Italija: Povratak otpisanog nona
Od muzičkog uveseljivača blajhanih Amerikanki na krstarenjima po Sredozemlju do fabulozno bogatog biznismena u čijem je vlasništvu jedan od najdužih premijerskih mandata u zemlji listopadnih Vlada. Vešt populista sklon gafovima preko granica kontroverze. Plutokrat sa ukusom za La Dolce Vita.
Hoće li se Silvio Berluskoni, 81-godišnjak dirljivo presađene kose, pažljivo urađenog fejsliftinga uvek bronzanog lica i sunčanog 24-karatnog osmeha, uspeti da se posle decenije ispunjene udarima sa svih strana vrati u vrh italijanske politike potvrđujući da ga ambicija vlasti ne napušta ni u poznim godinama?
Predvodeći koaliciju centra-desnice Berluskoni je posle serijala sudskih procesa i seks skandala favorit na parlamentarnim izborima 4. marta, iako ne bi mogao da preuzme bilo koju formalnu funkciju. Sud ga je 2013, zbog poreskih prevara njegove medijske imperije Mediaset, osudio na zatvor ali mu je kazna zbog godina zamenjena dobrotvornim radom od kuće. Kasnije te godine poslanici su ga odstranili iz Parlamenta i zabranili mu javnu funkciju do 2019.
Mnogi su mu tada predviđali kraj karijere, ali političar sa osećajem grandioznosti i talentom da se vitriolski obruši na protivnike i da razruši svaki protokol, neko ko je neobjašnjivo očaravao Italijane i zbunjivao svet, preti povratkom nadajući se ulozi velikog mešetara iz senke.
Berluskonijeva pro-EU stranka Forca (Napred) Italija i dve anti-imigracione partije, Liga (severa) i Braća Italije, predvode trku tri najjače političke snage sa oko 36 odsto glasova, mada će teško ostvariti 40 procenata koliko je po novom izbornom zakonu neohodno za vladajuću većinu.
Renesansa premijera koji je od 1994. do 2011. vodio Italiju je posmatraču sa strane samo nastavak latinske enigme. Kako se Silvio nacionale cezaristički vraća kada je u međuvremenu uspeo da ugasi entuzijazam sa trgova koji mu je 2008. obezbeđivao više od 75 odsto glasova? Podrška njegovoj stranci prepolovljena je posle izbornog poraza 2011. Nekada nedodirljivi maestro komunikacija pao je na osmo mesto liste najuvaženijih političkih lidera zemlje.
Ali, Napoleon sa Apenina ponovo dobija šansu da među 50 miliona birača osigura svoj legat. Kakav, to mnogima van Italije nije jasno. Il Cavaliere, Vitez kako ga zovu, je fenomen. Jedni ga obožavaju, drugi vole da mrze. Uspešan, kontroverzan, najbogatiji, arogantan, desničar, neodmeren, ambiciozan, seksista, romantičan, ego-trip.
Čovek koji je za sebe govorio da je najbolji politički lider Evrope i da na svetskoj sceni nema nikog ko bi s njim mogao da se takmiči, prikuplja poene tako što svojom karijerom uspona od dna do vrha uverava Italijane da ništa ne uspeva više od uspeha i da je on pravi izbor za zemlju koja se sporije od drugih partnera u EU oporavlja od velike finansijske krize koja ga je i sklonila sa vlasti.
U biznis je kročio 1962, godinu dana pošto je diplomirao pravo. Uzimajući kredit u banci u kojoj mu je bio zaposlen otac, osnovao je građevinsku firmu Elinord koja se bavila gradnjom 4.000 bezličnih stanova po istočnim obodima njegovog rodnog Milana. Negde u to vreme sprijateljio se sa socijalističkim prvakom i premijerom Betinom Kraksijem – koji će postati simbol političke korupcije.
