Srbija i NATO

Ni u jednoj od zemalja nekadašnjih kandidata za članstvo u EU, a koje su danas njene članice, nije bilo situacije kakvoj svedočimo u Srbiji! Nigde dosad, naime, nije bilo uobičajeno da se, paralelno sa značajnim koracima koje su vlasti države kandidata činile ne bi li ubrzale put svoje zemlje ka članstvu u EU, da kad god vlast (u)čini neki korak značajan u procesu napredovanja ka EU, pridruživanja i otvaranja pregovaračkih poglavlja, to, istovremeno, zasenjuju i prate antizapadna i antinato tematika i retorika  koju mainstream mediji upumpavaju u javno mnenje.
Pritom, u visokotiražnim tabloidima, koji ni ne skrivaju svoje prorusko opredeljenje, kao i na proruskim portalima, kojih je na srpskom jeziku sve više, sve neskrivenije i sve očiglednija  je ‘’copy-paste’’ promocija  i redistribucija propagande i optužbi koje se prema EU i NATO upućuju iz Kremlja i Moskve, a koje se, ovde, ponekad,  ’’razradjuju’’ i podupiru u rigidnom populističkom i nacionalističkom diskursu.
Ovo je posebno došlo do izražaja nakon što su i Evropska unija i NATO, posle aneksije Krima i sukoba u istočnoj Ukrajni, Rusiju i njenu spoljnu politiku označili kao dugoročnu opasnost po bezbednost EU, kao i da te pretnje uključuju i region Zapadnog Balkana.  

Predvidjanja su da će zahladjenje odnosa između Rusije i SAD i Rusije i EU biti dugotrajno.

 

EPA/Vostock-photo

Za Srbiju je posebno je važno kako je informisana o evropskoim bezbednosnim izazovima i kako se odnosi prema pokušajima da se njeno napredovanje u procesu integracije u EU, ako ne zaustavi, onda duguročno uspori, naprimer i antinato propagandom, uprkos tome što je NATO i dalje strateški bezbednosni partner i oslonac EU.
Ne retko, takvi pritisci prepoznatljivi su  kroz stalna isticanja tzv. ‘’vojne neutralnosti’’ Srbije. Ni NATO ni EU na pominjanje te neutralnosti nemaju primedbi. Ali ono što se u Srbiji previdja, a što EU i NATO već jasno vide, jeste da  ta neutralnost ne može biti opravdanje i za ‘’neutralnost’’ prema medijskoj  (zlo)upotrebi i širenju netačnih tvrdnji, izmišljotina i političkih spletki i podmetanja usmerenih protiv NATO i EU!
Tolerisanje takve prakse za zemlju koja je i kandidat za članstvo u EU i partnerska zemlja NATO, kao i uključivanje Srbije u već započete debate o evropskoj bezbednosnoj politici, i redakturi bezbednosnog koncepta, ukoliko se takvoj propagandi ne suprotstavi i ukoliko se stvari otmu kontroli, moglo bi značajnije da ugrozi ne samo budućnost članstva Srbije u EU, već i njenu unutrašnju stabilnost.

Medjutim i dalje su vidni inertnost i odsustvo napora i volje, uključujuići i državne institucije, da se takav medjiski mainstream menja i sprečava tranzcija u procep ozbiljnijih ili blokirajućih konflikata.
To je još uvek, uglavnom, prepušteno organizacijama civilnog društva.
ANTIDOT ovde donosi skraćen pregled najučestalijih neistinitih tvrdnji o  Alijansi koje su prenošene ovdašnjoj javnosti,  a koji se svakodnevno može dopunjavati.

Ono o čemu se u Srbiji malo zna, a još više ćuti:

O proširenju i operacijama NATO

Tvrdi se, a nije tačno da NATO-ova Politika otvorenih vrata povlači nove linije podela u Evropi i produbljuje već postojeće.

NATO-ova Politika otvorenih vrata pomogla je prevazilaženju podela u Evropi iz perioda Hladnog rata,a širenje NATO-a doprinelo širenju demokratije, bezbednosti i stabilnosti širom Evrope.

Svojom odlukom da usvoje standarde i principe NATO-a, zemlje koje žele da postanu članice Saveza postavljaju svoje demokratije na najčvršće moguće temelje. Takođe, kada su preuzele obavezu da brane NATO one su dobile obećanje da će NATO braniti njih.

Članstvo u NATO-u se ne nameće nijednoj zemlji.
Svaka suverena država ima pravo da sama odluči da li će se priključiti bilo kojem sporazumu ili savezu.

