Posle grčke i bugarska prepreka

Sigurno da ima mnogo zadovoljnih ljudi u Bugarskoj kada vide buru u Skoplju zbog izjave iz Sofije (koja u sebi sadrži određenu dozu ucene) dodatu jednoglasnom zaključku Saveta ministara EU da započne pregovore sa Makedonijom. Bugarski političari nisu mogli da smisle bolju političku agendu od vrtloga stvorenog u Makedoniji. Opoziciona VMRO-DPMNE, koja je tokom borbe zdravstvenih i drugih vlasti sa  krizom koronavirusa izgubila svoj narativ, u želji da usmeri reflektore na sebe, obradovala se izjavi bugarske vlade kao vlastitoj političkoj pobjedi proglasivši je najjačim udarcem na makedonske nacionalne interese i kapitulacijom aktuelne vlasti.

U bugarskim zahtevima nema ništa novo, oni su bili poznati već dugo, još iz davnih komunističkih vremena. U tim zahtevima neprestano su se lile suze zbog  „odnarođavanja  bugarskog stanovništva“ u Vardarskoj Makedoniji i prisilne „makedonizacije“ nakon 1944. godine. Čak je i Todor Živkov, kada je preuzeo partijsku vlast 1956. godine pokrenuo sistematsku propagandnu kampanju kako makedonski jezik nikada nije postojao. Prema njemu, "makedonski jezik je narodni jezik i zapadno-bugarski dijalekt"  te da je formiranje makedonske nacionalne svesti bilo na antibugarskoj osnovi. Bugarski temelj za takozvani „jezički spor“ postavljen je 1966. godine, kada je predsednik Bugarskog saveza pisaca Georgi Džagarov odbio da potpiše sporazum sa makedonskim Udruženjem književnika,  ispisan makedonskim jezikom.

Od tada, suština je ista, samo su različite nijanse. Evropski poslanik GERB (stranka premijera Bojka Borisova) Andrej Kovačev, u intervjuu za portal mkd.mk, vešto je predstavio te nijanse:
„Mi smo braća. Makedonci žive u Makedoniji i govore makedonski jezik. To je stvarnost. To je savremena stvarnost. Ne mogu i nemam pravo da osporavam što se vi osećate kao Makedonac. Ali u EU ćete moći da uđete tek nakon što rešimo sva istorijski otvorena pitanja. Nemamo šta da raspravljamo o tome ko su bili Goce Delčev, Dame Gruev, Hristo Tatarčev... Vaš savremeni makedonski identitet leži u bugarskoj nacionalnoj istoriji.

To se mora rešiti. Oko toga nema dilema između bugarskih političkih stranaka, ni u bugarskom društvu. Makedonska državnost datira iz 1944. godine, kada je započeo proces uspostavljanja današnjeg makedonskog identiteta. Današnji službeni jezik Republike Severna Makedonija kodifikovan je na osnovu jednog od bugarskih dijalekata. Makedonija neće biti manje dostojanstvena i poštovana članica EU i NATO-a ako prizna ove istorijske stvarnosti. Naprotiv, to će garantovati njenu bezbednost i prosperitet“.
Šta to znači: Ako Makedonija prepozna „istorijsku stvarnost“ i bugarske korijene svoje nacije, to će biti garancija njene bezbednosti i prosperiteta  ili da bez priznavanja „istorijske stvarnosti“ nema daljeg napretka.

Ko je ko i ko je čiji

Jedan tekst profesora Denka Maleskog (koji je bio prvi makedonski ministar spoljnih poslova) u kom on tvrdi da se „moramo prilagoditi istorijskoj istini da smo u prošlosti bili deo istog naroda“, samo je pojačao buru. On je dodatno objasnio da su Krste Misirkov (koji se u Makedoniji smatra svojevrsnom ikonom makedonizma i makedonskog jezika) i Goce Delčev bili Bugari, ali da je sad makedonski jezik stvarnost.

