Hajnekenova crvena zvezda

Borba za uticaj na medijskom tržištu Zapadnog Balkana rasplamsala se u vreme novog zaoštravanja odnosa između Istoka i Zapada, a poligon Srbije pokazuje da globalni takmači nemaju ravnopravne uslove – Rusija je povlašćena.

Zapadni Balkan, region koji je do juče bio od perifernog značaja po globalne interese velikih, namah je dobio na važnosti jer SAD i EU, s jedne strane, i Rusija s druge, okupljaju saveznike, ili ih barem odvraćaju da stanu uz njihovog rivala.

Region je tako zaista postao “linija vatre”, kako je rekao bivši državni sekretar Džon Keri, mali sporedni deo fronta na kome Rusija i SAD imaju malo toga da izgube, ali mogu dosta da dobiju.

Iako su sve zemlje regiona dobrovoljno odabrale put ka Zapadu, one su kao takve stavljene na mapu ruskih strateških interesa. Moskva duže vreme, koristeći otvorene pritiske ali i sofisticirani soft-power, pre svega blokira NATO aspiracije, a u poslednje vreme na sve načine pokušava da uspori, ospori ili oteža i procese evropskih integracija zemalja regiona.

Evropska unija se predstavlja kao “neatraktivan projekat”, “mit iz de­ve­de­se­tih godi­na”. Zemljama-kandidatima sa Zapadnog Balkana poručuje se da EU gubi privlačnost ne samo kao područje blagostanja, već i u bezbednosnom smislu. Sve glasnije se nudi alternativu na istoku – Evroazijska federacija.

Uticajni ruski Savet za spoljnu politiku je pod naslovom “Ruska soft-power strategija na Balkanu“ šefu Kremlja još 2013. predočio izveštaj u kome se kaže: “U ovom regionu, koji je tradicionalno povezan s Rusijom, ne možemo se ograničiti samo na to da investiramo u preduzeća. Mi moramo izdvojiti novac za infrastrukturu i ljude koji u Rusiji vide alternativnu svetsku silu”.

Crna Gora je međutim hrabro prepoznala budućnost i ušla u NATO. Makedonija je na istom putu, ali je blokira Grčka. Kosovo dobija obećanja. Ambicije Bosne i Hercegovine sputane su otporom Republike Srpske. Srbija dobro sarađuje sa NATO ali nije spremna na korak ka članstvu.

A šta rade mediji po Srbiji? Većinski slede političare koji objašnjavaju prednosti vojne neutralnosti i manje-više prikrivaju uspon saradnje sa NATO. Srbija nema nameru da postane članica NATO ili bilo koje druge vojne organizacije, rekao je više puta predsednik Aleksandar Vučić, ali je institucionalizovala saradnju sa NATO kroz Partnerstvo za mir, saradnju sa Nacionalnom gardom Ohaja, ili preko sporazuma IPAP i SOFA. Srbija je u velikoj meri svoju vojsku uskladila sa standardima NATO.

Od 2015. održane su 24 vežbe sa stranim partnerima od kojih samo dve s ruskom vojskom, a 22 sa zapadnim partnerima. Od početka 2016. realizovano je 116 aktivnosti vojne saradnje s NATO, a 90 samo sa Sjedinjenim Državama. Sledeće godine u Srbiji je planirana prva zajednička vojna vežba sa zemljama članicama NATO.

Zašto se onda u javnosti i dalje mnogo više potencira vojna saradnja sa Rusijom? U strahu od vox populi – čijem su antagonizmu prema NATO sami u značajnoj meri doprineli – političari ovu temu radije izbegavaju imajući u vidu da su ogorčenje zbog bombardovanja ali godine propagande učinile da je 80 odsto građana Srbije protiv NATO.

Ako političari pragmatski ćute, čuvajući balans između Vašingtona i Moskve tako što grade neku virtuelnu stvarnost koja ne odgovara realnom stanju, zašto značajan deo medija hvali Rusiju i njeno oružje, a prećutkuje saradnju sa NATO? Političari mogu da kalkulišu, mediji ne. Mediji bi bili dužni da javnost obaveste da nema pritisaka da Srbija uđe u NATO, ali ima pritisaka da ne uđe.

