Avganistan bi mogao da bude replika Iraka gde je Islamska država izrasla onda kada su Amerikanci povukli glavninu snaga.

 Izbeglička kriza po Evropi i epidemija koronavirusa koja je tih dana počela da napušta Kinu zaklonili su istorijski sporazum koji treba da označi kraj najdužeg rata u američkoj istoriji.

U Dohi, Katar, 29. februara politički lider talibana, mula Abdul Gani Baradar, i specijalni američki izaslanik Zalmaj Halilzad, potpisali su mirovni sporazum posle 19 godina oružanog sukoba koji nisu mogli da dobiju ni Amerika i njihovi NATO saveznici, ni radikalni avganistanski islamisti.

Sporazum predviđa povlačenje 14.000 američkih i NATO vojnika: 8.600 tokom četiri meseca a ostale za narednih 14 meseci – u zamenu za garancije talibana da teritorija Islamske Republike Avganistan neće biti baza koju bi teroristi koristili za napad na SAD i saveznike i obavezu da će se sa centralnim vlastima u Kabulu dogovarati o podeli vlasti. SAD su rezervisale pravo da će ako treba napasti teroriste.

Predstavnici Vlade u Kabulu nisu bili uključeni u pregovore koji su se intenzivirali prošle godine, ali avganistanski predsednik Ašraf Gani je sporazum tumačio kao “primirje” u zemlji.

Talibani – koji ne priznaju legitimitet vlasti u Kabulu – odmah posle potpisivanja mira sa Amerikancima najavili su obnovu svetog rata, džihada, izbegavajući napade na američke snage. “Sklopili ste mir sa strancima, šta sada znači vaš džihad?”, uzalud je opominjao Gani dok po Kabulu strahuju da bi se na udaru talibana našli svi oni koji su sarađivali sa savezničkim snagama, kao i žene koje su na teritorijama oslobođenih od talibana bile uključene u javni život protivno svim svetonazorima islamskih puritanaca.

Oružani sukobi ubrzo su obnovljeni. Talibani su nastavili akcije protiv snaga Avganistanske nacionalne odbrane i policije, a dodatni problem je što razne grupe odmetnute od talibana i povezane sa borcima Islamske države kontrolišu neke delove zemlje i mogu da osnaže povlačenjem Amerikanaca.

Američko Ministarstvo odbrane saopštilo je da je 11 dana od postizanja sporazuma izvršen prvi vazdušni udar na talibane. Sporazum iz Dohe ozbiljno je ugrožen.

 

RIVALSTVO U KABULU

Donald Tramp obavio je neočekivani telefonski razgovor sa mulom Baradarom posle koga je zaključeno da “neće biti nasilja”.

Potvrđeno je da vlasti u Kabulu treba da formiraju tim za pregovore sa talibanima čiji je početak, po prvobitnom kalendaru, bio predviđen za 10. mart u Oslu. Ispostavilo se da je put ka zajedničkoj Vladi mission impossible.

Ašraf Gani suočen je sa otporom Abdulaha Abdulaha koji je od septembra 2014. do marta ove godine bio izvršni šef avganistanske Vlade jedinstva. On tvrdi da su predsednički izbori septembra 2019. bili pokradeni iako je u februaru Izborna komisija Ganiju dodelila drugi mandat. Abdulah tvrdi da su on i njegovi saveznici pobedili, a sebe smatra legitimnim šefom države koji ima pravo da formira Vladu.

Istovremeno, talibani početak dijaloga uslovljavaju oslobađanjem 5.000 od ukupno 10.000 svojih zatvorenika. Sporazum iz Dohe predvideo je da oni budu oslobođeni odmah, u zamenu za oko 1.000 pripadnika regularnih snaga bezbednosti koje talibani drže u svom zatočeništvu, ali vlasti u Kabulu sada žele fazno i uslovljeno oslobađanje.

Dok se tražilo rešenje za problem oko zatvorenika, došlo je do najozbiljnijeg oružanog incidenta od vremena potpisivanja sporazume iz Dohe: 27 pripadnika regularne armije ubijeno je u napadu na jednu bazu u južnoj provinciji Zabul.

Ganijeva vlada odmah je optužila talibane. “Ovaj strašni čin talibana je očiti primer njihovog posvećenja nastavku nasilja i protivljenja avganistanskom mirovom procesu”, izjavio je predsednikov predstavnik za medije.

Posle toga, ipak, predstavnici Kabula i talibana održali su u trećoj nedelji marta “virtuelni” sastanak kako bi što pre, i zbog opasnosti od koronavirusa, rešili problem zarobljenika koji koči mirovni proces. Čeka se dogovor.

Opasnu paralizu koja sve više preti istorijskom sporazumu Vašingtona i talibana pokušao je da iznenadnom posetom Kabulu otkloni Majk Pompeo. Državni sekretar odvojeno je razgovarao sa Ganijem i Abdulahom.

“Bojazan je da bi, ukoliko ova kriza ne bude uskoro rešena, to moglo da utiče na mirovni proces. Naš sporazujm sa talibanima bio bi doveden u opasnost”, izjavio je jedan funkcioner Stejt departmenta.

 

GROBARI DVE IMPERIJE

Avganistanski unutrašnji dijalog visu u vazduhu. Mirovni ugovor nije doneo mir. Sporazum potpisan u Dohi više je pokušaj da se postigne sporazum. Sudbina zemlje je ponovo u rukama talibana. Baš kao što je bio slučaj i pre američke invazije na Avganistan koja je počela 7. oktobra 2001.

Bio je to odgovor Džordža V. Buša na napade po Njujorku i Vašingtonu 11. septembra. Cilj je bio jasno definisan: uništenje terorista al-Kaide, svrgavanje talibanskih islamskih fundamentalista i uspostavljanje prozapadne vlasti u Kabulu.