Ovaj fundamentalni princip je potvrđen međunarodnim sporazumima među njima i Završnim Helsinškim aktom u kojem stoji da svaka država ima pravo da „bude ili ne bude član međunarodnih organizacija, da bude ili ne bude zemlja potpisnica bilateralnih ili multilateralnih sporazuma kao i da bude ili ne bude članica bilo kojeg saveza.“
Potpisavši Osnivački akt NATO-Rusija, Rusija je preuzela obavezu da poštuje „inherentno pravo država da odlučuju o načinima na koji će obezbediti vlastitu sigurnost.“

U poslednjih 68 godina 29 zemalja je odabralo svojom slobodnom voljom, izraženom u njihovim vlastitim demokratskim procesima, da se priključi NATO-u. Niko još nije iskazao želju da napusti Savez. To je njihova suverena odluka. Član 13. Sporazuma iz Vašingtona daje saveznicima pravo da istupe iz Saveza ako to žele.

Tvrdi se, a nije tačno da proširenje NATO-a na Balkanu deluje destabilizirajuće

Sve zemlje Centralne i Istočne Evrope koje su pristupile NATO-u u prethodne 2 decenije od tada su uživale mir, sigurnost i saradjivale sa svojim susedima.

Zemlje u regionu koje teže članstvu sprovode reforme ne bi li se približile NATO standardima. Ove reforme pospešuju demokratiju i bezbednost u svakoj zemlji.

Zemlje regiona su imale veliku ulogu u NATO-ovim misijama u Avganistanu i na Kosovu, kroz obučavanje avganistanskih snaga i u pomaganju da se obezbedi mirno i bezbedno okruženje za sve stanovnike Kosova. Ovo predstavlja neposredan doprinos širenju stabilnosti u širem Evro-atlantskom regionu.
(Posebno se ističe važnost prisustva NATO kao garanta stabilnosti I zaštite srpske nacionalne manjine na Kosovu.)

Tvrdi se, a nije tačno da je NATO intervencija u Avganistanu bila neuspešna

NATO je preuzeo komandu nad Međunarodnim bezbednosnim snagama u Avganistanu 2003. godine.

Pod NATO komandom misija u Avganistanu se postepeno proširivala, pridružile su joj se 22 zemlje koje nisu članice NATO-a i, praktično ni iz čega, formirane su avganistanske snage nacionalne bezbednosti koje broje više od 350,000 vojnika i policajaca.

Pretnje po bezbednost u Avganistanu su i dalje prisutne. Međutim, u dogovoru sa vlastima u Avganistanu, avganistanske snage su sada spremne da preuzmu punu odgovornost za bezbednost u zemlji.

Avganistanskim snagama NATO pruža obuku, savete i pomoć putem misije „Odlučna podrška“.

Tvrdi se, a nije tačno da misija u Avganistanu, koju je predvodio NATO nije uspela da u Avganistanu prekine trgovinu drogom

Kao i kod svake suverene zemlje, primarna odgovornost za održavanje zakona i reda u Avganistanu, pa i po pitanju trgovine narkoticima, počiva na vlastima Avganistana.

Međunarodna zajednica vlastima u Avganistanu pruža podršku u ispunjavanju ovih obaveza na mnogo načina, kroz Ujedinjene Nacije i Evropsku uniju.

NATO nije glavni akter u ovoj oblasti. O ovoj ulozi je postignut sporazum sa međunarodnom zajednicom.

 Tvrdi se, a nije tačno da NATO-ova intervencija u Libiji nije bila legitimna

Misija pod vođstvom NATO-a pokrenuta je sa ovlašćenjem dve rezolucije Saveta bezbednosti UN (RSBUN), brojevi 1970 i 1973. Obe su citirale VII poglavlje Povelje OUN i nijednoj od njih se Rusija nije usprotivila.

RSBOUN 1973. ovlastila je međunarodnu zajednicu da „preduzme sve nepohodne mere“ kako bi „zaštitila civile i civilima naseljene oblasti ugrožene pretnjom napadima.“ NATO je to i učinio, sa političkom i vojnom podrškom zemalja regiona i članova Arapske Lige.

Nakon konflikta, NATO je sarađivao sa Međunarodnim anketnim odborom OUN za Libiju, koji nije utvrdio ni povredu RSBUN 1973. ni povredu međunarodnog prava i koji je zaključio da je „NATO vodio veoma preciznu kampanju sa vidnom rešenošću da izbegne civilne žrtve.“

 O odnosu prema Ukrajini

 Tvrdi se a, nije tačno da je NATO pokušao da „uvuče“ Ukrajinu u Savez.