Istoričar Dragi Georgiev (koji je i kopredsedavajući Makedonsko-bugarske istorijske komisije) ne slaže se sa istorijskim ocenama profesora prava Denka Maleskog: „Ne slažem se sa njegovim stavom. Jer na na terenu, u to vreme,  sama atmosfera i  kontekst ne dozvoljavaju da se tako nešto tvrdi, da je na teritoriji Makedonije postojalo neko apsolutno jedinstvo u pogledu etničke pripadnosti celokupnog stanovništva“.

Ali malo ko u ovoj oluji želi da sluša profesionalce - istoričare (kao što se slušaju lekari u borbi sa virusom korone). Mnogi žele da dele istorijske lekcije i procenjuju činjenice.

Poznati bugarski profesor kulturne antropologije na Univerzitetu u Sofiji, Ivajlo Dičev, u intervjuu bugarskoj novinskoj agenciji BGNES, utvrdio je kako je tačka koja razdvaja dve zemlje - nacionalizam.

„Nacionalistima i nacionalnim populistima u Bugarskoj i Severnoj Makedoniji nisu u interesu dobri odnosi između naše dve zemlje. Ironično je da i ovde i tamo imaju isti naziv - VMRO. Oni čine sve što mogu kako bi nas razdvojili. Nacionalisti koji podržavaju vladu žele pokazati da štite neki nacionalni ponos“, kaže Dičev. On ističe kako postavljanje apsurdnih prepreka i uslova Severnoj Makedoniji na putu ka EU, znači da onaj ko te prepreke postavlja igra tuđu igru.

Dičev postavlja ključno pitanje na koje je u Bugarskoj teško odgovoriti zbog mitologije koja u njegovoj zemlji u odnosu prema Makedoniji vlada najmanje 150 godina. „Šta tačno želimo od svojih suseda? Kada otvorimo i pročitamo Sporazum o prijateljstvu i dobrosusedstvu ustanovićemo da oni ne rade ništa što njemu protivreči. Ne piše da bi trebali odustati od jezika i svečano da proglase je Goce Delčev Bugarin“, rekao je Dičev.

Bivši predsednik Bugarske Petar Stojanov rekao je početkom 2000-ih da je „Makedonija najromantičniji deo bugarske istorije“. To je tada izazvalo toliki gnev u Makedoniji da se posledice te podele do danas ne mogu izlečiti. Mada, Makedonci dobro znaju da je Bugarska bila prva zemlja koja je priznala nezavisnost Makedonije (a bugarski zvaničnici su to ponovili milion puta do sada, dajući  poseban značaj njihovoj zemlji).

Zarobljenici ideologije

Mnogi liberalni mislioci u Bugarskoj, čiji se glas teško čuje u tamošnjem okruženju, kažu da je odnos prema Makedoncima u potpunosti  u domenu ideologije. Samo saznanje da u Bugarskoj postoje ljudi koji se identifikuju kao Makedonci znači da osnovni ideološki koncept oko kojeg je izgrađen bugarski identitet nije tačan, odnosno da sa njim postoji neki problem. Dakle, Bugarsku nije moguće podeliti na delove, a u njoj ne može biti ljudi koji se nazivaju Makedoncima.

Tako je i sa jezikom, za koji je lingvističko odeljenje Bugarske akademije nauka (BAN) nedavno objavio posebnu brošuru - „Za službeni jezik Republike Severna Makedonija“ koju potpisuje 12 autora i šest spoljnih konsultanata pod vođstvom prof. Vasila Nikolova, potpredsednik akademije, koja navodi stare stereotipe koji se ponavljaju decenijama. Da je makedonski jezik veštački kodifikovan 1945. i da je to, u stvari, zapadno-bugarski dijalekt.

Profesor Ivajlo Dičev kaže da su takve tvrdnje anahrone. „Jezička norma je uslov povezan sa nastankom nacionalnih država. U jednom trenutku naša država je odabrala jezičku normu, mi je poštujemo i nazivamo našim jezikom. Pre toga bilo je raznih dijalekata. Norma je uvek nešto što ujedinjuje određenu naciju i određenu državu kada ona želi da se etablira. Severna Makedonija je odabrala svoju jezičku normu. Otud je spor oko toga da li se današnji makedonski jezik razvija iz bugarskog jezika pomalo smešan.

