Mapiranje hibridnog rata i Zapadni Balkan
Ugrožavanje integracija u EU
Pripremajući se za majski samit u Sofiji koji će biti posvećen Zapadnom Balkanu Evropska unija posebno je apostrofirala važnost njegove bezbedosne stabilnosti. Ministri spoljnih poslova EU, u tom kontekstu, sredinom aprila 2018. u glavnom gradu Bugarske, detaljnije razmatrajući agendu tog skupa, u svom saopštenju nakon sastanka posebno su ukazali na ‘’važnost borbe protiv hibridnih pretnji’’
Šta sve ova sintagma, koja je u učestalijoj upotrebi nakon iskustava s dogadjajima koji su prethodili aneksiji Krima i ratnim konfliktima u istočnoj Ukrajini, obuhvata?
I šta se iz bogatog arsenala hibridnog ratovanja (koje podrazumeva delovanje porotiv targetirane zemlje svim raspoloživim sredstvima i dejstvima osim oficijlene upotrebe regularne vojske) može očekivati ili je već uočeno u regionu Zapadnog Balkana?
Alati i sredstva koja se koriste u okviru hibridnog ratovanja u suštini nisu toliko novi; oni su i ranije primenjivani u praksama hladnog i asimetričnog ratovanja, medjuitim, njih je znatno ojačalo digitalno doba u kom živimo pospešujući njihovu efikasnost i njihovo bolje i koordinisanije upravljanje. S druge strane su i mete i nekad i danas – države ili regioni pogodne za ‘’ tretman hibridnim ratom’’ - obeležene lošim upravljanjem, odsustvom ili nedostakom demokratije, vladavine prava, društvenim, socijalnim ili etničkim tenzijama i konfliktima.
Informacioni aspekt hibridnog ratovanja njegov je sastavni i zapravo neizostavni, suštinski deo; da bi bio uspešan on podrazumeva značajno medijsko prisustvo u targetiranoj zemlji-regionu, ali isto tako i medijsku potporu (u i) iz inostranstva, uključujući kako medjunarodnu javnost tako i javnost zemlje koja hibridni rat pokreće.
Okrugli sto ANTIDOTa koji je srednim aprila održan u Beogradu pod nazivom “Spoljni uticaji na medijske interpretacije bezbednosnih pitanja na Zapadnom Balkanu” na kome su učestvovali novinari iz regiona, obilovao je nizom primera iz prakse, koji su, izmedju ostalog, jasno pokazali da je hibridni rat na Zapadnom Balkanu već u toku.
Ovde će u nastavku biti predstavljen pregled etapa i oblika ostalih hibridnih pretnji, a koji se u aktuelnim okolnostima uzima u obzir i ukrajinska iskustva koja su prethodila aneksiji Krima i ratnim konfliktima u istočnom delu te države. Etape I oblici hribrinih pretnji koji slede, pritom, dakako, ne moraju, nužno, imati doslovno isti redosled i u državama Zapadnog Balkana.
Hibridni rat, što pokazuje i slučaj Ukrajine, prevashodno podrazumeva rušenje države iznutra. Ali je pojam hiridnog ratovanja nakon zbivanja u Ukrajini 2014. godine, koji je prevashodno podrazumevao nedržavne aktere ‘’proširen’’ manje ili više neposrednim saznanjima i uvidima u angažovanje spoljašnje autokratske strukture, povezane s Moskvom, odakle se, opet, kontrolisalo i upravljalo brojnim polugama delovanja u samoj Ukrajini, što je značajno otežavalo reagovanje oficijelnih vlasti u Kijevu.
Istovremeno, osim što je nakon zbivanja u Ukrajini proširen sam pojam hibridnog ratovanja, ‘’obogaćeni’’ su i profili i spisak njegovih aktera - među kojima su se nalazile i hakerske grupe i kulturno-umetnička društva, klubovi ukrajinsko-ruskog prijateljstva, crkva, nevladine organizacije, ali i kriminalne grupe (koje su u svojim aktivnostima ili koristile ustupljene im tzv. kompromate iz arhiva KGB i/ili klasična gangsterska reketiranja, ucenjivanja i ubistva).