Ambicije su rasle, pa je desetak godina kasnije naselje Milano-2 opremio kablovskom televizijom Telemilano, projektom koji će vremenom prerasti u Mediaset – najveću medijsku imperiju Italije i drugu u Evropi. Koliko 1975, kontrolisao je najveću nacionalnu izdavačku kuću Mondadori i jedan od vodećih dnevnika “Il Đornale”. Pošto je imperija već pokrivala finansije, medije, osiguranje, izdavaštvo, lance samousluga, građevinarstvo i vlasništvo fudbalskog kluba Milan, osnovao je holding Fininvest koji je pokrivao delatnosti u 150 različitih biznisa.
Onda je čovek čija je energija u obrnutoj srazmeri sa visinom poželeo da se bavi politikom. Prionuo je žarom radoholika, zbog čega je sebe nazivao “gotovo Nemcem”. Italija je od 1992. bila paralisana. Prva Republika srušena je istragama podzemnog finansiranja stranaka i drugim aferama korupcije. Tokom Operacije čiste ruke stotine političara i biznismena našli su se na meti milanskog tima istražitelja.
On procenjuje da je pravi trenutak da se ispne na politički vrh. Kada je 1993. osnovao Forca Italiju, stranku više sličnu klubu a manje političkoj partiji iz prošlih vremena, umorni italijanski birači dočekali su ga kao čoveka koji konačno nudi nešto novo.
Obećao je da će raskrstiti sa korumpiranom praksom dotle vladajućih hrišćanskih demokrata. Nudeći “novu eru”, Italijanima se predstavio kao čovek naroda koji će raskrčiti podmitljivu birokratiju i sunarodnicima pomoći da uvećaju svoju imovinu.
Italija je poželela da veruje. Sve je ličilo na san. Forca Italija ubedljivo je pobedila na izborima 1994. pa je dosledni antikomunista u maju mogao da formira koalicionu vladu desnice u koju je, prvi put posle rata, uveo ekstremnu desnicu. “Deda Benito (Musolini), otac Betino (Kraksi), unuk (Silvio) Berluskoni”, protestvovali su tokom generalnog šrajka, ali on se nije obazirao. Kada su ga strani novinari prozivali na istu temu, arogantno je Udruženje strane štampe nazvao “leglom komunizma”.
Premijer je tri kanala svoje komercijalne TV mreže, koje su gledanost stekle sapunskim operama, obilno koristio u predizbornoj kampanji. Nikada, kao ni sada, nije pokazivao entuzijazam da odustane od njihove političke pomoći. Jedan od ključnih Berluskonijevih problema sadržan je u činjenici da nije podigao zid između svog upravljanja Vladom i vlasništva nad trećom po snazi korporacijom Italije. Ne samo da u tome nije žurio, već je ostavljao utisak nekoga ko ne shvata zašto uopšte dospeva pod sumnju za moguću zloupotrebu političke moći.
Javnost je počela da negoduje. Demokratija nije kompanija. Da bi upravljao državom morao je odlučno i na vreme da se distancira od svoje finanijsko-medijske imperije. Nije, pa se medeni mesec najbogatijeg političara Italije brzo primicao kraju.
Neposustale istrage, koje su stotine vrhunskih političara i biznismena odvele pred sud ili u zatvor a njegovog prijatelja Kraksija oterale u izbeglištvo u Tunis gde će i umreti, javno je napadao. Kada su istrage počele da se približavaju Fininvestu, tužioce je kritikovao zbog “političkih ambicija”. Uzvraćao je da živi u “policijskoj državi” u kojoj tužioci po svaku cenu žele da mu sude. Govorio je o “zaveri tužilaca i levice”.
“Osobe koje rade, koje stvaraju ne mogu da budu proganjane”. Koristeći neodmereno teške izraze, “Berluskaizer” je poznatog istražitelja nazivao “maestrom torture”, “inkvizitorom” i “hipokritom”. Govorio je da su tužioci “staljinisti” koji tragaju po “nebitnim epizodama” poslovanja kompanije čiji je on neprikosnoveni dominus.
