Neobjavljeni rat turskog „mehmetdžika“ i američkog Jenkija
Kako su sirijski Kurdi naveli Erdoganove komentatore da pišu da su “SAD sada najbliža, najveća i najotvorenija pretnja Turskoj”. Turska će se „istom odlučnošću“ boriti protiv Islamske države i sirijskih kurdskih milicija, izjavio je svojevremeno predsednik Režep Tajip Erdogan, ali ispostavlja se da je borbeni entuzijazam protiv Kurda otvorio novu i neželjenu fazu sirijskog konflikta a Ameriku i Tursku doveo na ivicu neobjavljenog rata. Turska vojna intervencija na severozapadu Sirije, spektakularno ciničnog imena „Malisnova grančica“, uperena je protiv Kurda ali je direktno konfrontirala Ankaru i Vašington koji je kurdske milicije naoružavao tokom borbi protiv islamista, a i danas ih smatra pouzdanim saveznikom.
Ankara je odlučna da kopnenom intervencijom, trećom u poslednjih godinu i po dana, uspostavi kontrolu nad delom sirijske teritorije barem iz dva razloga: kako bi sprečila nastanak enklave Kurda koje optužuje za saradnju sa anatemisanim turskim Kurdima, i kako bi pomogla protivnicima predsednika Bašara el-Asada čija se pozicija učvršćuje od vremena ruskog vojnog angažmana u Siriji.
To što su Kurdi zatražili Asadovu pomoć, navelo je Erdogana da se osloni na oprobanu kombinaciju islama i patriotizma kako bi mobilisao svoje lojaliste. Ime operacije inspirisano je rečju “maslina” iz jedne kuranske sure. Potom je predsednik krenuo da raspiruje žeđ za osvetom podsećajući sunarodnike na grozote terorizma za koji je optužena zabranjena Radnička partija Kurdistana (PKK) – za koju tvrdi da je patron sirijskim Kurdima.
Sve je začinjeno odama “mehmetdžiku” (malom Mehmetu), imenu kojim se opisuje običan vojnik koji je učestvovao u borbama za nezavisnost Turske posle raspada Osmanskog carstva nakon Prvog svetskog rata.
Taj “mehmetdžik” dobio je sada zadatak da severozapad Sirije očisti od separatista PKK, kako Ankara naziva Sirijske demokratske snage (SDF) i Jedinice narodne zaštite (YPG) – kurdske formacije koje kao legitimne političke organizacije priznaju SAD, evropske zemlje i Rusija. Kurdi su se pokazali kao najpouzdaniji saveznik tokom operacija uništavanja islamiskog kalifata koji je nekada kontrolisao trećinu sirijske teritorije.
Zvaničnu Tursku je posebno razbesnela namera zapadne koalicije protiv islamista da, bez konsultacija Ankare, formiraju 30.000 ljudi brojne snage za zaštitu sirijskih granica prema Iraku i Turskoj: pogranične jedinice, koje će obučavati i opremati Amerikanci, treba da čine pripadnici kurdskih SDF – “teroristička armija”, kako je odmah nazvao Erdogan.
Turska je rešila da unilateralno reaguje. Od kako je operacija “Malsinova grančica” započeta krajem januara, turski državni mediji svakodnevno izveštavaju o stotinama ubijenih “terorista” i po nekom turskom šahidu – mučeniku. Marš nije slavan blitzkrieg kako je Erdogan najavljivao, pa su sve češće optužbe o pogibijama civila i operacijama etničkog čišćenja Kurda.
Turska pešadija je uz snažnu podršku ratnog vazduhoplovstva i tenkovskih jedinica ušla u kurdsko područje oko severnog grada Afrina, koji je do turske invazije važio za jednu od najmirnijih i najstabilnijih oblasti u Siriji.
Uz sadejstvo Asadovih rivala, mahom džihadističkih milicija, Turci su u trci sa sirijskom regularnom armijom za preuzimanje severozapadne provincije Idlib, koju poslednjih nekoliko meseci mahom kontrolišu islamističke snage grupe Hajat Tahrir al-Šam bliske al-Kaidi.
Idlib, zapadno od Afrina, jedna je od četiri tzv. zone deeskalacije (plus šire područje Damaska, južna oblast Dara i grad Homs) o kojoj su se Rusija, Iran i Turska dogovorili na mirovnim pregovorima u glavniom gradu Kazahstana, Astani.
