Odgovornost i strah od krajnje desnice

Neposredno nakon što je usvojen predlog SNS da se izborni cenzus smanji sa 5 na 3 odsto, odgovor opozicije bio je manje-više očekivan; u pitanju je “mamac za lakoverne”, kako su poručili iz Narodne stranke, DS je zakon nazvao “šarenom lažom”, a predsednik Zajedno za Srbiju i gradonačelnik Šapca Nebojša Zelenović izjavio je kako je to “još jedna u nizu nečuvenih ideja predsednika Aleksandra Vučića”.  Razlozi iz kojih se opozicija najodlučnije izjasnila protiv navedenog predloga nisu ostali nerazjašnjeni: pravi cilj koji se krije iza smanjenja cenzusa nije veća reprezentativnost građana u parlamentu, kako tvrdi vlast, već opravdani strah da, zbog visokog cenzusa, gotovo nijedna stranka, izuzev SNS i njenih koalicionih partnera, neće osvojiti dovoljno glasova da uđe u parlament – time bi sastav parlamenta, praktično, postao jednostranački, što je u današnjem parlamentarnom životu Evrope nezamislivo. Dakle,vlast se na taj korak odlučila ponajviše iz nekih ličnih, krajnje sebičnih i vrlo pragmatičnih pobuda, a ne radi nekih tobože viših, demokratskih principa, kako je to ovde bila sklona da predstavi.

Vladajuća SNS bi time ostvarila najmanje dva cilja: srušila bi dosadašnje napore opozicije u pogledu bojkota i, ujedno, evropskim posmatračima ponudila privid funkcionalnog parlamenta, gde su zastupljene sve opcije unutar političkog spektra.

Glavna bojazan, kako je navela opozicija, proističe iz moguće rekonfiguracije političke scene, gde bi, kao posledica sniženog cenzusa, veći broj stranaka s krajnje desnice mogao dobiti priliku da po prvi put zasedne u skupštinske i odborničke klupe. Takvih pretendenata na poslaničke funkcije sa ultradesnice ima na pretek: od Srpske desnice Miše Vacića, Gorana Davidovića “Firera” iz Nacionalnog stroja, preko pokreta Levijatan i Zavetnika, do antivakcinaškog pokreta Živim za Srbiju i raznoraznih radikalnih desnih grupacija. I, naravno, po običaju, opozicija je odmah za to okrivila vlast – kao da sama nema nikakvog udela u bujanju te ekstremno desničarske vegetacije, ižđikljale na otrovnim nacionalističkim sokovima. Da, pošast fašizma kuca na vrata Narodne skupštine, ali ko je godinama i decenijama učestvovao i, štaviše, saučestvovao u tome?  Ko je davao punu podršku stvaranju duboko nezdrave društvene klime, gde se Šešeljevi skandalozni ispadi tretiraju  kao šaljivi nonsens ili uspeli vodviljski geg, na koji publika spremno reaguje aplauzom?  Ako je vlast odgovorna što Šešelju, kao haškom osuđeniku, nije već davno oduzet poslanički mandat i imunitet, ko je odgovoran za nedavni sramni incident sa Natašom Kandić tokom promocije Šešeljeve knjige u kojoj se negira genocid u Srebrenici? Zar ustupljeni prostor ne pripada opštini Stari Grad, jednoj od malobrojnih lokalnih samouprava gde vlast vrši opozicija, na čelu sa Markom Bastaćem?  

Proglasivši bojkot za najnižu stepenicu dijaloga sa vlašću, SzS je valjda preuzeo i nekakvu odgovornost pred svojim biračkim telom. Jedno su apstinencija, visokoparna retorika i maksimalistički zahtevi, a nešto sasvim drugo odgovornost; odgovornost se niukoliko ne sastoji u tome da se bude lažna alternativa postojećoj vlasti. Odgovor na rastući nacionalizam ne sme biti još snažniji ultranacionalizam; rešenje za navodnu izdaju Kosova nije odustajanje od EU i stavljanje u službu stranih geostrateških ciljeva (dakle veleizdaja), za šta se zalaže SzS. (Podsetiti se ovde izuzetno opasnog Đilasovog predloga da protivkandidat Vučiću na predsedničkim izborima 2022. ispred opozicije bude njegov kum Mlađan Đorđević, “najprominentniji ruski igrač u Srbiji”, kako ga je nazvao istoričar M. Bešlin). Odgovornost opozicije koja se zalaže za bojkot, po rečima književnika Lasla Vegela, ogleda se, pre svega, u aktivizmu i postojanju jasnog programa; neophodni su trostruko veći napori nego u izbornoj kampanji; mora se dopreti do svakog građanina pojedinačno i objasniti mu šta se bojkotom gubi a šta dobija. Na kraju, Vegel rezignirano zaključuje: “Međutim, ja ne vidim jasan program opozicionih partija, jer su heterogene… Ne mogu se dobiti izbori bez jasnog plana i oko Kosova i oko ekonomske situacije, socijalnih problema, pa sve do poreza, međuetničkih odnosa“.

Na predstojećim izborima, sva je prilika, većinu glasova odneće vladajuća koalicija, kao i stranke iz korpusa tzv. “lojalne opozicije” (LDP i LSV), s jedne strane, i stranke krajnje desnice, s druge. SzS će, u slučaju neuspeha bojkota, naravno, za sve okriviti građanske i liberalne stranke koje su od početka pristale da izađu na izbore.