Proruski, kao i iz Rusije finasirani mediji (i u Rusiji mediji bliski Kremlju ili pod njegovom kontrolom) koristili su posebne oblike subverzivnog ratovanja informacijama. Oni sažeto, u ukrajinskom slučaju, mogu biti opisani i kao upotreba dezinformacija i subverzionih tehnika usmerenih na podrivanje evroatlanske orijentacije Ukrajine i derogiranje i negaciju zapadnih institucija.
Još u toku destabilizacije Ukrajine, a pogotovo u kasnijim godinama, usledila su nagađanja za koje bi sve države hibridni rat mogao da predstavlja akutnu opasnost i u kojima bi Rusija mogla da ‘’oposli’’ svoj usavršeni i u Ukrajini oprobani hibridni alat. U Srbiji, medju prvima na to je ukazao Forum za bezbednost i demokratiju.
Među zemljama koje se mislilo da su izložene povećanom riziku od hibridnih pretnji putem koordinisane upotrebe političkih, diplomatskih, ekonomskih, informacionih i drugih pritisaka i mera sličnim onima u Ukrajini - isklučujući vojne - u novom i sve oštrijem sukobu Rusije sa Zapadom i EU, pored zemalja Baltika, koje su nekad bile u sastavu SSSR, a danas EU, spominjane su i Gruzija, Moldavija, ali i zemlje regiona Zapadnog Balkana. (I Sirija, što je i tada, a posebno posle najnovijih dogadjaja, bila I ostala posebna tema).
Primena jednog dela arsenala hibridnog rata vezuje se i za američke predsedničke izbore 2016. godine - čija upotreba je pretmet sveobuhvatne i posebne istrage koju je pokrenuo Američki kongres, a koja još uvek nije zavšena. (O ovim temama ANTIDOT je već objavio niz tekstova različitih autora.)
Pretpostavkama i upozoravanjima kako bi iskustva hibridnog rata protiv Ukrajine mogla biti korišćena i na drugim mestima, i to od strane bilo koje (posebno) uticajne zemlje, dakle ne samo Rusije, valja dodati kako i hibridni rat iziskuje postojanje preduslova koji omogućavaju da on bude poveden protiv određene zemlje; kao i razlikovanje njegove pripremne od faze potpune, otvorene primene, koja može obuhvatati i upotrebu nasilja i oružane akcije u vidu neformalnih pobunjeničkih ili dobrovljačkih grupa.
Ovo je tim važnije jer pripremna etapa, faza hibridnog rata ne mora podrazumevati bilo kakve nezakonite ili ilegalne aktivnosti u targetiranoj zemlji ili regionu.
Pripreme za hibridni rat
Aktivnosti koje se mogu podvesti pod pripreme hibridnog rata u početnom periodu uglavnom se mnogo ne razlikuju od uobičajenih diplomatskih alata, bilo da je reč o uspostavljanju kontakata sa donosiocima odluka i uticajnim ličnostima u odredjenoj zemelji, prikupljanju informacija, uspostavljanju kontakata sa medijima, podrškama kulturnim projekatima civilnog društva I, u slučaju ovde posebno pomenute teme, pro-ruskih NVO i medija i tome slično… One se, dakle, mogu primenjivati u bilo kom okruženju, pri najrazličitijm okolnostima i naravno sa različitim stepenom efikasnosti. Upravo taj miks najraznovrsnijih mera najčešće predstavlja teškoću za detektovanje mera priprmne faze hibridnog rata i njegovih pretnji, pogotovo u disfunkcionalnim državama.
U Ukrajini pripremna faza hibridnog rata se dodatno zasnivala i na kapitalizaciji njenih unutrašnjih slabosti, oličenih u lošem funkcionisanju centralne vlasti i državne uprave i potplaćenim i korumpiranim pripadnicima policije i oružanih snaga. Ukrajina je naime bila na trećem mestu, u samom vrhu najkorumpiranijih država u svetu, s tajkunima koji su bili povezani i uticali i na izvršnu i na zakonodavnu i na sudsku vlast. Njihova mreža obuhvatala je i vojsku, policiju, glavne političke stranke kao i najvažnije medije.
Činjenicu da su pojedini političari i predstavnici vlasti na Krimu i u istočnoj Ukrajini više preferirali i slušali Moskvu nego Kijev nije potrebno posebno isticati.
