franjića za kojeg tvrdi da je radio za hrvatsku tajnu službu tokom devedesetih i koji se po zadatku stavio na raspolaganje i pomagao u skrivanju Anta Gotovine. Iako ove njene tvrdnje nisu potkrepljene materijalnim dokazima, činjenica je da od strane hrvatskih službi nikada nisu ni demantovane.

Službe bezbednosti su još jedan interesantan segment celog slučaja. Mnogi od osuđenih za ubistvo su se hvalili time da su saradnici tajnih službi, Milovanović je čak bio pripadnik „Crvenih beretki“. Osuđeni Amir Mafalani prijavio je inspektoru zagrebačke policije da se sprema ubistvo, što ovaj nije prosledio nadređenima. Slobodan Đurović je bivši vojni obaveštajni oficir, a njegov advokat je nekada bio načelnik Ureda za suzbijanje korupcije i organizovanog kriminala u Zagrebu. Ratko Knežević svedočio je po pozivu USKOK-a, a zbog prirode svojih poslova nije nemoguće da sarađuje sa različitim službama bezbednosti. Za Sretena Jocića se tvrdi da je bio pod zaštitom Jovice Stanišića tokom devedesetih godina u Srbiji, a i sam je tokom suđenja tvrdio da je sarađivao sa nekoliko obaveštajnih službi.

Tu dolazimo i do najstrašnije istine, ubistvo Pukanića je zapravo pokazalo povezanost i isprepletenost kriminalnih organizacija na prostoru bivše Jugoslavije, kao i umešanost bivših pripadnika bezbednosnih struktura, a moguće je i delova aktivnih struktura samih tajnih službi sa ovih prostora. Raspadom Jugoslavije i uvođenjem embarga SR Jugoslaviji trgovina između zaraćenih strana je nastavljena, ali na crnom tržištu i uz kontrolu vojske i tajnih službi. To je doprinelo stvaranju jedne panbalkanske mafijaške organizacije koja se sastoji od kriminalnih organizacija sa teritorije svake bivše jugoslovenske republike. Pukanić i Franić su ubijeni u Zagrebu, ubice su iz Bosne, Hrvatske i Srbije, a naručilac bi mogao biti iz bilo koje od bivših jugoslovenskih republika. Iako je u medijima uporno plasirana teza da je ubistvo naručeno iz Crne Gore, nije isključeno da je nalog došao iz same Hrvatske, a izvršioci angažovani iz susednih zemalja samo da bi se zavarao trag.

Novinsko izveštavanje o ovom zločinu pokazalo je i katastrofalno stanje koje vlada u medijima. Većina hrvatskih medija nekritički je prihvatila zvaničnu verziju o srpsko-crnogorskoj „duvanskoj mafiji“, redovno je izveštavala o suđenju i ponekad kritikovala sistem bezbednosti svoje države. Bilo je medijskih pokušaja da se ubistvo poveže sa narkodilerima Pukanićeve supruge, ali su ti navodi odbačeni od strane većeg dela javnosti i stručnih krugova. Pojedini novinari su, pozivajući se na anonimne „dobro obaveštene“ izvore iz službi bezbednosti, atentat povezali sa hrvatskim i albanskim kriminalnim organizacijama. Međutim, kao potpora tih teza nisu ponuđeni čvrsti materijalni dokazi, niti je takvo izveštavanje promenilo zvanični tok istrage i kasnije suđenja.

Photo: Stock

U Srbiji je situacija bila slična onoj u Hrvatskoj. Hapšenja su se obavljala uz prisustvo kamera i fotoaparata. Nekoliko redakcija se pozivalo na anonimne izvore iz policije i Tužilaštva. Čak i pre nego što je zvanična istraga svoje nalaze pretočila u krivičnu prijavu, mediji su kao mogućeg organizatora ubistva imenovali Sretena Jocića. Iako se informacija o tome da je Jocić bio osumnjičen ispostavila kao tačna, za mnogobrojne plasirane „vesti iz istrage“ ispostavilo se da su bile lažne. To se naročito ogledalo u pokušajima da se medijskim putem u slučaj uvuku Milo Đukanović i Stanko Subotić, što je po svemu sudeći bio deo političke odluke tadašnjeg srbijanskog državnog vrha. Da je medijska kampanja imala političku pozadinu pokazalo je i svedočenje Jocića u kome je naveo da je od njega iz vrha srpske policije traženo da kao naručioce atenata optuži Đukanovića i Subotića. Tezu o naručiocima i mogućnošću da Jociću bude dodeljen status svedoka saradnika mediji u Srbiji naširoko su eksploatisali. Takvo neodgovorno i neprofesionalno postupanje medija bilo je direktna posledica načina na koji su oni funkcionisali kao deo sprege između izvršne vlasti, bezbednosnih službi, tužilaštava, pravosuđa i samih javnih glasila.

