Poigravanje lavljim repom
Pre tri godine činilo se da je sanirana višegodišnja kriza, koja je pretila globalnom miru, a onda je nastupio Donald Tramp, koji je jednostranim napuštanjem nuklearnog sporazuma sa Iranom ovog maja otvorio serijal razmimoilaženja sa najbližim zapadnim saveznicima, destabilizovao globalno tržište nafte, ugrozio reformske političare u Teheranu i dolio ulje na vatru iranskom konfliktu sa Saudijskom Arabijom i Izraelom.
Impresivan osvetnički bilans prema “diktatorskom” i “fanatičnom” režimu, koji je “državni sponzor terorizma” i “najveća pretnja SAD, regionu i svetu” moguće nije potpun jer američki predsednik 6. avgusta namerava da aktivira najavljeni paket sankcija koji najviše pogađaju iranski izvoz nafte, ali i zemlje koje nameravaju da nastave da je uvoze.
Tramp nije prvi stanar Bele kuće, koji smatra da će izolacijom, pritiskom i sankcijama okrenuti Irance protiv sopstvene vlasti. Tačno je da je poslednjih godina dolazilo do izliva nezadovoljstva ekonomskom situacijom u zemlji, ali pretnje spolja su po automatizmu homogenizovale. Efekat je po pravilu bio suprotan američkim očekivanjima.
“Ne možete da isprovocirate iranski narod protiv njegove bezbednosti i interesa”, poručuje predsednik Hasan Rohani koji može da računa na to da Iranci podržavaju nuklearni program za mirnodopske svrhe i da se ne protive iranskim vojnim angažmanima po Siriji ili Jemenu.
„Gospodine Tramp, ne igrajte se lavljim repom, zbog toga samo možete da zažalite“, poručuje Rohani dodajući da „Amerika treba da zna da je mir s Iranom majka svakog mira, a rat s Iranom majka svih ratova“.
Iza parafraze „majke svih bitaka“, koju je u vreme rata sa Iranom lansirao smaknuti irački lider Sadam Husein, krije se dramatična razlika između prazne retorike i patriotske odlučnosti. Iran je suviše tvrd orah –ne samo zbog šiitskog autokratskog režima, već mnogo više zbog karaktera Persijanaca koji su dokazali kroz dva i po milenijuma, a u novojoj istoriji uspešnim odolevanjem pretnjama Amerikanaca od vremena islamske revolucije 1979.
Tramp nije čekao ni 24 sata, pa je preko tvitera, velikim slovima, Rohaniju poručio: NIKADA VIŠE NEMOJTE PRETITI SAD ILI ĆETE SE SUOČITI SA POSLEDICAMA KAKVE JE MALO KO U ISTORIJI DOŽIVEO. VIŠE NISMO ZEMLJA KOJA ĆE DA PRIHVATA VAŠE POREMEĆENE PORUKE NASILJA I SMRTI”.
Čvrstinom prema Iranu Tramp pokušava da ublaži salve kritika posle samita sa Vladimirom Putinom, ali kakav god bio šef Bele kuće neće se usuditi da bombarduje Iran iako njegova administracija planira raspoređivanje moćne vojne sile po Persijskom zalivu.
Kombinacija armije, ekonomskih sankcija i retoričkih obračuna je po nekim procenama deo slične Trampove strategije sprovedene u slučaju Severne Koreje: pretnje destabilizacije navele su režim u Pjongjangu da pregovara o svom nuklearnom i raketnom programu.
Dok se retorički rat dramatično ubrzava, državni sekretar Majk Pompeo izjavljuje da cilj nije promena režima već “promena ponašanja iranske vlade”, ali sve jasnije se vide obrisi plana upravo o “promeni režima” u Teheranu. Ekonomski pritisak bi, po oceni nekih američkih eksperata, trebalo da ima jedan od dva epiloga: kapitulaciju, koja bi primorala Iran ne samo da odustane od nuklearnog programa već i od regionalnih ambicija, ili imploziju Islamske Republike.
Trampova administracija je, uz angažman Pompea i savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona, pokrenula agresivnu kampanju protiv režima u Teheranu koja podseća na seriju sličnih od kako je vođa islamske revolucije ajatolah Homeini Ameriku proglasio za “veliku sotonu”.
Kampanja je dodatno podstaknuta nedavnim protestima u Teheranu zbog pogoršavanja ekonomske situacije.Rekordan iznos kapitala je 2017. iznet iz zemlje. Danski pomorski gigant Maersk, francuska naftna kompanija Total, italijanski prozvođač čelika Danieli i norveška energetska kompanija Saga su među 50 evropskih firmi koje su zatvorile operacije u Iranu. Holandska avio kompanija najavila je da će obustaviti letove za Teheran od 22. septembra.
Iranski rijal je za manje od godinu dana izgubio polovinu vrednosti i dok jedni optužuju Amerikance, drugi prozivaju odgovornost svojih lidera. Trgovci u teheranskom bazaru, tradicionalno lojalni vlastima, protestovali su krajem juna, a krajem decembra demonstracije protiv korupcije i drugih privrednih nedaća proširile su se širom zemlje, a tokom najvećih nereda protekle decenije stradalo je najmanje 25 osoba.