Istaknuti vojni komentator sa autoritetom narodnog poslanika u “Politici” pokreće lični rat sa Rouz Gotemiler, zamenicom generalnog sekretara NATO, zato što je izjavila da “ima utisak da su neke pozitivne strane te saradnje (sa NATO) skrivene od običnih ljudi u Srbiji”. Zar nisu?

Zadatak medija je da otvaraju dileme, ali sem sporadičnih napisa nema ozbiljnih analiza o tome kakve bi prednosti Srbija imala od ponopravnog članstva, koliko to olakšava članstvo u EU, kakva su iskustva država u okruženju koje su kroz taj proces prošle, koliko to zaista košta, kakve su perspektive Srbije kao balkanskog „usamljenog vuka“...

Zašto je to tako pitajte političare. Oni čvrsto kontrolišu medijske tokove. Često uz posrednu pomoć Zapada koji je spreman da im progleda kroz prste u pogrešnom uverenju da stabilnost može da se ostvari bez istinske demokratije.

Ključni argument protiv NATO je: oni su nas bombardovali, oni su otcepili Kosovo. Nismo mi izgubili njih, oni su izgubili nas.

Niko ne osporava agresiju pod ciničnim imenom Milosrdni anđeo. Niko ne traži da se zaborave žrtve i razaranja. Ali, ukoliko ne želimo da stalno živimo u prošlosti, a kažemo da nećemo, onda Srbija mora da se pozabavi sadašnjošću i budućnošću. Upravo je to teren koji pokazuje raskorak sa realnošću.

Stvarnost se modelira u skladu sa nedavnom istorijom i javnosti predstavlja u iskrivljenom ogledalu. Deo medija – po pravili pod kontrolom vlasti – koristi svaku priliku da podseti na zločinačku prirodu NATO-a pažljivo izbegavajući da analizira ulogu Alijanse u savremenom svetu.

Stiče se utisak da NATO nasrće na Srbiju, dok se novine mnogo bolje prodaju kada se Vladimir Putin objavi na naslovnoj strani, neke su od ocena koje su se čule na nedavnom skupu o odnosu medija prema NATO, koji je organizovao Atlantski savet Srbije.

Hotimični pregled nekoliko naslova iz štampe ukazuje koliko se Rusija potura kao opcija a NATO, EU i Zapad u celini demonizuju. “Istočni NATO pozvao Srbiju na manevre”, “Bombaši sa Kosova ubijaju za račun NATO”, pišu “Večernje Novosti”. “CIA kreće u lov na Vučića”, “Rusija neće dati Srbiju” poručuje “Srpski Telegraf”. “Putine, care”, kliče “Kurir” posle najave isporuka ruskog naoružanja što je po listu “posao veka”.

“Informer” prednjači: “EU traži da Srbi odmah objave rat Putinu”, “Ako NATO pakt napadne Srbiju, uništićemo ga”, prenosi poruku Dmitrija Rogozina, potpredsednika ruske Vlade. “Rusi i Srbi na NATO nišanu”. Poslednji naslov: ”Putin rekao Kolindi: Ko napadne Srbiju, ratovaće sa Rusijom!”

Potmula rusifikacija srpskog nacionalizma usklađena je sa pisanjem “Pravde” o “subverzivnom delovanju CIA” u Srbiji kako bi se poremetila ravnoteža i odnos snaga u zemlji.

Sve u svemu, ko čita tabloide, a zna šta oni predstavljaju, može da ima samo jedan zaključak: NATO nasrće na Srbiju, a Rusija je brani.

I takav pristup je sasvim legitiman, pod uslovom da argumenti “za” i “protiv” imaju jednake šanse da se čuju. A nemaju. Medijska scena je u najvećoj meri jednostrano navijačka: postoji samo jedna loša strana – NATO, i jedna dobra –Rusija. Ko je za Kremlj – on je patriota, ko je za NATO – taj je izdajnik. U takvom medijskom ambijentu javnost se oblikuje na način u kome nema elementarne objektivnosti.