Brojni mediji su pisali, na primer, kako je svrgnuti i otvoreno proruski predsednik Ukrajine Janukovič svojevremeno planski i sistemski desetkovao one delove ukrajinske obaveštajne službe koja se bavila Rusijom, otvarajući tako zemlju za neometane uticaje iz Moskve.
Mapiranje slabosti
Pripremnu etapu hibridnog rata karakteriše mapiranje strateških, političkih, ekonomskih, socijalnih i infrastrukturnih slabosti i ranjivosti targetirane zemlje, čemu se prilagodjavaju sredstava za njihovo podsticanje. U njoj je moguće razlikovati stratešku, političku i operativnu pripremu za hibridni rat.
Strateška priprema podrazumeva uočavanje i analizu ranjivosti u organima državne uprave, privrede i oružanih snaga zemlje. Istovremeno se analiziraju i potencijali civilnog društva, što uključuje kreiranje mreže nevladinih organizacija koje podržavaju ili odgovaraju ciljevima planera hibridnog rata.
Posebna pažnja posvećuje se stvaranju medijskog prostora pogodnog za promovisanje ciljeva i planova agresora namernog da pokrene hibridni rat, kako u zemlji u kojoj se on pokreće, tako i u njenom susedstvu i širem medjunarodnom okruženju, čemu služe i tradicionalni diplomatski kanali.
Politička priprema hibridnog rata obuhvata širok spektar aktivnosti u zemlji koja je odabrana da bude podvrgnuta hibridnom ratnom tretmanu.
U tranzicionim zemljama ona najpre obuhvata pridobijanje političara i političkih organizacija (što ukljućuje i njihovo finansiranje-podmićivanje) kao i podmićivanje državnih službenika, posebno policije i vojske,
Istovremeno, tokom političkih prirema hibridnog rata na različite načine podstiču se postojeće društvene tenzije i sukobi bilo da su oni regionalnog, etničkog ili verskog karaktera, kao i nezadovoljstva socijalnim statusom ili životnim standardom. Putem medija, u samoj zemlji, ali i u inostranstvu s ciljem njene difamacije kod političkih I privrednih partnera, podstiče se kritika vlasti targetirane zemlje i nezadovoljstvo načinima realizacije proklamovane političke orijentacije, uz upotrebu diplomatskih, specijalnih operativnih i drugih načina i sredstava.
U Ukrajini je posebno zabeleženo uspostavljanje kontakata ili/i ‘’proizvođenje’’ lokalnih oligarha i uspešnih poslovnih ljudi koji su, putem profitabilnih i privilegovanih poslova povezivani s Rusijom, postajali zagovornici i promoteri političkih ciljeva Kremlja.
Pominjale su se ruske veze sa lokalnim organizovanim kriminalnim grupama. (O čemu se može čitati i u drugim tekstovima objavljenim na ANTIDOTu).
Operativne pripreme obeležava koordinirana akcija političkog pritiska pridobijenih političara, zvaničnika i medija, planskih dezinformacija s ciljem da se u nju ‘’uvuče’’ što više zvaničnika odredjene zemlje.
Otvoreni hibridni rat i njegove posledice…
Kad počinje, kako izgleda i šta obeležava otvorenu etapu hibridnog rata? Većina analitičara se slaže da nju karakteriše podsticanje ili organizacija alternativnih političkih snaga, pokreta i autoriteta, otvoreno podrivanje aktivnosti vlasti i aktiviranje konflikata i tenzija, sve do otvorenih sukoba i upotrebe nasilja.
Tu se misli i na organizovanje (širom zemlje) masovnih antivladinih protesta u targetiranoj - napadnutoj zemlji; na kooridinisane i jake dezinformacione kampanje koja se fokusiraju oko glavnih konflikinih tema; podstiču se polarizacija i radikalizuje se već podeljeno javno mnenje; otvoreno se zagovaraju i javnosti nameću alternatvine politčke orijentacije i opredeljenja, nude novi savezi - suprotni onima za koje su se bili opredelili društvo i država; da bi na kraju usledili i pokušaji osvajanja državnih institucija uključujući i putem nasilja - upadima u parlament ili državne insitutcije i medije razgnevljenih gradjana, među koje su ubačeni ‘’specijalci’’, bilo da je reč o obaveštajcima ili kriminogenim licima, ili i jednima i drugima uz saučestvovanje ‘’gostiju’’ koji su za tu priliku došli iz inostranstva.
