Netanjahuov magični broj 61
Pritisnut istragama korupcije i osipanjem koalicije, izraelski premijer Benjamin Netanjahu zakazao je za 9. april prevremene izbore uveren da će mu peti mandat omogućiti ulazak u istoriju i izlazak iz problema sa zakonom.
Lider konzervativnog Likuda ponavljao je da će njegova Vlada trajati do izbora koji su po redovnom terminu trebalo da se održe u novembru, ali je procenio da mu ranije glasanje ide u korist. Izraelski zakon određuje da se opšti izbori održavaju svake četvrte godine u mesecu Hešvanu jevrejskog kalendara (između kraja septembra i početka novembra), ali koalicione vlade često zapadaju u krizu pa su vanredni izbori ustaljena praksa.
Javnost je uverena da je okidač odluke da se ide na glasanje odlučnost državnog tužioca da uvaži predlog policije za otvaranje istrage u tri odvojena slučaja u kojima se premijer sumnjiči za korupciju.
Netanjahu je dominantna politička figura Izraela i po svemu sudeći se dobro pripremio. Odluka da izbore raspiše pre roka i da ne čeka na redovni termin rezultat je procene da je bolje da ponovo bude izabran pre nego što državni tužilac odluči da pokrene istragu. Optužbe za prevaru ili kršenje poverenja verovatno bi preživeo, ali ne i primanje mita, što je kapitalni greh u politici.
Da je mogao, Netanjahu bi i ranije zakazao izbore kako bi pred sud izašao kao popularni, ponovo izabrani lider. Ključ je u rukama državnog tužioca Avihaja Mendelblita koji treba da odluči da li da tokom predizborne kampanje premijera optuži ili ne. Netanjahuovi likudnjici prete da će tužilac, ako podigne optužnicu, biti na meti kritika da se meša u politički proces. Bila bi to “nedemokratska odluka”, tvrde premijerovi advokati, dok je on dao do znanja da neće podneti ostavku ukoliko tužilac prihvati predlog policije.
“Prema zakonu, premijer ne mora da podnese ostavku tokom postupka saslušanja. Zamislite šta bi se dogodilo ukoliko je premijer otpušten pre nego što se završe saslušanja, a onda se posle saslušanja odluči da se slučaj zatvori. To je apsurdno. To je strašan udarac demokratiji”, kaže Netanjahu koji poriče umešanost u bilo kakvu korupciju.
Netanjahua očito više brine državni tužilac nego rezultat izbora na kojima se očekujue laka pobeda njegovog desničarskog Likuda. “Ne mešam se u to kako levica deli svoje glasove. Ono što mi je važno je da će desnica formirati novu Vladu i nastaviti da vodi Izrael”, kaže Netanjahu koji je prvi put došao na vlast 2009.
Sem nevolja sa zakonom, konzervativni lider ima i druge motive za raspisivanje prevremenih izbora. Pre svega konsolidaciju sopstvene koalicije uzdrmane od sredine novembra kada ga je napustio bivši ministar odbrane Avigdor Liberman. Odlazak stranke Izrael Beiteinu (Izrael naš dom) znači da Netanjahu u 120-članom Knesetu, parlamentu, ima tanušnu većinu od samo dva poslanika (51:49).
Osipanje koalicije nastavljeno je krajem decembra kada je dvoje premijeru nekada bliskih ministara napustilo kabinet. Ministar obrazovanja Naftali Benet i ministarka pravde Ajlet Šaked izašli su iz krajnje desničarske i nacionalističke stranke Habait Hajehudi (Jevrejski dom) – popularne među religioznim jevrejskim naseljenicima Zapadne obale – da bi formirali partiju Hajamin Hehadaš (Nova desnica) koja je tvrdokorna alternativa Likudu, posebno u protivljenju nastanku palestinske države.
Netanjahu bi da okupi nov, stabilniju koaliciju jer se približava rok za donošenje zakona po kome bi se za armiju regrutovao veći broj Hereda, ultra-ortodoksnih Jevreja, a njihovi poslanici već su zapretili izlaskom iz Vlade ukoliko zakon bude usvojen.