„Razumem da se u Srbiji o NATO razmišlja emotivno, ali isto tako verujem da istorija ne može da bude izgovor za loše novinarstvo i obmanjivanje publike“, smatra Šef NATO Kancelarije u Srbiji, brigadni general Ćezare Marineli.

Kako bi bilo, recimo, da se svakodnevno podseća kao su sovjetski vojnici silovali po Beogradu, kako je Staljin pretnjama u vreme Informbiroa uveo Jugoslaviju u ratno stanje, kako se Moskva saglašavala sa sankcijama, kako nam nisu pomogli protiv istog tog NATO bombardovanja, kako su se ruski vojnici povukli sa aerodroma Slatina kod Prištine, kako ruske donacije Srbiji iznose 0 (i slovima nula) dolara…

Život u prošlosti daleko nas je već doveo. Od Kosova do danas. Mogu po Srbiji da slave Putinov rođendan ili da slušaju Radio Moskvu, ali kada dođe do životnih izbora okrenu se Zapadu. Traže posao po Evropskoj uniji. Od svih crvenih zvezda najviše vole onu Hajnekenovu.

Otvara se nova filijala istočno-zapadnog konflikta: medijska. Pišu nedavno “Večernje novosti”: Amerika u Srbiji sprema medijski desant na Rusiju! “Kongres je odobrio novac za suprotstavljanje ruskom uticaju na Balkanu, koji uključuje i pokretanje regionalnog medijskog centra. Na projektu angažovan i NATO, cilj borba protiv ‘dezinformacija’ Kremlja”

Radi se o “diplomatsko-vojno-propagandnoj agresiju Zapada na Srbij”, “pokušaju potpunog američkog ovladavanja ovdašnjim medijskim prostorom”, saznaju “Novosti”. Potpunog!!! Da je tako ruski ambasador bi svaki drugi dan davao demarše.

Mediji su doprineli da je po istraživanju Centra za međunarodnu politiku gotovo 88 odsto studenata beogradskog univerziteta protiv toga da Srbija uđe u NATO – impresivan procenat koji je značajno viši od onog odmah posle bombardovanja 1999, i oktobarskih promena 2000. godine.

Medijska matrica ima i svoje drugo lice. Medijski lojalisti vlasti ne žele da kvare sliku o Rusiji koju prave, pa prećutkuju neke kritičke analize Vučića iz Moskve. Kao u tekstu ruskog analitičara Nikite Bondarjeva koji ga opisuje kao „podeljenu ličnosti u kojoj se međusobno prepliću i težnja za evrointegacijama i ljubav prema Rusiji“.

Pojedini ruski državni mediji tvrde međutim da Vučić vodi Srbiju pravo u NATO i da je on zapravo „izdajnik Rusije“. „Srpske vlasti veslaju u natovskom čamcu, a u smeru izdaje Rusije“, piše na sajtu RIA Novosti Ilja Pšeničnjikov dodajući da je “Srbija faktički članica NATO – sa obavezama, ali bez prava”.

Zašto Sputnik opširno piše o tome da je američka agencija za međunarodni razvoj izdvojila sredstva za unapređenje reformi u Srbiji u oblasti medija? Zašto podseća da „ovo nije prvi pokušaj da SAD utiču na srpske medije“ i da je to „otvoreni pritisak“ na predsednika Vučića „jer NATO neće ostaviti Srbiju na miru”?

Moskva neće olako odustati od Zapadnog Balkana. Argumenti protivnika ulaska u NATO svode se na emocije, mitove istorije ili tamjan – od čega se niti bolje živi, niti se dobija više sigurnosti. Brisel treba da prestane da okleva i da što pre integriše zemlje regiona u svoje redove. U suprotnom, stvara se opasna praznina koja otvara prostor ruskim uticajima.