Po sporazumu, nadgledanje primirja u Idlibu je potpalo pod tursku nadležnost, pa konvoji konvoji turske vojske u provinciji uspostavljaju “posmatračke tačke” – čime se potvrđuje da je turska invazija prošla bez protivljenja Moskve koja se nada da će Ankara pobunjenike odvratiti od napada na regularnu vojsku, ojačati Asada i onemogućiti da se sirijski Kurdi još snažnije vežu za Ameriku.
Turska i Rusija su od početka sirijskog rata pre sedam godina bile na suprotnim stranama. Erdogan je s jeseni 2016. odlučio da obori ruski borbeni “suhoj” iznad Sirije – da bi ustuknuo posle ruskih sankcija koje su pretile da Tursku koštaju desetine milijardi dolara. Ankara i Moskva uprkos povremenih tenzija od tada tesno sarađuju.
I dok Rusi popuštaju Turcima radujući se raskolu sa SAD, Ankara izbegava da pomene da je oružje koje su Amerikanci poslali snagama SDF-YPG za borbu protiv islamista, Kurdi sada koriste da bi pružili snažan otpor invazionim snagama.
Kako bi se obezbedila od potencijalnog nezadovoljstva, Ankara je poslušne medije mobilisala u snažnoj ofanzivi protiv američke politike u Siriji i podrške Vašingtona “terorističkim milicijama” na severu Sirije.
Odnosi vodeće sile NATO i Turske, druge po snazi armije unutar zapadne vojne alijanse, već su bili ozbiljno narušeni odbijanjem SAD da isporuče islamskog propovednika Fetulaha Gulena koga Erdogan označava kao glavnog inspiratora i organizatora neuspšenog vojnog udara u Turskoj leta 2016. Razlaz oko Sirije spustio je odnose na najniži nivo od vremena turske vojne invazije i okupacije severnog Kipra 1974. godine.
“SAD su sada najbliža, najveća i najotvorenija pretnja Turskoj”, piše provladin kolumnista Ibrahim Karagul u listu “Jeni Safak”. “Amerika je neprijateljska država koja predstavlja najozbiljniju pretnju opstanku i jedinstvu naše zemlje, njenoj sadašnjosti i budućnosti. SAD predvode otvoreni napad na Tursku u neobjavljenom ratu”.
Autor potom otkriva motive američkog angažmana: “SAD kamuflažno, pod okriljem NATO i ‘strateškog partnerstva’, pokušavaju da sprovedu plan koji – kao u Iraku i Siriji – ima za cilj podelu i fragmentaciju Turske. Amerika sprovodi projekat da zatvori sve naše južne izlaze, od Mediterana do iranske granice, da nas blokira i zatvori u Anadoliju kako bi onda progutala i smanjila Tursku”.
Iako su u Vašingtonu obećali da neće naoružavati sirijske Kurde kada džihadisti po Siriji budu potpuno uništeni, u užarenoj atmosferi sve češće se čuju zahtevi da se Amerikancima uskrati vazduhoplovna baza Indžirlik na jugu Anadolije koju su Pentagon i zapadna koalicija – posle prvobitnog ustezanja Ankare – koristili za borbu protiv boraca kalifata. Na talasu antiamerikanizma, ne prvom u novijoj turskoj istoriji, tvrdi se da SAD upravo iz te baze koordinišu aktivnosti kurdskih organziacija i grupa po Turskoj, Iraku, Siriji i Iranu.
“Doći će dan kada će hiljade ljudi okružiti i blokirati Indžirlik”, piše Karagul. “Niko tada neće moći da spreči te ljude da intervenišu protiv stranih vojnih trupa u našoj domovini. Taj bes biće nezaustavljiv i nekontrolisan”.
Pošto je zaključak da američko vojno prisustvo u Turskoj predstavlja pretnju, novi zaključak je da je ohrabrivanje sirijskih Kurda takođe deo američke zavere i da je Turska morala vojno da interveniše kako bi sprečila ostvarenje košmarnog sna Ankare: nastanak snažne kurdske autonomije u Siriji koja bi dodatno motivisala separatizam više od 20 miliona Kurda u Turskoj.