To je akademski spor, koji bi lingvisti trebalo da vode - kako se jezik razvijao, od kada postoji, koji su dijalekti. To je kao da Italijani govore Francuzima da francuski potiče iz latinskog i da im zato pripada. Svi jezici od nekud potiču“.

Brošura BANa je politički instrument, kakvi su se i ranije izdavali  na ovim prostorima (setimo se samo Memoranduma SANU). BAN je, kao i druge akademije u regionu, ostatak drugog vremena, kada je njegov cilj na neki način bio imperijalistički - da dokaže da makedonski jezik, ćirilica i Makedonci potiču iz iste porodice - starobugarske.

U Bugarskoj je postalo stvar nacionalnog rituala emitiranje intervjua sa makedonskim političarima, umetnicima ili profesorima bez prevoda. Medijima koji objavljuju prevod sa makedonskog nacional-populista prete sa svojevrsnom osvetom zbog nekakve nacionalne izdaje. U jednom od svojih tekstova profesor Dičev iznosi zanimljivu napomenu: „Nedavno sam na konferenciji video mlade Makedonce. Kad biste znali kako su samo slobodno razgovarali na srpskom-hrvatskom sa ostalim učesnicima. Zašto? Hajde da razmislimo“.

Šef projekta BAN i njen potpredsednik ne žele da razmišljaju o takvim primedbama. U intervjuu dnevniku „24 sata“ Nikolov je rekao: „Ja nisam lingvista, ja sam istoričar. Treba napomenuti da postoji nekoliko pismeno regionalnih jezičkih normi i vardarska je jedna od njih. Ljudi u Republici Severna Makedonija govore ovu verziju bugarskog jezika. Nažalost, to je rezultat političko-jezičkog inženjeringa sprovedenog 1944. godine, a ne prirodnih jezičkih procesa“.

Oscilacije razumevanja

Kada su premijeri Zoran Zaev i Bojko Borisov u avgustu 2017. potpisali Sporazum o dobrosusedstvu, izjavili su da je on sastavljen na makedonskom i bugarskom jeziku, u skladu sa ustavima dveju zemalja. Ali nakod toga dolazi do velikog lupinga u bugarskoj politici. Prošle jeseni je bugarski parlament čitav dan raspravljao o samo jednoj tački - kakav bi trebalo da bude nacionalni stav Bugarske u pregovorima EU sa Makedonijom. Prethodilo joj je dramatizovano upozorenje bugarskog predsednika da Bugarska neće dozvoliti pregovore sa Makedonijom bez ispunjavanja određenih uslova.

Od tih događaja nadalje, Komisija za istoriju Makedonije i Bugarske se ne sastaje, tehnički zato što su u Makedoniji zakazani izbori, a sada i zbog pandemije. Bugarska ministarka spoljnih poslova Ekaterina Zaharijeva, u Skoplju, na konferenciji o Berlinskom procesu u martu, odgovarala je na naručena pitanja bugarskih novinara i iznela političke stavove o ovom dokumentu. Upitana da li će ako Makedonija dobije datum, bugarska vlada insistirati na stavu o makedonskom jeziku i istoriji, Zaharijeva je odgovorila potvrdno.

Na to je reagovao makedonski ministar spoljnih poslova Nikola Dimitrov, rekavši da je nelogično da neko ko je heroj za Bugarsku i Makedoniju ima pravo na samoopredeljenje, a da danas on kao Makedonac koji govori makedonskim jezikom, nema to pravo.

Podsmeh i tumačenje

Poznati austrijski istoričar Ulf Brunnbauer, koji na Univerzitetu u Regensburgu u Nemačkoj predaje istoriju istočne i jugoistočne Evrope i koji je odličan poznavalac istorije naroda sa ovog područja, rekao je u intervjuu makedonskom digitalnom listu Nezavisen da su „zahtevi Bugarske smešni“.
„Zahtevi Bugarske nemaju nikakve veze sa evropskim pravom i pregovaračkim poglavljima. Oni su smešni i u osnovi su napad na slobodu govora. Procena istorije nije deo proširenja EU i nikad ne bi trebalo da bude...