Podstičući nezadovoljstvo, razne američke platforme lansiraju naraciju da iranski lideri novac koji je dobijen odmrzavanjem fondova posle potpisivanja bečkog sporazuma odlazi na ratove po Bliskom istoku i na finansiranje šiitskih milicija, a ne za popravljanje standarda života. “Iranska avio-kompanija pomaže širenju nasilja i terora”, jedan je od naslova. “Iranska revolucionarna garda se bogati dok iranske porodice preživljavaju”, tvitovao je Pompeo koji je aktivan na društvenim mrežama gde se pokreću debate o demokratiji i drugim temama koje režim opisuju u najgorem svetlu. Svi sadržaji se prevode na farsi.
Tramp nije naučio lekciju svojih prethodnika. Svaki propagandni pokušaj u stilu “Amerika je sa vama” ne dopire do ogromne većine od 82 miliona Iranaca koji ne razmišljaju o kapitulaciji, niti bi bilo koja vlast za tako nešto dobila podršku. To što sekretar Pompeo o “takozvanim umerenima” govori kao “nasilnim islamskim revolucionarima sa anti-američkom, anti-zapadnom agendom” samo homogenizuje zemlju.
Tramp ne želi da vidi rizike takve kampanje koja pomaže konzervativnim snagama okupljenim oko vrhovog vođe, ajatolaha Ali Hamneija, odmaže reformistima predsednika Rohanija i njegovoj platformi otvaranja zemlje i obazrivih reformi. Rezultat bi lako mogla da bude agresivnija spoljna politika Teherana i rastuća konfrontacija sa SAD koja bi se prenela na Bliski istok.
Ajatolah Hamnei podržao je predlog predsednika Rohanija od 3. jula o mogućoj blokadi izvoza nafte iz zemalja Persijskog Zaliva ako dođe do zabrane izvoza iranske nafte. „Ukoliko ne bude bilo izvoza nafte iz Irana, neće biti izvoza ni iz jedne zemlje regiona“, navedeno je na Hamneijevom zvaničnom sajtu.
Najviši autoritet vlasti u Islamskoj Republici na ovaj način je odgovorio Trampu koji zahteva da sve zemlje obustave uvoz iranske nafte do 4. novembra, mada ima najava labavijeg režima: “Želimo da se nabavke (iranske) nafte svedu na nulu, ali u nekim slučajevima to je teško učiniti preko noći pa ćemo razmotriti izuzetke”, izjavio je američki sekretar za finansije Stiven Mnuhin.
Iako Rohani nije pomenuo Hormuz, jasno je da se radi o moreuzu između Irana i Omana kojim se transportuje najmanje 18,5 miliona barela nafte dnevno, prema podacima američkog Ministarstva energije za 2016. – oko trećine svetskog pomorskog transporta nafte.
Sankcije na izvoz nafte i povećanje proizvodnje u Saudijskoj Arabiji izazivaju nervozu u Teheranu jer nije izvesno kako će pojedine države reagovati na pojačane američke pritiske . Iranu je, po slovu bečkog sporazuma, dozvoljeno da slobodno prodaje naftu i gas od čega je u fiskalnoj godini završenoj marta 2017. prihodovao 41 milijardu dolara, a u fiskalnoj godini koja je istekla marta 2018. kasu obogatio za više od 90 milijardi dolara.
Da li je Hormuz deo pretnji o “ozbiljnim posledicama” o kojima je Teheran govorio pre Trampovog napuštanja sporazuma? Strateški put sem Irana koriste i arapske zemlje Zaliva, pa je jasno da bi ostvarivanje pretnje izazvalo pravi haos na svetskom tržištu.
Komandant mornarice moćne Revolucionarne garde, admiral Ali Fadavim, izjavio je u aprilu da bi se Amerikanci našli u “katastrofalnoj situaciji” ukoliko pokušaju da intervenišu. Preteći potapanjem američkih ratnih brodova, admiral je rekao: “Informacije koje Amerikanci imaju o nama su mnogo manje od onoga što oni misle da imaju. Kada će oni to shvatiti? Kada bude suviše kasno”.
Komandant ratne mornarice, admiral Hosein Hanzadi, ranije je pominjao planove gradnje novih ratnih brodova i nuklearnih podmornica, dok je njegov prethodnik, admiral Habibolah Sajari često govorio o pomorskoj superiornosti Irana nad Hormuzom koji je deo “geografske odbrambene strategije”.
Politika američke administracije mora da iritira Irance među kojima jedni nalaze potvrdu da se ne treba otvarati prema Zapadu, dok se drugi pitaju zašto je Trump bio rešen da torpeduje sporazum koji je po opštim ocenama značajno doprineo unapređenju globalne bezbednosti, obuzdavanju trke u naoružavanju i smanjenju tenzija na Bliskom istoku.