Istovremeno, vlada targetirane zemlje izložena je najrazličtijim pritiscima, diplomatskim, poltičkim i privrednim, ucenama u snabdevanju energentima ili pretnjom prekida privrednih i finansijskih tokova.
Rezultati i posledice ovakve upotrebe hibridnih pretnji i sredstava hibridnog rata protiv targetirane zemlje višestruko se ogledaju u njenim ozbiljnim ekonomskim teškoćama i još ozbiljnijoj političkoj destabilizaciji. Ona se čak može završiti tako da napadnuta zemlja postaje paralisana i da više nije u stanju da ispunjava preuzete međunarone obaveze prema bilo kakvom političkom ili vojnom savezu za koji se prethodno opredelila.
To može biti praćeno i teškom humanitarnom situacjom sve do gubitka stanovništva i teritorija, bilo da je reč o otcepljenju – nezavisnosti ili organizovanju ‘’referenduma’’ o nekom drugom krucijalnom pitanju kojim se preokreću interesi i dotadašnja spoljnopolitička i privredna orijentacija targetirane zemlje.
U slučaju Ukrajine hibridni rat doveo je do referenduma i aneksije, prisajedinjenja Krima Rusiji, dok su u njenom istočnom delu oružani sukobi i samoproglašenje ‘’nove države’’ dugoročno potisnuli i ugrozili perspektive ukrajinskog članstva u EU, mada je prethodno Rusija isticala da se samo protivi ukrajinskom članstvu u NATO, ne i EU.
Upravo primer te prvobitne načelene saglasnosti Rusije sa orijentacijom Ukrajine ka članstvu u EU, a koja je potom povučena, direktnim i neskrivenim suprotstavljanjem i pokretanjem brojnih akcija difamacije EU i Zapada, navodi na moguća poredjenja sa situacijom na Zapadnom Balkanu.
Sve zemlje tog regiona jasno su se opredelile za članstvo u EU.
Decidirano za članstvo u NATO opredelile su se Makedonija i Crna Gora - koja je i postala članica NATO, uprkos sveobuhvatnoj primeni celokupnog arsenala hibridnog rata, koji je pokrenut baš zbog toga, a čiji konci vode ka Rusiji, uključujući i pokušaj državnog udara i nasilnog obaranja centralnih vlasti u Crnoj Gori, čijim akterima u Podgorici traje sudski proces već nekoliko meseci.
Većinu od karakteristika u gore navednom mapiranju pretnji i hirbidnog rata već je bilo moguće identifikovati i u regionu Zapadnog Balkana, i to ne samo kad je u pitanju Crna Gora. Još su u živom sećanju dramatični trenuci i opasna zbivanja u parlamentu Makedonije, koji su je mogli dovesti i u zonu opasnih pa i nekontrolisanih I fatalnih unutrašnjih sukoba. U prethodnom periodu svedoci smo čestih pretnji referendumom i otcepljenjem BH entiteta Republike Srpske, koji bi ugrozio celovitost i teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine, koje je najčešće izgovarao upravo predsednik tog entiteta Milorad Dodik. A taj referendum mogao bi uvući u sukob i garante Dejtonskog sporazuma na kome se BiH zasniva, Hrvatsku i Srbiju, što bi onda, u najgorem scenariju, vodilo i reagovanju NATO pozivanjem na član 5. Severnoatlanskog sporazuma, a s druge strane Rusije, s obzirom na njenu udaljenost, verovatno kroz slanje dobrovoljaca ili plaćenika.
Informacioni i medijski rat koji se u samoj Srbiji vodi protiv njenog napredovanja u EU integracijama i otvoreno podsticanje antizapadnjaštva sve su žešći. Sve su otvorenija javna pozivanja da se Srbija odvrati od daljeg puta integracije u EU, podsticanje anti-Nato raspoloženja koje uzima sve više maha, uprkos članstvu Srbije u NATO partnerstvu za mir u kom je ona već duže od jedne decenije; zagovaraju se i vojna i politička neutralnost i ekvidistanca i jednaka saradnja sa ODKB ili pristupanje evroazijskoj uniji. Analitički i kritički pristup narečenom nastoji se omogućiti učestalim podastiranjem teme o neopravdanoj ‘’rusofobičnosti’’.