Likudu predviđaju između 27 i 31 mesta u Knesetu, što je dovoljno za formiranje vladajućeg bloka sa nacionalističkim i ultra-ortodoskim saveznicima. Izborni sistem i koalicione vladavine omogućavaju Netanjahuu da upravlja zemljom kada njegov Likud osvoji četvrtinu glasova. “Netanjahu je blok-igrač, a ne individualni igrač”, smatra politički komentator Amit Segal. “Sve o čemu vodi računa svodi se na broj 61”.
Da bi ostvario makar i takvu minimalnu većinu, Netanjahu umnogome računa na rascepkanu opoziciju. Svi pokušaji njenog ujedinjenja su propali. Razjedinjenja su češća od ujedinjenja. Blok centra-levice, koji se zalaže za dogovor sa Palestincima, samo je bleda senka nekada moćnih laburista. Više centrističkih stranaka komplikuje koalicionu aritmetiku, ali ni u jednoj kombinaciji ne uspevaju da blokiraju Likud. Od deset frakcija u Knesetu tri su se već raspale.
Jedini ozbiljniji protivkandidat mogao bi da bude penzionisani general i bivši načelnik Generalštaba Beni Ganc. Iako je od Netanjahua dosta udaljen na drugoj poziciji, i iako tek treba da saopšti politički program svoje nove stranke Hosen L’Izrael (Istrajnost za Izrael), generalova popularnost dosta govori da su birači željni novih opcija. Ovoj stranci predviđaju 15 poslanika, a ukoliko se pozicionira na centru-levici to ide u korist Netanjahua jer znači dodatnu fragmentaciju opozicionog bloka.
Za razliku od desnice koja je mahom okupljena oko premijera, na centru-levici mnogi sebe vide kao istinske izazove Netanjahuu, pa su zauzeti međusobnim osporavanjima. Opoziciona Cionistička unija, dosad druga po snazi formacija u Knesetu koju su činile Laburistička partija Avi Gabaja i manja stranka Hatnua koju predvodi bivša ministarka inostranih poslova Cipi Livni, raspala se u prvim danima 2019.
Još jedan bivši načelnik generalštaba, Moše Ja’alon, formirao je svoju stranku Telem (Brazda), što je peta nova partija stvorena od kada je Netanjahu najavio prevremene izbore 24. decembra.
Postoji mogućnost da pred birače izađe čak 15 partija – najviše u istoriji zemlje. Scena je fragmentisana, ali pre nego što se definitivna lista zaključi 21. februara očekuje se okupljanje u veće blokove.
Dok menadžeri i savetnici kreiraju kampanje i političke platforme kako bi Netanjahua napali s desna (Liberman i Benet) ili leva (Gabaj), premijer u međuvremenu ratuje sa njemu nesklonim medijima koje, kao i policiju, naziva “levičarskom elitom”. Ima procena da bi kampanja mogla da bude jedna od najnegativnijih u istoriji zemlje, ali prva nedelja kampanje je onakva kakvu Netanjahu priželjkuje.
Likud će sa izbora izaći sa najvećim brojem poslanika, a izvesno je i da će desničarske i religiozne formacije po broju nadmašiti centar levicu. Po toj formuli Netanjahu ostaje na čelu, sem ukoliko se ne dogodi nešto sasvim neočekivano – vojni konflikt ili nalet terorizma.
Ipak, najveća neizvesnost je ona koja je i dovela do raspisivanja prevremenih izbora: ukoliko tužilac Mandelblit odluči da podigne optužnicu pre 9. aprila, sve prognoze mogu da padnu u vodu. Birači se ne bi lako odlučili da glasaju za čoveka koga državni tužilac dokumentovano optužuje.
Bez obzira da li dobije ili izgubi izbore ili se izvuče iz pravnih teškoća u koje je zapao, pojedini analitičari smatraju da se približava početak kraja Netanjahuove dominacije. Ali, bez ozbiljnog rivala na horizontu – a ni jedan se dosad nije pojavio – Netanjahu bi mogao da preživi svaki crni scenario.
