Anarhisti grčkog Rubikona
Koristeći oštru unutrašnju krizu, grupa grčkih anarhista sve više uspeva da taktikom direktnih ali nenasilnih napada na simboličke ciljeve usmerava pažnju javnosti na zabrinjavajuće političko, socijalno i ekonomsko stanje u zemlji.
Organizacija Ruvikanos (na grčkom Rubikon) nezadovoljnom grčkom društvu, koje je od 2010. pritisnuto drakonskim merama štednje radi izlaza iz dužničke krize, taktikom nenasilnih malih provokacija nudi alternativni model anarhističkoj militantnosti. Žele da budu prisutni u svakodnevnom životu Atine.
Anarhisti žele da demantuju uobičajenu upotrebu pojma “anarhija” kao “haos” ili “potpuni nered”. Smatraju da društvo treba da bude organizovano u skladu sa njihovom teorijom organizacije od dna ka vrhu, za razliku od etabliranih političkih midela.
Vođeni takvim idejama, Ruvikanosi nastaju krajem 2013. u atinskom kvartu Egzarhija gde i danas planiraju svoje akcije. Zabrinuti zbog čestih hapšenja demonstranata koji su protestovali protiv opšteg osiromašenja, smanjivanja plata i penzija, počeli su boreći se za prava političkih zatvorenika uvereni da je Grčka “prešla Rubikon” kada je 2012. potpisala drugi sporazum sa Trojkom međunarodnih kreditora – Međunarodnim monetarnim fondom, Evropskom komisijom i Centralnom evropskom bankom – koji je predvideo oštre mere štednje.
Od tada, ne veruju Vladi ni izborima smatrajući da je nacionalna politika samo licemerna smena jedne elite drugom. Protestvuju protiv korupcije i klijentilizma. Povremenim okupacijama javnih zgrada ili stranih ambasada, deljenjem letaka i najomiljenijem “oružjem”– flašama ispunjenim crvenom bojom – opominju Grke da političari u Atini nisu u stanju da pronađu prihvatljiva rešenja krize.
Vlasti su sve zabrinutije zbog aktivnosti “grčkih Robin Hudova” – mahom obrazovanog sveta iz srednjeg i višeg staleža – ali ne pronalaze način da se suprotstave “kontrolisanom vandalizmu” koji poslednjih meseci dobija na intenzitetu.
Grupa od oko 30 anarhista upala je krajem ovog januara u Ministarstvo finansija, jednu od najbolje obezbeđenih zgrada u centru Atine. Probila se sve do šestog sprata gde je kancelarija ministra Euklida Cakalotosa. Za sobom su ostavili letke protiv politike drastične štednje koju Vlada vodi po diktatu Trojke.
Specijalna antiteroristička brigada policije ELAS je posle višemesečne istrage tužiocu predala dosije o 87 kriminalnih akata pripisanih Ruvikonasu. Posle mnogobrojnih optužbi opozicije da je suviše blaga, Vlada je dosad više puta potvrđivala da će se odlučnije obrušiti na grupu, a ministar za zaštitu građana Nikos Toskas nagovestio je da će se anarhisti ubuduće oštrije kažnjavati. Policijski izvori veruju da će to u praksi biti teško ostvarljivo. Ne samo zato što se akcije Ruvikonasa kategorizuju kao prekršaji a ne krivična dela, ali i više jer bi progon samoproglašenih boraca za socijalnu pravdu imao opasne efekte u zapaljivom ambijentu Grčke koju gotovo svakodnevno potresaju serije štrajkova i protesta.
Dosije Ruvikonasa je impresivan. Na meti su ciljevi koji simbolišu grčku politiku, političari i biznismeni, ali i globalizovane mete.
Od kako je dramatična finansijska kriza uzdrmala zemlju 2010, nasilje i napetost preneli su se na trgove i ulice grčkih gradova. Ljudi su posebno besni na levičarsku stranku Siriza koja je na izborima pobedila obećavajući da neće prihvatiti drakonske mere štednje, potom je na referendumu 2016. pobedila sa “ne” zahtevima iz sveta – da bi odmah posle toga vlada premijera Aleksisa Ciprasa prihvatila sve zahteve Trojke kreditora.