Odbrana od hibridnih pretnji
Početkom 2018. godine u američkom kongresu predstavljena je obimna studija pod naslovom ‘’O uticajima Putinovog asimetričnog napada na demokratiju u Rusiji i Evropi na bezebednost SAD’’. O ovom obimnom dokumentu koji je prosledjen Odboru kongresa SAD za spoljnu politiku, nekoliko stranica posvećeno je i kako je navedeno ‘’ruskom malignom uticaju u Republici Srbiji’’. U tom tekstu posebno je apostrofiran uticaj ruske propagande na javno mnenje u Srbiji.
Javnost u Srbiji, manje ili više opširno, upoznata je sa sadržajem ove analize. Ali ne i sa nedvosmislenom ocenom, konstatacijom u njoj, u kojoj se ističe da su vlasti Srbije malo učinile da se suprotstave tom uticaju!
Isto se odnosi i na upozorenja kako s napredovanjem Srbije u procesu EU integracija i otvaranja novih poglavlja u pristupnim pregovorima, istovremeno jačaju pristisci da se taj proces zaustavi. I u tom kontekstu još jednom se izričito ponavlja da vlasti u Srbiji čine vrlo malo da se suprotstave ruskoj i anti-eu propagandi.
Debata u pogledu ovih konstatacija u potpunosti je izostala. Naprotiv, trend jačanja propagande koji spomenut u pomenutoj analizi, uz navodjenje brojnih primera, u medjuvremenu je ojačao u meri da se ponekad čini kako je u pojedinim masmedijima u potpunosti nadjačao narative u korist dalji evropskih integracija Srbije - posebno koristeći temu normalizacije odnosa Beograda i Prištine.
Na pitanje ima li Srbija plan za suprotstavljanje ovakvoj propagandi se ne odgovara, ni od strane proevropskih političara i vlasti Srbije, kojima bi to moralo biti bitno. A nema ni posebnih rasprava o tome imali li ili kako da Srbija uspostavi I sporovodi strategiju suprotstavljanja pretnjama i izazovima hibridnog rata koji su usmereni na podrivanje njenog daljeg napredovanja ka EU.
Na početku ovog teksta već su pomenute situacije koje pogoduju upotrebi hibridnih pretnji i hibridnog rata.
U tom smislu donekle ironično zvuči načelni teorisjki odgovor na ovo pitanje, kako je dobro upravljanje državom najbolja odbrana i prevencija hibridnbih pretnji - kad se kaže da suprotstavljanje hiridnim pretnjama zavisi od dobrog funkcionisanja javne uprave, odstustva korupcije, vladavine prava, punog uvažavanja ljudskih, etničkih, verskih i manjinskih prava itd. Uključujući dakako i naravno i - slobodu medija. Ona, međutim, kako pokazuje situacija sa značajnim delom uticajnih medija u Srbiji, može pervertirati i biti korišćena na način koji upravo doprinosi ciljevima hibridne agresije i destabilizaciji targetirane zemlje.
Na koji bi način Srbija i druge zemlje Zapadnog Balkana mogle praktično da jačaju svoju spremnost za suprotstavljanje i otpornost kad su u pitanju izazovi hibridnih pretnji? Pre svega u praksi ispoljenoj rešenosti vlasti i države da se sa njima javno suoče i time prizna njihovo postojanje, kao što je to učinjeno u Crnoj Gori i, slično u Makedoniji.
Teoretičari i analitičari u tome posebno ističu važnost održanja balansa između fundamentalnih demokratskih sloboda i primene bezbednosnih mera, I pre toga važnost pravovremenog suprotstavljanja dezinformacionim kampanjama hibridnog agresora i doslednog korišćenja pravnih mera koje su na raspolaganju.
U Srbiji kao središnjem bezbednosnom faktoru regiona taj posao tek predstoji, ukoliko se hoće ostati na putu daljeg napredovanja u pridruživanju EU.
Ovaj tekst je sponzorisan od strane NATO