Dobri ruski vojak Đorđević

Poprište rata protiv dezinformacija koji bukti između Rusije i SAD proteže se širom sveta, od čega tek manji deo otpada na Zapadni Balkan. Kako se Srbija nalazi upravo u središnoj zoni tog informatičkog rata, ne čudi što njen medijski prostor trpi posledice toga.

Nedavno je rusko Ministarstvo spoljnih poslova, nakon nasilnih demonstracija u Beogradu početkom jula, bilo prisiljeno da izda saopštenje u kojem najodlučnije odbacuje optužbe o navodnoj  umešanosti Rusije; "Jedini cilj tih plaćenih porudžbina je da se baci senka na rusko-srpsko partnerstvo", glasilo je objašnjenje ruskog ministarstva.

Na talasu “za” i “protiv” argumenata na tu temu, mediji su ovih dana preneli tekst Mlađana Đorđevića “Dobri Vučićev vojnik Ivica Švejk”, čija je glavna teza navodna rusofobija predsednika Aleksandra Vučića i strah da bi se u Srbiji mogla ponoviti 1948. godina (naravno, u smislu raskida s Rusijom, ali bez Golog otoka). Malo pre toga, Đorđević je objavio još jedan sličan tekst, ovog puta za rusku medijsku agenciju Regnum, gde će izneti slične stavove.  Slučajno ili ne, objavljivanje navedenih tekstova koincidira sa  izveštajem o “osnovama ruske propagande” američkog Stejt departmenta, objavljenog početkom ovog meseca u Vašingtonu.

Umesto podataka i objašnjenja o autoru, redakcija lista Danas (gde je tekst o Ivici Švejku objavljen) štampala je nejasnu glosu u kojoj doslovno stoji da je autor “po Dačićevim rečima, jedan od najmoćnijih ljudi srpske opozicije” (?!) Ni pomena, dakle, da je reč o idejnom tvorcu Saveza za Srbiju, nekadašnjem savetniku Borisa Tadića za KiM, bliskom saradniku i kumu Dragana Đilasa, kao i osobi koja stoji na čelu patriotske organizacije “Srpski kod”, čiji se program svodi na produbljivanju veza između Srbije i Rusije. Ruski portal Đorđevića, s druge strane, naziva “opozicionim aktivistom”,  iako je on duboko zagazio u šestu deceniju života.

U domaćoj, srpskoj varijanti teksta, Đorđević na bivšeg ministra diplomatije svaljuje teške optužbe - da se u njemu (Dačiću), kao što je bio slučaj i sa dr Džekilom i mister Hajdom, bore dve ličnosti: “jedan bivši estradni rusoljub i jedan aktuelni vučićoljub”, kako kaže. A razlog tome je što Srbija uveliko sprovodi “rusofobičnu, ponekad čak i antirusku, politiku”. To bi mogle da spreče tri ličnosti, veli Đorđević u ruskoj varijanti teksta: “Intervencija Dačića, Tomislava Nikolića i ruskog ambasadora Bocan-Harčenka mogla bi da smiri Vučićevu rusofobiju”. U obe varijante teksta Đorđević proziva bivšeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića: “Šta se dešava sa nosiocem ruskog Ordena prijateljstva i 'iskrenim prijateljem' Rusije?“ Pitanje nije samo retoričko, već je potkrepljeno i primerom. Nikolić, kao i Dačić, snosi odgovornost što Rusko-srpski humanitarni centar u Nišu, još otkako je formiran u aprilu 2012. godine, nije dobio diplomatski status. A nije ga dobio jer mu za svrhe zbog kojih je osnovan nije ni potreban. Pitanje koje Đorđević postavlja Dačiću i Nikoliću glasi: Da li su privilegije koje obojica uživaju „jače od čvrstog prijateljstva, sećanja i morala?“ Pa dalje tvrdi da je Dačić ucenjen učešćem u novom sazivu vlade, dok su Nikoliću na pameti samo opipljive, lične privilegije. Na kraju, njima (ali i sebi) postavlja sledeće pitanje: Ko je odgovoran što se na Kosovu već nalazi NATO baza, iako je Srbija deklarativno vojnoneutralna zemlja? Iz svega toga Đorđević izvlači zaključak: U zgradi predsedništva Srbije sprema se novi zaokret, sličan onome iz 1948. godine.

***

Poruka ova dva teksta, po svemu sudeći, upućena je na dve adrese: jedna je zvanični Beograd (Vučić), druga je Moskva. Napadom na Dačića, kao Vučićevog dobrog vojnika Švejka, sam Đorđević se pozicionira veoma visoko u ešalonu „iskrenih prijatelja Rusije“ (ne treba zaboraviti spekulacije, što su se pojavile u štampi, kako će Đorđević biti predsednički kandidat proruske opozicije na predsedničkim izborima 2022). I Aleksandru Vučiću i Dačiću on upućuje jasne pretnje: „Imajte obojica u vidu da i u SNS-u i u SPS-u ima iskrenih patriota koji se duboko ne slažu sa time kako vodite državnu politiku”. Sadržaj ovih tekstova namenjen je, pre svega, proruski orijentasanom biračkom telu, od kojeg je većinskim delom sastavljen SNS i SPS. U tome je presudna razlika između proruske i prozapadne opcije: ovi prvi svoj izbor pravdaju slepom iracionalnom ljubavlju, pozivajući se na posebne istorijske, kulturološke i religijske veze, ovi drugi, pak, rukovode se praktičnim i racionalnim razlozima državnih i nacionalnih interesa.