Islamska država moguće je uništena na organizacionom nivou, kalifat proglašen 2014. sveo se na male džepove po Iraku i Siriji, ali naredna faza mogla bi da predstavlja još opasniju terorističku pretnju i na regionalnom i na globalnom nivou.

ISIS je izgubio značajan deo sposobnosti da osmišljava i komanduje velikim akcijama, ali njegova moć da inspiriše džihadiste nije umanjena. Paradoks poraza je da je kalifata doživeo kolaps koji gotovo uopšte nije naudio njegovom globalnom brendu. Pošto je izgubio teritoriju, okreće se čitavom svetu. Pobeda više nije prioritet: “Alah nam je naložio da vodimo džihad, ne da pobedimo”, kaže samoproklamovani kalif Abu Bakr al-Bagdadi u aprilskoj video poruci, tek drugoj od 2014.

Mnogo je neodgovorenih pitanja: da li je nestala militantna džihadistička ideologija koja je inspirisala brutalni pohod ISIS-a? Gde će otići 15.000-20.000 hiljada arapskih i nearapskih boraca koji se ne odriču zakletve date kalifu Bagdadiju? Ako je uništena struktura organizacije, da li to znači da nije u stanju da aktivira terorizam? Da li će se olako predati ili tražiti nove forme akcija? Kakvi će ubuduće biti odnosi sa Al-Kaidom? I, možda najvažnije, da li će ISIS u budućnosti menjati svoju borbenu strategiju?

Odgovori na ova i druga pitanja otkriće pravce kretanja post-ISIS-ovog perioda i omogućiti da saznamo koje su lekcije izvučene iz godina teške konfrontacije sa dosad najmoćnijom, najbogatijom i najsurovijom džihadističkom grupacijom.

Kolaps ISIS-a otvara problem kakav je bio aktuelan posle kraja eksperimenta sa džihadom u Avganistanu. U to vreme, mnoge zemlje u regionu ali i šire suočile su se sa opasnošću od “povratnika”, elemenata koji su se pod zastavom džihada 1980-ih borili protiv Sovjeta uz direktnu podršku SAD. Po povratku u zemlje porekla, mahom arapske, okrenuli su se protiv Amerike i Zapada.

Predviđanja su da bi ovaj scenario mogao da se ponovi. Mnogi pripadnici ISIS-a već su se vratili kućama, a novi slede. Govori se o desetinama hiljada (procena je da se ISIS-u pridružilo 40.000 stranih boraca). Povratnici su tampirne bombe.

Eksperti se slažu oko jednog: nema nikakvih signala na osnovu čega bi se mogao označiti kraj opasnosti i smrt ideja rigidnih interpretacija islama oko kojih se ISIS okupio. Štaviše. Teroristički napadi na crkve i hotele u Šri Lanki – osveta za istiskivanje džihadista iz Sirije – predstavljao je deo drugog najvećeg talasa akcija od nastanka ISIS-a 2014. Lokalna grupa preuzela je odgovornost za pogibiju više pd 250 civila, a slične filijale ISIS ima po Indiji, Bangladešu, na Filipinima u južnim ruskim republikama Čečenija i Dagestan.

Nova strategija najavljena je dokumentom “Privremeno napuštanje gradova kao modus operandi boraca” i potvrđena Bagdadijevom video-porukom 29. aprila. Nepoznato je sa koje se lokacije oglasio: da li je ostao u rodnom Iraku, da li je otišao za Libiju ili se pridružio hiljadama stranih boraca koji su se prebacili za Tursku? Izvesno je da živi u teškoj izolaciji strahujući da bi neko mogao da poželi 25 miliona dolara koliko su SAD raspisale nagradu za njegovu glavu.

Dokument otkriva zaokret u taktici koju je ISIS koristio sve do marta ove godine kada je izgubio grad Barguz, svoje poslednje značajno uporište na istoku Sirije. Poraz je uzdrmao koheziju, posebno u Iraku i Siriji gde je ISIS suočen sa izazovima drugih ekstremističkih grupa kao što su Hajat Tahrir al-Šam i Al-Kaida.