Šest svetskih sila – SAD, Britanija, Francuska, Kina, Rusija i Nemačka – ponudile su Iranu više od 110 milijardi dolara godišnje kroz ukidanje sankcija, dok se Iran obavezao da će limitirati program obogaćivanja uranijuma i dopustiti međunarodnu kontrolu nuklearnih postrojenja.
Međunarodna agencija za atomsku energiju više puta do sada je potvrdila da se Iran u potpunosti pridržava dogovora od koga ne odustaju ostali potpisnici. Iranski zvaničnici ne prestaju da optužuju SAD zbog zavođenja “ilegalnih sankcija” posle Trampove odluke, zbog čega su pokrenuli akciju i pred Međunarodnim sudom pravde. Istovremeno, Teheran pod pritiscima uzvraća da će aktivirati centrifuge za obogaćivanja uranijuma do 20 odsto čistoće – potpirujući strahovanja od moguće proizvodnje atomske bombe, što je godinama demantovao.
Da li bi takav scenario predstavljao dobrodošao povod ratobornoj Trampovoj administraciji i istomišljenicima u Izraelu I Saudijskoj Arabiji da se odluče na vojnu akciju protiv Islamske Republike? Sumnjam.
Jedno je jasno: pregovora sa Trampom koji traži reviziju bečkog sporazuma neće biti jer bi to bila “očigledna greška”. „Na reč, pa čak ni na potpis Amerikanaca nije moguće osloniti se, tako da pregovori sa Amerikom nisu od koristi“, kaže vrhovni vođa Hamnei računajući na podršku značajnog dela sveta koji procenjuje da je američko napuštanje dogovora bacilo tešku senku na SAD kao zemlju čija administracija ne poštuje međunarodne dogovore.
Predsednik Rohani je u neugodnoj poziciji. U nemogućnosti da obezbedi da Iranci brzo osete koristi od otvaranja prema Zapadu i pod stalnim pritiskom konzervativnog krila, on intenzivira napore da spase nuklearni sporazum. Iran igra upravo na članice Evropske unije koje su Trampa dugo upozoravale da ne krši sporazum, a potom odbile da se pridruže njegovom konceptu „primitivnog kapitalizma“ koji isključivo vodi računa o interesima SAD a zapostavlja interese zapadnih saveznika koji su od vremena postupnog ukidanja sankcija masovno krenule u investiciona ulaganja na lukrativnom iranskom tržištu.
Kada Vašington odbije zahtev Pariza da francuske kompanije koje posluju u Iranu budu izuzete od sankcija, Teheran dobija argument i insistira na nastavku pregovora sa EU koja pokušava da nađe načine da sačuva poslovne veze sa Iranom.
Šefovi diplomatija pet preostalih zemalja potpisinica nukelarnog sporazuma sastali su se u Beču 6. jula kako bi potvrdili podršku ugovoru i razmotrili mehanizme za sporovođenje inicijative Evropske komisije da se blokiraju posledice američkih sankcija po Evropljane koji investiraju u Iranu.
Šef iranske diplomatije Mohamad Džavad Zarif podstiče Evropljane da izađu iz “američke senke”. “Da li su narodi Evrope spremni da prihvate da američki nacionalni interesi dominiraju procesima odlučivanja u globalnoj ekonomiji? Da li su spremni da to prihvate? Ili su pripravni da se suprotstave?”
Pitanje je međutim do koje mere zemlje EU mogu da idu u zaoštravanju sa Amerikom u vremenima otvorenog prekoatlantskog trgovinskog rata. Iako je Evropska komisija sugerisala da evropske vlade prebace fondove direktno za iransku centralnu banku kako bi izbegle američke sankcije, Iranci nisu sasvim zadovoljni, pa je paket mera koji je Unija ponudila Teheranu predsednik Rohani nazvao “razočaravajućim”.
Teheran čeka da vidi kako će Unija uzvratiti na prvi talas sankcija u avgustu i na drugi, u novembru, a u međuvremenu se obezbeđuje kako bi ublažio očekujuće oštar udar američkih kaznenih mera. Vlada pokušava da dobije podršku sa raznih strana. Rohani je početkom jula posetio Švajcarsku i Austriju kako bi osigurao trgovinske veze. Savetnik vrhovnog vođe bio je u Rusiji razgovarajući o investicijama u iranski naftni sektor. Izaslanici Teherana obišli su Indiju i Pakistan, a velike nade polažu se u Kinu koja je jedan od najvećih kupaca iranske nafte. Iran sada dnevno izvozi oko 2,2 miliona barela, a polovina odlazi za Indiju i Kinu.
Iran neće posustati. Pregovora o reviziji bečkog sporazuma neće biti. Vrhovni vođa Hamnei pozvao je sve državne službe da podrže Rohanijevu vladu a stanovništvu poručio da će američka “zavera” biti pobeđena. Trampova politika prema Iranu mogla bi lako da se pokaže kao jedan od njegovih najvećih spoljnopolitičkih promašaja.