Kada su administracije predsednika Kučme i predsednika Juščenka jasno obznanile svoje aspiracije ka članstvu u NATO-u, Savez je sarađivao sa njima kako bi podstakao reforme koje su bile neophodne kako bi se ta aspiracija pretočila u stvarnost.

Kada se administracija predsednika Janukoviča opredelila za ne-blokovski status, NATO je poštovao tu odluku i nastavio je da sarađuje sa Ukrajinom po pitanju reformi na zahtev njene vlade.

NATO uvažava pravo svake zemlje da sama odluči o svojim bezbednosnim aranžmanima. Štaviše, Član 13 Sporazuma iz Vašingtona eksplicitno daje pravo Saveznicima da iz Saveza istupe.

U poslednjih 67 godina 29 zemalja je odabralo svojom slobodnom voljom, izraženom kroz njihove vlastite demokratske procese, da se priključe NATO-u. Niko još nije iskazao želju da napusti Savez. To je njihova suverena odluka.

Foto: Carl Court/AFP

Tvrdi se, a nije tačno da je NATO izazvao „Majdan“-proteste u Ukrajini

Demonstracije koje su počele u Kijevu u novembru 2013. proistekle su iz želje Ukrajinaca za tešnjim vezama sa Evropskom unijom i njihove frustracije kada je bivši predsednik Janukovič usled pritisaka iz Rusije zaustavio napredovanje ka tom cilju.

Zahtevi demonstranata uključivali su ustavne reforme, jačanje uloge parlamenta, obrazovanje vlade nacionalnog jedinstva, kraj sveprisutnoj endemskoj korupciji, prevremene predsedničke izbore i okončanje nasilja. Nigde nije pominjan NATO.

Ukrajina je počela da raspravlja o ideji napuštanja svog ne-blokovskog statusa u septembru 2014, šest meseci nakon protivzakonite i nelegitimne ruske „aneksije“ Krima i otpočinjanja agresivnih akcija Rusije u istočnoj Ukrajini. Konačna odluka ukrajinske Vrhovne Rade da napusti ne-blokovski status doneta je u decembru 2014 godine, više od godinu dana nakon početka pro-EU demonstracija.

Tvrdi se, a nije tačno da je NATO planirao da stacionira brodove i rakete na Krimu

Ovo jednostavno nije istina. Tako nešto nikada nije bilo predloženo, ni sugerisano niti se o tome raspravljalo u okviru NATO-a.

Tvrdi se, a nije tačno da su slučajevi Kosova i Krima identični

Na Krimu, nije bilo prethodne krize, nije bilo pokušaja da se razgovara o situaciji sa vlastima u Ukrajini, niti angažovanja Ujedinjenih nacija i nije bilo pokušaja da se do rešenja dođe pregovorima.

U slučaju Kosova, međunarodni pokušaji da se pronađe rešenje trajali su više od 3,000 dana. U slučaju Krima, rusija je anektirala deo teritorije Ukrajine za manje od 30 dana.

Rusija je u početku pokušavala da opravda svoju protivzakonitu i nelegitimnu aneksiju, između ostalog, ukazujući na „referendum“ koji nije bio u skladu sa zakonima Ukrajine, koji je održan u uslovima nelegalne oružane okupacije, bez slobode izražavanja i pristupa medijima od strane opozicije i bez kredibilnih međunarodnih posmatrača.

 Tvrdi se, a nije tačno da je ruska aneksija Krima opravdana shodno odluci Međunarodnog suda pravde o nezavisnosti Kosova

Sud je jasno rekao da njegova odluka ne predstavlja precedent. Sud je bio istakao da mu je bilo postavljeno „usko i jasno određeno“ pitanje o nezavisnosti Kosova koje neće pokriti šire pravne posledice te odluke.

 O odnosu prema Rusiji

 Tvrdi se, a nije tačno da NATO pokušava da opkoli Rusiju

Ova tvrdnja ignoriše geografske činjenice. Kopnena granica Rusije dugačka je više od 20,000 kilometara. Duž te linije, ona se na svega 1,215 kilometara, manje od jedne šesnaestine dužine kopnene granice, graniči sa članicama NATO-a.

Rusija se na kopnu graniči sa 14 zemalja (Norveškom, Finskom, Estonijom, Letonijom, Litvanijom, Poljskom, Belorusijom, Ukrajinom, Gruzijom, Azerbejdžanom, Kazahstanom, Mongolijom, Kinom i Severnom Korejom).
Među njima je svega pet zemalja koje su članice NATO-a.