Bes protiv Amerike nije ograničen samo na provladine krugove. Značajan deo opozicije podržava Erdoganovo zaoštravanje sa SAD koje je počelo u vreme Baraka Obame a preti da kulminira tokom Donalda Trampa. Čuju se zahtevi za prekid diplomatskih odnosa sa Vašingtonom.
Svi su znali da će se ovo desiti, ali niko ne zna kako će se završiti. Ohrabrena rastućom bliskošću sa Rusijom, Ankara pokeraški pokušava da diktira Amerikacima šta moraju da učine. Šef diplomatije Mevlut Čavušoglu kaže da je na SAD da preduzmu “opipljive akcije” kako bi se zaustavila korozija međusobnog poverenja. Traži se da SAD omoguće stvaranje sanitarnog kordona od 30 kilometara oko grada Afrina – podrazumeva se pod kontrolom Turske – ali i “prekid podrške teroristima”.
Koliko je Erdogan spreman da ide daleko? Iako je obezbedio široku podršku kampanji protiv nastanka autonomne kurdske oblasti na južnoj granici Turske, svako produžavanje rata može da ima negativne efekte jer Turci neće blagonaklono posmatrati da se stotine miliona dolara troše u vreme uvećanih ekonomskih nedaća, pada vrednosti nacionalne lire, relativno visoke nezaposlenosti i rasta inflacije.
Po nepredvidljivog autokratu rizičnije je rivalstvo velikih i regionalnih sila koje se odavno uselilo na poligone sirijskog rata u kome svako želi da stekne prednost nad drugim: SAD, Saudijci i Izrael protiv Irana i njegovih saveznika, Turci protiv Kurda. Sada i Ankara protiv Vašingtona. Da li je Turska, odlučna da uspostavi sopstveno bastion na severu Sirije, pripravna na vojni sudar sa Amerikacima u vojnom teatru Sirije?
Donald Tramp je bio prilično pasivan oko Sirije, ali izgradio je koliko-toliko koherentnu politiku. Prvo, konflikt mora da se reši političkim putem pod okriljem UN kako bi se stvorila zajednička post-Asadova država i, drugo, ukloniti uticaj Irana, “persijskog ekspanzionizma” kako ga naziva Erdogan. Vašingtonu se svakako ne dopada što turska intervencija protiv Kurda jača spone Ankare i Moskve, slabi NATO i produžava rat u Siriji.
Da bi popravio načinjenu štetu, Vašington će morati da odlučnije i eksplicitnije uveri Tursku da se SAD aktivno suprotstavljaju kurdskom secesionizmu ili teritorijalnim ekspanzijama po Siriji. Morao bi sirijske Kurde da pritisne da se distanciraju od PKK. Onda bi mogao da ublaži retoriku kako bi smirio rasplamsale turske strasti, ali je malo verovatno da će napustiti kurdske saveznike koji su mu i dalje neophodni u borbi protiv preostalih džihadista po Siriji.
Ankari je to valjda jasno, što znači da bi morala da se okrene kompromisu. Ukoliko Erdogan želi da izbegne sve rizike vezane za produžavanje konflikta sa Kurdima, možda bi morao da učini nezamislivo: da se okrene Damasku i da o bezbednosnim aranžmanima duž turske južne granice pregovara sa svojim nekadašnjim prijateljem a danas zakletim neprijateljem i “teroristom koji ubija sopstveni narod” – Bašarom el-Asadom .
Bivši načelnik turskog generalštaba, penzionisani generali i diplomate, isti oni koji smatraju da je bila greška rušiti sve mostove prema Damasku na početku rata, sada misle da je to jedini put ukoliko Erdogan želi da ostvari svoje vojne i političke ciljeve u Siriji.
Turskom predsedniku možda to i ne bi tako teško palo uprkos ličnih antipatija. Njemu ne smeta što sudanski predsednik Omar al-Bašir ubija sopstveni narod, ne deluje uznemireno zbog pogibija civila tokom vojne agresije Saudijske Arabije na Jemen. Erdoganova dilema proističe iz ruske podrške Asadu. Vladimir Putin mu je neophodan u vremenima kada je njegov “mehmetdžik“ na suprotnoj strani kurdskog sirijskog fronta od američkog Jenkija.