Po direktnim instrukcijama i pod kontrolom određenih političkih i finansijskih centara, mediji su primenjivali dobro uhodani mehanizam diskreditacije pojedinih ličnosti koji je, po pravilu, započinjao objavljivanjem lažnih optužbi preko pojedinih javnih glasila, koja su se uvek pozivala na anonimne izvore. Posle toga u medijima su se obično oglašavali anonimni izvori iz istrage i bezbednosnih službi koji su potvrđivali da su svi objavljeni navodi tačni. Zatim bi na scenu stupali politički centri moći, pretežno skoncentrisani u institucijama izvršne vlasti, koji bi vršili pritisak na Tužilaštvo i policiju da se krene u otvaranje istražnog procesa protiv diskreditovanih osoba.

Nakon kraha procesa koji se završio oslobađajućom presudom Sretenu Jociću i de fakto konstatacijom suda da je njegovo uvlačenje u ovaj slučaj bilo bez dokaza i politički motivisano, "slučaj Pukanić" će ostati zabeležen kao još jedan eklatantan primer zloupotrebe pravosuđa i medija od strane izvršne vlasti koju su predvodili tadašnji predsednik Boris Tadić i njegova Demokratska stranka. Otvoreno iskazana sprega medija, policije, Tužilaštva, sudova i podzemlja u praksi je demonstrirala sistemsku vladavinu korupcionaških veza i navika u kojima je političarima na vlasti omogućeno da, zarad svojih ličnih ili političkih ciljeva, rade nedozvoljene stvari nanoseći nemerljivu štetu građanima svojih država. Samo troškovi istrage, angažovanja polcije, tužilaca, svedoka, uzimanja sudski beskorisnog iskaza od Ratka Kneževića u Zagrebu, koštalo je građane Srbije mnogo uzalud utrošenog novca koji se meri milionima evra. Posebno važno pitanje u ovom slučaju jeste i pitanje odgovornosti počev od političkih nalogodavaca da se u istragu ubace oni elementi kojima na osnovu raspoloživih dokaza tu nije bilo mesto, preko policije i Tužilaštva koji su nedostatak u rezultatima svog rada pokušavali da nadomeste plasiranjem dirigovanih informacija putem medija, pa sve do odgovornih urednika samih medija koji su uzeli učešće u jednom krajnje nečasnom poslu. Činjenica da zbog propusta, zloupotreba i plasiranja neistina nijedan funkcioner bivše vlasti, Tužilaštva i policije, ali ni urednik zloupotrebljenih medija do sada nije smenjen sa svoje funkcije govori o potpunom odsustvu sistema utvrđivanja odgovornosti donosilaca, po sudbinu celine društva, najvažnijih političkih odluka. Umesto postavljanja pitanja odgovornosti, naslovne strane medija ispunile su nove afere, dok je vest o krahu procesa koji je nekoliko godina bio u fokusu medijske pažnje plasirana tiho, stidljivo i bez tretmana koji je zasluživala. Na delu se još jednom pokazalo da na ovim prostorima, u regionalnim okvirima, kultura zaborava i dalje dominira nad kulturom odgovornosti.

Problemi u novinarskoj profesiji i medijima odraz su ukupnog stanje u društvu. Hronični deficit istraživačkog novinarsta, ozbiljnih redakcija i finansijski nezavisnih medija, novinari često nastoje da nadomeste povezivanjem sa raznim centrima moći koji su pretežno ponikli iz obaveštajno-kriminalnog miljea. Zato i ne čudi što se u izveštavanju o teškim krivičnim delima i istragama uopšte ne vodi računa o standardima i zahtevima novinarske profesije, kao ni o istinitosti plasiranih informacija, već isključivo o interesima medijskih finansijera i centara političke moći koji se redovno pojavljuju kao naručioci takvih spinovanih vesti.

U slučaju Ive Pukanića, koji je bio proizvod, ali i kreator navedenog stanja u medijima, uočena sprega politike, obaveštajno-kriminalnih struktura i javnih glasila odigrala je svoju najmračniju ulogu. Pukanić se kretao u društvu ljudi iz sveta politike, biznisa, kriminala i obaveštajnih službi. Njegove novine su se bavile mnogim osetljivim temama, a često su ga optuživali i za medijsko reketiranje pa i pisanje dobro plaćenih, naručenih tekstova koji često nisu bili istiniti. Kao takav, mnogima se zamerio tokom svoje karijere. Trenutno u državama regiona ne postoji politička volja da se otkrije motiv njegovog ubistva, a bez pritiska javnog mnjenja verovatno je neće ni biti. S druge strane, pritiska javnog mnjenja takođe neće biti sve dok mediji ne budu oslobođeni dominantnog uticaja politike i skrivenih centara moći koji su sveopštu krizu društva na ovim prostorima i finansijske probleme sa kojima se medijska scena suočava iskoristili za stvaranje začaranog kruga manipulacija i laži čiji je jedini cilj da se prikrije nesputana vladavina partikularnih grupnih interesa nad opštim interesom društva kao celine.