Tvrdnje da NATO pravi baze oko Rusije su isto tako neosnovane.

NATO na svega tri mesta ima značajnije vojno prisustvo izvan teritorije zemalja članica NATO-a: Kosovu, Avganistanu i na Obali slonovače u Africi.

Sve tri misije se sprovode pod okriljem Ujedinjenih Nacija i sa odobrenjem Rusije kao i ostalih članica Saveta bezbednosti.

Pre otpočinjanja svojih agresivnih dejstava u Ukrajini, Rusija je pružala logističku podršku misiji u Avganistanu i sarađivala je u protiv-piratskim operacijama, što jasno ukazuje da je Rusija smatrala da su te misije za nju korisne, a ne opasne.

Kada je u pitanju trajno stacioniranje snaga SAD i drugih saveznika na teritorijama drugih saveznika u Evropi, NATO se dosledno pridržava obaveza preuzetih Sporazumom NATO-Rusija. Nije bilo trajnog raspoređivanja dodatnih oružanih snaga na teritorijama drugih saveznika; štaviše, ukupan nivo snaga je značajno smanjen nakon okončanja Hladnog rata.

NATO ima partnerske odnose sa mnogim zemljama Evrope i Azije, kao što se da videti na ovoj interaktivnoj mapi. Ta partnerstva, koja su inicirana od strane samih partnera, odnose se isključivo na pitanja u vezi kojih je postignut sporazum, poput pomoći prilikom vanrednih situacija, transparentosti, reforme oružanih snaga i kontra-terorizma.

Ovi partnerski odnosi se ne mogu osnovano smatrati pretnjom po Rusiju, ili bilo koju drugu zemlju u regionu, a kamoli pokušajem opkoljavanja. 

Foto: Sputnik

Tvrdi se, a nije tačno da NATO ima hladnoratovski mentalitet 

Hladni rat je okončan pre više od 20 godina. Karakterisala ga je suprotstavljenost dva ideološka bloka, prisustvo velikih stajaćih armija u Evropi, kao i vojna, politička i ekonomska dominacija Sovjetskog Saveza nad skoro svim svojim susedima u Evropi.

Kraj Hladnog rata predstavljao je pobedu za narode Centralne i Istočne Evrope kao i bivšeg Sovjetskog Saveza i otvorio je put za prevazilaženje podela u Evropi. Na samitima Saveza koji su predstavljali prekretnicu u godinama nakon pada berlinskog zida, Rusija je dala svoj doprinos u izgradnji nove, inkluzivne evropske bezbednosne arhitekture, uključujući tu Parisku Povelju, osnivanje OEBS-a, stvaranje Saveza Evro-atlantskog partnerstva i Sporazum NATO-Rusija.

Od okončanja Hladnog rata NATO je uveo sveobuhvatne promene vezane za članstvo u Savezu i njegovom operativnom delovanju – promene koje su postale jasne usvajanjem novih strateških koncepata 1999. i 2010. godine. Optužbe da je NATO zadržao svoju svrhu koju je imao tokom Hladnog rata ignorišu suštinu ovih promena.

Tokom ovog perioda, NATO je pružio ruku Rusiji, ponudivši joj niz partnerskih inicijativa koje su doživele svoju kulminaciju potpisivanjem Sporazuma NATO-Rusija 2002. godine. Nijedna druga zemlja nije imala toliko privilegovan odnos sa NATO-om.

Kao što je potvrđeno od strane šefova država i vlada NATO zemalja na Samitu u Velsu septembra 2014. godine „Savez ne želi konfrontaciju i ne predstavlja opasnost po Rusiju. Međutim, ne možemo i nećemo praviti kompromise kada su u pitanju principi na kojima počivaju naš Savez i naša bezbednost u Evropi i Severnoj Americi.“

Ovo je zvanična politika NATO-a, utvrđena i izražena na transparentan način od strane najvišeg nivoa njegovog vođstva. Kao organizacija koja je odgovorna pred svojim zemljama članicama, NATO je obavezan da sprovodi ovu politiku.

 Tvrdi se, a nije tačno da je NATO geopolitički projekat SAD

NATO je 1949. godine osnovalo dvanaest suverenih zemalja: Belgija, Kanada, Danska, Francuska, Island, Italija, Luksemburg, Holandija, Norveška, Portugalija, Velika Britanija i Sjedinjene Američke Države. Od tada se savez proširio i sada obuhvata 29 saveznika koji su svaki pojedinačno doneli individualnu i suverenu odluku da pristupe Savezu.