Policija je u početku smatrala da ih nema više od 10-15, ali činjenica da je prošle godine privedeno 119 osoba osumnjičenih za pripadništvo grupi jasno ilustruje da krizna vremena pogoduju anarhistima i pojačavaju njihovu privlačnost, pre svega kod nezaposlenih mladih ljudi.
Grčka ima bogatu tradiciju anarhizma koja datira još iz sredine 19. veka kada su anarhističke ideje, zahvaljujući mediteranskom položaju i brojnoj grčkoj dijaspori, dolazile iz zapadnoevropskih država. Uspostavljene su veze sa italijanskim libertarijancima i anarhistima prognanim iz tadašnje Kraljevine Dve Sicilije. Učestvovali su 1862. u revoluciji kojom je svrgnut grčki kralj Oto. Na Jonskim ostrvima delovali su u skladu sa učenjima Bakunjina i Pjotra Kropotkina. Najpoznatiji grčki anarhista iz tog perioda, Aleksandros Sinas, je leta 1913. ubio kralja Đorđa I.
Veliki udarac tradicionalnom anarhističkom pokretu je zadala Komunistička partija Grčke koja je borbu protiv okupatoru, a kasnije i građanski rat, iskoristila za krvave obračune s anarhistima i trockistima. Nakon završetka rata i poraza komunista, anarhizam je u Grčkoj faktički prestao da postoji.
Ponovo je oživeo u vreme dolaska na vlast pukovničke hunte 1967. i burnih previranja u Evropi i svetu 1968. kada se pojavljuje „Nova levica“ kao alternativa već tada kompromitovanoj komunističkoj ideologiji sovjetskog tipa.
Povratak demokratije u Grčku 1973. nije međutim doveo do smanjenja radikalizma među grčkim studentima, pa su Atina i mnogi drugi grčki gradovi decenijama nakon toga poprišta demonstracija, ali i terorističke aktivnosti uperenih protiv kapitalizma i institucija države. U poslednje vreme se anarhističke ideje dovode u vezu s protestima koji su otpočeli u jesen 2008. godine kada je anarhista ubio policajca u Atini.
Anarhisti odbijaju da srađuju sa “institucijama neprijatelja slobode”, i nisu uvek bili nenasilni vraćajući Grčku u vremena ozloglašenih terorističkih grupa “17. Novembar” i “Ela”. Nova generacija anarhista, mahom mladi, obrazovani i iz dobrostojećih porodica, u poslednje tri decenije odlučivala se na bombaške napade a znali su i da naoružani “kalašnjikovima” upadaju u banke – ne zbog lične koristi već u okviru borbe protiv “trulog sistema”.
Radikalna levičarska irganizacija “Grupa narodnih boraca” (OLA) pribegava od 2013. čisto terorističkim akcijama, poput bombaškog napada na Apelacioni sud u Atini krajem prošlog decembra. Vlasti misle da je OLA povezana sa terorističkom organizacijom “Revolucionarna borba” (EA) koja je u prošlosti napadala urede stranke Nova demokratija, banke, Udruženje grčkih industrijalaca i ambasadu Nemačke, na sve “buržoaske, imperijalističke i kapitalističke” vladine institucije.
Dok su naoružane grupe krajnje desničarske “Zlatne zore” tukle migrante od prvih dana krize, Ruvikonas stupa na scenu 2015. Počelo je u martu okupacijom prostorija Sirize i vandalskim napadom na dobrotvornu fondaciju u poznatom atinskom kvartu Kifisija za koju su tvrdili da je umešana u sumnjive finansijske mahinacije.
Policijska istraga jasno pokazuje da su anarhisti sve aktivniji: u 2015. bilo je 28 napada, 2016. samo 16, ali prošle godine zabeležena su čak 43 incidenta.
U decembru 2017. su bojom zasuli ambasadu Izraela u znak solidarnosti sa palestinskim narodom posle odluke američkog predsednika Donalda Trampa da Jerusalim prizna kao nedeljivu prestonicu jevrejske države. Pre dve godine su protiv Izraela i njegove tajne službe Mosad organizovali protest pred kancelarijom izraelske avio komanije El Al na atinskom aerodromu. Sa istim motivom nedavno su upali i u zgradu Ministarstva odbrane, a leci koje su tamo bacali ozbiljno su razljutili resornog ministra Panosa Kamenosa poznatog po bliskosti sa Vašingtonom.