Ko izlazi na izbore
Na razuđenoj i fragmentisanoj političkoj sceni Izraela na izbore izlaze stranke iz Kneseta pre njegovog raspuštanja 24. decembra. Očekuje se da će dosadašnja četvoročlana koalicija formirati i novu Vladu: Netanjahuov Likud, desničarski Habait Hajehudi, stranka ultra-ortodoksnih Jevreja i partija Kulanu.
Likud: Netanjahuova desničarska partija imala je u Knesetu 30 poslanika a istraživači javnog mnenja predviđaju da će imati najveći broj mesta i u 21. Knesetu.
Ujedinjene tore judaizma: koalicija ultra-ortokoksnih stranaka Agudat Izrael i Degel Hatora koja, ukoliko se raspadne, rizikuje da ni jedna ne pređe izborni cenzus od 3,25 procenta, ali to je malo verovatno.
Zajednička lista: šarolika grupacija arapskih stranaka, od komunista do islamista.
Merec: Pošto je na prošlim izborima 2015. jedva prešla cenzus, ova levičarska cionistička stranka prvi put će testirati popularnost novog lidera Tamara Zandberga.
Šas: Kao i Netanjahu, lider ove ultra-ortodoksne partije Micrahija (Jevreja sa Bliskog istoka) Arje Deri izlazi na izbore pritisnut teretom mugićih kriminalnih optužbi.
Kulanu: Stranka odlazećeg ministra finansija Moše Kalona najavila je da se okreće socijalnim pitanjima, a Likud će svakako pokušati da ga vrati u redove svoje bivše partije. Ukoliko na izborima ne ostvari neki rezultat, to će verovatno i učiniti.
Ješ Atid: Sranka koji definiše ličnost njenog ambicioznog mladog lidera Jari Lapida i koja se od levog centra premestiula na desni centar.
Izrael Beiteinu: Sekularna stranka desničarskih nacionalista, mahom sovjetskih imigranata. Ispitivanja pokazuju da je ispod cenzusa a da bi opstala moraće da se udruži sa nekokm drugom partijom desnice.
Laburistička partija: Nekadašnji levičarski bastion imala je u raspuštenom Knesetu 19 poslanika a sada beleži jedocifreni rekting, najniži u istoriji. Dve nade polažu se da će novi lider Avi Gobaj uspeti da zaustavi pad.
Habait Hajehudi: Desničarska stranka religioznih cionista upravo je izgubila dvoje svojih popularnih lidera: Naftali Benet i Ajelet Šaked osnivali su novu partiju. Raskol preti da prvi put u Knesetu ne bude zastupljena ova politička opcija.
Hatnua: Ukoliko ne pronađe partnera, liberalna stranka koju predvodi bivša šefica diplomatije Cipi Livni rizikuje nestanak sa scene posle političkog razvoda sa laburistima.
Hajamin Hehadaš (Nova desnica): Benet, odlazeći ministar obrazovanja i Šaked, odlazeća ministarka pravde, oslanjaju se na sekularne i religiozne nacionaliste koji podržavaju Netanjahua ali ne žele da glasaju za ultra-ortodoksne stranke. Dvojac je najavio da će podržati premijera.
Hosen L’Izrael: Nova stranka koju je osnovao bivši načelnik generalštaba Beni Ganc zalaže se za nastavak razvoja i jačanja Izraela kao jevrejske i demokratske države u skladu sa cionističkim vizijama. Stranka se u ispitivanjima visoko kotira pre svega zahvaljujući ličnoj popularnosti generala.
Telem: Još jedna nova partija koju predvodi još jedan bivši načelnik generalštaba i bivši član Likuda Moše Ja’alon koji je Netanjahuovu vladu napustio 2016. pošto je smenjen sa položaja ministra odbrane.
Gešer (Most): Kada je Orli Levi-Abekasis, ćerka bivšeg uglednog likudovca Davida Levija, maja 2016. napustila Libermanovu stranku, mnogi su sumnjali da će formirati sopstvenu partiju na desnici. Danas joj predviđaju da će sa ekonomskom platformom okrenutoj pro-levičarskjim radnicima biti iznenađenje izbora, iako bi mogla da uđe u neki od saveza.
