Režiseri podelili nove uloge

Uoči predstojećih izbora desio se niz manjih seizmičkih potresa u korpusu opozicije, okupljene oko ideje bojkota. Prvo se Trifunovićev PSG predomislio u pogledu izbora, obznanivši odluku da će ipak uzeti učešća na njima; potom je Boško Obradović iz Dveri napravio incident ispred Skupštine, nakon čega će 14 njegovih pristalica biti uhapšeno; sam Obradović neće biti procesuiran pošto ga štiti poslanički imunitet. Potom je četvoro narodnih poslanika (po 2 iz vlasti i opozicije), u odgovor na sve to, stupilo u štrajk glađu na stepeništu ispred iste Skupštine; opozicioni predstavnici odlučili su se na štrajk zbog navodne izdaje Kosova i zahteva da se izbori odlože za jesen. Ovi drugi, iz vlasti, razlog za štrajk našli su u tome što tužilaštvo ne radi svoj posao.

Paranje grubog bojkotaškog džempera, u skladu s ovdašnjim političkim bon-tonom,  nije moglo da prođe bez glasnih razmirica i međusobnih optužbi: prvo je Vuk Jeremić, preko svog saradnika i šefa pravnog tima V. Gajića, optužio Trifunovića da se, odustavši od bojkota, praktično, prodao za “laki keš”. Trifunović je na to odgovorio tvitom o “teškom kešu”, navodeći da je Jeremić potrošio 5 miliona evra u svojoj predsedničkoj kampanji. Iz toga, logično, sledi i pitanje porekla tolikog novca.

Upravo u vreme ove rasprave, mediji su preneli vest da je u Španiji uhapšen Emilio Lozoja, glavni finansijer i bliski partner Vuka Jeremića; time su potvrđena saznanja do kojih je prvi došao portal Antidota, obelodanivši činjenice o koruptivnim vezama Jeremića, Lozoje i Patrika Hoa, gde je ovo poslednje hapšenje predstavljalo samo dodatnu potvrdu da je organizacija CIRSD služila zapravo za pranje novca i naplatu provizija iz poslova koje su Jeremić i njegovi poslovni partneri obavljali još dok se bivši minister spoljnih poslova nalazio na čelu Generalne skupštine UN. Zahvaljujući tim poslovima, Patrik Ho i Emilio Lozoja uplatili su vise od 7 miliona dolara  na račune Jeremićeve privatne firme i nevladine organizacije koje je osnovao u Beogradu.

U pripremu predizborne klin-čorbe uključuje se i nekadašnji predsednik B. Tadić, sadašnji lider Socijaldemokratske stranke, sa svojim “originalnim receptom”: opozicija treba da izađe sa zajedničkom listom koja bi se zvala “Lista ZA bojkot”, gde bi se glasači animirali da glasaju zapravo za bojkot - u parlamentu, a protiv parlamenta! Ova neobična ideja, koliko god originalno zvučala, ipak nije izvorno Tadićeva;  tu istu ideju iznela je V. Reković iz pokreta “1 od 5 miliona” još krajem januara; “Izađimo na izbore da bismo uneli bojkot u parlament”, kako je tada predlagala.

U ovom opštem galimatijasu ipak postoje neke konstante. Jasno je da Boško Obradović svojim najnovijim akcijama “pobune” a protiv “pasivnog bojkota SZS” radi na podizanju sopstvenog rejtinga, pružajući ujedno priliku predsedniku Vučiću da se predstavi kao “mirotvorac”. Paradoksalno je da SZS, koji je inicirao akciju “STOP nasilju”, a čiji je povod bio fizički napad na Borka Stefanovića, podržava danas aktivnosti Dveri koje potpadaju pod “sračunato ugrožavanje ustavnog poretka i života svih građana Srbije”, a čije posledice bi, po slovu zakona, mogle biti ne samo oduzimanje poslaničkog imuniteta umešanih lica, nego i pokretanje postupka za zabranu rada i brisanje iz registra političkih stranaka Srpskog pokreta “Dveri”!

Predstojeći izbori stavljaju pred (spolja) kontrolisanu opoziciju samo jedan nužan i, eventualno, ostvariv cilj: po svaku cenu onemogućiti da se u budućem Parlamentu postigne dvotrećinska većina, neophodna za bilo kakvu normalizaciju odnosa sa Prištinom. A za to je potrebno obezbediti makar 84 poslanika, koji će glasati protiv. Dakle, prvobitna strategija za bojkot: “dvotrećinska većina od 167 poslanika nije legitimna da donese bilo kakvu odluku o Kosovu” sada je izmenjena u nešto drugo: “Izađimo, bar neki od nas, ali tako da im ne dopustimo 167 poslanika neophodnih za rešenje”. U tom slučaju će opcija “zamrznutog konflikta” moći da se brani i iz Parlamenta, ali i sa ulice. Stoga je referendumsko pitanje ovih izbora – sledeće: “Hoćemo li dopustiti normalizaciju odnosa sa Kosovom ili ne?” Drugim rečima: “Hoće li Srbija nastaviti svoj evropski put ili ne?” To je osnovno pitanje, a sva ostala pitanja izvedena su iz njega; oko tog osnovnog pitanja se 21. juna lome koplja. Ono čega se “patriotska” opozicija danas najviše plaši jeste mogućnost promene Ustava, brisanje one famozne preambule i realni  izgledi da se održi referendum o Kosovu. Za svaki od tih koraka, kao nužan preduslov, javlja se kvalifikovana većina od 167 poslanika. Naravno, dobro je poznato u čijem je geostrateškom interesu održanje trajno zamrznutog konflikta na Kosovu – jednoj od najvećih svetskih sila koju karakteriše “mehka slavjenska duša” i čelični imperijalni zagrljaj od kojeg pucaju kosti.

Zato Dveri danas i potežu pitanje ustavnosti predstojećih izbora, zato ova i ovakva  kampanja opozicije tokom pandemije – a, u isto vreme, oni koji su do juče bili za bojkot sada najavljuju izlazak na izbore; nevidljivi režiseri koji povlače konce iza zavese dodelili su svojim marionetama nove uloge. U budućoj preraspodeli snaga, stoga, ogroman značaj ima osnivanje proevropske liste (Ujedinjena demokratska Srbija - UDS). Iako zasad jedini, pored LDP, obavezali su se da će podržati evropsku perspektivu naše države. U svojoj kampanji naći će se neminovno “između dve vatre” – protivnika moderne, demokratske, evropske Srbije. Jer takva Srbija je – dobra vest.