U stvari, za pitanje da li Makedonija pripada EU ili ne, koreni njene državnosti i starost njenog nacionalnog identiteta i jezika potpuno su irelevantni. Austrijanci nisu postojali kao poseban narod pre 1945. godine, a sada su presrećni Evropljani, a Nemačka nije Austrijcima nametala nikakve zahteve da pre ulaska u EU ponovo napišu svoju istoriju. Međutim, mislim da Bugarska ima manju moć od Grčke i da će samo nekoliko drugih zemalja EU imati puno naklonosti prema njenim smešnim zahtevima“.

On kaže kako pitanje da li je narod „stariji“ ili „mlađi“ za istoričara nije bitno. „Makedonska nacija zvanično je priznata tek 1944. godine i tada je dobila sve zvanične prerogative nezavisne nacije, plus države. Ali to se nije dogodilo niotkuda, trebalo je posejati seme, poput osećaja posebnog, regionalnog makedonskog nacionalnog identiteta, koji možemo da sledimo iz 19. veka. Ne zaboravimo da je bugarska država dva puta bila kao okupatorska sila u Vardarskoj Makedoniji, u dva svetska rata učinivši sve da otuđi lokalno stanovništvo. Dakle, anti-bugarska osećanja nisu bila komunistički izum, već su ukorijenjena u iskustvu bugarske okupacije. Tačno je da je celokupna bugarska izgradnja nacije počela znatno ranije od makedonske – ali, na primer, mnogo kasnije od grčke ili srpske. Ali, to bi trebalo da bude važno samo za istoričare. Kao rođeni Austrijanac ponosan sam što sam član vrlo mlade nacije, možda čak i mlađe od makedonske, ali mogu biti ponosan na naše zajedničko istorijsko nasleđe centralne Evrope. Da li je meni važno da li se Mozart smatrao Nemcem ili Austrijancem? Ni malo“.

Različito o prošlosti

Brunbauer postavlja suštinsko pitanje od čega zavise dobrosusjedski odnosi između dviju zemalja:

„Ako Bugari žele da budu dobri prijatelji sa Makedoncima, zašto ne počnu da priznaju i razgovaraju o ratnim zločinima koje su bugarske okupatorske snage počinile na makedonskoj teritoriji tokom Drugog svetskog rata?  To je, u stvari, mnogo važnije pitanje od toga da li se neko u 19. veku nazivao Bugarinom ili Makedoncem“.

Bugarski zvaničnici i naučnici o tome uopšte ne žele da razmišljaju. Oni izlaze iz kože (kao što je to nedavno učinio Bojko Borisov) kada se pominje da je bugarska fašistička država okupirala Makedoniju tokom Drugog svetskog rata, kao verni saveznik Adolfa Hitlera. Oni žele da se taj deo njihove istorije koji se tiče Makedonije izbriše, kao da ga nema. (Bugarska istoriografija čak i o pet vekova osmanlijskog ropstva govori  kao o „privremenom“ turskom boravku na bugarskoj teritoriji.) Te godine okupacije dramatično su razdvojile dva naroda. Desetine hiljada Makedonaca izgubilo je život boreći se za slobodu i nezavisnost (dobijenu u SFRJ) upravo zbog teritorijalne pohlepe tadašnje bugarske fašističke vlade, a sada bi samo zbog bugarske sramote što se njihova država našla na pogrešnoj strani istorije trebalo da sahrane možda najvažnije deo svoje istorije.