Ubrzo posle toga, nedeljama sam se sa kolegama, humanitarcijma i špijunima vrzmao po pakistanskom pograničnom gradu Pešavaru. Obilazio Akademiju Hakani čiji su “studenti” redovno odlazili na ratišta Avganistana, na strani talibana.

Podsećao sam se vremena Velike igre i Britanaca koji su u 19. veku neslavno završili svoje ratovanje sa čvrstim i ponositim Paštunima, da bi njihovo povlačenje 1919. nagovestilo početak kraja imperije. Sovjeti su 1989. konačno odustali od decenijskog pokušaja kontrole negostuljubive zemlje vrletnih ogoljenih planina i zastrašujućih pustinja.

Rusija je 2001. bila slaba a Vladimir Putin bio je u prvim danima svoje vlasti. Kina nije imala ni približnu moć kao danas. Možda je i ti navelo SAD da pokušaju da sami reše problem u zemlji koja se pretvorila u bazu islamskog terorizma. Vođa talibana, mula Omar, pružio je sklonište lideru al-Kaide Osami Bin Ladenu.

Kada su Amerikanci brzo sa vlasti proterali talibane, radikalne islamske puritance, verovalo se da će intervencija kratko trajati. Pretvorila se u osamnaest i po godina konflikta. Dvojica američkih predsednika – Džordž V. Buš i Barak Obama – obećavali su pobedu u Avganistanu, iako su je definisali različito. Obojica su poražena i politički i vojno.

 

TRAMP KAO NIKSON

Koalicija koju su predvodili Amerikanci pokušala je da, osnažena trupama NATO, 2010. i 2011. prekine pat situaciju. Potisnula je talibane, ali otpor nije slomljen. Usledile su godine gerilskih akcija i samoubilačkih napada čak i u Kabulu gde su “prijateljske” avganistanske vlasti imale samo nominalnu moć u zemlji tradicionalnih plemenskih i etničkih podela.

Od 2001. oko 775.000 američkih vojnika bilo je raspoređeno u Avganistanu. Više od 3.500 pripadnika američkih i koalicionih snaga je ubijeno. Misija UN u Avganistanu je utvrila smrt više od 100.000 avganistanskih civila.

Amerikanci su sve teže razumevali o kakvom se ratu radi, iako je prema istraživanju iz 2018. solidnih 45 procenata smatralo da je odluka da se krene u rat bila ispravna.

Svaki pokušaj vojnog rešenja – unapred obeležen visokim rizikom – značio je da Amerikanci dopreme hiljade novih vojnika, naoružanja i opreme. Predsednik Obama, optuživan od militanata da je neodlučan, pokušao je da konflikt reši povećavajući kontingent na 100.000 vojnika, uz promenljive rezultate. Iako skinuti sa vlasti, talibani su 2018. bili aktivni u više od dve trećine zemlje.

Donald Tramp, koji je tokom kampanje 2016. bio kritičan prema ratu u Avganistanu, rešio je da ne ponovi grešku koju su francuski kolonizatori napravili u Vijetnamu. Čekali su da budu poraženi u bici kod Dijen Bijen Fua da bi se tek onda sramno povukli. Istu grešku su Amerikanci ponavljali godinama, sve do 1973, takođe u Vijetnamu.

 

Poput Ričarda Niksona koji je 1973. u pregovorima našao izlaz iz vijetnamskog rata, i Tramp je shvatio da je bolje da sa talibanima otvori pregovore i prekine “beskrajni rat” nasleđen od prethodnika.

Nisu svi pozdravili sporazum. Bivši američki savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton tvitovao je da dogovor donosi “neprihvatljivi rizik američkom civilnom stanovništvu”. “Legitimizacija talibana šalje pogrešan signal teroristima ISIS-a i al-Kaide i naprijateljima Amerike uopšte”.

 

POVLAČENJE BEZ PRIZNANJA PORAZA

Sudbina Avganistana je u rukama talibana. Da li će pokušati da zemlju vrate u 7. vek islama, kao što su to činili 1990-ih? Ili će pokušati da se uklope u složen socijalni sistem plemenski podeljene zemlje, kao što su to uradili Hezbolasi u Libanu?

Avganistan bi mogao da bude replika Iraka gde je Islamska država izrasla onda kada su Amerikanci povukli glavninu snaga. Nije teško predvideti raspad avganistanske regularne vojske koja ostaje bez američke podrške. Da li će se talibani vratiti na vlast u Kabulu kako što su severnovijetnamci ušli u Sajgon? Moguće.

Džejms Dobins, bivši američki diplomata, jednom je rekao: “Mi ne idemo u invazije siromašnih zemalja da bi ih učinili bogatim. Mi ne napadamo autoritarne države da bi ih učinili demokratskim. Mi preduzimamo invazije nasilnih zemalja da bi ih učinili miroljubivim a jasno je da u Avganistanu nismo uspeli”.

Rat koji je Ameriku koštao više od 1.000 milijardi dolara svakako se nije završio pobedom. Tramp je izbegao da u nedogled produži konflikt koji, kao ni Britanci i Sovjeti pre Amerikanaca, ne bi mogao da dobije. Da li je to priznanje poraza? Možda je, tako posmatarjući, mirovni sporazum loš po Ameriku, ali to je ono što je bilo potrebno iako je tihi kraj rata potvrdio sve limite američke vojne moći.

“Svako će se složiti da je časnije okončati borbe nego nastaviti konflikt koji je doneo toliko patnji”, pisao je “Njujork Tajms” 1973. kada je potpisan mirovni sporazum u vijetnamskom ratu. Ista ocena važi 47 godina kasnije za Avganistan.