Opozicija na raskrsnici

Oko predstojećih izbora u Srbiji i dalje vlada mnoštvo nepoznanica – počev od datuma održavanja izbora, preko pitanja predizbornih koalicija i moguće rekonfiguracije političke scene, te  broja stranaka koje će istrajati u odluci o bojkotu i dileme neće li se možda neka od tih apstinentskih stranaka na kraju ipak odlučiti da izađe na izbore, makar i lokalne; no ono što unapred s izvesnošću možemo reći jeste da navedeni izbori predstavnike opozicije smeštaju u nimalo jednostavan položaj (zapravo, nikad teži), pošto će morati da istrpe pritisak kako vlasti tako i onog dela opozicije koji se protivi izlasku na izbore. Reč je o situaciji u kojoj dosad nikad nisu bili, i pitanje je prevashodno političke zrelosti kako će iz te dvostruke stupice izaći.

Opozicija je, dakle,na raskrsnici. Pred njom su dva puta: jedan je onaj stari, utabani, na kojem od početka insistira koalicija oko Saveza za Srbiju, a zove se bojkot po svaku cenu (»Ili 42 uslova ili bojkot«). Dakle, bojkot uprkos svemu, uprkos svim zdravorazumskim argumentima protiv: da time opozicija samu sebe isključuje iz političkog života u naredne četiri godine, da su evropski posmatrači decidirano protiv bojkota, da će najveću cenu platiti DS, nekadašnji stožer proevropskih snaga; da će opozicija izgubiti i ono malo vlasti u opozicionim gradovima gde pobedu nije odnela SNS. Ništa nije moglo pokolebati SzS u pogledu maksimalističkih zahteva, ni unutarnje podele (najava udruženja »1 od 5 miliona« da će ipak izaći na prolećne izbore), ni procene marketinških agencija koje su jednodušne u tome da bojkot, uprkos kampanji, neće uspeti, pošto se očekuje izlazak natpolovične većine birača (što će novinar B. Jakšić u svojoj kolumni s pravom nazvati »krahom u najavi«). Umesto dijaloga i političke borbe, na delu je svojevrsna delegitimizacija izbora, koja se vrši svim raspoloživim sredstvima, uključujući i ona nedozvoljena; bokserskim žargonom rečeno, umesto organizovanog rada na terenu, novih političkih programa i alternative postojećem, opozicija oko SzS pribegava »udarcima ispod pojasa«, najčešće u vidu malicioznih tvitova i tendencioznih objava na društvenim mrežama. Besni međusobni rat botova i anti-botova; dovoljno je odaslati tvit iz udobne fotelje, kao otrovnu strelicu, pa da se pokrene prava (medijska) lavina. Budući da je ličnost koja najbolje personifikuje vladajući režim predsednik Vučić, ne čudi što najveći broj optužbi ide na njegov račun, gde se afere s njim u vezi ređaju kao na traci. Podsetimo se samo nekoliko najnovijih: prvi komentari nakon samoubistva čoveka na stepenicama ispred Skupštine Srbije išli su u jednom pravcu - sam čin je neka vrsta »testamentarne poruke«, iz čega su prvaci građanske Srbije zaključili da je reč o »časnom čoveku kome je dozlogrdila vučićevska vlast«; čim se saznalo da je dan ranije ubio drugog čoveka, zbog neizmirenih dugova, tumačenja su uzela sasvim drugi smer: »nesnošljiva vlast naterala ga je da postane kriminalac«. Po sličnoj matrici, Vučić je optužen da je ubacio svog čoveka na proteste opozicije, koji će potom biti uhapšen jer je nosio maketu vešala, kao i tzv. »čoveka sa motornom testerom« pri upadu u RTS (Govoreći o »čoveku sa motornom testerom«, jedan od lidera SzS, Đilas, izjaviće kasnije da je reč o performansu zbog seče drveća prethodnih dana). Po istom scenariju, opozicija je prvo optužila SNS da stoji iza paljenja knjige zamenika gradonačelnika Vesića prilikom promocije, da bi kasnije, kada je isplivao Jutjub snimak iz koga se jasno vidi da je akciju organizovao Branko Miljuš (Đilasov čovek), potpuno promenila priču. Najbizarniji primer je svakako tvit poslanice Marinike Tepić u kojem je farmu koka-nosilja u Moroviću proglasila uzgajalištem marihuane!

To je, dakle, jedan put, aktivnog bojkota i negativnog spin-tvitovanja, kao lagodnog supstituta svakog političkog delovanja. Drugi put se svodi na odluku da se na izbore ipak izađe, uprkos tolikim izbornim nedostacima. Izaći se može sam, kao što najavljuje lider Nove stranke Zoran Živković ili u nekom vidu šireg koalicionog fronta, kao što najavljuje Olenikov GDF i Jovanovićev LDP. To je jedini način da građani koji i dalje veruju u evropsku perpektivu Srbije imaju svoje zastupnike u skupštinskim klupama, to nekakvo malo, čvrsto proevropsko jezgro koje će zastupati njihove interese. A to nipošto nije malo.