Poučni post scriptum

Kada se u Sofiji toliko govori o istoriji, bugarskom poreklu Makedonaca i bugarskom poreklu makedonskog jezika i bugarskoj samosvesti najvećih makedonskih revolucionara, dobro je preneti izveštaj dopisnika The New York Times-a iz Sofije 26. avgusta 1934. koji je otišao u Pirinsku Makedoniju da vidi šta se tamo dešava nakon odluke diktatorske vojne vlade Kimona Georgieva da zabrani VMRO i krene u veliki lov da uhapsi zloglasnog lidera organizacije Vanča Mihajlova. Mihajlov se krio u šumama planine Pirin, dok nije pobegao u Tursku. Suprotno tvrdnjama bugarskih istoričara i pomenutom intervjuu Andreja Kovačeva o formiranju makedonske nacije posle 1944. godine, Nev York Times piše o Makedoncima i makedonskom stanovništvu. Novinar piše da je stanovništvu iscrpljeno terorom VMRO-a i  haraču  koji mu je ta organizacija nametnula, laknulo nakon odluke vlade Georgieva da zabrani VMRO. U tom tekstu ima mnogo poruka  i za danas. 

Evo dela iz tog većeg izveštaja The New York Times-a:

„Bugarska Makedonija je sada srećnija nego što je bila poslednjih godina, jer su je vladine snage oslobodile terorizma Unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije, koja se iz visoko disciplinovane snage koja teži slobodi za Makedonce izrodila u konfederaciju gangstera.

Do sada su bugarske vlasti dozvoljavale ovoj  organizaciji da na svoj način obavlja makedonske poslove, pretvarajući se da ima veliku podršku naroda, i da bi svaki pokušaj gušenja mogao rezultirati građanskim ratom.

Međutim, u proteklih 18 meseci razni događaji su toliko ojačali protivnike organizacije da je čak i poslednja vlada počela da bude manje servilna prema njom; a vlada koja je na vlast došla državnim udarom 19. maja, kao glavnu tačku u svom manifestu, ima obnavljanje javne vlasti u celoj Bugarskoj.

To je učinjeno oduzimanjem oružja i imovine organizacije, hapšenjem svih lidera koji su mogli biti zarobljeni i interniranjem više od 300 funkcionera  u raznim gradovima u najužem regionu Bugarske.

Među granitnim grebenima planine Pirin, pored bezbrojnih planinskih jezera, u borovoj šumi, na planinskim padinama i u gradovima po kotlinama, ovaj dopisnik je razgovarao sa pastirima, ribarima, poljoprivrednicima, trgovcima i ‘intelektualcima’ i bio je zadivljen kada je otkrio -  da je ova bivša romantična organizacija izgubila svu simpatiju koju je nekada imala u narodu. Rečeno mi je da bi njen vođa Ivan Mihajlov bio linčovan ako bi se sada pojavi u planinama, i da bi se da vlada нije intervenisala, stanovništvo verovatno pobunиlo.  Organizacija je uvela godišnji namet na svaku osobu i svaku ovcu, kozu ili veću životinju u Makedoniji – uporedo s porezom koji stanovnici zemlje plaćaju kao bugarski podanici. Svako makedonsko preduzeće, bilo gde u Bugarskoj, mora da plati deset do petnaest procenata zarade bilo lokalnim poreznicima organizacije ili ‘legalnom’ Odboru za iseljeništvo u Sofiji. Nemakedonc, posebno Jevreji, često su ucenjivani ili primoravani da daju značajne ‘priloge’.

Svaki zaposleni mora da dobije dozvolu i da plati organizaciji procenat svoje plate za privilegiju što ima posao, i treba da se prijavi za svaku potražnju svoje radne snage. Svaka porodica mora da se pretplati na dnevne novine organizacije; opozicione novine su isključene. Svaki snop kukuruza oporezuje se s tri leva, mada bruto vrednost snopa ne prelazi deset leva. Organizacija poseduje fabriku za proizvodnju lekova I podstiče na uzgajanje maka, a ceo rod maka, duvana, žitarica i voća je ozbiljno oporezovan...

Kada je članovima organizacije potreban novac, odlaze kod čoveka i naređuju mu da uplati potreban iznos. Ako neće, odveli bi ga na ‘izlet u planine’. Ubrzo nakon toga, vratio bi se kući, prodajući svoju imovinu po bilo kojoj ceni koju je mogao dobiti i uplatio potreban iznos. Najniže plaćeni funkcioner organizacije primao je 3.000 leva mesečno, više nego što prima većina bugarskih funkcionera, dok su  lideri primali 50.000 leva - što je dvostruko više od plate ministra“.