Pokušao je vladinim dekretom da ograniči njihov pravni prostor, ali ubrzo je pred sporim mlinom italijanske pravde morao ne samo da prizna prvi poraz, već i da se suoči sa ispitivačkim i zabrinutim pogledima javnosti. Prvi put je zvanično obavešten da je pod istragom novembra 1994, kada je u Napulju bio domaćin velikog skupa UN o kriminalu.
Sve se brzo preselilo za Milano koje su grad sivih fasada, bleštavo skupih izloga i senki gotskih katedrala pretvorile u središte borbe protiv korupcije koja se decenijama endemski uvlačila u politički i poslovni život zemlje. Berluskonijeve afere su se potom umnožavale, ali je uspevao da izbegne mnogobrojne pokušaje da ga osude za ilegalno finansiranje stranaka, korupciju sudija i finansijske policije, za lažna knjigovodstva i prevare, za pranje novca, sumnjive transakcije fudbalera, čak i zbog čuvenog “Bunga-bunga” skandala sa maloletnom Marokankom.
Značajan deo zemlje uoči izbora procenjuje da je Berluskonijev uspeh potvrda sposobnosti “Isusa Hrista italijanske politike” – strpljive žrtve koja sebe žrtvuje za druge. Drugi su iritirani njegovim problematičnim dilovima i često skandaloznim ponašanjem. Treći se pitaju da li je Italija, suočena sa izbiljnim izazovima, spremna da je vodi 81-godišnji nono.Da li su godine ili opšte stanje zdravlja posle operacije srca pre dve i po godine prepreka, što bi moglo da se zaključi po Berluskonijevim verbalnim omaškama tokom kampanje?
Nedavno je izjavio da su penzije u njegovo vreme bile 1.000 lira – što je bila cena jednog espresa, da je BNP iznosio 1.600 evra – umesto 1.700 milijardi evra, da je izbegavanje poreza iznosilo 800.000 evra – iako je suma neuporedivo viša. Tvrdio je da je u zemlji sa stotinak poreza “eliminisao 411.000 taksi”. Znao je i da kaže da Malta “ima 14 miliona radnika” – mada je ukupno stanovništvo ispod pola miliona.
Izgleda da međutim značajnom broju birača ne smetaju pozne godine, ove vrste “izleta od stvarnosti”, afere, skandali i seksistička provokativnost: obećao je da će smanjiti poreze vlasnicima kućnih životinja jer bi “žene radije spavale sa svojim ljubimcima nego muževima”.
Italijani imaju odgovor na ono što je drugima teško objašnjiva misterija: Silvio, uvereni su, nema (više) razloga da radi za sebe. Zato je sada, uz podršku lidera Lige Metea Salvinija, blagi favorit u trci sa populističkim, anti-establišmen i anti-imigracionim Pokretom 5 zvezda Luiđi Di Maja i vladajućom koalicijom levog centra premijera Paola Đentilonija koji je najpopularniji političar Italije ali Demokratska stranka ne uspeva da privredni oporavak spusti do džepova 50 miliona birača.
Italijani će se pre svega opredeljivati prema pitanjima ekonomije, ostavljajući na drugom mestu zabrinutost zbog 600.000 ilegalnih imigranata koji su se sa obala Afrike iskrcali poslednje četiri godine – što je dovelo do zabrinjavajućeg rasta ksenofobne desnice, uključujući i neofašista.
Planetarni gafovi
Berluskoniju je njegov “dugački jezik” često stvarao probleme. U Italiji manje, po svetu više. Evo nekoliko bisera iz serije “planetarnih gafova”.
O Kini: Pročitajte Crnu knjigu komunizma i otkrićete da da u Maovoj Kini nisu jeli decu, već su ih kuvali kako bi đubrili polja.