U okviru NATO-a sve odluke se donose konsenzusom, što u praksi znači da se neka odluka može usvojiti samo ako je svaki od saveznika pojedinačno saglasan sa njom.

Isto tako, odluka bilo koje države članice da učestvuje u misijama koje predvodi NATO isključivo zavisi od nje same, u skladu sa njenim zakonskim procedurama.
Nijedan član Saveza ne može samostalno doneti odluku o angažovanju snaga bilo koje druge zemlje članice Saveza.

 Tvrdi se, a nije tačno da cilj NATO-a je da sputa i oslabi Rusiju

Cilj NATO-a je izložen u preambuli Vašingtonskog sporazuma, u Osnivačkom aktu saveza (koji se može naći ovde)

U njemu stoji da je Savez rešen „da čuva slobodu, zajedničko nasleđe i civilizacije svojih naroda, osnovane na principima demokratije, individualne slobode i vladavine prava. On teži da promoviše stabilnost i dobrobit u Severno-atlantskoj regiji. Saveznici su rešeni da objedine svoje napore u kolektivnu odbranu zarad očuvanja mira i bezbednosti.“

U skladu sa tim postavljenim ciljevima, u protekle dve decenije NATO je predvodio misije na Balkanu, u Avganistanu, Libiji i duž Obale Slonovače. Savez je organizovao vežbe od Mediterana do Severnog Atlantika i širom

Evrope, koje su obuhvatale sve, od kontra-terorizma do spasavanja podmornica, a neke od njih su organizovane i u saradnji sa samom Rusijom.

Nijedna od ovih aktivnosti se ne može pouzdano prikazati kao akcija usmerena protiv Rusije.

 Tvrdi se, a nije tačno da je NATO pokušavao da izoluje i marginalizuje Rusiju

Još od ranih devedesetih godina, Savez je konstantno radio na izgradnji odnosa saradnje sa Rusijom u oblasti od zajedničkog interesa.

NATO je počeo sa pružanjem ruke, ponudivši dijalog umesto konfrontacije, na NATO Samitu u Londonu jula 1990. godine. U godinama koje su sledile nakon toga, Savez je promovisao dijalog i saradnju stvaranjem novih okvira, Partnerstva za Mir (PzM) i Evro-Atlantskog Saveta Partnerstva (EASP), koji su bili otvoreni za celu Evropu, uključujući i Rusiju.

Nakon zaključivanja Dejtonskog sporazuma 1995. godine, ruske snage su učestvovale u misijama NATO-a koje su imale za cilj implementaciju ovog sporazuma (IFOR i SFOR), kao i u misiji NATO-a za implementaciju mira na Kosovu (KFOR), i koje su imale mandat Saveta bezbednosti UN-a.

NATO i Rusija su potpisali Osnivački akt o uzajamnim odnosima, saradnji i bezbednosti, stvarajući tako Stalno zajedničko veće NATO-Rusija 1997. godine. U 2002. godini unapredili su to partnerstvo formiranjem Veća NATO-Rusija (VNR). Iznova su potvrdili svoju posvećenost Osnivačkom aktu na samitima NATO-Rusija u Londonu 2002. i u Rimu 2010. godine
Od formiranja VNR-a NATO i Rusija su sarađivali u mnogim oblastima, počevši od suzbijanja trgovine opojnim drogama i kontra-terorizma do spasavanja podmornica i planiranja u vanrednim situacijama. Namera je bila da izgradimo jedinstveno partnerstvo sa Rusijom, partnerstvo koje nije zasnovano samo na uzajamnim interesima već i na saradnji i slobodnoj i mirnoj Evropi kao zajedničkom cilju. Ni jednom drugom partneru nije bio ponuđen sličan oblik saradnje, kao ni takav sveobuhvatan institucionalni okvir.

Foto: lsm.lv

Tvrdi se, a nije tačno da je NATO morao biti raspušten po okončanju Hladnog rata

Na samitu u Londonu 1990. godine, šefovi država i vlada zemalja Saveznika složili su se da „Moramo da ostanemo na okupu, da produžimo trajanje dugog mira koji smo uživali u poslednje četiri decenije“. To je bila njihova suverena odluka koja je u potpunosti u skladu sa njihovim pravom na kolektivnu odbranu prema Povelji Ujedinjenih Nacija.

Još dvanaest zemalja je od tada odlučilo da se pridruži NATO-u. Savez je preduzimao nove misije i prilagođavao se novim izazovima, sve vreme držeći se svojih fundamentalnih principa bezbednosti, kolektivne odbrane i donošenja odluka konsenzusom.