Koji dan ranije, na meti je bila ambasada Saudijske Arabije zbog trogodišnje vojne invazije Jemena, rata u kome je stradalo 10.000 ljudi i saudijskog odbijanja da dopusti ditur pomoći stanovništvu koje je usred najdramatičnije humanitarne krize ovog vremena.
U novembru je crvenom bojom napadnuto sedište regionalnih vlasti Atike, a anarhisti su posle na svom sajtu objasnili da je to učinjeno zbog odgovornosti koju lokalni funkcioneri snose za nedavne katastrofalne poplave u kojima je stradala 21 osoba. Razbacivali su letke ispred rezidencije opozicionog lidera Kirijakosa Micotakisa u elitnom atinskom kvartu Kolonaki.
U oktobru je 18 pripadnika grupe okupiralo špansku ambasadu u Atini u znak podrške secesionistima iz Katalonije. Bio je to redak slučaj sa epilogom jer su svi kažnjeni zbog remećenje mira i odbijanje da daju otiske prstiju pre nego što su pušteni.
Istog meseca upali su u ured jednog lekara u atinskoj bolnici Evangelismos preteći direktoru klinike da će mu odseći ruku ukolko od pacijenata nastavi da uzima “fekelaki” – mito za operacije.
Kombinujući sve vreme lokalne i globalne ciljeve, u septembru je grupa anarhista pokušala da rano ujutru, dok nije bilo zaposlenih, upadne u predstavništvo Turkiš erlajnza, na jugu Atine. Čuvari su ih sprečili, ali materijalne šteta je načinjena. Bio je to “napad u kontinuitetu”, jer slična akcija je izvedena i protiv turske ambasade.
U septembru su šestorica muškaraca pod crnim maskama i hirurškim rukavicama na rukama u sred podneva upala u kancelariju atinskog notara Nikosa Papateoua. Ne slučajno. Njegov posao je da u saradnji sa Vrhovnim sudom oduzima stanove onima koji više ne mogu da otplaćuju kredite ili isplaćuju poreze. Napadači su osvetnički isključivali kompjutere, bacali spajalice svuda okolo, prisipali vodu po dokumentima.
Bila je to svojevrsna poruka premijeru Ciprasu čija vlada pokušava da proširi političku bazu Sirize dajući novac penzionerima i nezaposlenim mladim ljudima, ali porezima ubija srednju klasu koja je primorana da svuda po Atini prodaje stanove. Bila je to i poruka sudstvu koje ima aktivnu ulogu u ekonomskom i socijalnom nazadovanju grčkog društva kod koga se uvećava osećaj nepravde.
Za razliku od prethodnika, koji često nisu prihvatali odgovornost za napade u kojima su znali da koriste Molotovljeve koktele ili kidnapuju političare i biznismene, akcije Ruvikonasa su pažljivo planirane da ne pređu Rubikon: da onemoguće vlasti da ih hapsi i optužuje za krivična dela. Istovremeno, menjaju aktere kako bi izbegli da članovi koji su uslovno pušteni budu ponovo umešani. Oni prihvataju odgovornost i vrlo često svoje akcije postavljaju na sopstveni sajt.
Ruvikonas je postao svojevrstan simbol ne samo očaja grčkog društva koje dahće pod režimom života koji je nametnula Trojka, već i više opori podsetnik da vlasti ne nude rešenja akutnim problemima.
Pre deceniju-dve, iako su političke institucije imale društveni legitimitet, značajan broj Grka je smatrao da je levičarski terorizam borba za socijalnu pravdu. Danas, kada je stari politički establišmen uklonjen a zemlja je talac međunarodnih kreditora, kada posle sedam godina drakonskog stezanja kaiša Vlada ima sve manje i manje sredstava koje može da ponudu Grcima, mnogi gube nadu. Raste broj ljudi koji su spremni da prihvate anti-vladine pozicije anarhista i drugih ekstremista koji vlastima nikada i nisu verovali ali se nude kao politička i moralna alternativa.
“Ne potcenjujte koliko je sve što oni rade proračunato”, izjavila je komunistička poslanica Liana Kaneli posle upada Ruvikanosa u studio grčke državne TV kada su u živom prenosu rušili kamere. “Oni su posmatrali druge nasilne grupe, i sa levice i sa desnice, i naučili šta uspeva a šta ne”.