O islamu: Zapad će nastaviti da osvaja narode, čak i ako to znači konfrontaciju sa drugom civilizacijom, islamom, koji je čvrsto ukupan tamo gde je bio pre 1.400 godina.
O kritici ove izjave: Pokušavaju da me obese zbog jedne izolovane reči istrgnute iz konteksta mog govora.
O Musoliniju: Musolini nikada nikog nije ubio. Musolini je uobičavao da ljude šalje na odmor internog egzila.
O kritikama štampe: Kada bih poput Isusa išao po moru, znate šta bi napisali italijanski listovi: Berluskoni ne ume da pliva. Osamdeset pet odsto italijanske štampe je levičarsko, a među sudijama je i gore.
Berluskoni u ofsajdu
Ako je politika “najvažnija-važna”, a fudbal “najvažnija-nevažna” disciplina, trebalo bi da znači da medju njima postoji razlika, ali ovaj stav morali bi žestoko da branite u Italiji jer Berluskoni dokazuje suprotno.
“Oko pravila treba naći sporazumno rešenje izmedju vlade i opozicije: to je uvek najhitnije. Ali 'vlada pravila' je neodrživa stvar. To bi bilo kao da u jednoj fudbalskoj utakmici igraju 22 sudije”, rekao je svojevremeno bivši vlasnik evropskog i italijanskog fudbalskog šampiona, Milana.
Omiljeni fudbalski žargon voli da prebaci u politiku. “Moram da igram centarfora, ali često sam u ulozi golmana koji mora da zaustavlja udarce”. Parlamentarnoj opoziciji poručivao je da je “u ofsajdu”.
Prvi put je na izborima pobedio 1994. rešen da iz velikog biznisa uskoči u politiku. Svoju partiju nazvao je Forca Italija, kako glasi fudbalski poklič nacionalnoj reprezentaciji. Svoju vladu nazivao je “azurima” ne propuštajući da u političkim govorima napravi neku fudbalsku metaforu.
Kako su Italijani fanatični poklonici “kalča”, znao je da će svojim izražavanjem pridobijati popularnost. Ako je rat nastavak politike drugim sredstvima, kao što je govorio fon Klauzevic, onda je don Silviju politika nastavak fudbala drugim sredstvima.
Prerušeni romantičar
Berluskoni je deo mladosti proveo pevajući na brodovima koji krstare Mediteranom, i posebno je ponosan na “kreativnu imaginaciju” i na ono što naziva lirskim karakterom svoje duše. Iz tog vremena ostali su mu pasija da piše ljubavne pesme i imidž latinskog ljubavnika kojim horoskopski upravlja Venera.
Na kraju samita EU 2003. je rekao: “Ajmo da pričamo o fudbalu i ženama”. Onda se okrenuo četvorostrukom mladoženji, kancelaru Šrederu: “Gerharde, ti bi mogao da počneš”. Fince je šokirao kada je tvrdio da je upotrebio svoj “plejboj-šarm” kako bi nešto ubediotadašnju finsku predsednicu Tarju Halonen. Američkim biznismenima govorio je da investiraju u Italiji jer ima “prelepih sekretarica… super devojaka”.
Svojevremeno je izdao CD napolitanskih tugovanki i balada o izgubljenoj ljubavi i ljubomori za koje je tekstove napisao zajedno sa prijateljem iz Napulja.
Dosta pre razvoda, svoju (bivđu) drugu suprug Veroniku Lario poslao je za Maroko rekavši da je suviše zauzet da zajedno proslave njen 50. rođendan. Veronika se obrela u Marakešu. Odveli su je na večeru posle koje su domaćini priredili tradicionalni ples beduina. Jedan od njih, sa plavom maramom koja je zakrivala lice, zamolio je gošću da mu se pridruži. Odbila je. On je tada strgnuo maramu, izvadio dijamantsku ogrlicu i uzviknuo “Srećan rođendan”.