NATO je usvajao nove Strateške koncepte dva puta nakon okončanja Hladnog rata (1999. i 2010. godine). Umesto da bude raspušten, NATO se tako prilagodio i nastavlja da se prilagođava kako bi ispunio potrebe i očekivanja svojih saveznika i promovisao njihovu zajedničku viziju celovite, slobodne i mirne Evrope.

 Tvrdi se, a nije tačno da je širenje NATO-a pratilo isti obrazac kao i širenje SSSR-a i Varšavskog pakta

Bilo kakvo poređenje širenja NATO-a nakon okončanja Hladnog rata i stvaranja Varšavskog pakta ili Sovjetskog bloka po okončanju Drugog svetskog rata predstavlja potpuno izvrtanje istorijskih činjenica.

Uključivanje zemalja Centralne i Istočne Evrope u Sovjetski Savez i Varšavski Pakt nakon Drugog svetskog rata sprovedeno je pod uslovima vojne okupacije, jednopartijske diktature i represije nad neistomišljenicima.

Kada su se zemlje Centralne i Istočne Evrope prijavile za članstvo u NATO-u nakon raspuštanja Varšavskog Pakta, one su to učinile slobodno bez ikakve prinude, kroz vlastiti nacionalni demokratski proces nakon sprovođenja neophodnih reformi.

Ovaj proces je bio pokretan i vođen kroz debatu, u mirnodopskim uslovima i na transparentan način.

 NATO kao „pretnja“

 Tvrdi se, a nije tačno da NATO predstavlja opasnost po Rusiju

NATO je Rusiji konstantno, transparentno i javno pružao ruku u poslednjih 25 godina.

Savez je formirao jedinstvene institucije za saradnju - Stalno zajedničko veće NATO-Rusija i Veće NATO-Rusija – kako bi formalizovao svoj odnos sa Rusijom. Savez je pozvao Rusiju da sarađuju na raketnom sistemu odbrane. Takav poziv nije upućen bilo kojem drugom partneru.

U Osnivačkom aktu o uzajamnim odnosima, saradnji i bezbednosti, sklopljenom sa Rusijom 1997. i potvrđenom na samitima NATO-Rusija u Rimu 2002. godine i Lisabonu 2010. godine, NATO je rekao da će „u sadašnjem i doglednom bezbednosnom ambijentu Savez će sprovoditi svoju kolektivnu odbranu i druge misije tako što će obezbediti neophodnu interoperabilnost, integraciju i sposobnosti za podupiranje pre nego dodatnim stacioniranjem značajnijih oružanih snaga“. Savez je sproveo sve takve programe.

Zvaničnu politiku NATO-a prema Rusiji su izrazili šefovi vlada i država na Samitu Alijanse u Velsu u septembru 2014. godine.

Oni su istakli da „Savez ne želi konfrontaciju i ne predstavlja opasnost po Rusiju. Međutim, ne možemo i nećemo praviti kompromise kada su u pitanju principi na kojima počivaju naš Savez i naša bezbednost u Evropi i Severnoj Americi.“ Stoga, ni politika Saveza niti njegovo delovanje ne predstavljaju pretnju Rusiji.

Tvrdi se, a nije tačno da je NATO-ov raketni štit usmeren prema Rusiji i sporazum sa Iranom to potvrđuje

NATO-ov raketni sistem odbrane nije dizajniran niti uperen protiv Rusije. On ne predstavlja opasnost po ruski sistem odbrane.

Kako je zamenik Generalnog sekretara NATO-a Alexander Vershbow već objasnio, geografija i fizika onemogućavaju NATO-ov sistem da obori ruske interkontinentalne rakete iz NATO postrojenja u Rumuniji ili Poljskoj. Njihovi kapaciteti su previše ograničeni, njihova planirana brojnost premala, a njihova lokacija previše udaljena na jugu ili previše blizu Rusiji da bi tako nešto mogli uraditi.

Ruski zvaničnici su potvrdili da planirani NATO štit neće, zapravo, ugrožavati ruski sistem odbrane. Zamenik premijera Dmitrij Rogozin, ruski izaslanik za raketnu odbranu rekao je 26. januara 2015. da „ni sadašnji, kao ni planirani“ raketni sistem odbrane „ne može da zaustavi niti dovede u sumnju strateški raketni potencijal Rusije“.

Najzad, tvrdnja Rusije da okvirni sporazum o iranskom nuklearnom programu čini NATO-ov raketni sistem odbrane nepotrebnim pogrešna je po dva osnova.