Kako bi sprečila da se razočarani borci pridruže rivalima, centralna komanda ISIS-a oslanja se na nove taktike. Pojačala je intenzitet terorističkih napada koje obavljaju džihadisti “sa periferije”, iz 13 različitih afilijacija ISIS-a po Aziji, Africi i Evropi. Daje se veći manevar lokalnim “emirima”, doverzifikuju ciljevi a ljudstvo se izmešta na područja van Bliskog istoka. Bagdadijeva video poruka imala je za cilj da potvrdi koheziju organizacije, da podigne moral i borce mobiliše na akciju.

Kako bi sačuvao grupu, Bagdadi planira da najveći deo snaga iz Iraka i Sirije prebaci na nove lokacije gde će preuzeti kontrolu nad delovima teritorije a zatim se povući pošto ostvare određene ciljeve. Avganistan se nudi. Jemen je tradicionalno uporište. Sudan je novija baza. Postojanje ISIS-u bliskog Boko Harama omogućava militantima da operišu na širokom prostoru severa Nigerije, Malija, Čada i Kameruna. Bezakonje u Libiji pretvorilo je ovu zemlju u još jednu ISIS-ovu filijalu.

Gerilska strategija “hit and run”, “strike and flee” – udari i beži – bitno je drukčija od frontalnog ratovanja po Iraku i Siriji u zlatnom osvajačkom periodu kada je kalifat u ove dve države ovladao teritorijom veličine Britanije. Teritorija, koja je do skora bila cilj, sada je u drugom planu.

Akcenat je na faktoru iznenađenja, napadima na “meke ciljeve” poput zabačenih i slabo branjenih naselja. Dokument ISIS-a uz sve detalje određuje da operacije ne smeju da traju duže od nekoliko sati kako bi se izbegao frontalni sudar. Suočen sa problemom novih regruta, ISIS odustaje od glorifikovanja “mučenika” – koliko god ih bilo – i sada želi da sačuva smanjeno ljudstvo.

To, istovremeno, znači i napuštanje snažno centralizovane komande i prepuštanje inicijative džihadistima po “provincijama”. Ista stvar dogodila se Al-Kaidi posle kolapsa u Avganistanu 2001. Urušila se kao centralna organizacija ali ostaci su se pretvorili u sub-organizacije po raznim delovima sveta: Al-Kaida Mesopotamije, Al-Kaida Arabijskog poluostrva, Al-Kaida Sinaja...

Postoji i mogućnost da se delovi ISIS-a vrate upravo Al-Kaidi koja jača od kako se za komandnu poziciju priprema Hamza Bin Laden. Uklonjen je ključni argument njihovog spora iz vremena kada je ISIS insistirao na kontroli teritorije dok je Al-Kaida procenjivala da je za proglašenje kalifata prerano.

Odeljak strategije pod nazivom “Ciljevi” precizira da na svaki način treba uznemiriti neprijatelja, izazivati strah i unositi nesigurnost, da treba organizovati oslobađanje ISIS-ovih zatvorenika. Savetuje se maskiranje u uniforme vojnika ili policajaca, postavljanje zaseda... Preporuka je da džihadisti odustanu od prepoznatljivih uniformi i insistiranja na islamskom puritanizmu u svakodnevnom životu – kako bi se lakše infiltrirali među lokalno stanovništvo.

Kako će to neki ekstremisti primiti, tek će se videti, ali savet je da se kamufliraju, da se kreću noću i da se oslanjaju na “ciljna ubistva” i pljačke “nevernika” – svih onih čija verska ubeđenja nisu u skladu sa njihovim sunitskim dogmama, uključujući i šiite. ISIS je gubitkom naftnih polja po Iraku i Siriji ostao bez ključnih izvora finansiranja, i sada svoje fondove pokušava da popuni pljačkom – kao što su 1990-ih to činile grupe vezane za Gamaa Islamiju i Al-Kaidu.

Razaranje, masakri i etnička čišćenja koja su počinili džihadisti otićiće u istoriju kao neki od najtežih zločina novijeg vremena. Iraku i Siriji trebaće godine, ako ne i decenije da se oporave, ali opasnost koja je rođena između Tigra i Eufrata nije uklonjena. Slabljenje ISIS-a moglo bi da vodi eskalaciji individualnog terorizma ideoloških sledbenika. “Usamljeni vukovi” nastaviće da budu globalno najveća bezbednosna pretnja.

Ruševine jedne terorističke organizacije po pravilu su temelj za nastanak nove, najčešće militantnije, organizovanije, opremljenije i ideološki tvrđe. Vojno suprotstavljanje je važno, ali nedovoljno da bi se ideologija terorizma pobedila.