Sporazum sa Iranom ne pokriva prolfieraciju tehnologije balističkih raketa, što predstavlja potpuno drugi problem u odnosu na nuklearni.

Pored toga, NATO je u više navrata stavio do znanja da se raketni sistem odbrane ne tiče samo jedne zemlje, već pretnje koju predstavlja proiliferacija generalno. Zapravo, više od trideset zemalja je pribavilo, ili pokušava da pribavi tehnologiju balističkih raketa. Okvirni sporazum sa Iranom ne menja te činjenice.

Tvrdi se, a nije tačno da pristupanje novih saveznika NATO-u ugrožava Rusiju

Svaka zemlja koja pristupi NATO-u preuzima obavezu da se pridržava politike Saveza, kao i obaveza koje je NATO već preuzeo.

Ove obaveze uključuju i politiku prema kojoj NATO ne predstavlja opasnost po Rusiju, kao što je nedavno istaknuto na samitu u Velsu.

Stoga, kako se broj zemalja članica NATO-a bude povećavao, povećavaće se i broj zemalja koje se slažu da „Savez ne želi konfrontaciju sa Rusijom i ne predstavlja opasnost po Rusiju.

Tvrdi se, a nije tačno da vojne vežbe NATO-a predstavljaju provokacije koje ugrožavaju Rusiju

Svaka država ima pravo da organizuje vojne vežbe dokle god to rade poštujući svoje međunarodne obaveze, uključujući i obaveštavanje o konkretnim brojevima i pružanju prilika za posmatranje ako je to neophodno.

U cilju promovisanja uzajamnog poverenja i transparentnosti, članice OEBS-a su obavezane dokumentom iz Beča da obaveste jedna drugu unapred o vežbama u kojima je angažovano više od 9,000 trupa osim ako nisu u pitanju blic testovi borbene gotovosti.

NATO i Saveznici su se konstantno pridržavali uslova i duha sporazuma iz Beča. Vežbe koje su prelazile prag neophodan za obaveštavanje najavljivane su blagovremeno. Tako je Rusija mogla da pošalje posmatrače na vežbu Pridruženi ratnik koju je organizovala Velika Britanija u aprilu 2015. godine.

S druge strane, Rusija je u više navrata organizovala blic vežbe u kojima je bilo angažovano na desetine hiljada trupa, od kojih su se neke odvijale nadomak NATO teritorije. Ova praksa organizovanja masovnih vežbi bez prethodne najave nije u skladu sa duhom sporazuma iz Beča, što izaziva napetosti i podriva poverenje. Ovo je naročito slučaj zbog toga što je rusko vojno preuzimanje Krima bilo zamaskirano upravo kao blic vežba.

Otud je verovatnije da ruske vežbe, a ne vežbe NATO-a, predstavljaju pretnju stabilnosti.

Obaveze, prava i obećanja

Tvrdi se, a nije tačno da Rusija ima pravo da se protivi infrastrukturi koju NATO podržava na teritorijama svojih zemalja članica u Centralnoj i Istočnoj Evropi

Odnose između NATO-a i Rusije reguliše Osnivački Akt o međusobnim odnosima, saradnji i bezbednosti, oko kojeg su se 1997. godine složili NATO Saveznici i Rusija i koji je potvrđen na samitima NATO-Rusija u Rimu 2002. i u Lisabonu 2010. godine
U Osnivačkom Aktu, dve strane su se dogovorile da: „u sadašnjem i doglednom bezbednosnom okruženju, Savez ima da sprovodi svoju kolektivnu odbranu i druge misije time što će obezbediti neophodnu interoperabilnost, integraciju i kapacitete za podršku a ne dodatno trajno raspoređivanje značajnijih oružanih snaga. Pri tom zadatku, moraće da se osloni na odgovarajuću infrastrukturu usklađenu sa tim zadacima. U tom smislu, dodatna pojačanja se mogu raspoređivati, ukoliko je to neophodno, u slučaju odbrane od preteće agresije i za misije koje podržavaju mir u skladu sa Poveljom Ujedinjenih Nacija i rukovodećim načelima OEBS-a, kao i prilikom vojnih vežbi na način predviđen CFE Sporazumom, odredbama Dokumenta iz Beča iz 1994. godine i uzajamno dogovorenim merama usmerenim na transparentnost. Rusija će upražnjavati sličnu suzdržanost kada je u pitanju raspoređivanje konvencionalnih oružanih snaga u Evropi.“

Otud su i infrastruktura i podrška eksplicitno dozvoljeni Osnivačkim aktom te preko njega i od strane Rusije.

Foto: Sofrep

 Tvrdi se, a nije tačno da Rusija ima pravo da traži „stoprocentne garancije“ da se Ukrajina neće priključiti NATO-u

 Prema Članu 1. Završnog helsinškog akta (ovde) kojim se 1975. godine uspostavlja Organizacija za Evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), svaka zemlja ima pravo da „bude ili ne bude član međunarodnih organizacija, da bude ili ne bude zemlja potpisnica bilateralnih ili multilateralnih sporazuma kao i da bude ili ne bude članica bilo kojeg saveza.“ Sve članice OEBS-a, uključujući Rusiju, obavezale su se da će se pridržavati ovih načela.

U skladu sa tim principima, Ukrajina ima pravo da sama odluči da li će se učlaniti u bilo koji sporazum ili savez, uključujući tu i NATO-a.

Štaviše, potpisivanjem Osnivačkog akta, Rusija se obavezala da „poštuje suverenitet, nezavisnost i teritorijalni integritet svih zemalja i njihovo inherentno pravo da izaberu na koji način će obezbediti vlastitu sigurnost.“

Stoga Ukrajina ima pravo da bira sama svoje saveznike, dok Rusija, prema sporazumu kome je sama pristupila, nema pravo da utiče taj izbor.

Tvrdi se, a nije tačno da NATO-ova reakcija na protivzakonite poteze Rusije u Ukrajini krši Osnivački akt saveza

NATO je odgovorio na nove strateške realnosti prouzrokovane nelegitimnim i nezakonitim akcijama Rusije u Ukrajini tako što je osnažio odbranu svojih saveznika u Centralnoj i Istočnoj Evropi i ostavio mogućnost da ta pojačanja,ukoliko to bude neophodno oveća uključujući tu i unapređivanje infrastrukture.

Sve ovo je u saglasnosti sa gore citiranim Osnivačkim aktom.

U Osnivačkom aktu, sve potpisnice, uključujući i Rusiju, složile su se oko principa koji obuhvataju „suzdržavanje od pretnji silom ili upotrebe sile među sobom, kao i prema bilo kojoj drugoj zemlji, njenom suverenitetu, teritorijalnom integritetu ili političkoj nezavisnosti na način koji predstavlja kršenje Povelje Ujedinjenih nacija i Deklaracije o rukovodećim principima između zemalja učesnica sadržanih u Helsinškom završnom aktu kao i „poštovanje suvereniteta, nezavisnosti i teritorijalnog integriteta svih zemalja i njihovog inherentnog prava da same odluče o načinu kojim će da garantuju svoju bezbednost, nepromenjivost granica i pravo naroda na samoopredeljenje onako kao je utvrđeno Helsinškim završnim aktom i drugim dokumentima OEBS-a.“

NATO se verno pridržavao ovih principa. Rusija je, međutim, anektirala Krim, podržava nasilne separatiste na istoku zemlje i insistira da se Ukrajini zabrani ulazak u NATO.

Tvrdi se, a nije tačno da su NATO lideri prilikom ujedinjenja Nemačke obećali da se Savez neće širiti dalje na Istok

Tako nešto nikada nije bilo obećano i Rusija nikada nije predočila bilo kakve dokaze kojima bi poduprla tu svoju tvrdnju.

Savka formalna odluka koju NATO donosi usvajana je konsenzusom i o njoj postoji pisani trag. Ne postoji pisana zabeleška o tome da je Savez doneo takvu odluku: iz toga proizilazi da takvo obećanje nikada nije bilo dato.

Štaviše, u vreme tog navodnog obećanja, Varšavski pakt je i dalje postojao. Njegovi članovi nisu se složili oko njegovog raspuštanja sve do 1991. godine. Stoga, nema smisla sugerisati da je ideja za njihovo pridruživanje NATO-u bila u agendi 1989. godine.

Ovo je lično potvrdio bivši predsednik Sovjetskog saveza Mihail Gorbačov. Evo šta je gospodin Gorbačov rekao 15. oktobra 2014. u intervjuu za Rusku Gazetu i Rusiju iza naslovnih strana:

„Uopšte se nije raspravljao o temi proširenja NATO, i to pitanje uopšte nije bilo iskrslo u tim godinama. Ovo tvrdim potpuno odgovorno. Ni jedna jedina zemlja u Istočnoj Evropi nije inicirala ovo pitanje, čak ni nakon raspuštanja Varšavskog pakta 1991. godine. Nisu je pominjali ni zapadni lideri.“